Књи­га афо­ри­за­ма „Ташти­на ташти­на“ Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа из Бео­гра­да, пета књи­га у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, иза­шла је из штам­пе почет­ком априла

Рецен­зент књи­ге је Коста Павло­вић, познат у све­ту афо­ри­сти­ке као Срба Павло­вић. Илу­стра­ци­је на кори­ца­ма дело су кари­ка­ту­ри­сте Тоша Бор­ко­ви­ћа, а сво­је место у књи­зи нашле су и по јед­на кари­ка­ту­ра Сло­бо­да­на Срди­ћа из Сме­де­ре­ва и Мира Геор­ги­ев­ског из Ско­пља (Маке­до­ни­ја).

Ова­ко је Коста Павло­вић под насло­вом „Ђаво који не спа­ва“ пре­нео сво­је ути­ске о књизи:

Реак­ти­ви­ра­њем Лиге духо­ви­тих дошло је до пра­ве инва­зи­је мла­дих сати­ри­ча­ра, али и оних који­ма рани­је није пру­жа­на при­ли­ка да се афир­ми­шу. Аутор књи­ге, која је пред нама, Ташти­на ташти­на, Горан Радо­са­вље­вић, само је један од број­них. Њего­во ства­ра­ла­штво, гле­да­но кроз тема­ти­ку, сеже у дав­не 90-те. Толи­ко је тре­ба­ло да доче­ка сво­јих пет мину­та, али и да испе­че занат. Сада, када је све про­шло, и када отво­ри сво­ју књи­гу, све пра­шта и све заборавља.

Срп­ска сати­ра је, ина­че, рела­тив­но мла­да. Прва књи­га Мали буквар за вели­ку децу, Миха­и­ла Мак­си­мо­ви­ћа, штам­па­на је 1792. годи­не. У Евро­пи куди­ка­мо рани­је, док заче­так афо­ри­зма, ретро­ак­тив­но гле­да­но, зала­зи дубо­ко у исто­ри­ју ста­ре ере. После поја­ве већ поме­ну­те прве књи­ге при­ре­ђи­ва­ча Сте­фа­на Нова­ко­ви­ћа, срп­ска сати­ра је ишла узла­зном пута­њом и у тала­си­ма. Нај­сна­жни­ји је дана­шњи „Бео­град­ски афо­ри­сти­чар­ски круг”, док пре­ђа­шњу трој­ку (Душа­на Радо­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Була­то­ви­ћа Виба и Бра­ну Црн­че­ви­ћа), мно­ги и данас сма­тра­ју нај­у­спе­шни­ји­ма. На повр­ши­ну нај­ра­зор­ни­јег тала­са испло­вио је он, наш Горан Радо­са­вље­вић, аутор ове књи­ге, који као већ иску­сни капе­тан, брзи­ном од седам миља, пло­ви нашим деце­ни­ја­ма узбур­ка­ним вода­ма. Поред сво­јих изу­зет­них орга­ни­за­ци­о­них спо­соб­но­сти, он је, не први пут, испо­љио и сво­ју ства­ра­лач­ку спо­соб­ност. Да је тако, све­до­чи и њего­ва штам­па­на књи­га Хле­ба и цига­ра 2011. годи­не. Уз то, њего­ви бисе­ри из обла­сти афо­ри­сти­ке, већ дав­но су нашли места у број­ним про­ан­то­ло­гиј­ским књи­га­ма. Не изо­ста­ју ни награ­де, али поме­ни­мо да је он и сам при­ре­ђи­вач или коа­у­тор неко­ли­ци­не запа­же­них књи­га. Оно што би још било вред­но поме­на, илу­стра­ци­је ради, је поне­ки од њего­вих хумо­ри­стич­ко-сати­рич­них бисе­ра. У том сми­слу ваља иста­ћи да су мно­ги од њих већ дав­но напу­сти­ли кори­це или руко­пи­се буду­ћих књи­га и кре­ну­ли светом…

Не падај­те у ватру!
Још вас гулимо.

Пре­ци­зно мик­со­ва­на кре­а­ци­ја духа и сати­ре, а сна­га овог разор­ног афо­ри­зма сеже до кости. Ана­ли­за­ма нигде кра­ја. Коли­ко би само стра­ни­ца тре­ба­ло да се све каже што овај бисер заслу­жу­је. Пре све­га о њего­вој дубо­кој иро­ни­ји, коју садр­жи у себи. Међу број­ним афо­ри­зми­ма често наи­ла­зи­мо и на афо­ри­зме само­кри­тич­ке природе:

Он је крив.
Испра­ви­те ме ако грешим.

