Артикулисање – први „урадак“ Библиотеке Артија

Збир­ка пое­зи­је „Арти­ку­ли­са­ње“ чети­ри ауто­ра, чла­на КУА „Арти­ја“: Алек­си­не Ђор­ђе­вић, Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, Мар­ка Анти­ћа и Мари­је Мила­ди­но­вић, доби­ла је свој опи­пљив облик – прву књи­гу у окви­ру еди­ци­је „Ура­дак“ Библи­о­те­ке Арти­ја

Артикулисање - књига поезије

Уме­сто кра­јем маја када је био зака­зан Фести­вал умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње“, али због попла­ве која је заде­си­ла Пара­ћин отка­зан, у окви­ру про­гра­ма је била пред­ви­ђе­на и про­мо­ци­ја књи­ге пое­зи­је истог нази­ва. Фести­ва­ла по све­му суде­ћи ове годи­не неће бити, али ће књи­га и актив­но­сти око ње коли­ко-толи­ко надо­ме­сти­ти сви­ма нама потреб­но арти­ку­ли­са­ње.

Рецен­зент књи­ге је Небој­ша Петро­ни­је­вић, књи­жев­ник из Ћупри­је, и сам по књи­жев­ном изра­зу песник, који је у крат­ким црта­ма хирур­шки дефи­ни­сао пое­зи­ју ове песнич­ке четвор­ке:

Има књи­га које могу да рас­пла­чу, да насме­ју и исме­ју, које могу да обо­га­те, али и оних које могу да раср­де, ако већ на почет­ку не доса­де.

Овде неће бити речи о њима.

Збор­ник „Арти­ку­ли­са­ње“ је међу сво­јим кори­ца­ма сабрао збир лир­ских моме­на­та посе­ја­них да про­кли­ја­ју тек у има­ги­на­ци­ји оно­га који чита.

Ово под­ра­зу­ме­ва искре­ност чита­о­ца пре­ма самом себи и спрем­ност да се чује оно неви­дљи­во и уобли­чи неи­зре­че­но.

Четво­ро ауто­ра засту­пље­них у овој књи­зи, при­дру­жу­ју сво­је импре­си­је кроз тума­че­ња јед­ног пој­ма чији је анто­ним дале­ко попу­лар­ни­ји у нашој сре­ди­ни. Они се не усте­жу да вам „дишу за вра­том“, не бисте ли ви окре­ну­ли гла­ву, а можда чак и отво­ри­ли очи. Сва­ко на свој начин, они ини­ци­ра­ју побу­ну.

Пођи­мо редом:

Испо­вед­на пое­зи­ја Алек­си­не Ђор­ђе­вић, суп­тил­но арти­ку­ли­ше мит о соп­стве­но­сти не при­хва­та­ју­ћи дистан­цу са интим­ним и про­ла­зним. Она ула­же себе у рискант­ној игри међу­људ­ских одно­са, иако зна да је игра од пам­ти­ве­ка наме­ште­на, и да „… све се већ деси­ло / са таквом сна­гом / да је само одјек остао / уме­сто ствар­ног живо­та“!

Вла­ди­ца Милен­ко­вић, зби­ља нео­збиљ­но арти­ку­ли­ше озбиљ­ном зби­љом, чине­ћи и јед­но и дру­го под­но­шљи­ви­јим за живот. Сво­ју уло­гу миро­твор­ца опо­не­на­та, он спро­во­ди кроз емо­тив­но и теле­сно, све­стан чиње­ни­це да Добро и Зло пре­ви­ја­ју „ране међу­соб­но, не би ли рат што дуже тра­јао“!

Мар­ко Антић, за разли­ку од дру­гих, не арти­ку­ли­ше ништа. Он, очи­ма успут­ног про­ла­зни­ка, посма­тра социо-пси­хо-сомат­ске игра­ри­је и оста­вља их да оста­ну неар­ти­ку­ли­са­не. При­зо­ри које осли­ка­ва, а који су при­сту­пач­ни и позна­ти, глав­ни су носи­лац њего­ве пое­ти­ке, а то је пое­ти­ка која над­ра­ста око­шта­ле фор­ме и стро­ге дог­ме сво­јом тра­га­лач­ком игром духа и ефект­ним песнич­ким уме­ћем.

