Да би се напи­сао ква­ли­те­тан и реа­лан чла­нак о неком деша­ва­њу потреб­но је да се слег­ну ути­сци и чују комен­та­ри и кри­ти­ке у наред­на бар 3 дана, јер сва­ко чудо тра­је упра­во толи­ко, посеб­но када се ради о нече­му тако ком­плек­сном, једин­стве­ном и алтер­на­тив­ном као што је Фести­вал умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње“ и још посеб­ни­је ако те ути­ске тре­ба да пре­не­се сам организатор.

Кажем, ком­плек­сном, једин­стве­ном и алтер­на­тив­ном јер на јед­ном месту у јед­ној вече­ри и у само непу­на 4 сата оку­пи­ти и пред­ста­ви­ти књи­жев­не радо­ве, стен­дап коме­ди­ју, рок музи­ку и у аку­стич­ној и елек­трич­ној вари­јан­ти, као и ликов­ну умет­ност, и то све под аутор­ском ети­ке­том баш делу­је као сизи­фов­ски посао. Данас је сва­ка­ко у Срби­ји нај­те­же наћи публи­ку која ће све то испра­ти­ти, неза­ви­сно од кре­а­тив­но­сти ства­ра­ла­ца, чак и поје­ди­нач­но по ауто­ри­ма или по врсти умет­но­сти путем про­мо­ци­ја или темат­ских вече­ри, а камо­ли све то ова­ко фести­вал­ски обједињено.

Пара­ћин је још јед­ном поло­жио испит након про­шло­го­ди­шњег Арти­ку­ли­са­ња, посе­ће­ност је била на завид­ном нивоу када се погле­да­ју деша­ва­ња слич­ног типа и у мно­го већим сре­ди­на­ма, а у публи­ци су се нашли и људи који рет­ко упри­ли­чу­ју себи изла­ске упра­во због пону­де која се све­ла само на „гран­ди­о­зно“ или на реци­кла­жу позна­тог а бли­ског, посеб­но када се ради о музич­кој интер­пре­та­ци­ји. Али то је и разу­мљи­во јер мало људи истра­жу­је у умет­но­сти која их инте­ре­су­је као кон­зу­мен­та, па и као ауто­ра, и још мање њих тежи ка нечем пот­пу­но неи­стра­же­ном или попри­лич­но новом, а да не гово­ри­мо о томе када се тре­ба усу­ди­ти и посе­ти­ти такво деша­ва­ње. Али опет све то нера­зу­мљи­во у дана­шње вре­ме у коме бун­тов­ни­ци и са разло­гом и без разло­га има­ју сло­бо­ду да кро­је свој став и мишље­ње која је дошла са широм при­сту­пач­но­шћу интер­не­ту где се не може пози­ва­ти на теле­ви­зиј­ско ружи­ча­сто и које­ка­кво зату­пљи­ва­ње. У сва­ком слу­ча­ју, свест за подр­шком нечег новог аутор­ског није довољ­но при­сут­на и на томе тре­ба ради­ти из дана у дан. Пра­ви тре­ну­так да изми­сли­мо нову посло­ви­цу: подр­жи данас да сутра не буде досадно.

Него, бата­ли­мо фило­зо­фи­ју и уто­пи­ју, вра­ти­мо се на сам фести­вал она­кав какав је био. Поче­так је нарав­но каснио, јер шта у Срби­ји кре­не на вре­ме или не слу­ти на добро или се није ни деси­ло када се ради о публи­ци која се свим сила­ма тру­ди да одр­жи ака­дем­ски ниво од 15 мину­та зака­шње­ња па све то пута 2 па на више. А поче­ло је након 50-ак мину­та од пред­ви­ђе­ног вре­ме­на почет­ка књи­жев­ним ства­ра­ла­штвом чла­но­ва Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“: Алек­си­на Ђор­ђе­вић про­во­ка­тив­на као и увек са при­чом која се одви­ја на њеном тере­ну (за неу­пу­ће­не, на тере­ну сек­су­ал­но­сти), Миле­на Дуло­вић одме­ре­на у свом дво­дел­ном про­зном експе­ри­мен­ту о одно­си­ма изме­ђу дво­је одљу­бље­них, Мар­ко Антић инспи­ри­сан мае­страл­но про­чи­тао малу сери­ју сво­јих бру­тал­но исти­ни­тих песа­ма, а ја као пот­пи­сник ових редо­ва недо­вољ­но без­о­бра­зан да оце­ним моје две стил­ски разли­чи­те песме које су биле нео­че­ки­ва­на заме­на оче­ки­ва­ним афо­ри­зми­ма, мада сам чуо да се шушка по гра­ду да су добре. Добре!? Одлично!

Чла­но­ви КУА „Арти­ја“: Алек­си­на Ђор­ђе­вић, Миле­на Дуло­вић, Мар­ко Антић и Вла­ди­ца Миленковић

Дру­ги део фести­ва­ла обе­ле­жи­ли су стен­да­пе­ри Мио­драг Сто­шић и Миро­слав Ђор­ђе­вић, позна­ти­ји у том све­ту као Лорд од Беде, вид­но разли­чи­ти у сво­јим насту­пи­ма, а довољ­но исти да под­јед­на­ко насме­ју публи­ку. Пошто је комич­но пре­при­ча­ва­ти стен­дап коме­ди­ју не бих да им пра­вим кон­ку­рен­ци­ју па ћу само напо­ме­ну­ти да о томе нај­бо­ље гово­ри смех (не)заголицане публи­ке. Ина­че, ко је про­пу­стио ове њихо­ве мај­ске насту­пе у Пара­ћи­ну, при­ли­ка за поправ­ни у јуну је у петак 7. јуна у Скопљу.

