ВАНБРОДСКИ ДНЕВНИК ВАНЗЕМАЉЦА

Шесна­ест хиља­да сто осам­де­сет пети дан на пла­не­ти Земљи. Тело боли. У овом узра­сту људи би тре­ба­ло да зна­ју ко су, шта желе и куда их живот води. То сазна­ње је пове­за­но са болом. Можда зато што људи на почет­ку тако­зва­них сред­њих годи­на обич­но не зна­ју одго­во­ре на прва два пита­ња, а све боље схва­та­ју да их живот води у смрт. Моја инфил­тра­ци­ја у људ­ски облик је успе­шна, захва­љу­ју­ћи упра­во овој спо­зна­ји у овом пери­о­ду борав­ка у телу. Сазна­ње да сам ван­зе­ма­љац акти­ви­ра­ло се посте­пе­но, кроз теле­сно и мен­тал­но сазре­ва­ње. Оно што људи нази­ва­ју духов­ним растом, потра­гом, буђе­њем, инте­гра­ци­јом, а што би тре­ба­ло да пред­ста­вља сје­ди­ње­ње са космич­ком при­ро­дом чове­ка, мени не пред­ста­вља про­блем. Већи­на људи је на том вели­ком путу, међу­тим, пот­пу­но изгу­бље­на. Као мили­о­ни тек испи­ље­них кор­ња­ча које без­гла­во хита­ју пре­ко песка до безбед­но­сти у мору – тек по нека стиг­не на одре­ди­ште, оста­ле су само сла­стан зало­гај за глад­не пти­це. Пошто­ва­ња достој­на свр­ха, разу­ме се, али људи не цене сво­ју слу­жбу у лан­цу исхра­не. То што сво­јом витал­ном енер­ги­јом напа­ја­ју при­род­не ресур­се, за већи­ну је извор ужа­са у коме не виде ника­кву, а камо­ли вишу свр­ху. Мали број при­сут­них у телу сма­тра да смрт даје сми­сао живо­ту и у том духу, они вео­ма цене свој и сва­ки дру­ги облик живо­та. Коли­ко сам до сада откри­ла, ти мало­број­ни су тако­ђе инфил­три­ра­ни у људ­ски облик, са вели­ким успехом.

Тело је про­и­зве­де­но са роком тра­ја­ња. Осе­ћам висок сте­пен иден­ти­фи­ка­ци­је са овим телом, али не тако интен­зи­ван, као што изгле­да осе­ћа­ју људи. Сте­пен тог интен­зи­те­та је пове­зан са коли­чи­ном бола коју тело про­и­зво­ди. Људи име­ну­ју ову спре­гу – нази­ва­ју је егом и већи део вре­ме­на који про­ве­ду на пла­не­ти уло­же у него­ва­ње и зашти­ту ега, јер им је стал­но изло­жен и угро­жен. Све доса­да­шње фазе разво­ја које сам про­ве­ла у телу, иду­ћи ка сазна­њу о томе ко сам, шта желим и куда ме живот води, доне­ле су подат­ке дра­го­це­не за моју и све дру­ге ван­зе­маљ­ске обли­ке све­сти. Подат­ке ћу изла­га­ти ретро­ак­тив­но, гру­пи­са­не она­ко како ми омо­гу­ћа­ва мен­тал­ни апа­рат којим рас­по­ла­жем. Не сла­жем се са задат­ком тај­но­сти. Вре­ме на пла­не­ти Земљи при­ми­че се тре­нут­ку катар­зе мно­го брже него што је про­ра­чу­на­то и вели­ке су шан­се да обе­ло­да­њи­ва­ње задат­ка у овом тре­нут­ку дода потреб­ну кап у пре­пу­ној чаши – људи има­ју див­не, вео­ма вер­не вер­бал­не при­ка­зе, гото­во попут умет­нич­ких сли­ка за пре­нос инфор­ма­ци­ја. Днев­ник ће од сада бити досту­пан налазачима.

