Друго издање „Не веруј речима“

Роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић сти­гао је до дру­гог изда­ња, што је резул­тат све веће пажње чита­ла­ца коју иза­зи­ва овај чуде­сни роман, без ика­кве медиј­ске пом­пе и ску­пих рекла­ма, већ на пре­по­ру­ку – од уста до уста.

ЈММ - Не веруј речима (друго издање)

У одно­су на прво изда­ње, дру­го доно­си пого­вор-рецен­зи­ју сце­на­рист­ки­ње и колум­нист­ки­ње Алек­сан­дре Мијо­вић Ање, а наме­сто рецен­зи­је из прет­ход­ног изда­ња ту је одлич­но ске­ни­ра­ње рома­на кроз при­каз нови­нар­ке и песни­ки­ње Мир­ја­не Фили­по­вић из Шап­ца, који је пре­ми­јер­но био про­чи­тан на про­мо­ци­ји књи­ге у Шап­цу. У дру­гом изда­њу се нала­зи и бонус текст „Пусти­те људе који вас неће“, посве­ћен Дра­га­ни Спа­сић.

За све оне који има­ју прво изда­ње, ево све­га новог што доно­си дру­го:

РОМАН О ТЕШКО ОСТВАРЉИВОЈ ДРУГОЈ ШАНСИ

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: Нећу, бре! Сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан док си миш.“

Роман „Не веруј речи­ма“ је врло спе­ци­фи­чан. Не посто­ји дело ова­кве ком­по­зи­ци­је у срп­ској књи­жев­но­сти. И због тога је врло вре­дан. Паси­о­ни­ра­ни сам читач, гутам књи­ге сва­код­нев­но. Али овај роман не може да се савла­да ола­ко. То није књи­га која се про­чи­та у јед­ном даху. Она мора да се оста­ви на пар дана, да добро про­ми­сли­те о оном што сте про­чи­та­ли. Једи­но тако јој се може­те посве­ти­ти на пра­ви начин. Увек кад читам, већ код првог погла­вља раз­ми­шљам шта ће бити на кра­ју. Често у току самог чита­ња пре­си­пам у гла­ви разне могућ­но­сти завр­шет­ка. Знам, и мене то нер­ви­ра, јер никад се пот­пу­но не пре­пу­стим књи­зи. Увек ми се роје у гла­ви разни, могу­ћи сме­ро­ви при­че и страх да ћу крај назре­ти. У овом рома­ну буквал­но до послед­ње гла­ве нисам успе­ла одго­нет­ну­ти свр­ше­так и то је, што се мене тиче, доказ да је аутор­ка изво­је­ва­ла пун пого­дак. Књи­га се бави свим аспек­ти­ма људ­ских нада­ња и нео­ства­ре­них жеља. Кроз пле­ја­ду изми­шље­них, а и добро позна­тих лико­ва, аутор­ка не забо­ра­вља да обра­ди ама баш све недо­у­ми­це с који­ма се сусре­ће људ­ска пси­ха.

О људи­ма и Богу: „Ната­кли су заве­се на про­зо­ре. Кри­ју се јед­ни од дру­гих. Не шета­ју голи, не диве се ником осим себи. Можда је тре­ба­ло да оста­не­мо дуже. Били би им добри бого­ви. Ми, у ства­ри, ника­да нисмо оти­шли из све­та Људи. Само смо се пре­тво­ри­ли у њихо­ву послед­њу мисао пред зна­чај­на дела. Све су нас спо­ји­ли у један лик и моле нам се. Више веру­ју нама него себи. Транс­фор­ми­са­ли су нас у бол који се срећ­но болу­је.“

О стра­ху: „Зашто је добро да се бежи? Бег је за кука­ви­це. То су они који не тре­ба да буде­мо, ако пита­те васпи­та­ње. И они који смо повре­ме­но, ако пита­те наше роди­те­ље. Они који оба­ве­зно поста­не­мо, ако пита­те живот. И баш они који нисмо, ако пита­те нас.“