Оно што кра­си ова­кву врсту њего­вих афо­ри­за­ма, сва­ка­ко је суп­тил­ност, тек наго­ве­ште­на сум­ња, што би се могло сма­тра­ти посеб­но вред­ним. А што се тиче само­кри­ти­ке, могу­ће је још да жели прво на себи, а касни­је и на број­ним дру­штве­ним поја­ва­ма да испо­љи сву сво­ју сати­рич­ну жести­ну. Један од таквих њего­вих афо­ри­за­ма сва­ка­ко је:

Има­мо времена.
Још се сви­ра на нашем Титанику.

Код афо­ри­зма:

Ђаво не спава.
Сади тикве.

иска­зан је наш вечи­ти скеп­ти­ци­зам због све­га веко­ви­ма пре­жи­вља­ва­ног. Међу број­ним ново­о­тво­ре­ним тема­ма, које дају све­жи­ну књи­зи, обра­ђе­не су и неке, назо­ви­мо виђене:

Мно­го је нау­чио од иследника.
Добио је бати­не за памћење.

што сва­ка­ко не може да поква­ри, ина­че, добру садр­жи­ну књи­ге. Али и поне­ке од дневно-актуелних:

Нико не зна шта носе дању, а шта ноћу.

Иако днев­но-акту­ел­ни, овај афо­ри­зам може да тра­је зау­век. Кра­ђи, кри­ми­на­лу и коруп­ци­ји, никад краја…

Гора­ну још мно­го ова­кве инспи­ра­ци­је, а чита­о­ци­ма при­јат­но дру­же­ње са овом нада­све садр­жај­ном књигом.

Коста Павло­вић

У књи­зи „Ташти­на ташти­на“ на укуп­но 172 стра­не нашло се чак 816 ода­бра­них афо­ри­за­ма напи­са­них на разли­чи­те теме у пери­о­ду након обја­вљи­ва­ња књи­ге сати­ре „Хле­ба и цига­ра“ 2011. годи­не. Ево крат­ког исеч­ка, слу­чај­ног избо­ра неко­ли­ко афоризама:

Афо­ри­зам је као мини сукња:
ако није довољ­но кратак
не држи пажњу публике.

Пиши­те лоше афоризме!
Нека се и пла­ги­ја­то­ри брукају.

Смех је зара­зна болест која се преноси
са здра­вих на болесне.

Није тач­но да паме­тан пише,
а буда­ла памти.
Има и буда­ла које пишу.

Живе­ти у Срби­ји је уметност
коју мало ко разуме.

Сре­ди­ће­мо Срби­ју под конац.
Биће то пра­ва мари­о­нет­ска држава.

Каква све­тлост, какав неутрино.
Код нас је мрак најбржи.

Про­шли смо сито и решето.
Сада смо мањи од мако­вог зрна.

Ако изгу­би­мо сво­је корене
неће­мо има­ти шта да једемо.

Гене­ра­ци­је које дола­зе нам одлазе!

Има­мо Вла­ду какву свет није видео.
Који су то слепци.

Можда нас и добро водите,
али ника­ко да вам види­мо леђа.

Одсви­ра­ли сте своје.
Оста­ви­те инстру­мен­те власти.

Нећу да се спу­штам на ваш ниво.
Под­зе­мље ми се никад није свиђало.

Уби­јем се од алко­хо­ла чим доби­јем плату.
Жив нисам до следеће.

Пусти­ли смо голу­бо­ве мира.
Нека се бар они спасу.

На пра­вом смо путу.
Овде има кон­теј­не­ра коли­ко хоћеш.

За оно­га ко не зна да свира,
послед­ња рупа на свира
може да буде и прва.

Незгод­не су боле­сти које дола­зе од ногу.
Наро­чи­то кад се рашире.

Отка­ко сам изгу­био медиј­ски рат од деце,
гле­дам само црта­не филмове.

Уда­ла се млада.
Заљу­би­ла се до зуба.

Кувам одлич­ну кафу.
Супру­га каже да могу да се женим.

Жене зна­ју шта хоће,
али некад није ни место,
ни вре­ме за то.