—

РАЗЈАРЕНА РОМАНТИКА РАЗМЕРА СЕИЗМОЛОШКЕ КАТАСТРОФЕ

Огањ је место на коме почи­њу сва­ко­ја­ке ката­кли­зме, дока­за­ло се више пута у живо­ту Аза­ле­је Бран­ко­вић. Не зато што је огањ сим­бо­лич­ки пакле­но про­чи­шћа­ва­ју­ћи, него зато што се тако зва­ло место где су изла­зи­ле избе­гли­це пред кул­ту­ро­ло­шки кон­та­ми­ни­ра­ним при­ти­ском про­вин­ци­је. Клуб, пра­ва рупе­ти­на, мрач­на, про­стра­на и у ход­ни­ци­ма, скроз пећи­на­ста. А нису има­ли ни кли­му и увек је било толи­ко зади­мље­но, да је Огањ више био буквал­но пакле­но место, него симболично.

Те ноћи сти­гла је у два, после свир­ке у јед­ном фен­си клу­бу, која је омо­гу­ћа­ва­ла ђуска­ње међу вели­ким бро­јем град­ских пред­став­ни­ка боље­сто­је­ћег ста­ле­жа, од којих су поло­ви­ну чини­ле девој­ке и жене подло­жне пла­стич­ним и сили­кон­ским корек­ци­ја­ма, а поло­ви­ну педе­ри. Сјај­но дру­штво! Про­сто те тера да зажму­риш и ври­штиш. Такви су је про­зва­ли лудом и она је мора­ла да с вре­ме­на на вре­ме оправ­да репу­та­ци­ју. Аза­ле­ја је зна­ла да сва­ко свој имиџ дугу­је дру­штву у коме се кре­ће. Озно­је­на, у сре­бр­ној хаљи­ни која је у Аза­ле­ји­ној гар­де­ро­би има­ла ста­тус купа­ћег кости­ма за изла­зак, чупа­ва и насме­ја­на, одмах се укло­пи­ла у атмо­сфе­ру полу­пра­зног Огња. Нека свир­ка је упра­во била завр­ше­на и из звуч­ни­ка је нави­рао DnB, као и обич­но у то вре­ме после свир­ке. Још један добар разлог да Аза­ле­ја жму­ри и ври­шти и ђуска дивље, као у неком при­ми­тив­ном обре­ду. Само што се у тами за буб­ње­ви­ма оцр­та­ва­ла јед­на при­ли­ка која је луп­ка­ла у рит­му и због које није могла да жму­ри, јер је поку­ша­ва­ла да је боље види. Да га боље види. Силу­е­та згод­ног типа, раме­на, коси­ца, ритам, хммм, тај није одав­де, веро­ват­но је из бенда.

Зве­ри вре­ба­ју из мра­ка, а диза­стер има маг­не­те да је при­ву­че, зна­ла је Аза­ле­ја. Али, да ли се сети­ла у том тре­нут­ку да јој је послед­ња фасци­на­ци­ја дове­ла у кре­вет типа који је довео типа и да је од толи­ких кита она доби­ла нај­ма­њи део пуше­ња и трпа­ња и то не од типа кога је хте­ла, него од типа кој­га је хтео он, а који је хтео њу??? Неее, није ни поми­сли­ла. У томе је чар мра­ка. Увек се наву­чеш, мисле­ћи да ће сад да ти сва­не. Или је то зато што је Аза­ле­ја тру­де­ћи се да одр­жи репу­та­ци­ју, ствар­но поста­ла опа­сно опа­ље­на? Ма сва­ко ко је у ста­њу да под­лег­не роман­тич­ним оче­ки­ва­њи­ма је опа­сно опа­љен. Зато што је роман­ти­ка тем­пи­ра­на бом­ба коју је демон заду­жен за тем­пи­ра­не бом­бе наме­стио тако да вас одва­ли из засе­де, а раз­не­се од спо­ља ка уну­тра, јер је демо­ну тем­пи­ра­них бом­би импло­зи­ја нај­сме­шни­ји при­зор на све­ту. Наро­чи­то онај део кад крв поку­ља на уши и очи, то је да се упишаш.