Стен­да­пе­ри: Мио­драг Сто­шић и Миро­слав Ђор­ђе­вић (Лорд од Беде)

Након све­га сти­го­смо и до толи­ко оче­ки­ва­ног музич­ког дела фести­ва­ла који је отво­рио Зон­таг, тј. Вла­ди­мир Недељ­ко­вић са сво­јим вер­ним оруж­ји­ма за рокен­рол – аку­стич­ном гита­ром и гла­сом, или „зон­та­гов­ски“ опи­са­но „буди рокен­рол на сто начи­на, буди рокен­рол с мало зачи­на, буди рокен­рол на сто начи­на, рокен­рол је послед­ње уто­чи­ште од сеља­чи­на“. Што је Зон­таг више при­зи­вао тај ста­ри добри рокен­рол звук то је мла­ђа публи­ка све више нестр­пљи­во ишче­ки­ва­ла четво­ро­чла­ног Пли­ша­ног Мали­ша­на из Гор­њег Мила­нов­ца у свој сво­јој Sonic Youth-Dinosaur Jr-Nirvana-Stone Roses-Yo La Tengo пре­по­зна­тљи­во­сти. За то вре­ме Зон­таг је пока­зи­вао како један искре­ни већ без­ма­ло 30 годи­на актив­ни ства­ра­лац рок музи­ке може и сам сам­ци­јат да пре­не­се пажљи­вим и стр­пљи­вим слу­ша­о­ци­ма сво­је ства­ра­ла­штво о чему нај­бо­ље гово­ри у песми „Ходам“ пору­ком: „… лако је пева­ти туђу песму, за сво­ју имај М-У-Д-А…“, коју нажа­лост те вече­ри нисмо има­ли при­ли­ке да чује­мо. И након 40-ак мину­та на бину су се попе­ли и чла­но­ви бен­да Пли­ша­ни Мали­шан, где су енер­гич­ним и добро усви­ра­ним насту­пом раз­др­ма­ли прве редо­ве публи­ке која је оче­ки­ва­ла упра­во оно што је и доби­ла – ритам који покре­ће. А затим је на сце­ну сту­пи­ло пара­ћин­ско „додат­но убр­за­ње“ панк бенд Жбунт отпра­шив­ши свој сет аутор­ских песа­ма на кра­ју зачи­нив­ши неким панк стан­дард­ни­ма. И тиме је завр­шен зва­нич­ни део фести­ва­ла што није спре­чи­ло орга­ни­зо­ва­ну мла­ду пара­ћин­ску музич­ку еки­пу да у ком­би­но­ва­ним саста­ви­ма наста­ви још пар сати рокенрола.

Музи­ча­ри: Зон­таг (Нови Сад), Пли­ша­ни Мали­шан (Гор­њи Мила­но­вац) и Жбунт (Пара­ћин)

Умет­нич­ку сли­ку фести­ва­ла упот­пу­нио је кари­ка­ту­ри­ста и илу­стра­тор Горан Ћели­ча­нин који је кроз кари­ка­ту­ре и поко­ји пор­трет при­сут­них гости­ју дао вели­ки и сли­ко­вит допри­нос, укљу­чу­ју­ћи и њего­ву изло­же­ну мини-гале­ри­ју кари­ка­ту­ра позна­тих књи­жев­ни­ка и дру­гих умет­ни­ка. Иза­бра­ни срећ­ни­ци који су нацр­та­ни те вече­ри одне­ли су сво­ју сли­ку и при­ли­ку са собом. Нама који нисмо сти­гли да буде­мо нацр­та­ни оста­ло је да пам­ти­мо Фести­вал умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње 2013“ по нече­му дру­гом, а веру­јем да је има­ло по чему.

Црте­жи и мини-гале­ри­ја Гора­на Ћеличанина

Нарав­но, било је кри­ти­ка на ово или оно, на рачун овог или оног, али се углав­ном све сво­ди­ло на лич­не уку­се о који­ма, као што сви зна­мо, не тре­ба расправљати.

На кра­ју, поред захвал­но­сти сви­ма који су подр­жа­ли фести­вал, како они­ма који су то ура­ди­ли сво­јим при­су­ством тако и они­ма који су пру­жи­ли тех­нич­ки подр­шку, захвал­ност иде и Општи­ни Пара­ћин и клу­бу „ex Fontana“ без којих би све било мно­го теже или га не би ни било. Захвал­ност заслу­жу­ју и локал­ни меди­ји, посеб­но РТВ Канал М чији спе­ци­јал­ни при­лог са фести­ва­ла оче­ку­је­мо ових дана.

Фести­вал умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње 2014“? То је у Срби­ји дале­ка и неи­зве­сна будућност.

У име свих нас из КУА „Арти­ја“,
Вла­ди­ца Милен­ко­вић, заступник