Књижара

Књи­жа­ра је место где ће првен­стве­но моћи да се нару­че књи­ге чла­но­ва КУА „Арти­ја“, као и изда­ња удру­же­ња Библи­о­те­ке Арти­ја.

Пома­жу­ћи чла­но­ви КУА „Арти­ја“ могу оства­ри­ти попуст од 20% на про­дај­не арти­кле и ста­ви­ти сво­је дело на про­да­ју, било да се ради о књи­зи, умет­нич­ком делу, музич­ком изда­њу или слич­ном.

За све поје­ди­но­сти обра­ти­ти се путем стра­ни­це Кон­такт.

Алексина Ђорђевић - Голе жене (2012)

Алексина Ђорђевић - Голе жене Збир­ка колум­ни и при­ча

Изда­вач: Библи­о­те­ка „Др Вићен­ти­је Ракић“ Пара­ћин

Уред­ник: Лепо­са­ва Иван­ко­вић

Рецен­зент: Мар­ко Шелић

Дизајн кори­ца: Дејан Павло­вић

Тираж: 500 при­ме­ра­ка

111 стр. ; 21 cm ; лати­ни­ца

ISBN 978-86-84377-14-4

 

Цена: 300 дин. + пошта­ри­на

Мар­че­ло о „Голим жена­ма“

Мла­ђах­на ста­ра цура

Алек­си­на Ђор­ђе­вић виђе­ни је пред­став­ник оних сјај­них људи које мораш или да обо­жа­ваш, или да мрзиш – и камо сре­ће да су сви такви, јер ниђе веће туге до кад неко сво­јом карак­тер­ном бле­ду­ња­во­шћу и бес­крв­ним изра­жа­ва­њем не иза­зи­ва у људи­ма ама баш ника­кву емо­ци­ју ни реак­ци­ју. Тера свој фазон нао­чи­глед Црно­гра­да (сва­ки град који није Бео­град) и сво­је оштро перо не хаба по тупим, полу­та­лен­то­ва­ним сти­хо­ви­ма, какви се данас чита­ју по локал­ним књи­жев­ним оку­пља­њи­ма у свим Црно­гра­ди­ма (а тек у Бео­гра­ду!) – аутор­ка је себе ради­је виде­ла у про­зи: при­ча­ма и колум­на­ма. Доби­ли смо шти­во које штр­чи из масе слич­но­на­ме­ње­ног писка­ра­ња које бес­кућ­но тума­ра интер­не­том; пред вама су тек­сто­ви који сва­ка­ко заба­вља­ју, али им не мањ­ка ни онај део где вас које­че­му и поу­че, док вас неи­зо­став­но осва­ја­ју сво­јим добро­ћуд­ним без­о­бра­злу­ком. Све вам је ту, од раз­ва­љу­ју­ћег брзо­кре­са до роман­тич­ног сур­фо­ва­ња по обла­ци­ма, све сами вер­ни тран­скрип­ти жен­ског тока мисли, и напу­сти­те сва­ку наду ви који мисли­те да и ваша девојка/жена/љубавница не раз­ми­шља бар поне­кад у тач­ку ова­ко. Јер, сва­ка то ради.

Има јед­на сор­та сек­са о којој се у овој књи­зи ника­ко не гово­ри: то је секс са „живом силом“. Ста­ра цура напро­сто не ј**е живу силу…

Мар­ко Шелић Мар­че­ло

Владица Миленковић - Досије ФенИКС (2010)

Владица Миленковић - Досије ФенИКС Афо­ри­зми

Библи­о­те­ка Хумор и сати­ра, књи­га 98 (Алма)

