ПРЕКРЕТНИЦА
Били смо у четвртом основне
и сви смо били здрава, лепа
и негована деца.
Било је то „јако одељење“,
а ја сам био један од бољих
у разреду.
Та година је била једно фино,
детиње зезање
бајка, трчање и шала.
Све нам је ишло од руке.
А онда је једна девојчица
са лошијим успехом
на контролном из познавања природе
и друштва одвалила
„да је стјуардеса нешто као кофер“
„да се нафта налази по путевима“
и да је разлика између човека и мајмуна у томе
„што човек има перје, а мајмун нема“.
Учитељица је то прочитала пред свима.
Остали смо без текста,
а потом почели да се смејемо
у неверици.
Ко није веровао,
могао је да приђе катедри
и да се сам увери.
Да погледа фамозни контролни.
Већина нас је то и урадила.
Учитељица је поново прочитала
контролни пред свима.
Смејали смо се, грохотом, углас,
а и злурадо.
Сирота девојчица је замало умрла од срамоте
измењала све боје лица
и почела
да јеца.
Смех је дуго трајао.
Нисмо били свесни да је то био
само почетак моралног
и интелектуалног краха
наше генерације.
Заметак гажења, глупости
лактања и окрутности
ругања и
самоуништења.
Сада се више
не
смејемо.
—
ДВА КИШОБРАНА
Као мали
имао сам проблем:
два кишобрана у соби
а не могу да нађем
ниједан.
Тражим трећи од укућана, журим, излазим
чудим се
јуче су били ту.
Касније у животу
имао сам проблем:
током разговора понекад питам пријатеље
„шта је било са тим и тим паром, били су верени?“
и када добијем одговор да су раскинули
некако сам разочаран
као да се то не дешава људима
као да се то
не дешава мени
и обично промрмљам
„ох, а мислио сам да ће
остати заједно.“
Или, често облачим стару одећу
док је нова у ормару
идем обучен у једно те исто
као они
јунаци стрипова.
Јутрос, журим на посао
знам, два су кишобрана у соби
тражим
преврћем
не могу да нађем
ниједан.
—
БРАЋА ПО КЊИЗИ
Када си изашао из затворске болнице ЦЗ-а, питао си ме:
– Чуј, тамо је било лоше, али бар сам читао и писао.
Имаш ли неку књигу на зајам,
Хесеа, Павића, Буковског?
Позајмио сам ти Буковског, „Блудног сина“,
BIGZ, YU ISBN 86-13-00029-0
тираж 20 000 примерака
Београд, 1986.
Касније сам те повремено виђао.
Навраћао си у наш стари крај
обучен у скупо одело, са штосом
новчаница у џепу и елегантним
златним ланцем
око врата.
– Сада сам у некој фрци, али вратићу ти књигу ускоро,
прочитао сам је два пута, него зајеби то,
треба ли теби нешто, треба ли ти новац?
– Не, не, у реду је…
– Ево ти бар двеста динара, сурфуј по нету у играоници
типкај оне твоје ствари?
– Океј, океј…
Потом си отишао
али нисмо били свесни
да ћеш убрзо отићи
заувек.
Надам се да ти је „Блудни син“
правио добро друштво
на путу, за Тамо.
Годинама касније, на бувљаку неког другог града
претурао сам по стриповима и зачуо глас
младића:
– Шефе, пошто за ову?
– Двеста динара, момак!
Младић је у рукама држао
исто оно издање „Блудног сина“
– препознао сам књигу
по корицама.
– Купи књигу, дечко, није лоша – рекох му.
Промислио је, али је ипак одустао, а књигу сам
купио ја, и видиш друже, светлост нас је
поново обасјала на трен, ето, сада
обојица имамо сопствени
примерак
ја на овоме
а ти на ономе
свету.
—
И ЈОШ МНОГО ТОГА
Љубав је твоје писмо њој, чоколадице „Животињског царства“,
букети љубичица и њен смех када те замисли
како си брао цвеће.
Њена писма теби, дискови, бомбоњере, цртежи,
нестало писмо, пакети пуни књига и стрипова,
руком писане песме, песме куцане на машини коју ти је поклонила,
кесице топле чоколаде, разгледнице, шкољке,
изгубљено – нађени беџ, сличице „лове ис“
и уврнути чланци сецкани из новина
док си их још увек
читао.
Њен отац са пиштољем, твоја мајка, њена
старија сестра која тренира
кик-бокс.
Воајери које си јурио уз сочне псовке,
полицајци који су ти добацивали „само цепај!“
упитали вас да ли вам је можда мало хладно,
да ли сте нормални и да ли имате дроге.
Љубав су неоправдани изостанци, пропуштена предавања,
бекство из војске, остварени и неостварени
планови.
Оргазам у топлој соби
оргазам у хладној соби
оргазам у парку
жбуњу
подруму
у ћошку између зграда
оргазам у стану њене најбоље другарице
која после њуши постељину да јој
родитељи не би нешто
посумњали.
Љубав је баба која почетком августа у шуми
сакупља суво грање док се
волите.
Инвалид који жели да му скратиш муке, кафетини,
књижевне вечери, мучнина, црвенило, просут виски
и гнојна циста на корену
свеже пломбираног
зуба.
Девојка која те гледа годинама
а можеш јој пружити само пар пијаних реченица и књигу
јер волиш другу.
Љубав је дерматовенеролог, SMS у ноћи,
хартија која крвари
и омиљени DVD.
Љубав је новчаница од петсто динара.
Деца на игралишту, сликовнице, парови које видиш
док шеташ са њом или
сам.
Љубав те чини најбогатијим човеком на свету
када око себе имаш само голе зидове, папир, оловку,
транзистор и хало-картицу.
Љубав су Алмодоварови филмови и ноћни возови.
Једанаест кутија седатива у твојој јакни
док ти пандур записује личне податке
не сетивши се да те
претресе.
Љубав је када уплатиш лото, једну комбинацију
и не погодиш само два броја:
њен дан и месец рођења.
Љубав је глас из магле,
оно што су сви написали и што ће написати
да љубав јесте и да љубав није,
халуцинација, агонија, мала смрт
вриштеће обзорје модрог бесмисла
импулс лудила
вечна илузија
Perpetuum mobile Човечанства.
—
ЊОЈ
Девојко
знам
да својим космичким очима
комуницираш са шумом
кристалним миром
они хоће
да их подучиш
како се овладава
мачјом телепатијом
да, осећам колико слано звучи
потмули плач
у свитању горчине.
Девојко
возиш се искричавим шинама
по колосеку лудила
хаос и локвањи и страх
укуса крваве чоколаде.
Девојко
монсуни и месо
су око тебе
искључи се из те одурне приче
када укључиш
шесто чуло.
Девојко
путена ветрометино
неспутаног духа
не знаш где си сада
и не знам где ћеш бити сутра
али молим те, преведи ми шапат мора
да га чувам
у смирају
сна.