Тре­ће­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2011“ на тему „Живот пре и после смрти“:

ЖИВОТ ПРЕ И ПОСЛЕ СМРТИ

Деда Ста­но­је је послед­ње три годи­не живо­та про­вео код нас. Био је боле­стан и углав­ном је лежао. Њего­ва пен­зи­ја од све­га седам­де­сет евра није била довољ­на ни за хра­ну, а камо­ли за леко­ве и још лекар­ске пре­гле­де на које је често морао да иде. Повре­ме­но смо деди мора­ли да купу­је­мо ску­пе инјек­ци­је, а и сва­ки његов бора­вак у бол­ни­ци коштао нас је, јер смо лека­ри­ма и меди­цин­ским сестра­ма мора­ли да купу­је­мо пар­фе­ме, кафу, пиће, цига­ре­те, чоко­ла­де и оста­ло што иде у таквим при­ли­ка­ма. И поред наше неге, деди је после јед­не пре­хла­де било све лоши­је, па је после неко­ли­ко дана про­ве­де­них на интен­зив­ној нези умро.

„Умро је од запа­ље­ња плу­ћа“, саоп­штио нам је дежур­ни лекар.

Како нала­жу наши оби­ча­ји, деду смо пре­ве­зли у кућу, где су се од њега опро­сти­ли број­ни рођа­ци, при­ја­те­љи и ком­ши­је. Опет, пре­ма оби­ча­ји­ма, сви они су на одар поло­жи­ли новац, фла­шу пића или кошу­љу. Када смо касни­је избро­ја­ли новац, уста­но­ви­ли смо да је мртав деда „зара­дио“ пре­ко две хиља­де евра.

– Ово је неве­ро­ват­но – рекао је мој брат- па деда је за један дан добио више него за чети­ри годи­не од пензије.

Када смо деду сахра­ни­ли на гро­бљу „Орло­ва­ча“, код нас је дошао рођак Митар и рекао да вра­ћа дуг од 250 евра. Толи­ко му је, пре 11 годи­на позај­мио деда Ста­но­је. а он је, каже. решио да сад вра­ти новац, да му не иде грех на душу.

Затим су нас оба­ве­сти­ли из здрав­стве­ног и пен­зи­о­ног фон­да да дође­мо и подиг­не­мо новац за ков­чег и тро­шко­ве сахра­не, у укуп­ном изно­су од 400 евра. Пре­у­зе­ли смо овај новац, који је дво­стру­ко пре­ма­ши­вао издат­ке за укоп, јер смо деду сахра­ни­ли нај­скром­ни­је могу­ће. Помоћ нашој поро­ди­ци од 500 евра упла­тио је и Памуч­ни ком­би­нат у којем је деда радио све до одла­ска у пензију.

Пошто пен­зи­је у Срби­ји касне неко­ли­ко месе­ци, наста­ви­ли смо да доби­ја­мо дедин новац, само што сада више није било рас­хо­да за њего­ву хра­ну и лекове.

Покој­ни деда, изра­чу­на­ла је моја сестра, која иде у четвр­ти разред, донео је у кућу 3550 евра. Роди­те­љи су конач­но њој могли да купе „нај­ки“ тре­нер­ку и мобил­ни теле­фон, а ја сам добио дуго жеље­ни компјутер.

Од пре седам дана у бол­ни­ци је бака Мица.

Оче­ку­је­мо повољ­не вести.

Алек­сан­дар Чотрић (Бео­град)