О жени: „Таква је жена. Ако је не пустиш да сазри, нећеш јој зна­ти пра­ви укус. Нео­че­ки­ва­но опо­јан. Љути­на испод жесто­ке аро­ме… Ако сама себе не пусти да сазри, жена је попут белог бибе­ра. Ско­ро па довр­ше­на. Пома­ло воћ­на, пома­ло љута. Изме­ђу свр­хе и жеља. Ника­да задо­вољ­на, са стал­ном, изје­да­ју­ћом мрвом пра­зни­не у оџи­вља­ва­њу пуних садр­жа­ја.“

О љуба­ви: „Љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема; Разу­ме ли те кад ћутиш? Ућу­ти ли кад ти тре­ба само­ћа? Одри­чеш ли се само­ће ради ње? О чему машта­те кад се гле­да­те у очи? Неста­не ли тада све осим вас дво­је? Гле­да­те ли се икад у очи осим кад се сва­ђа­те? Она­ко дуго, без пау­зе, без речи, док под плек­су­сом пева­ју папа­га­ји?“

О разо­ча­ра­њу: „Бес­крај­но пута умреш у очи­ма које волиш. Кад не при­ме­тиш нову хаљи­ну. Ста­ру бол. Кад ћутиш, кад пре­ћу­тиш, кад одћу­тиш.“

Још само ово да додам: зани­мљи­ва чиње­ни­ца је да ни добро обли­ко­ва­не аутор­ки­не карак­те­ре тако­ђе не може­те пове­за­ти све до тог вели­ког фина­ла и тек тада ће Вам се сви дело­ви те сла­га­ли­це скоц­ка­ти сва­ки на сво­је место. Коли­ко год сам била пот­пу­но збу­ње­на чита­ју­ћи, са про­чи­та­ним кра­јем све је конач­но има­ло сми­сла. Сло­жи­ће­те се да ништа слич­но ско­ро нисте држа­ли у рука­ма. Пре­ма томе, изво­ли­те!

Алек­сан­дра Мијо­вић – Ања
сце­на­рист­ки­ња и колум­нист­ки­ња

РОМАН ЖЕНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, писац по вока­ци­ји, на савре­ме­ној срп­ској књи­жев­ној сце­ни се поја­ви­ла про­шле годи­не рома­ном који је насло­ви­ла „Не веруј речи­ма“. Аутор­ка не веру­је оним речи­ма које се сва­код­нев­но пре­тен­ци­о­зно сер­ви­ра­ју, у потра­зи је за њихо­вим дубљим зна­ча­њем, оним неи­зре­че­ним, које би се могло и пре­ћу­та­ти, али речи­то. Ина­че, ите­ка­ко позна­је моћ и сна­гу речи, који­ма се кори­сти лако и сигур­но, без поди­ла­же­ња опште­при­хва­ће­ним нор­ма­ма, без назна­ке потра­ге за спа­сом у коло­те­чи­ни и ушу­шка­но­сти у свет већи­не, која је, увек, у кри­ву. Она пози­ва и про­зи­ва, као вечи­та тинеј­џер­ка, виче:

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу, бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи: одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­сти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у сво­јим“.

Нема кал­ку­ли­са­ња са исти­ном. Она је увек иста, само су разли­чи­ти угло­ви на који је посма­тра­мо, јер смо, како каже „Сви пра­вље­ни од истих састо­ја­ка, само дру­га­чи­је распо­ре­ђе­них“. Све­сна да даје сво­ју пору­ку све­ту, која је самим тим, пот­пу­но уни­кат­на, отво­ре­но гово­ри о пат­њи савре­ме­ног чове­ка – хомо­сек­су­ал­но­сти, хомо­фо­би­ји, про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, сва­ко­вр­сним ком­про­ми­си­ма, фено­ме­ном љуба­ви и изда­је, и опет – љуба­ви, која даје сми­сао „све­ту и све­му све­том“.

