Песме – Милена Дуловић

ИДЕМ ДАЉЕ…

Ћутим ти оно што муцам другима
Лажним изго­во­ри­ма прав­дам одсу­ство срца
Бежим у туђе приче
Не ода­јем тај­ну песме
Гле­дам те у туђим очима
Не видим те
Тра­жим те у оти­шлим возовима
Кре­ћем за тобом сва­ког јутра
све касније…
Пустим и облак у око
и ветар у груди
и тугу пустим да ме разбије
И идем даље
даље за тобом
На све стра­не тво­ја шири­на ме води
у туђе песме о мени
Без так­та и додира
Кроз шупљи­ну уста опо­рог даха
Без бели­не трагова
тво­јих зуба око мог пупка
Сва пау­но­ва пера
не голи­ца­ју моје бокове
као врх твог језика
На коме је остало
моје чуло укуса
прште­ћих сокова
Од наше дуге
Оста­ла је испра­на белина
Моје посртање
док играм сал­су без партнера
Пра­зни ход­ни­ци у зени­ца­ма штребера
Идем даље
А кра­ја нема…

Л…

Заро­биш ми поглед сигур­ним мушким покретом
па ме зву­ци­ма срца оста­виш нему
и док још дишем тво­јим ритмом
ти почи­њеш нову песму
и падаш по мени јачи­ном сла­по­ва водопада
па се уми­риш тише од дуби­не океана
да ме опет као геј­зир пробијеш
виси­ном и дуби­ном твог гласа.
Да нема пла­фо­на небо би пуцало
Језгро земље је уси­ја­но од пле­са тво­јих кукова
Сал­се пада­ју пред тобом да ти се поклоне,
а ја док седим
кла­њам се духом енер­ги­ји која те покреће.
Зујиш у мојим топлим длановима
Апла­уз срца још траје…
Пот­пи­ши га погледом!
Уре­жи се песмом у мој јутар­њи сан
и не престај
певај…
Песма тра­је коли­ко човек може да сања
и када се пробуди.

МОГЛИ (БИ)СМО

Мисли­ла сам да желиш да ме имаш у свом свету,
Али ти можда немаш свој свет?
Могли бисмо зајед­но да га напра­ви­мо голим прсима,
Али ти можда немаш хра­бро­сти да ме ста­виш у груди?
Могла бих да будем твој нај­леп­ши цвет и дрво живота,
Али тво­ја земља је твр­да за моје корење.
Могао би да ме чуваш као тајну,
Али ти не знаш да ћутиш када је најлепше…
Могли бисмо у корак обоје,
Али ти одвећ заостајеш…
Још увек можемо…
Али ти спаваш.
Хај­де, човече,
Про­бу­ди се да сања­мо заједно!
Сат је вра­тио сво­је казаљке.
Али не и време,
Голи­цаш ме,
А рав­но­ду­шно про­ла­зиш крај мене.