ЖИВОТ – СТВАР СВИХ НАС

Данас живи­мо у таквом вре­ме­ну и све­ту где су нам милост, моли­тва и пра­шта­ње неопходни.

Тра­жи­мо спас у без­на­ђу; дави­мо се у неси­гур­но­сти док је вера изгу­би­ла свој смисао.

Чуд­но је то како нам суд­би­на мења путоказе,смерове док се тру­ди­мо да опо­на­ша­мо себе у пусти­њи оно­га што нази­ва­мо живо­том. Поку­ша­ва­мо да успо­ста­ви­мо рав­но­те­жу, али све чешће без­у­спе­шно. Та бол нам више није стра­на. Гази­мо пут који можда и није наш, бори­мо се можда за већ изгу­бље­не бит­ке, грли­мо недо­дир­љи­во, љуби­мо љубље­но, воли­мо воље­но. Тач­ка у космо­су, пра­сак у ври­шта­њу, ватра у ништа­ви­лу, кап у оке­а­ну, ко сам ја?

Закон је оно што нас усме­ра­ва и кон­тро­ли­ше или би тако бар тре­ба­ло да буде. Када је прав­да изгу­би­ла свој облик, па се вра­ћа, по свој при­ли­ци, касно?

„Гре­шке посто­је да би се пра­ви­ле“ и „Ко зна зашто је то добро“ , чујем па се питам, да ли су то рече­ни­це у који­ма људи тра­же оправ­да­ње и уте­ху, ума­њу­ју себи кри­ви­цу, да ли се иза њих кри­је веро­ва­ње одно­сно сује­вер­је? Ипак, сва­ка­ко, јед­на вели­ка немоћ!

Како год, казна или награ­да увек посто­ји, санк­ци­ја, излаз, реше­ње. Увек су две стра­не меда­ље, а од нас зави­си у којој смо пози­ци­ји да сагле­да­мо и при­хва­ти­мо. Још само да пого­ди­мо бра­ву кљу­чем који сва­ко од нас држи у себи. Кад пого­ди­мо пра­во у циљ и оства­ри­мо зами­сао, да ли то зна­чи да смо све оста­ло промашили?

Живи­мо у сво­јим кре­а­ци­ја­ма, има­ги­на­ци­ја­ма, кре­а­тив­но бежи­мо од ствар­но­сти скла­па­њем моза­и­ка у сво­јој гла­ви, уно­ше­њем све­тло­сти и топло­те у раз­у­зда­не ветро­ве живо­та који нас витла­ју тала­си­ма мра­ка и хлад­но­ће у овом вре­ме­ну апа­ти­је. Уби­ја нас пре­ја­ка реч, хва­та­мо се за слам­ку спа­са, ужи­ва­мо у ништа­ви­лу, нај­лак­ше је само затво­ри­ти очи јер пре­ви­ше је оно­га што не може­мо гле­да­ти, али како би се рекло „Нада послед­ња умире“.

И док месец и сун­це воде вечи­ту бор­бу мра­ка и све­тла, по сви­ма нама лије иста киша, сви спа­ва­мо и сања­мо под истим небом, сви гле­да­мо у исте зве­зде и тра­жи­мо сво­ју, извла­чи­мо поу­ке, ниже­мо иску­ства, сплет­ка­ри­мо са соп­стве­ном душом, маштом упот­пу­њу­је­мо чека­ње тог бољег сутра, и нада­мо се ноћи која неће пре­ду­го трајати.

У сва­ком од нас посто­ји један мали песи­ми­ста и један мали опти­ми­ста, само је пита­ње када ће који да пре­о­вла­да. Живот је и суви­ше кра­так а сми­сао је на само корак од нас.

И да се под­се­ти­мо да је наша лич­на сре­ћа немо­гу­ћа без сре­ће дру­гих људи. Кра­јич­ком уса­на сме­јем се самој себи у тој беди и оча­ју, пру­жам руку али не видим ни коме, ни чему, и покла­њам ту кри­ву лини­ју на лицу да испра­ви неке ствари.

Некад… Негде…

—

НЕКАКО НАЈВИШЕ МЕ БОЛИШ ТИ

„Више тача­ка у живо­ту“ , рече ми јед­ном један мудар човек. 

Од лута­ка, наив­но­сти, пре­ко шмин­ке и тај­ни, до суза и увре­да… Па, сад са собом водим свој мали при­ват­ни рат. 

Не питај ме више ништа, тако је нај­бо­ље, одав­но мно­го тога више нема смисла.

Разне ситу­а­ци­је обли­ку­ју наше лич­но­сти, тада је потреб­на хра­брост. Хра­брост за пораз, хра­брост за побе­ду, хра­брост за изда­ју, хра­брост за опроштај.

Када то при­ја­те­љи поста­ју непријатељи?

Некад се про­пу­стио час ода­но­сти па се касни­је ску­по пла­ћа то бежа­ње. Ампу­ти­ра­на емпа­ти­ја је учи­ни­ла сво­је. Лич­на сатис­фак­ци­ја про­тив туђе реал­но­сти. Тада престају.

Вели­чи­на нас се кри­је у нама сами­ма, само је тре­ба под­ста­ћи да се при­ка­же на одго­ва­ра­ју­ћи начин. Можда ја нисам била добар подстрек…

Више тача­ка ради олак­ша­ња. Нау­чи­ла сам лек­ци­ју добро.

Само не желим да ништа није било вред­но про­шло­сти… Наше при­ја­тељ­ство болу­је од амне­зи­је, а и ми болу­је­мо зајед­но са њим због тога. Тала­са­мо ту на рубу сећа­ња, на рубу мра­ка, на рубу забо­ра­ва, на рубу опроштаја.

Никад није гото­во али поне­кад после одре­ђе­ног кру­га, нешто престаје…

Ја веру­јем у исти­ну, тамо негде се држе за руке тво­ја и моја шанса.

—

ОСТАЋУ СЛОБОДАН

„Сло­бо­да се не купу­је. Сло­бо­да се не заслу­жу­је. Сло­бо­да се не покла­ња. Сло­бод­ним се поста­је. И сасвим лич­но, оста­је. Сво­је пар­че неба не дам ником. Сво­ју кишу из очи­ју не раси­пам лако. Свој наив­ни смех поде­ли­ћу са сви­ма. Свој комад само­ће сакри­ћу међу прстима.“

Писао је лага­но и шапу­тао… Ја сам сасвим немо посма­тра­ла силу­е­ту на зиду која дрх­ти од пла­ме­на све­ће. И није посто­ја­ло место на све­ту где бих ради­је била но овде. Умо­та­на у нежност, међу чети­ри зида сло­бод­ни­ја него ика­да. Ноздр­ве се шире од задо­вољ­ства и сан на јави се оди­гра­ва. Диса­ње је једи­на бука.

Ја сам њего­ва сло­бо­да, а он је мене осло­бо­дио. Рав­но­прав­но ме је учи­нио сво­јом и његовом. 

Наста­вио је…

„Пут пла­же посут нај­фи­ни­јим песком нео­до­љи­во води раз­го­вор са тала­си­ма, про­стран­ство при­ро­де и зна­ти­же­ље ума, и пору­ка у боци која ће пло­ви­ти веко­ви­ма. Сло­бо­да је ово масти­ло у писму писа­ном само за тебе, као и капи зно­ја на кожи тво­јој, кроз тво­ју сло­бо­ду, осло­бо­дио сам и себе и начи­нио те без­у­слов­но својом.“

И није посто­ја­ло место на све­ту где би ради­је био него овде.