Песме – Марко Антић

ПРЕКРЕТНИЦА

Били смо у четвр­том основ­не
и сви смо били здра­ва, лепа
и него­ва­на деца.
Било је то „јако оде­ље­ње“,
а ја сам био један од бољих
у разре­ду.

Та годи­на је била јед­но фино,
дети­ње зеза­ње
бај­ка, трча­ње и шала.
Све нам је ишло од руке.

А онда је јед­на девој­чи­ца
са лоши­јим успе­хом
на кон­трол­ном из позна­ва­ња при­ро­де
и дру­штва одва­ли­ла
„да је стју­ар­де­са нешто као кофер“
„да се наф­та нала­зи по путе­ви­ма“
и да је разли­ка изме­ђу чове­ка и мај­му­на у томе
„што човек има пер­је, а мај­мун нема“.

Учи­те­љи­ца је то про­чи­та­ла пред сви­ма.

Оста­ли смо без тек­ста,
а потом поче­ли да се сме­је­мо
у неве­ри­ци.

Ко није веро­вао,
могао је да при­ђе кате­дри
и да се сам уве­ри.
Да погле­да фамо­зни кон­трол­ни.
Већи­на нас је то и ура­ди­ла.

Учи­те­љи­ца је поно­во про­чи­та­ла
кон­трол­ни пред сви­ма.

Сме­ја­ли смо се, гро­хо­том, углас,
а и злу­ра­до.

Сиро­та девој­чи­ца је зама­ло умр­ла од сра­мо­те
изме­ња­ла све боје лица
и поче­ла
да јеца.

Смех је дуго тра­јао.

Нисмо били све­сни да је то био
само поче­так морал­ног
и инте­лек­ту­ал­ног кра­ха
наше гене­ра­ци­је.

Заме­так гаже­ња, глу­по­сти
лак­та­ња и окрут­но­сти
руга­ња и
само­у­ни­ште­ња.

Сада се више
не
сме­је­мо.

ДВА КИШОБРАНА

Као мали
имао сам про­блем:
два кишо­бра­на у соби
а не могу да нађем
није­дан.

Тра­жим тре­ћи од уку­ћа­на, журим, изла­зим
чудим се
јуче су били ту.

Касни­је у живо­ту
имао сам про­блем:
током раз­го­во­ра поне­кад питам при­ја­те­ље
„шта је било са тим и тим паром, били су вере­ни?“
и када доби­јем одго­вор да су раски­ну­ли
нека­ко сам разо­ча­ран
као да се то не деша­ва људи­ма
као да се то
не деша­ва мени
и обич­но про­мр­мљам
„ох, а мислио сам да ће
оста­ти зајед­но.“

Или, често обла­чим ста­ру оде­ћу
док је нова у орма­ру
идем обу­чен у јед­но те исто
као они
јуна­ци стри­по­ва.

Јутрос, журим на посао
знам, два су кишо­бра­на у соби
тра­жим
пре­вр­ћем
не могу да нађем
није­дан.

БРАЋА ПО КЊИЗИ

Када си иза­шао из затвор­ске бол­ни­це ЦЗ-а, питао си ме:

– Чуј, тамо је било лоше, али бар сам читао и писао.
Имаш ли неку књи­гу на зајам,
Хесеа, Пави­ћа, Буков­ског?

Позај­мио сам ти Буков­ског, „Блуд­ног сина“,
BIGZ, YU ISBN 86-13-00029-0
тираж 20 000 при­ме­ра­ка
Бео­град, 1986.

Касни­је сам те повре­ме­но виђао.
Навра­ћао си у наш ста­ри крај
обу­чен у ску­по оде­ло, са што­сом
нов­ча­ни­ца у џепу и еле­гант­ним
злат­ним лан­цем
око вра­та.

– Сада сам у некој фрци, али вра­ти­ћу ти књи­гу уско­ро,
про­чи­тао сам је два пута, него заје­би то,
тре­ба ли теби нешто, тре­ба ли ти новац?

– Не, не, у реду је…

– Ево ти бар две­ста дина­ра, сур­фуј по нету у игра­о­ни­ци
тип­кај оне тво­је ства­ри?

– Океј, океј…

Потом си оти­шао
али нисмо били све­сни
да ћеш убр­зо оти­ћи
зау­век.

Надам се да ти је „Блуд­ни син“
пра­вио добро дру­штво
на путу, за Тамо.

Годи­на­ма касни­је, на бувља­ку неког дру­гог гра­да
пре­ту­рао сам по стри­по­ви­ма и зачуо глас
мла­ди­ћа:

– Шефе, пошто за ову?

– Две­ста дина­ра, момак!

Мла­дић је у рука­ма држао
исто оно изда­ње „Блуд­ног сина“
– пре­по­знао сам књи­гу
по кори­ца­ма.

– Купи књи­гу, деч­ко, није лоша – рекох му.