Њено про­ми­шља­ње је дубо­ко, гла­сно, и кад није позив на дија­лог, увек га оства­ру­је са чита­о­ци­ма, који хте­ли-не хте­ли, бива­ју уву­че­ни у рефлек­си­је две пара­ле­лел­не ствар­но­сти. Један ниво при­че је све­тов­ни, са лико­ви­ма који живе срп­ску реал­ност, мада, „уми­ру због бај­ки“. За дру­ги бисмо могли рећи да је сакрал­ни само у иро­ни­ји, више је то уво­ђе­ње грч­ких бого­ва на сце­ну, али не на начин на који су антич­ки тра­ги­ча­ри ради­ли у сво­јим дра­ма­ма – код њих би се „Бог из стро­ја“ поја­вљи­вао да раз­ре­ши заплет који је пре­ви­ше сло­жен, него игре ради. У „оном „ све­ту у ком живе Зевс и Арте­ми­да, као глав­ни про­та­го­ни­сти, а који се повре­ме­но спу­шта­ју у овај, да мало „заку­ва­ју“ обич­ним смрт­ни­ци­ма, при­су­тан је Фил Лај­нот, први фронт­мен гру­пе Тин Лизи, Енди Вор­хол, Ката­ри­на Меди­чи, Мари­ја Анто­а­не­та, повре­ме­но Мика са Дор­ћо­ла и дру­ги.

Данас, кад по про­ро­чан­ству песни­ка, сви пишу, не само пое­зи­ју, и обја­вљу­ју сво­је писа­ни­је, које их ауто­мат­ски чини непри­ко­сно­ве­ним арби­три­ма писа­не речи (у соп­стве­ним очи­ма), пра­во је осве­же­ње про­чи­та­ти књи­гу неко­га ко је бистре и брзе паме­ти као пла­нин­ски поток, брит­ке пер­цеп­ци­је соци­јал­ног аспек­та живо­та и изу­зет­ног дара за пси­хо­ло­шку димен­зи­ју људ­ског, за дета­ље, суп­тил­не нијан­се, које оства­ру­је под­јед­на­ко добро у дија­ло­гу два лика, као и у интро­спек­тив­ном дија­ло­гу чове­ка са самим собом.

„Зна­те ли шта је Бал­кан? Стра­ти­ште. Ту су жртве-џела­ти. Не зна­ју шта би хте­ли. Да буду сами, али да их неко подр­жа­ва. Кад их подр­жа­ва, да то ради из задо­вољ­ства, не из мора­ња. Ако при­ме­те мора­ње, не обја­шња­ва­ју га аргу­мен­ти­ма, већ стре­ме да се осло­бо­де, иако нема­ју од кога, осим од соп­стве­них сла­бо­сти. Или да пот­чи­не, иако нема­ју кога осим оних чија им је подр­шка потреб­на да би пре­жи­ве­ли.“

Иако је иза­ткан од при­ча, засеб­них и наи­зглед затво­ре­них цели­на, роман не губи из вида нит са почет­ка, шири се, раз­гра­на­ва пред нашим очи­ма и изне­на­ђу­ју­ће, чак и нама, сви­клим на чита­ње, рас­пли­ће на послет­ку. И да није напи­са­ла песму уме­сто био­гра­фи­је, која је врло речи­та био­гра­фи­ја, чак и да није напи­са­ла нијед­ну песму у живо­ту, Јеле­на јесте песни­ки­ња. Њена рече­ни­ца је пое­тич­на, повре­ме­но мело­дич­на, а мело­ди­ја је, забо­ра­вља­ју дана­шњи сло­во­сла­га­чи, пред­у­слов пое­зи­је.

