Далиборка Шишмановић Кепчија - Представа о животу

Афоризми у „Представи о животу“ по сценарију Далиборке Шишмановић Кепчија

Нова књи­га афо­ри­за­ма у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ дело је Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, која живи и ради у Швај­цар­ској, у Цири­ху. Књи­га носи назив „Пред­ста­ва о живо­ту“ и пред­ста­вља њено прво књи­жев­но оства­ре­ње, а четр­на­е­сту књи­гу Библи­о­те­ке Артија.

Далиборка Шишмановић Кепчија - Представа о животу

Уред­ник и рецен­зент књи­ге је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, сати­ри­чар из Пара­ћи­на и заступ­ник КУА „Арти­ја“. У рецен­зи­ји под насло­вом „Живо­пи­сно пред­ста­вља­ње Пред­ста­ве о живо­ту“ запи­сао је:

Када неко дола­зи из земље посло­вич­но хлад­них Швај­ца­ра­ца за њега се гле­да­ју­ћи из бал­кан­ског угла тешко дâ поми­сли­ти да се може бави­ти писа­њем сати­рич­них афо­ри­за­ма, а посеб­но не оних са соци­јал­ном тема­ти­ком. Када још при том то буде и жен­ски аутор, то већ само по себи завре­ђу­је пажњу. Сигур­но да је усме­ре­њу ка писа­њу афо­ри­за­ма нај­ви­ше допри­не­ла гло­бал­на мре­жа инфор­ма­ци­ја, позна­та као интер­нет, али да су сати­рич­на и духо­ви­та црта које су кроз афо­ри­зме засту­пље­не у овој књи­зи оно што неко носи у себи. А ода­кле би него са Бал­ка­на, из земље Србије?!

Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, као и мно­ги дру­ги њени суна­род­ни­ци, је оти­шла за бољим живо­том, али ево вра­ти­ла се путем афо­ри­за­ма сабра­них у књи­гу сим­бо­лич­ног нази­ва „Пред­ста­ва о живо­ту“. Од првог Дали­бор­ки­ног поја­вљи­ва­ња са афо­ри­зми­ма у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ из 2013. годи­не, ова књи­га пред­ста­вља видан напре­дак у њеном писа­њу и схва­та­њу ове (не)признате књи­жев­не фор­ме, што даје наду да се њен напре­дак овде не завр­ша­ва. На самом почет­ку тим пово­дом она саоп­шта­ва: „Због дужи­не јези­ка изра­жа­вам се искљу­чи­во у крат­кој фор­ми“, упо­зо­ра­ва­ју­ћи на оно што сле­ди, а то је две­ста и који афо­ри­зам гра­тис, што је сасвим довољ­но за поче­так приче.

Гле­да­ју­ћи са дистан­це на нашу ситу­а­ци­ју, негде са Алпа, аутор­ка при­ме­ћу­је: „Народ еуфо­рич­но ишче­ку­је држав­ни пре­по­род. Него­ду­ју само они код којих лобо­то­ми­ја није успе­ла.“ и ностал­гич­но закљу­чу­је: „Лако је воле­ти отаџ­би­ну. Тешко је живе­ти у њој.“ Док за Срби­ју у будућ­но­сти, у којој би живе­ла као у Швај­цар­ској, она има визи­ју: „Будућ­ност је у сарад­њи са земља­ма бога­тим наф­том. Они има­ју наф­ту, а ми платформу.“

Није само Срби­ја земља апсур­да, напро­тив, апсурд је свет­ски бренд који се можда нај­бо­ље при­мио у Срби­ји, што изу­зет­но пого­ду­је при­но­си­ма афо­ри­за­ма. О било којој вла­ди у све­ту да се ради мање-више важи исти апсурд: „Вла­да нема потре­бе да обе­ћа­ва про­ме­не. Довољ­но је да про­ме­ни обећања.“

Да је соци­јал­на тема­ти­ка нешто неи­збе­жно у сати­рич­ном афо­ри­зму пока­зу­ју и стра­ни­це ове књи­ге. Земља у којој су лопо­влук и коруп­ци­ја видљи­ви на сва­ком кора­ку заслу­жу­је афо­ри­зам изре­чен на крај­ње кул­ту­ран начин: „Ко каже да смо запо­ста­ви­ли умет­ност? Посе­ду­је­мо нај­ве­ћу гале­ри­ју лопо­ва.“ Или када се ради о пра­ви­ма „малог“ чове­ка у гро­тлу лажи, пре­ва­ра и суро­вог капи­та­ли­зма то зву­чи ова­ко: „Лак­ше је заме­ни­ти рад­ни­ка него маши­ну. Маши­на мора да се плати.“

