Жикишон 2011

Дру­го­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2011“ на тему „Живот пре и после смр­ти“:

ДУХ НОВОГ ВРЕМЕНА

Кад прет­про­шлог лета нена­да­но обно­ви­ше воде­ни­це, нико није ни сањао да ће толи­ки свет нахр­ли­ти у Дуби­ло­во. Још кад су их нека доко­на писка­ра­ла у штам­пу мет­ну­ла, сила наро­да се најед­ном сја­ти­ла, ко да се што џабе дели.

А како је овде нека­да лепо било. Нигде глас чове­ка да спо­кој нару­ши. Не могох се наслу­ша­ти брбљи­ве речи­це, нити нагле­да­ти оног јар­ког зеле­ни­ла, и ових, тада још тро­шних ста­рих воде­ни­ца, понад воде. Уз тихи жубор са њених сла­по­ва, могао сам спо­кој­но дре­ма­ти још мили­он годи­на. Али не лези вра­же, она писка­ра­ла про­не­ше глас даје та вода леко­ви­та, и још да је пра­ва спа и вел­мес бања. Тад неста­де мира у шуми дуби­лов­ској. Поче­ше људи да при­сти­жу оним њихо­вим авто­бу­си­ма, све она­ко ђуту­ре: мало и вели­ко, мла­до и ста­ро, живо и полу­мр­тво… Један­пут кад беше сун­це уда­ри­ло, неком дође нами­сао да уни­ђе у уза­но реч­но кори­то подно воде­ни­це. Оста­ли се за првим пове­до­ше, те схва­ти­ше она­ко сви здру­жно, да им при­ја кад их вода шашо­љи по туру. То је, веле, пра­ва маса­жа, за лубал­ни зад­њи део извр­сна. Све се лепо укло­пи­ло у ону тврд­њу о леко­ви­то­сти и вел­ме­су.

Од све булу­мен­те при­до­шли­ца, деца беху нај­го­ра. Кад авто­бу­се са њима угле­дам, смрк­не ми се. Таку пошаст од прљав­шти­не и ђубре­та начи­не. Раштр­ка­ју се међу она сто­лет­на ста­бла, па луду­ју ко хор­да ђаво­ла. Урли­ка­њем зве­рад попла­ше, а у гуша­њу се , богу ми, и ноже­ви­ма поте­ра­ју. Некол’ко пута мал све не запа­ли­ше. За том жга­ди­јом сти­же чопор деда и баба, сакља­вих, кља­ка­вих, глу­вих, па се ста­до­ше дови­ки­ва­ти да је цела шума са свим окол­ним брди­ма одзва­ња­ла. Пти­це над њима заму­ко­ше. Поја­ви­ла се потом и сре­до­веч­на госпо­да са љубе­зни­ца­ма, па ми би суђе­но да се и ја мла­до­ва­ња по овим пашња­ци­ма при­се­тим. Ма ни на томе се није зау­ста­ви­ло. Напо­слет­ку се заин­те­ре­со­ва­ле и сре­до­веч­не, полу­о­цва­ле даме, па пожу­ри­ле и оне да тело и неки цилу­лит пегла­ју. Нема то везе што је вода лед­на, што мени од ње и ола­ђе­ном трну зуби, оне се поски­да­ле до голе коже, па уле­гле подно воде­ни­ца да им камен­чи­ћи тур угла­ча­ва­ју. А вода кажу леко­ви­та. Мора да ту има исти­не, јер ево ја ни мртав не могу да се скра­сим.

А како и да миру­јем када више нигде мира немам?! На људе сам дав­но забо­ра­вио. С почет­ка су ми, исти­на је, недо­ста­ја­ли, па сам им и незван дола­зио, али како ми се нису радовали,(а баба Сми­ља­на чак се и пре­ста­ви­ла кад ме угле­да­ла), мануо сам се ћора­ва посла и сакрио у јед­ну воде­ни­цу. Кад ја њима не тре­бам, што бих ја њих тра­жио?