Дожи­вео сам брач­ни бродолом.
Бар сам се решио пацова.

Ташти­на ташти­на вре­ђа моју таштину!

Сви има­мо исти фетиш.
При­вла­чи нас Земља!

Ништа не почи­ње од мене.
Нисам ја мајмун.

Поне­ста­ло ми је маште.
Не могу да их смислим.

Ја сам дома­ћин човек!
Отка­ко сам уба­цио кон­теј­нер у кућу,
код мене нема шта нема.

Кад се једе, не при­ча се!
Нисте ваљ­да луди да при­ча­те да сте јели?!

Про­ве­три­те главу.
Изне­си­те све сво­је ставове.

Јед­ном се живи.
Да ми је зна­ти ко је тај?

Кад је дно на врху,
исти­на не испли­ва на површину.

Гре­ба­ње зида пара уши.

Ако сва­ку реч ста­виш на сво­је место,
нијед­на ти неће бити последња.

Горан Радо­са­вље­вић (аутор: Миро Георгиевски)

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Горан Радо­са­вље­вић, рођен је 1969. годи­не у Београду.

Обја­вио јед­ну књигу:

• Хле­ба и цига­ра (УБСС Јеж, 2011)

Засту­пљен у књигама:

• Епру­ве­то, сре­ћан ти 8. март (Орбис, 1993)
• Тач­но у подне (Пери­ца Јокић, Либер­тас, Бије­ло Поље, 1998)
• Antologijа ex yu аforizа­mа (Dhira Verlag, Швај­цар­ска, 2011)
• Изва­ја­не мисли 4 (Цен­тар за кул­ту­ру и умет­ност Алек­си­нац, 2011)
• Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
• Дри­блинг духа (збор­ник афо­ри­за­ма о спор­ту, Mozzart, Бео­град, 2012)
• Нај­кра­ће при­че 2012 (Алма, Бео­град, 2013)
• Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

При­ре­дио две књиге:

• Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
• Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

Добит­ник је признања:

• Злат­на каци­га за афо­ри­зам (Међу­на­род­ни фести­вал хумо­ра и сати­ре у Кру­шев­цу, 2012)

Адми­ни­стра­тор сај­та Лига духо­ви­тих, као и исто­и­ме­не стра­ни­це и гру­пе на Фејсбуку.

Интер­нет адре­са ауто­ра: radosavljevic.net.

Целу књи­гу може­те пре­ли­ста­ти и пре­у­зе­ти на лин­ку и(ли) нару­чи­ти штам­па­но изда­ње пре­ко елек­трон­ске адре­се: goran@radosavljevic.net.

Са пар месе­ци зака­шње­ња од кад је наја­вље­на, у јану­а­ру 2014. годи­не у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ обја­вље­на је тре­ћа књи­га афо­ри­за­ма Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа „За сва­ки слу­чај“ која зао­кру­жу­је пуних 15 годи­на ауто­ро­вог бавље­на афоризмом

„За сва­ки слу­чај“ је књи­га која почи­ње увод­ном мисли: „Мрак не може про­гу­та­ти оног у коме има има­ло све­тло­сти“, а завр­ша­ва духо­ви­тим и визу­ел­но обо­га­ће­ним афо­ри­змом: „Напи­сао сам: ремек-дело. Толи­ко од мене“, и поде­ље­на је са 8 под­на­сло­ва: „Ми у вре­ме­ну, а вре­ме­на је све мање“, „Глад, рад и кри­за бед­них годи­на“, „За испи­ти­ва­ње“, „Народ води поли­ти­ку, власт је под­во­ди“, „Извла­че­ње поу­ке је добро за гла­ву“, „Дечи­ја посла“, „Спорт­ска дија­гно­за“ и „У себи и ван себе“… све то на укуп­но 96 стра­на са око 350 афоризама.

Рецен­зент књи­ге Села­дон Павло­вић, или­ти Срба Павло­вић, чита­ју­ћи руко­пис књи­ге запи­сао је следеће:

Иако тек у наја­ви, буду­ћа, тре­ћа књи­га пара­ћин­ског писца Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, под насло­вом: „За сва­ки слу­чај“, недво­сми­сле­но уве­ра­ва у сво­ју свр­сис­ход­ност. Мало је писа­ца који зна­ју тако да иза­зо­ву зна­ти­же­љу и побу­де осе­ћај лепог, као што, деце­ни­ју и више, садр­жи­ном сво­јих књи­га, тако успе­шно чини он, наш Влај­че, сво­јим, већ дуже годи­на, вер­ним читаоцима.