„Црве­но је боја зре­лог бибе­ра. Воћ­каст, слат­каст укус, за разли­ку од црног бибе­ра, убра­ног док још није сасвим зрео, па суше­ног. Зато је и љут, пре­ра­но су га убра­ли. Аро­ма­ти­чан и јак. Чест. Црве­ни бибер је редак, на њега тре­ба чека­ти. Стр­пљи­ви доби­ја­ју слат­ко­ћу рет­ке биљ­ке. Сви оста­ли су убе­ђе­ни да је бибер љут. Само љут. Неоп­хо­дан, али љут. Љут јер није зрео“.

Овај роман би тре­ба­ло да буде оба­ве­зан при­руч­ник за тинеј­џе­ре, да не забо­ра­ве ко су, док одра­ста­ју, али и под­сет­ник за све одра­сле, који су, успут, оду­ста­ли од себе, од сно­ва, потро­ше­ни од пре­пла­ше­ног све­та. „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас је баш бри­га“.

„Не веруј речи­ма“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема.“

Мир­ја­на Фили­по­вић
нови­нар­ка и песни­ки­ња

ПУСТИТЕ ЉУДЕ КОЈИ ВАС НЕЋЕ

Пусти­те људе који вас неће.
Било да су рођа­ци, при­ја­те­љи или љубав­ни­ци.
Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хте­ле. Не боли то, само је мука.
Као, уоста­лом, све неја­сно, нере­че­но, недо­вр­ше­но.
Као сва­ко без­од­го­вор­но пита­ње: зашто?!? Није до вас, иако вам се чини да сте пони­же­ни и пре­ва­ре­ни.
Ника­да није до вас.

Посто­је само две могућ­но­сти.

Прва је да сте се заво­ле­ли.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити зајед­но.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко сте бољи, јачи, посеб­ни­ји.
Поку­шао је да вас пра­ти па се сапли­тао.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Од ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

Дру­га је да сте се заво­ле­ли.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити зајед­но.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко је бољи, јачи, посеб­ни­ји.
Поку­шао је да вас наве­де да га пра­ти­те ал’ се умо­рио од чека­ња.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Због ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

А ви сте оста­ли збу­ње­ни, рање­ни, изда­ни. Оче­ки­ва­ли сте обја­шње­ње које ће има­ти реал­ног сми­сла.
Које не посто­ји.
Вре­ме­ном може­те поста­ти огор­че­ни и боле­сни од чека­ња.
Сле­пи за неког ваше мере чији осмех неће­те виде­ти од скра­ме успо­ме­на на зени­ца­ма.
Мисли­ће­те да воли­те јер не забо­ра­вља­те. У ства­ри, забо­ра­ви­ће­те да воли­те.

Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хте­ле.
Не може­те ви жали­ти за њима оно­ли­ко коли­ко оне жале за вама,
јер само кука­ви­це које се пла­ше љуба­ви оста­вља­ју без речи.
И без речи, упро­па­сте соп­стве­не живо­те.
Не дај­те да упро­па­сте и ваш.

(Посв. Дра­га­ни Спа­сић)

Прво изда­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић обја­вље­но је у окто­бру 2015. годи­на и прва је књи­га у Еди­ци­ји „Про­за­ик“ Библи­о­те­ке Арти­ја.

, , ,

О... КУА Артија

Књижевно-уметничка асоцијација "Артија" је невладино и непрофитно удружење са седиштем у Параћину, које се бави остваривањем циљева у области књижевности, уметности и културе и делује на територији Републике Србије. Основано је 29. фебруара 2012. године.

Повратне везе

  1. И у Подогрици „не верују речима“ | Књижевно-уметничка асоцијација АРТИЈА - 14/07/2016

    […] У Срби­ји су про­мо­ци­је одр­жа­не у Бео­гра­ду, Нишу, Пара­ћи­ну, Шап­цу, Вла­со­тин­цу и Инђи­ји, где је први пут било пред­ста­вље­но дру­го изда­ње рома­на. […]