Изда­ва­чи: „Алма“ Бео­град, Кул­тур­ни цен­тар Пара­ћин

Глав­ни уред­ник: Др Ђор­ђе Ота­ше­вић

Рецен­зен­ти: Весна Ден­чић, Раде Јова­но­вић

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Милен­ко­вић

Тираж: 500 при­ме­ра­ка

87 стр. ; 20 cm ; ћири­ли­ца

ISBN 978-86-7974-201-8

Цена: 300,00 дин. + пошта­ри­на

ХРОНИЧАР БУДУЋНОСТИ

Интри­гант­ност доси­јеа нај­че­шће лежи већ у самом насло­ву, било да је реч о поли­тич­ким, поли­циј­ским, суд­ским акти­ма, хро­ни­ка­ма или пси­хо­со­ци­јал­ним и кул­ту­ро­ло­шким матри­ца­ма – све оно што чини (и)сторију и мен­та­ли­тет јед­ног наро­да, при­вла­чи пажњу и пози­ва на чита­ње. Поне­кад је то мито­ло­шки и мито­ман­ски, а чешће уоби­ча­је­ни, сва­код­нев­ни талог који изне­дри набу­ја­ли Стикс, као одго­вор на суно­врат и еро­зи­ју свих вред­но­сти. И док је са Пар­те­но­на одје­ки­ва­ло про­фи­ли­са­но више­гла­сје, које се кроз веко­ве пре­мет­ну­ло у заглу­шу­ју­ћу како­фо­ни­ју и раза­ра­ју­ћу супрот­ност посто­ја­ња, насу­прот оче­ки­ва­ној изни­јан­си­ра­но­сти и циви­ли­за­циј­ском пома­ку, чини се као да се суо­ча­ва­мо са сво­је­вр­сним зено­нов­ским пара­док­сом дихо­то­ми­је. И поред тех­нич­ког и тех­но­ло­шког напрет­ка, кре­та­ње под­се­ћа на ход по мука­ма и сме­њу­је се циклич­но у зави­сно­сти од „мудро­сти” пред­вод­ни­ка, из којих углав­ном про­го­ва­ра само жеља да буду моћ­ни и бесмрт­ни. И како у јед­ној малој, у мно­гим аспек­ти­ма зао­ста­лој сре­ди­ни, поми­ри­ти баха­тост при­ми­тив­ног дис­кур­са са атри­бу­ти­ма мито­ло­шког бића и сна­гом да се подиг­не из соп­стве­ног пепе­ла и про­не­се ту моћ и сна­гу опстан­ка?

Неке од одго­во­ра на ово и дру­га (непо­ста­вље­на) пита­ња нуди и збир­ка афо­ри­за­ма ДОСИЈЕ ФенИКС, Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, који је поку­шао да, на сати­ри­ча­ру свој­ствен начин, (с)уочи све пара­док­се и осве­тли аспек­те мно­гих савре­ме­них (с)кретања. …

Весна Ден­чић

ПУЦЊИ У ПРАЗНОГЛАВЕ

На вели­ку жалост непо­пра­вљи­вих опти­ми­ста, не бисмо се сме­ли закле­ти нам да нова књи­га афо­ри­за­ма Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа дола­зи баш у пра­во вре­ме када гра­ђан­ска мудрост и разум нала­зе пут до про­сеч­ног срп­ског чита­о­ца, већ пре тре­нут­ку кад се мора­мо поми­ри­ти са суро­вом исти­ном да још увек живи­мо у погуб­ном вре­ме­ну када буда­ла­ма не вре­ди гово­ри­ти, а памет­ни, нажа­лост, иона­ко све разу­ме­ју. На сре­ћу, то не сме­та нашем ауто­ру да хра­бро, „брк у брк“, сво­јим земља­ци­ма у три­сто­ти­нак и кусур афо­ри­за­ма сер­ви­ра све дво­де­це­ниј­ске тра­гич­не заблу­де, про­ма­ша­је, бесми­сли­це, а нада­све посеб­ну пажњу посве­ти нај­де­ли­кат­ни­јој обла­сти нашег савре­ме­ног живо­та – одно­су пре­ма раду и ства­ра­ла­штву, дубо­ко све­стан да су у Срби­ји рад­ни­ци данас бед­но пла­ће­ни, сре­ћом, рет­ко! …

Да рези­ми­ра­мо, очи­глед­но тален­то­ва­ни сати­ри­чар, Вла­ди­ца Милен­ко­вић у сво­јој новој књи­зи тихо, али истрај­но, испи­су­је, из афо­ри­зма у афо­ри­зам, аутен­тич­не стра­ни­це наше неле­пе сва­код­не­ви­це, још пре­ци­зни­је, он ске­ни­ра наш сва­код­нев­ни живот пре­ци­зно­шћу поште­ног посма­тра­ча и мора­лом карак­тер­ног хро­ни­ча­ра. Нарав­но, тако чита­о­це ове књи­ге дово­ди неми­нов­но пред неу­леп­ша­но лице исти­не, откри­ва нам дија­гно­зу и исто­ри­ју боле­сти. А нама самим оста­вља про­сто­ра да евен­ту­ал­но раз­ми­сли­мо о леку. Мада се из сва­ког афо­ри­стич­ког иска­за наслу­ћу­је непо­бит­на чиње­ни­ца да ауто­ра вео­ма боли сазна­ње да сви боље живе од Срба, а још више га вре­ђа чиње­ни­ца да једи­но ми Срби не зна­мо како живи­мо!

