Песме – Марија Миладиновић

ШЕТЊА СА ЖАКОМ

„Таква сам каква сам
Таква сам оду­век“
Рече ми јед­ном Жак
Док смо шета­ли Пари­зом
Сре­ли Сену
Која је сре­ла Париз.

Жак, дра­ги, никад те тако нисам позва­ла
Али веруј да тво­је име одзва­ња
У свим пари­шким зво­ни­ма
Нека си збу­њен, некад сам и ја
Некад ме само ова Сена која тече
Под­се­ти на оно вече када си
Мир­но седео, ста­рео и седео
У Сену гле­дао
И пола­ко бле­део

Ти сво­је погле­де рас­паш на неба
То ти се ника­да неће вра­ти­ти

У мојим кора­ци­ма које пра­тиш
Нала­зим беле асфалт­ске лини­је
Воде у ону машту изме­ђу прсти­ју
И чине је извр­сном

Жак, поки­дај кон­це
Одмр­си пау­чи­ну
Оста­ви Адри­је­на да се дури
Пре­ве­ди ме на свој језик
Оду­жи се сво­јој кул­ту­ри
Зау­ста­ви ме у овој бури

Јер знаш да таква сам оду­век.
Мушкар­це волим
Кат­кад опсу­јем
Поне­кад и сла­жем
И у пра­зно зурим
Али се никад, никад
Не дурим
Као онај твој Адри­јен

НАСЛОВНА

Када би ми Господ дао да у
Сле­де­ћем живо­ту будем кла­вир
Неког буду­ћег Шопе­на
Била бих као буби­ца мир­на
Чека­ла бих да се извр­ши живот­на сме­на
Чека­ла би и моја душа
Буду­ћа кла­вир­на

Када бих била неко чуде­сно јело
Јед­но од оних код којих пре­о­вла­да­ва маса
Иза­бра­ла бих питу од џеза
Да сва­ко ко ме једе, добро се рас­по­ја­са
Уздах­не, откоп­ча дуг­ме, про­ђе га језа
И све то пре него што
Кре­не да једе сво­ју питу од џеза
Прсти­ма, ко жица­ма кон­тра­ба­са

Када бих била мокри пешкир
Сав пијан од зно­ја, бачен на стра­ну
Обри­сан од стра­не хиља­ду мокрих душа
Не би ми било важно
Била бих само без­вред­на крпа
Пешкир вре­ди само ако се њиме обри­ше
Неки тамо Вла­ди­мир Маја­ков­ски
После исцр­пљу­ју­ћег Хлад­ног туша

Али и када бих зау­век оста­ла дете
Да ме чува­ју мама и тата
Да имам део соп­стве­не пла­не­те
И нај­у­ку­сни­ји ручак од бла­та
И пита од џеза, пија­ни пешкир
И кла­вир­ска ми душа
Пре­пу­на сва­ко­ја­ких мана
Поста­ла само уло­га нова
Само маска од мар­ци­па­на
Оста­јем дете
Да кора­чам од дана до дана

НАПИСАЋУ ПЕСМУ

Јед­но­га дана узе­ћу олов­ку и напи­са­ћу песму дужу од пута
Који води у вис

Та ће песма при­ча­ти о мени, о томе где сам била, шта сам ради­ла, јела и пила,
Крат­ко рече­но, мог живо­та синоп­сис

Људи ће ми апла­у­ди­ра­ти када је буду чули, маха­ће рука­ма,
Тра­жи­ће ауто­грам, фото­гра­фи­ју и бис

Они кра­ва­та­ши гле­да­ће ме мрко, да ли сам сме­ла да кажем то што сам рекла,
Ја ћу слег­ну­ти раме­ни­ма, рећи да је то исто тако
Радио и Дис

Идол бићу мла­ди­ма, због мене поче­ће да пишу,
Ломи­ће кости, олов­ке и пре­дра­су­де, кажи­пр­стом и сред­њим прстом
Пока­зи­ва­ће „пис“

Напи­са­ћу песму. Дугу и тешку.
По наред­би кра­ва­та­ша гиљо­ти­нар већ оштри секи­ру сво­ју.
Напи­са­ћу песму. Морам, из прин­ци­па,
Не пла­шим се живог песка, ја уто­ну­ћу у стих