Е, сад, Аза­ле­ја ђуска и шме­ка типа који луп­ка јед­ном пали­цом и шме­ка њу, али мрак је, јеби­га, не виде се добро. Онда се музи­ка ути­ша а све­тло упа­ли, не зато што је рад­но вре­ме уго­сти­тељ­ског објек­та одав­но завр­ше­но, него што је пазар био добар, а већи­на пла­те­жних оти­шла. Пећин­ска при­влач­ност Огња није уоп­ште има­ла ника­кве везе са поли­ти­ком посло­ва­ња, осим што су пан­ду­ри дола­зи­ли овде да пију за џ у нај­сит­ни­је сате и нису се штре­ца­ли на мирис тра­ве. Можда зато јер су већ били наду­ва­ни. Елем, то је било нео­че­ки­ва­но све­тло у три ују­тру, овде у Огњу где је мрак и кад сва­не, јер пећи­на је пећи­на, али сасвим добро­до­шло шме­ка­ју­ћем пару и нарав­но, у скла­ду са наме­ра­ма демо­на тем­пи­ра­них бомби.

Тип брже боље уста­је и кре­ће ка Аза­ле­ји, гле­да­ју­ћи је и сме­шка­ју­ћи се и још каже „ћао“ . Аза­ле­ја сија као пун месец и каже „ћао“ нај­сла­ђем и нај­згод­ни­јем даси кога је њено вид­но поље реги­стро­ва­ло у послед­њих… пет годи­на? Ма више, јебо­те, неве­ро­ват­но је добар фрајер.

„Опрез, опрез, сигур­но је опа­сно оште­ћен, чим је ова­ко добро упа­ко­ван!!!“, ври­шти гла­сић у дуби­ни Аза­ле­ји­ног ума, чије су ина­че при­лич­не дуби­не углав­ном слу­жи­ле да се сакри­ју које­ка­кви гла­со­ви што при­ча­ју буда­ла­шти­не и наво­де је да посум­ња у срча­не импул­се, љубав на први поглед, одно­сно духов­ну везу међу срод­ним душа­ма која се очи­ту­је нео­до­љи­вом жељом да се срод­на душа кре­сне на лицу места и уоп­ште ти гла­со­ви су често дово­ди­ли у пита­ње Роман­ти­ку, а то Аза­ле­ја није под­но­си­ла и била скло­на да заи­нат посту­пи сасвим супрот­но, јер је нер­ви­ра­ло то што не може да не чује те гласове.

„Нећеш да ћутиш? Е сад ћеш да видиш!“ То је Аза­ле­ја у себи несве­сно и осве­ту­љи­би­во узвра­ћа­ла гла­си­ћу разу­ми­ћа. (Све што се тица­ло разу­ма, било је тако сићу­шно у ина­че раско­шној Азалеји.)

И они раз­го­ва­ра­ју. Аза­ле­ја мемо­ри­ше сва­ку реч исто­вре­ме­но упи­ја­ју­ћи сва­ки гест, као и соп­стве­не теле­сне реак­ци­је. Осе­ћа се опу­ште­но, не лупа јој срце, нема еле­ме­на­та за пада­ње у несвест, али поја­ва овог лика је толи­ко оку­пи­ра да је забо­ра­ви­ла на себе. Он је висок, уоп­ште није кли­нац, чак му се кокет­ни раз­де­љак са стра­не на супер оши­ша­ној поду­жој коси бла­го про­ре­дио, има див­не дугач­ке руке и ноге, при­ча спо­ро, често се осме­ху­је и гле­да је пра­во у очи. А очи! Зеле­не као одбле­сак ватре у сма­раг­ди­ма крај ками­на, у зим­ској ноћи у којој су њих дво­је сами на све­ту, спо­зна­ју­ћи јед­но дру­го интен­зи­те­том душа веко­ви­ма раста­вље­них и нај­зад спо­је­них, а сва­ки тре­ну­так је веч­ност и сада­шњост, оду­век наречена.

О, да, Роман­ти­ка се отр­гла кон­тро­ли. Не Аза­ле­ји­ној, ника­ко. Кон­тро­лу су једи­но спро­во­ди­ле сла­ба­шне силе разу­ми­ћа, који је упра­во пре­тр­пео ко зна који по реду пораз, убе­ле­жио диза­стер у теф­тер и почео да чека.

