(Мисли 1)

Поне­кад се запи­там… Коли­ко раз­глед­ни­ца чини један живот? Ако смо сви пут­ни­ци у овом живо­ту, зашто не путу­је­мо зајед­но кад на кра­ју, ипак, сви има­мо исто одре­ди­ште…?! Зани­мљи­во­сти раз­них… А опет, не види­мо их сви на исти начин. Оно што ја видех пла­во, ти си видео црве­но. Али, ако сви види­мо дру­га­чи­је, како је могу­ће да нам се при­че ипак поду­да­ра­ју…? Веро­ват­но зато што сви искон­ски тра­жи­мо те при­че да их дожи­ви­мо… Ја ћу пасти, а ти пре­ско­чи­ти, ти ћеш пото­ну­ти, а ја испли­ва­ти… Очи­глед­но је да ти боље трчиш, а ја боље пли­вам. Па, ако је тако, зашто не бисмо зајед­но пре­пли­ва­ли и пре­ско­чи­ли све што нам се испре­чи на путу…?! Мно­го пута сам чула да кажу „зајед­но смо јачи“… Ево, ја ти пру­жам сво­ју руку пре него се уто­пиш, а ти је при­хва­ти ако желиш. Јер, опет, шта вре­ди бити спо­со­бан пре­ско­чи­ти и наста­ви­ти сам, а знаш да ћеш кад-тад пото­ну­ти…?! Који је осе­ћај сре­ће ако успеш а немаш са ким тај успех поде­ли­ти…?! Још горе, пасти а нема­ти руку и пар очи­ју да те гле­да­ју и гово­ре ти да разумеју…

—

(Мисли 2)

Црно зрно кафе у усти­ма, зрно црних мисли у гла­ви. Осе­ћај под­јед­на­ко јак, али не и тежак… У ску­че­ном про­сто­ру посма­трам све­тлост која допи­ре кроз заму­ће­на ста­кла, ста­кла која и нису мут­на већ тону у погле­де пому­ће­ног ума и полу­за­тво­ре­них очи­ју, као магла, као маг­ма… И шта можеш виде­ти, шта оста­је после испи­је­ног зрна кафе, после искри­вље­ног зрна мисли, а дани тра­ју… мут­но се при­ка­зу­ју, мут­но изда­ју… Црно зрно, црне мисли, а небо све избе­ли­ло, паху­ље пре­кри­ле све… Ипак, нешто се не може пре­кри­ти… Оста­ће љубав да под­се­ти како хлад­но беше тих црних, сне­жних дана, хлад­но на рука­ма, хлад­но у грудима,..

—

(Мисли 3)

Јед­на је ноћ била стра­хо­ви­то чуд­на, буди­ла је у мени нове спо­зна­је, па остах буд­на. Отво­ри­ла сам широм очи, пре­да мном су пози­ва­ле сен­ке на плес, пле­са­ле и поста­вља­ле без­број пита­ња, тужно је било како свих ових годи­на нисам то при­ме­ћи­ва­ла… Онда се рас­ту­жих… Али, слу­де­ла ме је јед­на мисао – да ли је ово ствар­но, да ли да упа­лим све­тло… У том тре­ну при­кра­ла ми се сена иза­зо­ва: „Смеш ли заи­ста упа­ли­ти све­тло…?“ „Пусти је да види­мо шта ће учи­ни­ти“, рече сена хра­бро­сти. И зами­слих се – зашто баш ја да све опа­зим…? Видех у том полу­мра­ку сво­је нео­ди­гра­не поте­зе, речи које ста­ја­ше закљу­ча­не негде на дну срца како леб­де по соби, осе­тих топло­ту свих скри­ве­них, нежних осе­ћа­ња… Конач­но, нестр­пљи­ва да сазнам откуд ова пред­ста­ва, сена води­ља про­ша­пу­та: „Видиш ли коли­ко зна­че све оне ства­ри које тако лако одба­ци­мо, не осло­ба­ђа­мо… Пови­ках – НЕМОГУЋЕ! Немо­гу­ће је да сам све про­пу­сти­ла, шта ће оста­ти… „Сад сло­бод­но упа­ли све­тло“, рече води­ља, „довољ­но се себе бојиш…“