Као ства­ра­лац, Милен­ко­вић сва­ка­ко при­па­да мла­дој гене­ра­ци­ји. Међу­тим, по оно­ме што он са толи­ко успе­ха и уме­ћа пре­зен­ту­је јав­но­сти, са задо­вољ­ством се може закљу­чи­ти да је у завр­шној фази фор­ми­ра­ња сво­је књи­жев­но-умет­нич­ке личности.

И поред тога што је лепе­за њего­вог књи­жев­но-ства­ра­лач­ког рада и инте­ре­со­ва­ња дале­ко шира: про­за, пое­зи­ја и др., Вла­ди­ца је пре­вас­ход­но афо­ри­сти­чар. И то није све, небро­је­но пута је пока­зао свој изу­зе­тан сми­сао на орга­ни­за­ци­о­ном пољу: број­не хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не при­ред­бе, пред­ста­вља­ње вели­ка­на наше књи­жев­но­сти, као и оних који ће тек бити, и про­мо­ви­са­ње њихо­вих дела, како у земљи, тако и шире. Тако­ђе је врстан орга­ни­за­тор изло­жби кари­ка­ту­ра, илу­стра­ци­ја и др., па све до врло зна­чај­них годи­шњих мани­фе­ста­ци­ја, као што су фести­ва­ли и „сати­ри­ко­ни“.

Уз то, први је човек Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ – вели­ки је енту­зи­ја­ста. Но, да се вра­ти­мо књизи…

Књи­га под насло­вом „За сва­ки слу­чај“, како је у наја­ви рече­но, биће као и прет­ход­не: пит­ка, чит­ка… што је и оче­ки­ва­но. А, да би се то и оби­сти­ни­ло, писац је, поред добре хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не садр­жи­не, вели­ку пажњу посве­тио и дру­гим дета­љи­ма, као што су тех­нич­ки ефек­ти и естет­ски изглед књиге.

Поде­ле по погла­вљи­ма, која су добро осми­шље­на, има­ју за зада­так да раз­би­ју моно­лит­ност и ужи­ве чита­о­ца у садр­жи­ну књи­ге. Али да се не задр­жа­ва­мо на томе, ваља крат­ком ана­ли­зом, илу­стра­ци­је ради, обра­ди­ти пре­гршт афо­ри­за­ма, који су пред­мет целине.

„Напра­ви­ли смо дистан­цу од наших веков­них непри­ја­те­ља. Они корак напред, ми корак назад“. Коле­га Милен­ко­вић је у овом слу­ча­ју могао да буде и жешћи. Не иде­мо ми уна­зад кора­ком клај-клај… У пита­њу је фор­си­ра­ни марш…

„За отаџ­би­ну срце бије изну­тра, а поли­ци­ја спо­ља“… Љубав пре­ма отаџ­би­ни, очи­глед­но, сва­ко види на свој начин, срце дожи­вља­ва на један, а поли­ци­ја на дру­ги… На чове­ку је само да седи и пла­че… Али како све­му јед­ном дође крај, то и стр­пље­њу и трпље­њу, наш врли сати­ри­чар у нена­ла­же­њу повољ­ни­јег реше­ња, пун оча­ја и беса изго­ва­ра сле­де­ће: „Пре­ко обе­ћа­них брда и доли­на не може тако лако да се пре­ђе. Једи­но пре­о­ста­је – марш!“…

„Све нам је горе, а ми упор­но иде­мо ка дну“. Тоне­мо као Тита­ник, све дубље и дубље, док су виси­не о који­ма наш сати­ри­чар мета­фо­рич­но гово­ри резер­ви­са­не за више сло­је­ве. Они су тај небе­ски народ.

„Наши игра­чи зна­ју како се побе­ђу­је. Про­тив­ни­ци им то пока­зу­ју из утак­ми­це у утак­ми­цу”… Тако је то, а и како би дру­га­чи­је било, када су нам игра­чи непо­бе­ди­ви, а руко­во­ди­о­ци несме­њи­ви. Кад је међу нави­ја­чи­ма Тре­ћи свет­ски, а терен Косо­во равно.

