ПРИЧА

Сто­јим тако као мртва сло­ва на папи­ру и чекам. Чекам да се напо­кон писац сми­лу­је и наста­ви да ме пише. Само сам запо­че­та и оста­вље­на да мислим о сво­јој неи­зве­сној будућ­но­сти. Нека­ко сам на самом почет­ку расе­ја­на. Речи су ми непо­ве­за­не. Рече­ни­це још више. Суви­ше у мени има зна­ко­ва, зна­ко­ва моје нечит­ко­сти. Добар део мене је остао у гла­ви писца, у општем хао­су њего­вог живо­та. А овде на папи­ру ме има коли­ко је потреб­но да се бри­нем за себе.

Јуче је дола­зио писац. Гле­дао је у мене као да ме први пут види, додао три тач­ке на кра­ју послед­ње рече­ни­це и само ми про­ду­жио неи­зве­сност. О, докле више да будем неи­зве­сна? Жудим за сво­јом злат­ном сре­ди­ном и сво­јим пре­ле­пим кра­јем. Зами­шљам себе у некој књи­зи како се ширим на две-три стра­не, а очи чита­о­ца ме моле да тра­јем и тра­јем што дуже. Жељ­ни да ме чита­ју вра­ћа­ју се на овај мој поче­так који ми данас одр­жа­ва наду да ћу и ја поста­ти јед­ног дана јед­на озбиљ­на при­ча. Ах, ти пусти сно­ви… И ова бели­на папи­ра ме пла­ши. Хлад­на је. Њену моно­то­ни­ју раз­би­ја­ју уме­сто мојих речи водо­рав­не јед­но­лич­не лини­је. Као да моје речи не могу да сто­је без њих.

Гле­дам ту хрпу папи­ра која ме окру­жу­је на рад­ном сто­лу писца. Питам се како ли је тим песма­ма и при­ча­ма. Да ли су и оне ова­ко оса­ка­ће­не и оста­вље­не да мисле о сво­јој будућ­но­сти или су се пре­да­ле и оста­ле без речи? Ако је тако онда је ово пра­во гро­бље недо­вр­ше­них машта­ња. Ево, већ ме обу­зи­ма­ју црне мисли упр­кос овој бели­ни око мене. Морам мало да ули­јем себи опти­ми­зма, да сми­слим сама сво­ју сре­ди­ну макар она не била злат­на. О свом кра­ју нећу ни да размишљам.

Чујем кора­ке! Изгле­да да је писац одлу­чио да напо­кон завр­ши са мном. Ево га, при­ла­зи ми… Узи­ма ме у сво­је руке, руке које су ме са таквом кре­а­тив­но­шћу запо­че­ле. Гле­да ме опет као да ме никад није видео.

Бол…

* * *

Дола­зим себи при­те­шње­на кру­то­шћу изгу­жва­ног папи­ра. Какав крај!

—

НАОПАКО

Најед­ном је све кре­ну­ло нао­па­ко. Знао сам да је до тога мора­ло да дође, јер пре­ви­ше се у послед­ње вре­ме изде­ша­ва­ло ства­ри које су ме гура­ле напред – уна­за­ђу­ју­ћи ме. Нисам имао ретро­ви­зор сво­јих кре­та­ња у реал­ном вре­ме­ну. Касно сам сте­као осе­ћај да сам оти­шао пре­да­ле­ко са свим сво­јим успе­си­ма, ма коли­ко се они чини­ли реал­ни у тој мери којом су напре­до­ва­ли. Пре­ви­ше сам брзо тро­шио зага­ран­то­ва­не кре­ди­те успе­шно­сти, уме­сто да сам дози­рао на каши­чи­цу сва та мала ужи­ва­ња над­мо­ћи над ситу­а­ци­јом поен­ти­ра­ња. Успе­си су се низа­ли таквом брзи­ном да су се пови­ја­ли и поче­ли да личе на буме­ран­ге који су кре­ну­ли да се вра­ћа­ју неповратно.

Ђавол­ска ствар је тај буме­ранг, поми­слих.

Кад је живот кре­нуо нао­па­ко оста­ло ми је само да упра­вљам собом, како знам и умем, да не бих скре­нуо с пра­вог пута који се пру­жао иза мене. Све је кре­ну­ло у рикверц! А како би дру­га­чи­је кад је нао­па­ко? Пре­жи­вља­вао сам од отка­за до првих рад­них дана и раз­го­во­ра за посло­ве, и морао да вра­ћам шефо­ви­ма и газда­ма зака­сне­ле пла­те, које су уства­ри, за див­но чудо, у овој нао­па­кој ситу­а­ци­ји доби­ја­не пре вре­ме­на. Про­жи­вља­вао сам све љубав­не сла­сти и јаде од рас­ки­да пре­ко заба­вља­ња до „осва­ја­ња“ дево­ја­ка. Напро­сто, били смо зајед­но после раста­на­ка заљу­бље­ни више него икад, а конач­но се раста­ја­ли одмах након упо­зна­ва­ња, тако да се више нисмо ни позна­ва­ли. У вој­сци сам сти­ца­јем нао­па­ких окол­но­сти од „џом­бе“ уна­пре­ђен у „гуште­ра“. Од стал­них изла­за­ка у град спао сам на то да чистим кло­зе­те и глан­цам офи­цир­ске чизме до пред сам крај вој­ног рока. После вој­ске сам кре­нуо у шко­лу. Тач­ни­је, у четвр­ту годи­ну сред­ње шко­ле. У шко­ли сам из годи­не у годи­ну учио да забо­ра­вљам, тако да сам до свог првог школ­ског дана, после 12 годи­на шко­ло­ва­ња, морао да забо­ра­вим сва сло­ва од Ш до А, па чак и рачу­ни­цу коли­ко је један плус један. После окон­ча­ња шко­ло­ва­ња запо­чео сам свој дечач­ки живот, а потом зага­зио у рано детињ­ство где сам хода­ју­ћи учио да пузим и напо­слет­ку се вра­тио у пеле­не уне­ре­ђен до гуше. На кра­ју ми је само оста­ло да одем у „зави­чај“! Онај „зави­чај“ у који смо целог живо­та тера­ли дру­ге, макар и има­ги­нар­не, кад би нашли довољ­но убе­дљи­вог крив­ца за било шта, а поне­кад и сами себе кад би нам ства­ри кре­ну­ле наопако.