Како књи­га одми­че аутор­ка нас из сати­рич­ног афо­ри­зма води на њен терен фило­зо­фе­ма и мак­си­ма у који­ма несе­бич­но дели дефи­ни­ци­је оно­га што се одви­ја око нас и у нама, па тако наи­ла­зи­мо и на поуч­но-мета­фо­ри­чан афо­ри­зам про­ткан хумо­ром, а за који се може прет­по­ста­ви­ти да је писан под ути­ца­јем добро позна­те швај­цар­ске чоко­ла­де: „Јак је онај ко може да поло­ми чоко­ла­ду, а поје­де само јед­ну коц­ки­цу.“ Међу фило­зо­фе­ма­ма и мак­си­ма­ма има оних који пред­ста­вља­ју пра­ву лек­ци­ју у малом, а такви су поред оста­лих и сле­де­ћи: „Само јак ум може да носи гла­ву пуну добрих иде­ја.“ и „Ко пуни гла­ву уме­сто џепо­ва нема страх од џепа­ро­ша.“ Овом при­ли­ком није зао­би­ђен ни црни хумор: „Брза смрт је без­об­зир­на. Не даје вам вре­ме­на да се опро­сти­те од живо­та“, а ту је и неко­ли­ко живот­них дефи­ни­ци­ја од којих ће сва­ко од чита­ла­ца моћи да иза­бе­ре сво­ју. Она која је на мене оста­ви­ла посе­бан ути­сак је: „Нећу да живим у сно­ви­ма. Желим да живим живот који сањам.“

Зна­мо да афо­ри­зам није виц, али често може буде осно­ва за њега ако у себи има довољ­но врца­во­сти духа. „При­ла­го­ди­те вожњу ста­њу на путе­ви­ма. Пар­ки­рај­те ауто­мо­бил у гара­жу.“ је један од таквих афо­ри­за­ма, тако да ако у ско­ри­је вре­ме про­чи­та­те виц на ову тему знај­те ода­кле поти­че. То исто важи и за још неко­ли­ко афо­ри­за­ма које ћете лако пре­по­зна­ти у књизи.

Афо­ри­зам који почи­ње опи­ја­ју­ће поет­ски: „Не волим јесен, ни лишће које опа­да“, а завр­ша­ва се отре­жњу­ју­ће иро­нич­но: „Кроз ого­ље­не кро­шње дрве­ћа поно­во видим ком­ши­је“, пред­ста­вља један у низу оних који могу да се упи­шу на посеб­ним стра­ни­ца­ма књи­ге ути­са­ка о афо­ри­зму. Није анто­ло­гиј­ски, то су неки дру­ги афо­ри­зми, већ је упра­во баш посебан.

И да не би про­те­кло све без љуба­ви, како ода­не тако и вар­љи­ве, у књи­зи се нашло и неко­ли­ко афо­ри­за­ма на тему мушко-жен­ских одно­са који су у послед­ње вре­ме сте­кли нешто већу попу­лар­ност услед заси­ће­но­сти поли­тич­ким тема­ма. „Ако жели­те осо­бу са бит­ном уло­гом у вашем живо­ту, ту нема места за глу­му.“ или, афо­ри­зам на осно­ву иску­ста­ва из поро­дич­ног живо­та, „Да нема­мо децу била бих мужу још боља мај­ка.“ су афо­ри­зми који обо­га­ћу­ју пону­ду чему ће се чита­о­ци од срца насмејати.

Да рези­ми­ра­мо, Дали­бор­ка се сви­ма нама покло­ни­ла у сво­јој „Пред­ста­ви о живо­ту“, а ви који сте дошли до кра­ја ове рецен­зи­је може­те поче­ти са чита­њем. За то вам није потре­бан длан, већ ум.