И као што обич­но бива, један љубав­ни, али не и једи­ни: „Не могу сви да нас воле. Неки би хте­ли и нешто више од тога“… Пустим жеља­ма нигде кра­ја… Пру­жиш неко­ме прст, а он би целу руку. Узгред и један „опти­ми­стич­ки“: „Са про­ле­ћем живот ће нам се про­ме­ни­ти из коре­на. Има­ће­мо шта да пасемо“.

Афо­ри­зми који су се нашли на поле­ђи­ни кори­це књиге:

Напо­кон нас је огре­ја­ло сунце.
Оста­ли смо без кро­ва над главом.

Бог нас још није погледао.
Ми смо неви­ђе­ни верници.

Посао ми је такав
да не могу мир­но да спавам –
на рад­ном месту.

Пре­ко обе­ћа­них брда и долина
не може тако лако да се пређе.
Једи­но пре­о­ста­је – марш!

Наши игра­чи зна­ју како се побеђује.
Про­тив­ни­ци им то показују
из утак­ми­це у утакмицу.

Напи­сао сам само јед­ну биографију.
Више нисам имао инспирације.

Коме је дошло из дупе­та у главу
пре­по­руч­љи­во је да не отва­ра уста.

Пре обја­вљи­ва­ња књи­ге неки од афо­ри­за­ма нашли су се у неко­ли­ко дру­гих књи­жев­них изда­ња (лек­си­ко­на, алма­на­ха, збор­ни­ка): Изва­ја­не мисли 4, Афо­те­ка, Дри­блинг духа, Вечи­ти рам, Афо­те­ка 2 и Пери­вој оме­ђе­них шим­ши­ра, као и у днев­ном листу „Вечер­ње ново­сти“ на стра­ни­ци Хумор, уред­ни­ка Боја­на Љубе­но­ви­ћа, и Првом елек­трон­ском часо­пи­су за сати­ру „Етна“, уред­ни­це Весне Ден­чић, а ових дана и у днев­ном листу „Поли­ти­ка“ у рубри­ци Сати­ри­кон, уред­ни­ка Дра­гу­ти­на Мини­ћа Карла.

Књи­га „За сва­ки слу­чај“ је финан­си­ра­на сред­стви­ма наме­ње­ним за про­јек­те у кул­ту­ри Општи­не Пара­ћин, а ина­че четвр­та књи­га и ујед­но прва штам­па­на на ћири­ли­ци Библи­о­те­ке Артија.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти пре­ко елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Из штам­пе је иза­шла дру­га књи­га у изда­њу КУА „Арти­ја“ под нази­вом „Крат­ке мислих дугих раз­ми­шља­ња“ афо­ри­сти­ча­ра Мића Луки­ћа из Београда.

Књи­га афо­ри­за­ма „Крат­ке мисли дугих раз­ми­шља­ња“, која садр­жи нешто више 350 афо­ри­за­ма, може се сма­тра­ти и настав­ком књи­ге „Алма­на­ха афо­ри­сти­ча­ра ‘Афо­те­ка'“ која је прва обја­вље­на у библи­о­те­ци „Арти­ја“, а у којој је сво­је место нашао и Мићо Лукић поред још 28 ауто­ра. Ина­че, ово је после више од 20 годи­на писа­ња афо­ри­за­ма и обја­вљи­ва­ња у штам­па­ним и елек­трон­ским меди­ји­ма прва књи­га овог аутора.

Сво­је импре­си­је о овој књи­зи изнео је пре­ко рецен­зи­је „Инспи­ра­тив­не рефлек­си­је“ још један „афо­те­кар“ Коста Павло­вић:

Чита­ју­ћи још прве стра­ни­це руко­пи­сне збир­ке афо­ри­за­ма Миће Луки­ћа Крат­ке мисли дугих раз­ми­шља­ња, поја­ви­ле су ми се инспи­ра­тив­не рефлек­си­је да напи­шем који редак, уве­рен да се ради о изу­зет­ној књизи.

