Песме – Марко Антић

ПРЕКРЕТНИЦА

Били смо у четвр­том основне
и сви смо били здра­ва, лепа
и него­ва­на деца.
Било је то „јако одељење“,
а ја сам био један од бољих
у разреду.

Та годи­на је била јед­но фино,
дети­ње зезање
бај­ка, трча­ње и шала.
Све нам је ишло од руке.

А онда је јед­на девојчица
са лоши­јим успехом
на кон­трол­ном из позна­ва­ња природе
и дру­штва одвалила
„да је стју­ар­де­са нешто као кофер“
„да се наф­та нала­зи по путевима“
и да је разли­ка изме­ђу чове­ка и мај­му­на у томе
„што човек има пер­је, а мај­мун нема“.

Учи­те­љи­ца је то про­чи­та­ла пред свима.

Оста­ли смо без текста,
а потом поче­ли да се смејемо
у неверици.

Ко није веровао,
могао је да при­ђе катедри
и да се сам увери.
Да погле­да фамо­зни контролни.
Већи­на нас је то и урадила.

Учи­те­љи­ца је поно­во прочитала
кон­трол­ни пред свима.

Сме­ја­ли смо се, гро­хо­том, углас,
а и злурадо.

Сиро­та девој­чи­ца је зама­ло умр­ла од срамоте
изме­ња­ла све боје лица
и почела
да јеца.

Смех је дуго трајао.

Нисмо били све­сни да је то био
само поче­так моралног
и инте­лек­ту­ал­ног краха
наше генерације.

Заме­так гаже­ња, глупости
лак­та­ња и окрутности
руга­ња и
самоуништења.

Сада се више
не
смејемо.

ДВА КИШОБРАНА

Као мали
имао сам проблем:
два кишо­бра­на у соби
а не могу да нађем
ниједан.

Тра­жим тре­ћи од уку­ћа­на, журим, излазим
чудим се
јуче су били ту.

Касни­је у животу
имао сам проблем:
током раз­го­во­ра поне­кад питам пријатеље
„шта је било са тим и тим паром, били су верени?“
и када доби­јем одго­вор да су раскинули
нека­ко сам разочаран
као да се то не деша­ва људима
као да се то
не деша­ва мени
и обич­но промрмљам
„ох, а мислио сам да ће
оста­ти заједно.“

Или, често обла­чим ста­ру одећу
док је нова у ормару
идем обу­чен у јед­но те исто
као они
јуна­ци стрипова.

Јутрос, журим на посао
знам, два су кишо­бра­на у соби
тражим
преврћем
не могу да нађем
ниједан.

БРАЋА ПО КЊИЗИ

Када си иза­шао из затвор­ске бол­ни­це ЦЗ-а, питао си ме:

– Чуј, тамо је било лоше, али бар сам читао и писао.
Имаш ли неку књи­гу на зајам,
Хесеа, Пави­ћа, Буковског?

Позај­мио сам ти Буков­ског, „Блуд­ног сина“,
BIGZ, YU ISBN 86-13-00029-0
тираж 20 000 примерака
Бео­град, 1986.

Касни­је сам те повре­ме­но виђао.
Навра­ћао си у наш ста­ри крај
обу­чен у ску­по оде­ло, са штосом
нов­ча­ни­ца у џепу и елегантним
злат­ним ланцем
око врата.

– Сада сам у некој фрци, али вра­ти­ћу ти књи­гу ускоро,
про­чи­тао сам је два пута, него заје­би то,
тре­ба ли теби нешто, тре­ба ли ти новац?

– Не, не, у реду је…

– Ево ти бар две­ста дина­ра, сур­фуј по нету у играоници
тип­кај оне тво­је ствари?

– Океј, океј…

Потом си отишао
али нисмо били свесни
да ћеш убр­зо отићи
заувек.

Надам се да ти је „Блуд­ни син“
пра­вио добро друштво
на путу, за Тамо.

Годи­на­ма касни­је, на бувља­ку неког дру­гог града
пре­ту­рао сам по стри­по­ви­ма и зачуо глас
младића:

– Шефе, пошто за ову?

– Две­ста дина­ра, момак!

Мла­дић је у рука­ма држао
исто оно изда­ње „Блуд­ног сина“
– пре­по­знао сам књигу
по корицама.

– Купи књи­гу, деч­ко, није лоша – рекох му.

