ПРИЧА
Стојим тако као мртва слова на папиру и чекам. Чекам да се напокон писац смилује и настави да ме пише. Само сам започета и остављена да мислим о својој неизвесној будућности. Некако сам на самом почетку расејана. Речи су ми неповезане. Реченице још више. Сувише у мени има знакова, знакова моје нечиткости. Добар део мене је остао у глави писца, у општем хаосу његовог живота. А овде на папиру ме има колико је потребно да се бринем за себе.
Јуче је долазио писац. Гледао је у мене као да ме први пут види, додао три тачке на крају последње реченице и само ми продужио неизвесност. О, докле више да будем неизвесна? Жудим за својом златном средином и својим прелепим крајем. Замишљам себе у некој књизи како се ширим на две-три стране, а очи читаоца ме моле да трајем и трајем што дуже. Жељни да ме читају враћају се на овај мој почетак који ми данас одржава наду да ћу и ја постати једног дана једна озбиљна прича. Ах, ти пусти снови… И ова белина папира ме плаши. Хладна је. Њену монотонију разбијају уместо мојих речи водоравне једноличне линије. Као да моје речи не могу да стоје без њих.
Гледам ту хрпу папира која ме окружује на радном столу писца. Питам се како ли је тим песмама и причама. Да ли су и оне овако осакаћене и остављене да мисле о својој будућности или су се предале и остале без речи? Ако је тако онда је ово право гробље недовршених маштања. Ево, већ ме обузимају црне мисли упркос овој белини око мене. Морам мало да улијем себи оптимизма, да смислим сама своју средину макар она не била златна. О свом крају нећу ни да размишљам.
Чујем кораке! Изгледа да је писац одлучио да напокон заврши са мном. Ево га, прилази ми… Узима ме у своје руке, руке које су ме са таквом креативношћу започеле. Гледа ме опет као да ме никад није видео.
Бол…
* * *
Долазим себи притешњена крутошћу изгужваног папира. Какав крај!
—
НАОПАКО
Наједном је све кренуло наопако. Знао сам да је до тога морало да дође, јер превише се у последње време издешавало ствари које су ме гурале напред – уназађујући ме. Нисам имао ретровизор својих кретања у реалном времену. Касно сам стекао осећај да сам отишао предалеко са свим својим успесима, ма колико се они чинили реални у тој мери којом су напредовали. Превише сам брзо трошио загарантоване кредите успешности, уместо да сам дозирао на кашичицу сва та мала уживања надмоћи над ситуацијом поентирања. Успеси су се низали таквом брзином да су се повијали и почели да личе на бумеранге који су кренули да се враћају неповратно.
Ђаволска ствар је тај бумеранг, помислих.
Кад је живот кренуо наопако остало ми је само да управљам собом, како знам и умем, да не бих скренуо с правог пута који се пружао иза мене. Све је кренуло у рикверц! А како би другачије кад је наопако? Преживљавао сам од отказа до првих радних дана и разговора за послове, и морао да враћам шефовима и газдама закаснеле плате, које су уствари, за дивно чудо, у овој наопакој ситуацији добијане пре времена. Проживљавао сам све љубавне сласти и јаде од раскида преко забављања до „освајања“ девојака. Напросто, били смо заједно после растанака заљубљени више него икад, а коначно се растајали одмах након упознавања, тако да се више нисмо ни познавали. У војсци сам стицајем наопаких околности од „џомбе“ унапређен у „гуштера“. Од сталних излазака у град спао сам на то да чистим клозете и гланцам официрске чизме до пред сам крај војног рока. После војске сам кренуо у школу. Тачније, у четврту годину средње школе. У школи сам из године у годину учио да заборављам, тако да сам до свог првог школског дана, после 12 година школовања, морао да заборавим сва слова од Ш до А, па чак и рачуницу колико је један плус један. После окончања школовања започео сам свој дечачки живот, а потом загазио у рано детињство где сам ходајући учио да пузим и напослетку се вратио у пелене унеређен до гуше. На крају ми је само остало да одем у „завичај“! Онај „завичај“ у који смо целог живота терали друге, макар и имагинарне, кад би нашли довољно убедљивог кривца за било шта, а понекад и сами себе кад би нам ствари кренуле наопако.
И сад сам ту, у „завичају“. Сређујем утиске. Правим план за контранапад на живот, искуснији за пола живота и пола контраживота. Засигурно млађи, али и паметнији, него протеклих опаких и наопаких година. Само још мало да сазрим…
Него, размишљам да сам имао луду срећу што ме бумеранг живота није вратио још један корак уназад. Тачно бих отишао у … знате већ где. Ипак, тамо је трка за живот стално неизвесна, јер велика је конкуренција, а избори за живот се све ређе одржавају.
—
ПРОКЛЕТСТВО ПРОШЛИХ ЖИВОТА
У једном од прошлих живота био је витешки ратник. Да, добро се сећао тих времена. Јахао је са својим коњаницима и војевао многе битке. На себи је имао оклоп посебног сјаја, а његов мач није имао премца по оштрини сечива диљем краљевства. Мустанг, кога је јахао, имао је лепршаву гриву, која је заједно са мишићавом конституцијом одавала расног и добро негованог коња. Сећајући се тих времена сетно је уздисао. Био је храбар. Жене су га волеле. Често их је имао у свом наручју и радо их поседовао. А данас…
– Шта данас? – запита се љут на себе, без разлога.
Данас, у овој дуго очекиваној и светлој будућности, када има све што пожели нема себе. Некако је постао одсутан. Изазивао је саобраћајне несреће све чешће. Возио је прилично дивље ту машину која је некад додиривала земљу, замишљајући себе на мустангу како јури долинама и путељцима кроз шуму. На послу, у рачунарском центру, добијао је опомене због честих падова система. Женама, које је и дан данас волео, куповао је хибридно цвеће из стаклених башти јер је мрзео оно пластично. Деловало му је хладно. Хладније од мача кога се радо сећао. Руку на срце, и жене су му биле све хладније. Мртвачки хладне са све више силиконских облина. Просто би се “смрзао” на њихов додир. У последње време је и одустајао од страствених ноћи са лепотицама Мегаполиса када би осетио врховима прстију тај талас који му је ледио крв у жилама као некада давно призор са бојишта, са пуно посечених руку и ногу, а који му је остао подсвесно као тема за слику наивних уметника. Налазио је баналне разлоге не би ли побегао од страсти која му није пружала задовољство, која га је обузимала некада давно када је гледао те заносне жене док је скидао свој тешки оклоп у предвечерје обичног ратничког дана.
Дубоко је зашао у четврту деценију живота и није знао да ли ће и њему кад буде довољно стар, да не препознаје себе у огледалу, уградити мозак састављен од микро-чипова не би ли човек опстао на овој планети.
“Шта ће бити са мојим прошлим животима, а посебно са оним ратничким, мени најдражим животом?” – често се питао. “Шта ће бити са тим мислима које желим да сачувам када сам био и више од овог данашњег човека, ако се данас ово може назвати човеком?”
* * *
Шта ће бити биће! Ето, записах ову причу. Можда нећу имати прилике или се нећу сетити да то урадим тада… Јер ја ћу бити он, а он још увек живи један од оних проклетих прошлих живота.