Ја њима у похо­де, да се питам и разо­но­дим, они мене нека­квим коци­ма поте­ра­ју! Ја њима лепу реч, они ме водом зали­ва­ју и лук­цем гађа­ју! Је ли тако бра­ћо?! Е сад ћете да види­те! Како који код мене у воде­ни­цу – исто му госто­прим­ство узвра­тим. Чим уну­тра зако­ра­че, ја заур­лам као кур­јак. Не морам чак ни да им се ука­зу­јем, тако сам срећ­но на глас иза­шао – одма’ зна­ју Јово заур­ла­ва. Они што у несвест исти мах не попа­да­ју, изло­ме ноге низ стр­ми­ну. Јед­но вре­ме ми је баш било мило да их стра­вим, а и сме­шно и разо­но­да, кад видиш како се коту­ра­ју нагла­вач­ке, пре­ме­ћу на све чет’ри, па изле­ћу ожа­ре­ни из коприв­ња­ка. Та је разо­но­да потра­ја­ла неко вре­ме, ал мало по мало, опу­сте­ле дубра­ве дуби­лов­ске, огњи­шта утр­ну­ла редом, и сви неста­до­ше. Оста­до­смо само жубор са пото­ка, дрве­ће и ја под пла­вим небом. И тако сам се вре­ме­ном, а вре­ме­на сам још само имао, нау­чио да једи­но са пла­ни­ном живим. Са њом сам дисао, са њеним пти­ца­ма се будио, жубо­ром се успављивао…Потпуно сам забо­ра­вио шта сам био и коме сам при­па­дао. Као да сам и ја шума постао.

И реци­те ми, шта најед­ном сада са ово­ли­ком све­том да чиним? Како да се опет са њиме сажи­вим? Ево јуче, не знам како, она пуста дечур­ли­ја успен­тра­ла се и до моје воде­ни­це. Под сле­ме сам се сакрио. Ма не лези вра­же, узе­ше неку мот­ку и тру­пе, тру­пе, да ми оно мало тава­ни­це обру­ше. Били су се здра­во раки­јом наки­ти­ли, па трас и трас, док ми се није све заљу­ља­ло. И у јед­ном тре­нут­ку, ја пред њих про­па­дох. Место да су се пре­стра­ви­ли, они се за трбу­хе ухва­ти­ли, и да умру од сме­ја. Ни на памет им не пада да сам ја можда какав дух. Ма, поми­слих, сад ћете виде­ти! Успра­вих се сасма, и она­ко се стра­шно иско­ла­чих, нада­ју­ћи се да ће зажди­ти низ срт­ми­ну. Ма они још у већи смеј:

– Ха, ха, ха, који си ти фрик! – Хит­ну­ше на ме фла­шу тра­ва­ри­це. Пикав­ци­ма ме засмр­де­ше, и хте­ше се на ме и помо­кри­ти. Ја неу­по­ко­је­ник се од њих пре­стра­вих. Заждио сам као жив. Тако сти­гох до доњих воде­ни­ца. Оне већ беху лепе и обно­вље­не. Мле­ле нису ништа, али кана­лић испод фино беше начи­њен да даме могу уни­ћи, сести и по оним камен­чи­ћи­ма зад­њи део гла­ча­ти. Реших да се сакри­јем у то кори­та­шце. Сео сам уну­тра и гви­рио. Заи­ста, при­ме­тих, да они камен­чи­ћи она­ко фино шашо­ље и ја исцр­пен уто­нух у сан.

– Хоће­те ли још дуго, госпо­ди­не? Исто­пи­ће­те се ту, има нас још за hidrotherapy! Чека­мо вас овде два сата!

Те ме речи трго­ше из првог сна. Она­ко, по нави­ци са људи­ма, ја се иске­зим одо­здо нај­бо­ље што сам умео. Ма место да потек­ну, јед­на баба засик­та на мене:

– Шта се ту бечиш чича, вади се ода­тле! Мислиш да ћеш две­ста годи­на живе­ти? Боље да си бре у гроб легао, на шта личиш!

Тако се ја поку­њен одву­чем назад у онај свој ћумез. Какав је ово свет постао да више ни у вам­пи­ре не веру­је, таман да их очи­ма види?! Оно­мад ме нису воле­ли, али су ме се бар пла­ши­ли. А гле сад, ни голу­бо­ви ме не фер­ма­ју, дре­че на мене ко да сам ја код њих бануо. И да вам кажем…не знам шта ми пре­о­ста­је: доса­ди­ла ми ова чамо­ти­ња. Не могу више тако да издр­жим. Ил да се ја лепо пра­вим као жив, па да са људи­ма коју реч изме­ним, пру­ћим се на сун­це, и по кана­ли­ма бањам, или да већ јед­ном од све­га диг­нем руке, и опро­стим се конач­но са овим лудим све­том.

Тања Милу­ти­но­вић (Бео­град)