„Мене само љубав зани­ма“, рекао је тип, бле­снуо сма­раг­ди­ма и бисе­ри­ма (зуби­ма, јел’) а Аза­ле­ји­но срце је ска­ку­та­ло дечи­јим поско­ци­ма ка све­тле­ћој рекла­ми коју је демон тем­пи­ра­них бом­би упра­во мон­ти­рао на види­ку срца, а на којој су напад­но све­тле­ла огром­на зеле­на слова:

ЧОВЕК МОГ ЖИВОТА

Аза­ле­ја је стра­сно веро­ва­ла да сва­ко у себи има стра­сти и хра­бро­сти да јури­ша ста­за­ма срца вијо­ре­ћи заста­ва­ма роман­ти­ке у сусрет осо­би сво­га живо­та и да се сусрет две јур­ца­ју­ће осо­бе оди­гра­ва упра­во ова­ко и да мушка­рац који озбиљ­но твр­ди да га зани­ма само љубав и гле­да је као да би је појео, ника­ко не може бити напа­ље­ни его­цен­трич­ни мани­јак на рубу шизо­фре­ни­је, него само витез који обја­вљу­је сво­ју љубав на први поглед. Тем­пи­ра­на бом­ба је тик­та­ка­ла у рит­му срца, а фра­јер­чи­на налик мачор­чи­ни је изго­ва­ра­ла пра­ве реченице.

„Морам да спа­ку­јем инстру­мент и уско­ро кре­ће­мо. Хај­де са мном.“ Није је ухва­тио за руку, није се при­бли­жио, био је тако про­кле­то опу­штен, сигу­ран у себе, заин­те­ре­со­ван и топао. А пошто никад није сре­ла фра­је­ра који на прву лоп­ту игра тако цоол и отво­ре­но, Аза­ле­ја је пове­ро­ва­ла да је нај­зад сре­ла себи рав­ног – по луди­лу, хра­бро­сти, непо­сред­но­сти, импул­сив­но­сти. И зато је рекла:

„Идем само да се пре­сву­чем, мокра сам. Бли­зу ста­ну­јем, дола­зим за пет­на­ест минута.“

То се зове акци­ја! Одлу­ке које мења­ју живот, доно­се се у секун­ди, без раз­ми­шља­ња и спро­во­де одмах, без стра­ха. Веро­ват­но зато тако упа­дљи­во мења­ју живот.

После четр­де­се­так мину­та, Аза­ле­ја је седе­ла у ком­би­ју изме­ђу баси­сте и фра­је­ра, исту­ши­ра­на и обу­че­на у црну вари­јан­ту купа­ћег кости­ма за путо­ва­ња и све оста­ле изне­над­не интер­вен­ци­је за које не зна како ће и где да се завр­ше, са малим спорт­ским ран­цем пуним све­га што жени тре­ба у ката­кли­змич­ним ситу­а­ци­ја­ма – шмин­ка, кре­ме, кон­до­ми, гаћи­це, вла­жне мара­ми­це, папир­на­те мара­ми­це, пешки­рић, чет­ки­ца за зубе, нао­ча­ри за сун­це и резерв­на пут­на вари­јан­та купа­ћег кости­ма за пре­сву­ћи, кад се прет­ход­ни наква­си. Била је спрем­на на све. У ства­ри, Аза­ле­ја је увек била спрем­на на све, само све је рет­ко дола­зи­ло да тести­ра њену спрем­ност. Ма није сла­ло чак ни иза­сла­ни­ке. У ства­ри, то је зато што је чека­ло јед­ну баш ова­кву при­ли­ку. Да се све скоц­ка и да пра­ва ствар уђе на вели­ка вра­та, узме је и одве­де. Уздах­ну­ла је и при­ви­ла се уз див­но тело мушкар­ца који је зра­чио топли­ном и заштит­нич­ки оба­вио руку око ње. Заспа­ла је, цари­ца, док су сви у ком­би­ју комен­та­ри­са­ли свир­ке, зара­де и коле­ге. Осе­ћа­ла се безбедно.

А Бог чува луда­ке, иако не спре­ча­ва дивер­зи­је. Аза­ле­ја није завр­ши­ла дро­ги­ра­на, сило­ва­на, зада­вље­на и баче­на у јарак. Не. То је дожи­вео само њен цен­тар за Роман­ти­ку. На тре­ну­так, додуше.