Про­ми­слио је, али је ипак оду­стао, а књи­гу сам
купио ја, и видиш дру­же, све­тлост нас је
поно­во оба­сја­ла на трен, ето, сада
обо­ји­ца има­мо сопствени
примерак

ја на овоме
а ти на ономе
свету.

И ЈОШ МНОГО ТОГА

Љубав је тво­је писмо њој, чоко­ла­ди­це „Живо­тињ­ског царства“,
буке­ти љуби­чи­ца и њен смех када те замисли
како си брао цвеће. 

Њена писма теби, диско­ви, бом­бо­ње­ре, цртежи,
неста­ло писмо, паке­ти пуни књи­га и стрипова,
руком писа­не песме, песме куца­не на маши­ни коју ти је поклонила,
кеси­це топле чоко­ла­де, раз­глед­ни­це, шкољке,
изгу­бље­но – нађе­ни беџ, сли­чи­це „лове ис“
и увр­ну­ти члан­ци сец­ка­ни из новина
док си их још увек
читао.

Њен отац са пишто­љем, тво­ја мај­ка, њена
ста­ри­ја сестра која тренира
кик-бокс. 

Воа­је­ри које си јурио уз соч­не псовке,
поли­цај­ци који су ти доба­ци­ва­ли „само цепај!“
упи­та­ли вас да ли вам је можда мало хладно,
да ли сте нор­мал­ни и да ли има­те дроге. 

Љубав су нео­прав­да­ни изо­стан­ци, про­пу­ште­на предавања,
бек­ство из вој­ске, оства­ре­ни и неостварени
планови. 

Орга­зам у топлој соби
орга­зам у хлад­ној соби
орга­зам у парку
жбуњу
подруму
у ћошку изме­ђу зграда
орга­зам у ста­ну њене нај­бо­ље другарице
која после њуши посте­љи­ну да јој
роди­те­љи не би нешто
посумњали. 

Љубав је баба која почет­ком авгу­ста у шуми
саку­пља суво гра­ње док се
волите. 

Инва­лид који жели да му скра­тиш муке, кафетини,
књи­жев­не вече­ри, муч­ни­на, црве­ни­ло, про­сут виски
и гној­на циста на корену
све­же пломбираног
зуба. 

Девој­ка која те гле­да годинама
а можеш јој пру­жи­ти само пар пија­них рече­ни­ца и књигу
јер волиш другу. 

Љубав је дер­ма­то­ве­не­ро­лог, SMS у ноћи,
хар­ти­ја која крвари
и оми­ље­ни DVD.

Љубав је нов­ча­ни­ца од пет­сто динара. 

Деца на игра­ли­шту, сли­ков­ни­це, паро­ви које видиш
док шеташ са њом или
сам. 

Љубав те чини нај­бо­га­ти­јим чове­ком на свету
када око себе имаш само голе зидо­ве, папир, оловку,
тран­зи­стор и хало-картицу. 

Љубав су Алмо­до­ва­ро­ви фил­мо­ви и ноћ­ни возови. 

Једа­на­ест кути­ја седа­ти­ва у тво­јој јакни
док ти пан­дур запи­су­је лич­не податке
не сетив­ши се да те
претресе. 

Љубав је када упла­тиш лото, јед­ну комбинацију
и не пого­диш само два броја:
њен дан и месец рођења.

Љубав је глас из магле,
оно што су сви напи­са­ли и што ће написати
да љубав јесте и да љубав није,
халу­ци­на­ци­ја, аго­ни­ја, мала смрт
ври­ште­ће обзор­је модрог бесмисла
импулс лудила
веч­на илузија 

Perpetuum mobile Човечанства.

ЊОЈ

Девој­ко
знам
да сво­јим космич­ким очима
кому­ни­ци­раш са шумом
кри­стал­ним миром
они хоће
да их подучиш
како се овладава
мач­јом телепатијом
да, осе­ћам коли­ко сла­но звучи
потму­ли плач
у сви­та­њу горчине. 

Девој­ко
возиш се искри­ча­вим шинама
по коло­се­ку лудила
хаос и локва­њи и страх
уку­са крва­ве чоколаде. 

Девој­ко
мон­су­ни и месо
су око тебе
искљу­чи се из те одур­не приче
када укључиш
шесто чуло. 

Девој­ко
путе­на ветрометино
неспу­та­ног духа
не знаш где си сада
и не знам где ћеш бити сутра
али молим те, пре­ве­ди ми шапат мора
да га чувам
у смирају
сна.