Напи­са­ћу песму. Засад у себи.
Там­ни­чим је, да не гужвам лист.
Напи­са­ћу песму, али сутра, дра­ги моји,
Сна­жне су ми мисли, ал’
Лош руко­пис

МАРИЈИНО ПИСМО ВЛАДИМИРУ

Вла­ди­ми­ре, нај­дра­жи,
Знам да не бун­ца мала­ри­ја
И да Вам није лако
Сто­ји­те на јед­ној нози, на дру­гој,
Изгле­да­те тако спо­кој­но
Лице Вам је мир­но
А знам да ме при­жељ­ку­је­те
Тако јако

Знам да не воли­те када касним
Зна­те да то је моја лага­ри­ја
Зна­те, и када сам Вама сам сасвим
Опет сам негде друг­де, уда­та

Можда. Можда сам она скит­ни­ца
Што у изго­ре­лој кући нашла је дом
Можда се никад не удам, јер ипак
Нај­ви­ше волим Вас када каже­те:
„Луд сам за њом“

Ја знам да Вас див­но болим.
Бол је сва­ког дана све ста­ри­ја.
Укра­ди­те ме, Ваша сам Ђокон­да,
Пре­ки­ни­те нит која сте­же Вам врат
Која испре­да мит
Да је могу­ће сло­бод­но љуби­ти

Зна­мо да не може.
Јер пре­ви­ше је пра­ви­ла.
Али, Вла­ди­ми­ре, нај­дра­жи,
Усу­ди­те се, напра­ви­те корак,
Ура­ди­те шта не тре­ба
Осе­ти­те укус горак
У сво­јим усти­ма
Има­те свој Хлад­ни туш
Има­те део помо­ран­џи­ног неба

Поло­мље­ни децем­бар
Хук­ће­те ваздух као бесни пас
Из њега изла­зи хиља­ду вра­го­ва
Само кад не би било сне­га
Не би било ни мојих тра­го­ва
Што сто­ич­ки одла­зе од Вас

Вла­ди­ми­ре,
Боље да је мала­ри­ја
Згр­че­не се жиле опу­сти­ти могу
У чети­ри ја сам оти­шла
И то себи опро­сти­ти не могу.

Вла­ди­ми­ре,
Нека оста­не на томе
„Џек Лон­дон, новац, љубав, стра­сти“
Оста­ни­те нео­бич­но поштен
Ко од песме живи, у песму ће пасти.

У пот­пи­су, Ваша Мари­ја

ЉУДИ

Људи жуде за кафи­ћи­ма у који­ма могу да кажу
„Као и обич­но“
Људи журе хитро али тихо, на прсти­ћи­ма, да не про­бу­де кишу
Јер напо­љу је облач­но
Људи сања­ју о рин­ги­шпи­ли­ма
Док их буде неки дру­ги људи и кажу
Да је вре­ме за обла­че­ње
Људи раде на обла­че­ње, пре­свла­че­ње, ципе­ла гла­ча­ње
Са погле­дом у огле­да­ло нове мaске навла­че­ње

Испи­ја­њем прве кафе, ишчи­та­ва­њем нови­на
Док првим зра­ком поне­де­љак се буди
Ула­ском у пре­воз, сема­фо­ре, ком­пју­те­ре, кра­ва­те
Људи поста­ју људи

Кад је већ тако, за људе ста­ње одлич­но
Ула­зе у кафић, кажу: „Као и обич­но“
Не пита­ју­ћи шта људи из кафи­ћа има­ју ново да пону­де
Одла­зе даље, посма­тра­ју­ћи све оне
Људе који ће без пла­на ући у нови дан

Које будил­ни­ци не буде
Ходаљ­ке им удоб­не
Машта­ју­ћи ства­ра­ју сво­је суд­бе
Оста­вља­ју­ћи отво­ре­на вра­та
Пру­жа­ју­ћи раши­ре­не руке
Вре­ме и лето њихо­во су бла­го
Док људе оне дру­ге куде

Људи суде.