Песме – Марија Миладиновић

ШЕТЊА СА ЖАКОМ

„Таква сам каква сам
Таква сам одувек“
Рече ми јед­ном Жак
Док смо шета­ли Паризом
Сре­ли Сену
Која је сре­ла Париз.

Жак, дра­ги, никад те тако нисам позвала
Али веруј да тво­је име одзвања
У свим пари­шким звонима
Нека си збу­њен, некад сам и ја
Некад ме само ова Сена која тече
Под­се­ти на оно вече када си
Мир­но седео, ста­рео и седео
У Сену гледао
И пола­ко бледео

Ти сво­је погле­де рас­паш на неба
То ти се ника­да неће вратити

У мојим кора­ци­ма које пратиш
Нала­зим беле асфалт­ске линије
Воде у ону машту изме­ђу прстију
И чине је изврсном

Жак, поки­дај конце
Одмр­си паучину
Оста­ви Адри­је­на да се дури
Пре­ве­ди ме на свој језик
Оду­жи се сво­јој култури
Зау­ста­ви ме у овој бури

Јер знаш да таква сам одувек.
Мушкар­це волим
Кат­кад опсујем
Поне­кад и слажем
И у пра­зно зурим
Али се никад, никад
Не дурим
Као онај твој Адријен

НАСЛОВНА

Када би ми Господ дао да у
Сле­де­ћем живо­ту будем клавир
Неког буду­ћег Шопена
Била бих као буби­ца мирна
Чека­ла бих да се извр­ши живот­на смена
Чека­ла би и моја душа
Буду­ћа клавирна

Када бих била неко чуде­сно јело
Јед­но од оних код којих пре­о­вла­да­ва маса
Иза­бра­ла бих питу од џеза
Да сва­ко ко ме једе, добро се распојаса
Уздах­не, откоп­ча дуг­ме, про­ђе га језа
И све то пре него што
Кре­не да једе сво­ју питу од џеза
Прсти­ма, ко жица­ма контрабаса

Када бих била мокри пешкир
Сав пијан од зно­ја, бачен на страну
Обри­сан од стра­не хиља­ду мокрих душа
Не би ми било важно
Била бих само без­вред­на крпа
Пешкир вре­ди само ако се њиме обрише
Неки тамо Вла­ди­мир Мајаковски
После исцр­пљу­ју­ћег Хлад­ног туша

Али и када бих зау­век оста­ла дете
Да ме чува­ју мама и тата
Да имам део соп­стве­не планете
И нај­у­ку­сни­ји ручак од блата
И пита од џеза, пија­ни пешкир
И кла­вир­ска ми душа
Пре­пу­на сва­ко­ја­ких мана
Поста­ла само уло­га нова
Само маска од марципана
Оста­јем дете
Да кора­чам од дана до дана

НАПИСАЋУ ПЕСМУ

Јед­но­га дана узе­ћу олов­ку и напи­са­ћу песму дужу од пута
Који води у вис

Та ће песма при­ча­ти о мени, о томе где сам била, шта сам ради­ла, јела и пила,
Крат­ко рече­но, мог живо­та синопсис

Људи ће ми апла­у­ди­ра­ти када је буду чули, маха­ће рукама,
Тра­жи­ће ауто­грам, фото­гра­фи­ју и бис

Они кра­ва­та­ши гле­да­ће ме мрко, да ли сам сме­ла да кажем то што сам рекла,
Ја ћу слег­ну­ти раме­ни­ма, рећи да је то исто тако
Радио и Дис

Идол бићу мла­ди­ма, због мене поче­ће да пишу,
Ломи­ће кости, олов­ке и пре­дра­су­де, кажи­пр­стом и сред­њим прстом
Пока­зи­ва­ће „пис“

Напи­са­ћу песму. Дугу и тешку.
По наред­би кра­ва­та­ша гиљо­ти­нар већ оштри секи­ру своју.
Напи­са­ћу песму. Морам, из принципа,
Не пла­шим се живог песка, ја уто­ну­ћу у стих

Напи­са­ћу песму. Засад у себи.
Там­ни­чим је, да не гужвам лист.
Напи­са­ћу песму, али сутра, дра­ги моји,
Сна­жне су ми мисли, ал’
Лош рукопис

МАРИЈИНО ПИСМО ВЛАДИМИРУ

Вла­ди­ми­ре, најдражи,
Знам да не бун­ца маларија
И да Вам није лако
Сто­ји­те на јед­ној нози, на другој,
Изгле­да­те тако спокојно
Лице Вам је мирно
А знам да ме прижељкујете
Тако јако

Знам да не воли­те када касним
Зна­те да то је моја лагарија
Зна­те, и када сам Вама сам сасвим
Опет сам негде друг­де, удата

Можда. Можда сам она скитница
Што у изго­ре­лој кући нашла је дом
Можда се никад не удам, јер ипак
Нај­ви­ше волим Вас када кажете:
„Луд сам за њом“

Ја знам да Вас див­но болим.
Бол је сва­ког дана све старија.
Укра­ди­те ме, Ваша сам Ђоконда,
Пре­ки­ни­те нит која сте­же Вам врат
Која испре­да мит
Да је могу­ће сло­бод­но љубити

Зна­мо да не може.
Јер пре­ви­ше је правила.
Али, Вла­ди­ми­ре, најдражи,
Усу­ди­те се, напра­ви­те корак,
Ура­ди­те шта не треба
Осе­ти­те укус горак
У сво­јим устима
Има­те свој Хлад­ни туш
Има­те део помо­ран­џи­ног неба

Поло­мље­ни децембар
Хук­ће­те ваздух као бесни пас
Из њега изла­зи хиља­ду врагова
Само кад не би било снега
Не би било ни мојих трагова
Што сто­ич­ки одла­зе од Вас

Вла­ди­ми­ре,
Боље да је маларија
Згр­че­не се жиле опу­сти­ти могу
У чети­ри ја сам отишла
И то себи опро­сти­ти не могу.

Вла­ди­ми­ре,
Нека оста­не на томе
„Џек Лон­дон, новац, љубав, страсти“
Оста­ни­те нео­бич­но поштен
Ко од песме живи, у песму ће пасти.

У пот­пи­су, Ваша Марија

ЉУДИ

Људи жуде за кафи­ћи­ма у који­ма могу да кажу
„Као и обично“
Људи журе хитро али тихо, на прсти­ћи­ма, да не про­бу­де кишу
Јер напо­љу је облачно
Људи сања­ју о рингишпилима
Док их буде неки дру­ги људи и кажу
Да је вре­ме за облачење
Људи раде на обла­че­ње, пре­свла­че­ње, ципе­ла глачање
Са погле­дом у огле­да­ло нове мaске навлачење

Испи­ја­њем прве кафе, ишчи­та­ва­њем новина
Док првим зра­ком поне­де­љак се буди
Ула­ском у пре­воз, сема­фо­ре, ком­пју­те­ре, кравате
Људи поста­ју људи

Кад је већ тако, за људе ста­ње одлично
Ула­зе у кафић, кажу: „Као и обично“
Не пита­ју­ћи шта људи из кафи­ћа има­ју ново да понуде
Одла­зе даље, посма­тра­ју­ћи све оне
Људе који ће без пла­на ући у нови дан

Које будил­ни­ци не буде
Ходаљ­ке им удобне
Машта­ју­ћи ства­ра­ју сво­је судбе
Оста­вља­ју­ћи отво­ре­на врата
Пру­жа­ју­ћи раши­ре­не руке
Вре­ме и лето њихо­во су благо
Док људе оне дру­ге куде

Људи суде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*