Далиборка Шишмановић Кепчија - Представа о животу

Завр­шну реч о књи­зи и у књи­зи, која садр­жи тач­но 224 пажљи­во ода­бра­на афо­ри­зма, дале су коле­ге по перу Пави­ца Вељо­вић и Горан Радо­са­вље­вић:

* * *

Ста­ни­слав Јежи Лец је сво­је­вре­ме­но запи­сао „До дуби­не мисли тре­ба се попе­ти“. Упра­во је тај умни успон пости­гла Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја. Пењу­ћи се стр­пљи­во дота­кла је раз­но­вр­сност која нас окру­жу­је и сву тежи­ну сво­јих мисли пре­ли­ла у афо­ри­зме вред­не пажње. Први кора­ци напра­вље­ни у „Лиги духо­ви­тих“ узви­си­ли су је до ове дра­го­це­не књи­ге. Афо­ри­зам можда јесте спорт резер­ви­сан углав­ном за мушкар­це, али ја поно­сно исти­чем да је Дали­бор­ка срце оста­ви­ла дри­бла­ју­ћи духом „на малом про­сто­ру“, како је дефи­ни­сао у афо­ри­зму Алек­сан­дар Баљак, и тиме дока­за­ла да жена и те како може да се иска­же кроз мало при­че. Уро­ни­ти у дуби­ну Дали­бор­ки­них мисли обе­ћа­ва изра­ња­ње бога­ти­јег ума. Хва­ла јој што нас је спа­си­ла давље­ња у мору глу­по­сти. И све је то учи­ни­ла, поно­сно исти­чем, жена.

Пави­ца Вељовић
афористичарка

* * *

Била је ово Дали­бор­ки­на „Пред­ста­ва о живо­ту“. Уко­ли­ко сте ужи­ва­ли док сте чита­ли ову књи­гу, знај­те да нисте били на про­би и да сте сте­кли још неку пред­ста­ву о живо­ту. Надам се да вам се сви­де­ла и да сте при­ме­ти­ли да Дали­бор­ка сво­јим сати­рич­ним пером, на шар­ман­тан начин, неу­мо­љи­во боде глу­по­сти овог све­та и све оно што нас је сна­шло. Она се са свим неда­ћа­ма не бори мушки, већ на само свој, љуп­ки, допа­дљив, жен­ски начин. Сви­ма дока­зу­је да се разне нега­тив­не поја­ве могу сагле­да­ти са више стра­на, да се могу фино, нена­ме­тљи­во иска­за­ти и да се на кра­ју пости­же исти ефе­кат код оних који­ма се те поја­ве саоп­шта­ва­ју. Јачи­на њеног афо­ри­зма је баш у томе. Фили­гран­ски одме­рен, сва­ки афо­ри­зам у овој књи­зи је јед­на пред­ста­ва оди­гра­на на позор­ни­ци живо­та. Иза­бе­ри­те неки који вам се нај­ви­ше сви­ђа, или онај који ће вам можда бити један од води­ља у вашем живо­ту и кажи­те јасно и гла­сно: Ово је моја пред­ста­ва о животу!

Знам да ће Дали­бор­ка испи­са­ти још пуно ова­квих пред­ста­ва и да ће она, као аутор, заси­гур­но бити у самом врху срп­ске афористике.

Горан Радо­са­вље­вић
сатиричар

Илу­стра­ци­ја на кори­ца­ма „Пред­ста­ве о живо­ту“ је сли­ка „Теа­тар маски“ аме­рич­ког умет­ни­ка Мај­ка Сега­ла, уз чију дозво­лу се ово дело нашло на кори­ца­ма књиге.

Беле­шка о аутору

Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, из Бео­гра­да, рође­на је 1974. године. 

Писа­њем афо­ри­за­ма се бави послед­њих шест годи­на. Прве афо­ри­зме обја­ви­ла на интер­нет сај­ту „Лига духо­ви­тих“, затим у елек­трон­ским нови­на­ма „еСпо­на“ и еми­си­ји Радио Бео­гра­да 202 „Облак у бермудама“. 

Засту­пље­на у Алма­на­си­ма афо­ри­сти­ча­ра: „Афо­те­ка 2“ (2013) и „Оси­њак“ (2015) и у збор­ни­ку ерот­ског афо­ри­зма „На врвот од вул­ка­нот“ [На врху вул­ка­на] (2015) на маке­дон­ском језику. 

Књи­га афо­ри­за­ма „Пред­ста­ва о живо­ту“ је њена прва аутор­ска књига.

Живи са поро­ди­цом у Цириху.

Прво пред­ста­вља­ње књи­ге, доду­ше без при­су­ства аутор­ке, биће одр­жа­но на 60. Међу­на­род­ном сај­му књи­га у Бео­гра­ду, на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“, у сре­ду 28. окто­бра 2015. годи­не у 19 часо­ва са још шест насло­ва Библи­о­те­ке Артија.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.