Чита­ва књи­га афо­ри­за­ма Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа је један очај­нич­ки ауто­ров апел и буди­ли­ца наме­ње­на чита­о­ци­ма (и сви­ма оста­ли­ма) да се про­бу­де док дефи­ни­тив­но нисмо оста­ли без сно­ва, про­тр­ља­ју очи, обри­шу сузе и погле­да­ју сами у себе, у сво­ју душу и гла­сно и јасно ста­ну иза пору­ке кре­а­то­ри­ма наших живот­них суд­би­на на сле­де­ћем евен­ту­ал­ном рефе­рен­ду­му по прин­ци­пу: Ко је за ово, нека диг­не руку… Ко је про­тив, нека диг­не гла­ву!… У том нау­му, аутор књи­ге из афо­ри­зма у афо­ри­зам потвр­ђу­је наме­ру да исти­ни гле­да у очи, а глу­пост опсер­ви­ра са свих стра­на и из свих угло­ва, рве се са њом, сахра­њу­је је и ода­је јој минут ћута­ња…

Конач­но, ова књи­га пред­ста­вља збир­ку афо­ри­за­ма који су сам живот, неу­леп­шан, паће­нич­ки, жуље­вит, али вре­дан живље­ња и бор­бе!

Раде Јова­но­вић

Милена Дуловић - Мене (2009)

Милена Дуловић - Мене Пое­зи­ја

Кул­ту­ро­ло­шки про­је­кат „Јухор­ско око“

Еди­ци­ја „Дру­штво живих песни­ка“, коло X, књи­га 9

Изда­ва­чи: Кул­тур­ни цен­тар Пара­ћин, КК „Мир­ко Бање­вић“ Пара­ћин, „Гра­фо­ре­клам“ Пара­ћин

За изда­ва­ча: Мр Пре­драг Јашо­вић, Божо Шће­па­но­вић

Уред­ник: Ђор­ђе Пет­ко­вић

Рецен­зен­ти: Др Милу­тин Ђурич­ко­вић, Мр Пре­драг Јашо­вић

Фото­гра­фи­је: Евге­ни­ја Порт­ној – Костић

Дизајн књи­ге: Алек­сан­дар Порт­ној

Тираж: 300 при­ме­ра­ка

80 стр. ; 20 cm ; ћири­ли­ца

ISBN 978-86-6147-000-4

Цена: 355,99 дин. + пошта­ри­на

Сти­хо­ва­ни днев­ник емо­тив­ног потвр­ђи­ва­ња

Садр­жи­на ове збир­ке пред­ста­вља сти­хо­ва­ни днев­ник јед­ног ван­ред­ног емо­тив­ног набо­ја. Пле­ни сво­јом искре­но­шћу. Епи­цен­тар свих деша­ва­ња је лир­ски субје­кат. Он је одраз, изво­ри­ште и уви­ри­ште цело­куп­не сво­је пат­ње. Зато је пое­зи­ја на момен­те узна­че­на роман­ти­чар­ским диску­сом. Про­тка­на је песи­ми­змом, узда­си­ма, ево­ка­ци­јом и пато­сом лич­ног, који су, у крај­њој истан­ци сами себи циљ. Више ту зарад исти­ца­ња лич­ног, него зарад успо­ста­вља­ња лите­рар­ног есте­ти­зма саме песме. Сву­да где се песни­ки­ња отр­гла од лич­ног оства­ри­ла је изу­зет­но успе­шне песме или дело­ве јед­не пое­ме – Сти­хо­ва­ног лир­ског днев­ни­ка јед­не пат­ње и, рекли би, одра­ста­ња.

Суштин­ски гле­да­но овај песнич­ки прве­нац тре­ба поздра­ви­ти. У одно­су на емо­тив­ни набој и искре­ност којом је писан пред­ста­вља и сво­је­вр­сни иско­рак. Јасно, вре­ме­ном ће пое­те­са уви­де­ти да поет­ско ства­ра­ње није у цели­ни садр­жа­но у емо­ци­ји, већ да ту има доста зана­та. А од занат­ског уме­ћа дола­зи на два-три начи­на, чита­њем, писа­њем и бри­са­њем. Сва­ки од ових начи­на под­ра­зу­ме­ва муко­тр­пан рад. Нашој пое­те­си, по све­му суде­ћи, није стран рад, нити воља за уче­њем. Пре­ма томе, има све пре­ди­спо­зи­ци­је да успе у овом нај­те­жем и, веро­ват­но, нај­не­за­хвал­ни­јем послу – писа­њу пое­зи­је.

Мр Пре­драг Јашо­вић