Про­ми­слио је, али је ипак оду­стао, а књи­гу сам
купио ја, и видиш дру­же, све­тлост нас је
поно­во оба­сја­ла на трен, ето, сада
обо­ји­ца има­мо соп­стве­ни
при­ме­рак

ја на ово­ме
а ти на оно­ме
све­ту.

И ЈОШ МНОГО ТОГА

Љубав је тво­је писмо њој, чоко­ла­ди­це „Живо­тињ­ског цар­ства“,
буке­ти љуби­чи­ца и њен смех када те зами­сли
како си брао цве­ће.

Њена писма теби, диско­ви, бом­бо­ње­ре, црте­жи,
неста­ло писмо, паке­ти пуни књи­га и стри­по­ва,
руком писа­не песме, песме куца­не на маши­ни коју ти је покло­ни­ла,
кеси­це топле чоко­ла­де, раз­глед­ни­це, шкољ­ке,
изгу­бље­но – нађе­ни беџ, сли­чи­це „лове ис“
и увр­ну­ти члан­ци сец­ка­ни из нови­на
док си их још увек
читао.

Њен отац са пишто­љем, тво­ја мај­ка, њена
ста­ри­ја сестра која тре­ни­ра
кик-бокс. 

Воа­је­ри које си јурио уз соч­не псов­ке,
поли­цај­ци који су ти доба­ци­ва­ли „само цепај!“
упи­та­ли вас да ли вам је можда мало хлад­но,
да ли сте нор­мал­ни и да ли има­те дро­ге.

Љубав су нео­прав­да­ни изо­стан­ци, про­пу­ште­на пре­да­ва­ња,
бек­ство из вој­ске, оства­ре­ни и нео­ства­ре­ни
пла­но­ви.

Орга­зам у топлој соби
орга­зам у хлад­ној соби
орга­зам у пар­ку
жбу­њу
подру­му
у ћошку изме­ђу згра­да
орга­зам у ста­ну њене нај­бо­ље дру­га­ри­це
која после њуши посте­љи­ну да јој
роди­те­љи не би нешто
посум­ња­ли.

Љубав је баба која почет­ком авгу­ста у шуми
саку­пља суво гра­ње док се
воли­те.

Инва­лид који жели да му скра­тиш муке, кафе­ти­ни,
књи­жев­не вече­ри, муч­ни­на, црве­ни­ло, про­сут виски
и гној­на циста на коре­ну
све­же плом­би­ра­ног
зуба. 

Девој­ка која те гле­да годи­на­ма
а можеш јој пру­жи­ти само пар пија­них рече­ни­ца и књи­гу
јер волиш дру­гу.

Љубав је дер­ма­то­ве­не­ро­лог, SMS у ноћи,
хар­ти­ја која крва­ри
и оми­ље­ни DVD.

Љубав је нов­ча­ни­ца од пет­сто дина­ра.

Деца на игра­ли­шту, сли­ков­ни­це, паро­ви које видиш
док шеташ са њом или
сам. 

Љубав те чини нај­бо­га­ти­јим чове­ком на све­ту
када око себе имаш само голе зидо­ве, папир, олов­ку,
тран­зи­стор и хало-кар­ти­цу.

Љубав су Алмо­до­ва­ро­ви фил­мо­ви и ноћ­ни возо­ви.

Једа­на­ест кути­ја седа­ти­ва у тво­јој јак­ни
док ти пан­дур запи­су­је лич­не подат­ке
не сетив­ши се да те
пре­тре­се.

Љубав је када упла­тиш лото, јед­ну ком­би­на­ци­ју
и не пого­диш само два бро­ја:
њен дан и месец рође­ња.

Љубав је глас из магле,
оно што су сви напи­са­ли и што ће напи­са­ти
да љубав јесте и да љубав није,
халу­ци­на­ци­ја, аго­ни­ја, мала смрт
ври­ште­ће обзор­је модрог бесми­сла
импулс луди­ла
веч­на илу­зи­ја

Perpetuum mobile Чове­чан­ства.

ЊОЈ

Девој­ко
знам
да сво­јим космич­ким очи­ма
кому­ни­ци­раш са шумом
кри­стал­ним миром
они хоће
да их поду­чиш
како се овла­да­ва
мач­јом теле­па­ти­јом
да, осе­ћам коли­ко сла­но зву­чи
потму­ли плач
у сви­та­њу гор­чи­не.

Девој­ко
возиш се искри­ча­вим шина­ма
по коло­се­ку луди­ла
хаос и локва­њи и страх
уку­са крва­ве чоко­ла­де.

Девој­ко
мон­су­ни и месо
су око тебе
искљу­чи се из те одур­не при­че
када укљу­чиш
шесто чуло. 

Девој­ко
путе­на ветро­ме­ти­но
неспу­та­ног духа
не знаш где си сада
и не знам где ћеш бити сутра
али молим те, пре­ве­ди ми шапат мора
да га чувам
у сми­ра­ју
сна.