Про­бу­ди­ла се и угле­да­ла сви­та­ње и умор­но лепо лице тамног мушкар­ца који је звао да се про­бу­ди. После дрх­ту­ре­ња док је чека­ла исто­вар у тесном дво­ри­шту ниског кућер­ка, обре­ла се у тесној уну­тра­шњо­сти пра­ве соцре­а­ли­стич­ке атмо­сфе­ре, са све чупа­вим „јам­бо­ли­ја­ма“ на фоте­љи и тро­се­ду, миље­и­ма и муше­ма­ма, рега­ли­ма и кре­ден­ци­ма. Добро. Спу­сти­ла је ства­ри и чека­ла ред за купа­ти­ло. Даса се вра­тио исту­ши­ран, уред­но пре­сву­чен у тре­нер­ку и вла­жне косе, пону­див­ши дору­чак, кафу, чај. Не, ништа. Аза­ле­ја је само желе­ла да још спа­ва уз то пре­див­но, вит­ко дуго­но­го тело.

Али он је хтео да раз­го­ва­ра. О љуба­ви. Енер­ги­ји. Душа­ма спо­је­ним кроз теле­сну страст. О Богу. Духовности.

Див­не теме.

И раз­го­ва­ра­ли су, загр­ље­ни, милу­ју­ћи се нежно. Аза­ле­ја је мисли­ла да раз­го­ва­ра­ју о њима дво­ма, о чуде­сној енер­ги­ји која је стру­ја­ла кроз њихо­ве руке, о Богу који их је спо­јио, о љуба­ви која упра­во поста­је могу­ћа. Сањи­вост, мило­ва­ње, теле­сност и да, секс.

Ту је ствар поста­ла чуд­на. Није било љубље­ња. Не пра­вог. Само нешто без­ве­зе. Хм. Кита му је била лепа и диг­ну­та. И уку­сна. Аза­ле­ја је била спрем­на. А он није пре­ста­јао да говори…

Дозво­лио јој је да свр­ши пар пута, доду­ше, а онда је наста­вио да гово­ри. И поста­ја­ло је све јасни­је да се све оне пра­ве рече­ни­це уоп­ште не тичу Аза­ле­је. Ма ни случајно.

„Осе­ћам њено при­су­ство. Добро је што си дошла, то ми пуно зна­чи. Не могу са сва­ким ова­ко да раз­го­ва­рам. Сад знам да једи­но на све­ту желим да поно­во будем са њом.“

Буу­у­у­уммм!!! Уру­ша­ва­ње је почело.

Навр­ле су јој сузе.

„Зашто то гово­риш мени, сада?“

Није могао да схва­ти зашто је повре­ђе­на. Искре­но се запре­па­стио. Он само гово­ри оно што осећа.

Зашто би то њу повредило?

„Зато што сам све вре­ме мисли­ла да гово­ри­мо о нама.“

„Како си то могла да поми­слиш??? На осно­ву чега? Ода­кле ти уоп­ште иде­ја да међу нама може да буде нешто више од овога???“

Аза­ле­ја се наљу­ти­ла, ал’ озбиљно.

„Ама како сам могла да не поми­слим? Зашто бих пошла са тобом, побо­гу? Да имам поло­ви­чан секс са неким коме уоп­ште није ста­ло до мене? А ако не разу­меш зашто је то што си ми рекао толи­ко увре­дљи­во, ти си онда… мно­го више него емо­тив­но одсечен.“

„Шта си ти мисли­ла? Да ће све да се оди­гра као што си ти зами­сли­ла у сво­јој гла­ви? И сад кад не можеш да доби­јеш то што хоћеш, сад си љута?! То је бесми­сле­но. Шта све ви хоће­те од мене? Дала си ми пич­ке и мислиш да си ме оча­ра­ла? Шта са вама жена­ма није у реду?“

„Буда­ло. Нисам ти дала пич­ке, него себе. И пре­ста­ни да ме вре­ђаш, а могао би и да се извиниш.“

„Зашто да се извињавам?!“

„Зато што си ме увре­дио, као жену.“

„Ниси има­ла разло­га да се увре­диш. Шта си очекивала?“

„Оче­ки­ва­ла сам макар еле­мен­тар­ну при­стој­ност, знаш.“

„Зашто би ти оче­ки­ва­ла да ја будем пристојан?“

„Зато што то оче­ку­јем од сва­ког ко није пот­пу­ни кретен.“

„Добро, ја сам пот­пу­ни кретен.“

И ту су гру­ну­ле сузе. И навр­ли јеца­ји, неза­др­жи­во. Бле­сну­ла је мисао „ево ме како се сва­ђам после првог кре­са­ња са мушкар­цем кога видим први пут у живо­ту и то све у неко­ли­ко сати. Неве­ро­ват­но.“ Сле­де­ћи мисао, а са пар секун­ди зака­шње­ња у одно­су на сузе и јеца­је, про­ва­лио је смех. Неза­др­жи­во. И опет мисао „овај ће сад да мисли да сам пот­пу­но луда.“