И сад сам ту, у „зави­ча­ју“. Сре­ђу­јем ути­ске. Пра­вим план за кон­тра­на­пад на живот, иску­сни­ји за пола живо­та и пола кон­тра­жи­во­та. Заси­гур­но мла­ђи, али и памет­ни­ји, него про­те­клих опа­ких и нао­па­ких годи­на. Само још мало да сазрим…

Него, раз­ми­шљам да сам имао луду сре­ћу што ме буме­ранг живо­та није вра­тио још један корак уна­зад. Тач­но бих оти­шао у … зна­те већ где. Ипак, тамо је трка за живот стал­но неи­зве­сна, јер вели­ка је кон­ку­рен­ци­ја, а избо­ри за живот се све ређе одржавају.

—

ПРОКЛЕТСТВО ПРОШЛИХ ЖИВОТА

У јед­ном од про­шлих живо­та био је вите­шки рат­ник. Да, добро се сећао тих вре­ме­на. Јахао је са сво­јим коња­ни­ци­ма и воје­вао мно­ге бит­ке. На себи је имао оклоп посеб­ног сја­ја, а његов мач није имао прем­ца по оштри­ни сечи­ва диљем кра­љев­ства. Мустанг, кога је јахао, имао је лепр­ша­ву гри­ву, која је зајед­но са миши­ћа­вом кон­сти­ту­ци­јом ода­ва­ла расног и добро него­ва­ног коња. Сећа­ју­ћи се тих вре­ме­на сет­но је узди­сао. Био је хра­бар. Жене су га воле­ле. Често их је имао у свом наруч­ју и радо их посе­до­вао. А данас…

– Шта данас? – запи­та се љут на себе, без разлога.

Данас, у овој дуго оче­ки­ва­ној и све­тлој будућ­но­сти, када има све што поже­ли нема себе. Нека­ко је постао одсу­тан. Иза­зи­вао је сао­бра­ћај­не несре­ће све чешће. Возио је при­лич­но дивље ту маши­ну која је некад доди­ри­ва­ла земљу, зами­шља­ју­ћи себе на мустан­гу како јури доли­на­ма и путељ­ци­ма кроз шуму. На послу, у рачу­нар­ском цен­тру, доби­јао је опо­ме­не због честих падо­ва систе­ма. Жена­ма, које је и дан данас волео, купо­вао је хибрид­но цве­ће из ста­кле­них башти јер је мрзео оно пла­стич­но. Дело­ва­ло му је хлад­но. Хлад­ни­је од мача кога се радо сећао. Руку на срце, и жене су му биле све хлад­ни­је. Мртвач­ки хлад­не са све више сили­кон­ских обли­на. Про­сто би се “смр­зао” на њихов додир. У послед­ње вре­ме је и оду­ста­јао од стра­стве­них ноћи са лепо­ти­ца­ма Мега­по­ли­са када би осе­тио врхо­ви­ма прсти­ју тај талас који му је ледио крв у жила­ма као нека­да дав­но при­зор са боји­шта, са пуно посе­че­них руку и ногу, а који му је остао под­све­сно као тема за сли­ку наив­них умет­ни­ка. Нала­зио је банал­не разло­ге не би ли побе­гао од стра­сти која му није пру­жа­ла задо­вољ­ство, која га је обу­зи­ма­ла нека­да дав­но када је гле­дао те зано­сне жене док је ски­дао свој тешки оклоп у пред­ве­чер­је обич­ног рат­нич­ког дана.

Дубо­ко је зашао у четвр­ту деце­ни­ју живо­та и није знао да ли ће и њему кад буде довољ­но стар, да не пре­по­зна­је себе у огле­да­лу, угра­ди­ти мозак саста­вљен од микро-чипо­ва не би ли човек опстао на овој планети.

“Шта ће бити са мојим про­шлим живо­ти­ма, а посеб­но са оним рат­нич­ким, мени нај­дра­жим живо­том?” – често се питао. “Шта ће бити са тим мисли­ма које желим да сачу­вам када сам био и више од овог дана­шњег чове­ка, ако се данас ово може назва­ти човеком?”

* * *

Шта ће бити биће! Ето, запи­сах ову при­чу. Можда нећу има­ти при­ли­ке или се нећу сети­ти да то ура­дим тада… Јер ја ћу бити он, а он још увек живи један од оних про­кле­тих про­шлих живота.