Сати­ри­чар, у бли­жој одред­ни­ци афо­ри­сти­чар, Мићо Лукић, књи­жев­ник је широ­ког распо­на моти­ва­ци­ја и хумо­ри­стич­ко-сати­рич­ног начи­на изра­жа­ва­ња. Тај­на њего­вог уме­ћа је, што само на сам себи начин знан, у тако крат­кој фор­ми, тек у пре­гршт речи, успе­ва да зна­ти­жељ­ном чита­о­цу саоп­шти тако много…

Да раз­га­ли душу чита­о­цу и иза­зо­ве осе­ћај лепог… Мно­ги њего­ви афо­ри­зми су по сво­јој садр­жај­но­сти чита­ви томо­ви књи­га. Сто­га тра­же пови­ше умно­сту­диј­ског вре­ме­на за сво­је дубље ана­ли­зе. Сво­јом мета­фо­рич­но­шћу, пре­но­сним зна­че­њем и број­ним књи­жев­ним укра­си­ма кори­шће­ним у сати­ри, сати­ри­чар Мићо зна некад при­лич­но да упле­те чита­о­ца у сво­је про­фи­ло­зоф­ске нити.

Њего­ва миса­о­но­а­фо­ри­стич­на раз­ми­шља­ња често су иска­за­на у овлаш фор­ми, али са обр­том који делу­је попут пра­ска. Таква при­кри­ве­на иро­ни­ја има при­влач­ни­ју аро­му од оне директ­но упу­ће­не. За начин на који наш умет­ник испо­ља­ва често и врло јет­ка осе­ћа­ња, инвек­ти­ва је посве стран појам. Његов афо­ри­зам је нерет­ко тво­рен по асо­ци­ја­циј­ском кључу.

Иако је ово пишче­ва прва књи­га, да се уочи­ти да је исти дости­гао сам зенит у начи­ну ства­ра­ња ове нима­ло лаке форме.

Сма­тра се да су сред­ње годи­не нај­и­де­ал­ни­је за пре­зен­то­ва­ње јав­но­сти сво­га годи­на­ма наку­пље­ног зна­ња и уме­ња. За Мићу Луки­ћа се, суде­ћи по првим ути­сци­ма, са сигур­но­шћу може рећи да је један од таквих. Тако­ђе није тешко уочи­ти да је Мићо ово задо­вољ­ство могао при­ре­ди­ти чита­о­ци­ма куди­ка­мо рани­је… Дакле, пого­то­во гле­да­но кроз ква­ли­тет, Мићо је „сво­ју при­чу“ могао да нам испри­ча и мно­го рани­је. Позна­то је да су неки то учи­ни­ли у самој мла­до­сти, али то су већ неке дру­ге теме и пре­о­ку­па­ци­је, које пра­те мла­де… Ишчи­та­ва­њем књи­ге да се при­ме­ти­ти да је аутор напро­сто од неку­да иско­пао доста нетак­ну­тих тема које поду­же вре­ме­на море савре­ме­ног чове­ка… Рекло би се, чак да је за мно­ге наше нево­ље раз­от­крио кључ, или барем начин да нам их у некој мери олак­ша… Што се тиче детаљ­ни­је ана­ли­зе књи­ге очи­глед­но да је сам при­ступ доста уоп­ште­но учи­њен, пого­то­во ана­ли­за афо­ри­за­ма. У овом слу­ча­ју тај посао је пре­пу­штен суду чита­ла­ца од којих се оче­ку­је да буду стро­ги, баш као што је наш сати­ри­чар Мићо резак и раби­ја­тан пре­ма нега­тив­ним поја­ва­ма које неу­мил­но пра­те наше друштво.

Коста Павло­вић

Избор афо­ри­за­ма рецен­зен­та Косте Павловића:

Ако је у раду спас, онда овом народу
нема спа­са без батине.

Кад наи­ђе на несрећ­ни­ка, сва­ка жена
се срећ­но уда.

Круп­ни мили­ци­о­не­ри туку сит­не лопове!

Због неста­ши­це лекова,
гра­ђа­ни­ма се препоручује
раз­бо­ље­ва­ње само у слу­ча­ју нужде.

Нисмо без сло­бо­де гово­ра, али није
згод­но да се изражавамо.

Тра­жи се поште­ни нала­зач да врати
изгу­бље­ни народ.

У здра­вом телу – здра­во теле.

Састав вла­де је пукао на саставу!

Вла­да мора неи­зо­став­но направити
свој соци­јал­ни – проблем.

Чудо, од чега овај народ живи,
ваља­ло би про­гла­си­ти свет­ским чудом.

Књи­гу је тех­нич­ки уре­дио и при­пре­мио за штам­пу „Арти­јин кре­а­тив­ни тим“ (А.К.Т.).

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.