ШЕТЊА СА ЖАКОМ
„Таква сам каква сам
Таква сам одувек“
Рече ми једном Жак
Док смо шетали Паризом
Срели Сену
Која је срела Париз.
Жак, драги, никад те тако нисам позвала
Али веруј да твоје име одзвања
У свим паришким звонима
Нека си збуњен, некад сам и ја
Некад ме само ова Сена која тече
Подсети на оно вече када си
Мирно седео, старео и седео
У Сену гледао
И полако бледео
Ти своје погледе распаш на неба
То ти се никада неће вратити
У мојим корацима које пратиш
Налазим беле асфалтске линије
Воде у ону машту између прстију
И чине је изврсном
Жак, покидај конце
Одмрси паучину
Остави Адријена да се дури
Преведи ме на свој језик
Одужи се својој култури
Заустави ме у овој бури
Јер знаш да таква сам одувек.
Мушкарце волим
Каткад опсујем
Понекад и слажем
И у празно зурим
Али се никад, никад
Не дурим
Као онај твој Адријен
—
НАСЛОВНА
Када би ми Господ дао да у
Следећем животу будем клавир
Неког будућег Шопена
Била бих као бубица мирна
Чекала бих да се изврши животна смена
Чекала би и моја душа
Будућа клавирна
Када бих била неко чудесно јело
Једно од оних код којих преовладава маса
Изабрала бих питу од џеза
Да свако ко ме једе, добро се распојаса
Уздахне, откопча дугме, прође га језа
И све то пре него што
Крене да једе своју питу од џеза
Прстима, ко жицама контрабаса
Када бих била мокри пешкир
Сав пијан од зноја, бачен на страну
Обрисан од стране хиљаду мокрих душа
Не би ми било важно
Била бих само безвредна крпа
Пешкир вреди само ако се њиме обрише
Неки тамо Владимир Мајаковски
После исцрпљујућег Хладног туша
Али и када бих заувек остала дете
Да ме чувају мама и тата
Да имам део сопствене планете
И најукуснији ручак од блата
И пита од џеза, пијани пешкир
И клавирска ми душа
Препуна свакојаких мана
Постала само улога нова
Само маска од марципана
Остајем дете
Да корачам од дана до дана
—
НАПИСАЋУ ПЕСМУ
Једнога дана узећу оловку и написаћу песму дужу од пута
Који води у вис
Та ће песма причати о мени, о томе где сам била, шта сам радила, јела и пила,
Кратко речено, мог живота синопсис
Људи ће ми аплаудирати када је буду чули, махаће рукама,
Тражиће аутограм, фотографију и бис
Они краваташи гледаће ме мрко, да ли сам смела да кажем то што сам рекла,
Ја ћу слегнути раменима, рећи да је то исто тако
Радио и Дис
Идол бићу младима, због мене почеће да пишу,
Ломиће кости, оловке и предрасуде, кажипрстом и средњим прстом
Показиваће „пис“
Написаћу песму. Дугу и тешку.
По наредби краваташа гиљотинар већ оштри секиру своју.
Написаћу песму. Морам, из принципа,
Не плашим се живог песка, ја утонућу у стих
Написаћу песму. Засад у себи.
Тамничим је, да не гужвам лист.
Написаћу песму, али сутра, драги моји,
Снажне су ми мисли, ал’
Лош рукопис
—
МАРИЈИНО ПИСМО ВЛАДИМИРУ
Владимире, најдражи,
Знам да не бунца маларија
И да Вам није лако
Стојите на једној нози, на другој,
Изгледате тако спокојно
Лице Вам је мирно
А знам да ме прижељкујете
Тако јако
Знам да не волите када касним
Знате да то је моја лагарија
Знате, и када сам Вама сам сасвим
Опет сам негде другде, удата
Можда. Можда сам она скитница
Што у изгорелој кући нашла је дом
Можда се никад не удам, јер ипак
Највише волим Вас када кажете:
„Луд сам за њом“
Ја знам да Вас дивно болим.
Бол је сваког дана све старија.
Украдите ме, Ваша сам Ђоконда,
Прекините нит која стеже Вам врат
Која испреда мит
Да је могуће слободно љубити
Знамо да не може.
Јер превише је правила.
Али, Владимире, најдражи,
Усудите се, направите корак,
Урадите шта не треба
Осетите укус горак
У својим устима
Имате свој Хладни туш
Имате део поморанџиног неба
Поломљени децембар
Хукћете ваздух као бесни пас
Из њега излази хиљаду врагова
Само кад не би било снега
Не би било ни мојих трагова
Што стоички одлазе од Вас
Владимире,
Боље да је маларија
Згрчене се жиле опустити могу
У четири ја сам отишла
И то себи опростити не могу.
Владимире,
Нека остане на томе
„Џек Лондон, новац, љубав, страсти“
Останите необично поштен
Ко од песме живи, у песму ће пасти.
У потпису, Ваша Марија
—
ЉУДИ
Људи жуде за кафићима у којима могу да кажу
„Као и обично“
Људи журе хитро али тихо, на прстићима, да не пробуде кишу
Јер напољу је облачно
Људи сањају о рингишпилима
Док их буде неки други људи и кажу
Да је време за облачење
Људи раде на облачење, пресвлачење, ципела глачање
Са погледом у огледало нове мaске навлачење
Испијањем прве кафе, ишчитавањем новина
Док првим зраком понедељак се буди
Уласком у превоз, семафоре, компјутере, кравате
Људи постају људи
Кад је већ тако, за људе стање одлично
Улазе у кафић, кажу: „Као и обично“
Не питајући шта људи из кафића имају ново да понуде
Одлазе даље, посматрајући све оне
Људе који ће без плана ући у нови дан
Које будилници не буде
Ходаљке им удобне
Маштајући стварају своје судбе
Остављајући отворена врата
Пружајући раширене руке
Време и лето њихово су благо
Док људе оне друге куде
Људи суде.