„Ха, ха, ха, грц, шмррр, изви­ни, ха, ха, грц, ја… грц­ха­ха… ово не могу да кон­тро­ли­ше­ма­а­а­а­ха­ха­шмррр… дожи­вља­вам сушти­ну апсур­да­ха­ха­ха­је­цјец­грц­шмр­ха­ха… знам зашто је енгле­ски хумор нај­бо­љи насве­ту­јец­ха­ха… зато што ништа није сме­шно­ха­ха­ха­ха­ха… све је комедијагрцшмррррахахајецхаха..“

Сан је дошао као уда­рац у бра­ду. Кад се про­бу­ди­ла, нашла је на сто­лу новац и поруку:

„Ово су бро­је­ви ауто­бу­ске ста­ни­це и так­си­ја. Тре­ба­ло би да је ово довољно.“

Док се туши­ра­ла и њушка­ла по кући, теле­фо­ни­ра­ла и доруч­ко­ва­ла, мало се сабра­ла. Оти­шао је и оста­вио је саму на гај­би. Није раз­ми­шљао да л’ ће да га ове­је или да му раз­би­је ТВ или тако нешто. Човек је имао откро­ве­ње и оти­шао је за сво­јим срцем! Код жене свог живо­та. Са истак­ну­том заста­вом роман­ти­ке. Ствар­но га само љубав зани­ма. Коли­ко ли је тек он луд?! Та ће да га испа­ли, гарант. Воле­ла би да га испа­ли. Какав лик. Каква себич­ност, каква импул­сив­ност у задо­во­ља­ва­њу жеља. Зашто ли је уоп­ште звао да дође? Да је кре­сне? Да раз­го­ва­ра­ју о љуба­ви? Да би схва­тио шта му је чинити?

Јебо­те, како је то романтично!

А у ауто­бу­су је до ње сео сла­дак зго­дан мла­ди даса, све­тло­кос и пла­во­ок, здрав и сна­жан, висок и кру­пан. И почео да раз­го­вра са њом и да јој дели ком­пли­мен­те и да је пита свашта.

„Ох, ја га зани­мам“, мисли­ла је Аза­ле­ја сва рас­пи­ла­вље­на. „А можда ме је све ово дове­ло баш на ово седи­ште поред овог слат­ки­ша. Чуд­ни су путе­ви љубави.“

„Побо­гу жено! Усред­сре­ди се. Испа­ље­на си, љута и увре­ђе­на. Мушкар­ци су копи­лад и не заслу­жу­ју тво­ју пажњу“, декла­мо­вао је резиг­ни­ра­но гла­сић разу­ми­ћа. Дошло му је да напу­сти уза­лу­дан посао и оде негде где ће са олак­ша­њем при­хва­ти­ти њего­ве смер­ни­це и саве­те. Где ће га чути и ува­жи­ти. Пошто­ва­ње, еле­мен­тар­но пошто­ва­ње, дођавола.

Демон тем­пи­ра­них бом­би је завр­тео гла­вом и зацок­тао изнер­ви­ра­но. Никад кра­ја послу са овом Аза­ле­јом! Баш је то непри­јат­но кад неко уоп­ште не ува­жа­ва тво­је напо­ре да реа­ли­зу­јеш сво­ју миси­ју на све­ту. Роман­ти­ка ће јој упро­па­сти­ти живот, а он од тога неће има­ти ништа, осим пре­ко­вре­ме­ног посла. Па, да поч­не­мо са све­тле­ћом рекламом…

Раз­ја­ре­на Роман­ти­ка се кези­ла побе­до­но­сно и јури­ша­ла бесно, опи­је­на побе­дом, тут­ње­ћи као земљо­трес, шире­ћи се као куга. Ника­да није има­ла бољег дома­ћи­на од Азалеје.