Мари­ја Мила­ди­но­вић је мла­да пое­те­са која арти­ку­ли­ше машта­ри­је. Она пое­зи­јом машта, а машта јој је песма. Она зна да „иона­ко су све ствар­но­сти погре­шне“ и зато је ради­је у дослу­ху са над­ре­ал­ним. Лепр­ша­ва, и са ујед­на­че­ним зама­хом кре­а­ци­је, Мари­ји­на пое­ти­ка луцид­но нас оба­сја­ва и милу­је.

Све у све­му, овај збор­ник је још јед­но добро­до­шло књи­жев­но оства­ре­ње у нашој праг­ма­тич­ној ствар­но­сти. Можда ће баш ова књи­га бити кључ­на за повра­так пове­ре­ња у песнич­ку умет­ност!

Сва­ки од песни­ка је имао на рас­по­ла­га­њу по 16 стра­на да пока­же кроз пое­зи­ју сво­је арти­ку­ли­са­ње које се по нази­ву, али и по изра­зу и атмо­сфе­ри са фести­ва­ла пре­се­ли­ло међу кори­це књи­ге. Пое­зи­ја која се нашла у књи­зи нису само песме којe су наста­ле у пери­о­ду од покре­та­ња фести­ва­ла 2012. годи­не, већ и песме напи­са­не пре мно­го годи­на када је глад за арти­ку­ли­са­њем била можда и јача.

Артикулисање - књига поезије

Када се међу кори­це исте књи­ге пое­зи­је нађу јед­на колум­ни­сти­ки­ња, један сати­ри­чар, један сле­мер и јед­на глу­ми­ца, све то у прак­си „зву­чи“ ова­ко:

ШАРМАНТНО МРТВА

Изгле­дам
при­лич­но жива
али не дозво­ли
да те изглед пре­ва­ри
изну­тра сам
сасвим као ти
зате­че­на
недо­ре­че­на
загла­вље­на
напо­ла рође­на
намах уби­је­на
можда сам
при­влач­на
али пази
живот није
ста­ње тела
ја сам само
шар­мант­но мртва
на луђи начин
него ти
то је зато
што дишем
и сме­јем се
са мало више
пра­вог оча­ја­ња

Алек­си­на Ђор­ђе­вић

ШТА ЋЕ ГЛАВИ ДУГЕ МИСЛИ

Шта ће гла­ви дуге мисли
Вију­га­ма да зави­ју
Да изду­же крат­ке речи
Рече­ни­це да пови­ју
Да се никад не изу­сте
За врх јези­ка да се држе
Да се језик неу­мор­ни
Док пала­ца брзо, брже
Од умо­ра сло­ми

Шта ће гла­ви дуге мисли
У уши­ма да зазу­је
Да се из те такве гла­ве
И без при­че нешто чује
Да се због њих не пре­по­зна
Ко гово­ри, а ко ћути
Да се због њих не разу­ме
Ко не уме, а ко уме
Про­збо­ри­ти

Шта ће гла­ви дуге мисли
Што у тор­би, што на вра­ту
Да за вра­том увек има
Омчу, нож, кра­ва­ту,..
Да се стал­но пре­са­би­ра
Коли­ка је вред­ност њена
Да у сво­ме неком све­ту
Буде стал­но зами­шље­на
Ко је шиша.

Вла­ди­ца Милен­ко­вић

МОЈА (САМО)ОДБРАНА

Изла­зим све ређе и ређе
викен­дом уве­че као да се гушим
зако­па­вам се у кре­ве­ту
поста­вљам оми­ље­ну књи­гу или стрип
као штит
често гле­дам фил­мо­ве
ника­ко оне са ТВ-а
ноћас сам (опет) сањао Мад Маx сце­на­рио
током ката­стро­фич­ких про­јек­ци­ја
на памет ми одјед­ном пада
Марио Вар­гас Љоса
и његов текст
о кра­ју кул­ту­ре.

Јежим се.

Док Сун­це допи­ре кроз ролет­не
гви­рим и видим их:
зату­пље­ни, заглу­пље­ни, испра­них мозго­ва
сви некуд миле
кажем себи:
„и ти гре­шиш, и ти си део те дека­ден­ци­је“
а затим опет гово­рим:
„при­ла­го­ди се само коли­ко мораш,
никад не оду­стај од раз­ми­шља­ња,
не оду­стај од игре и сум­ње.“

Пија­на раз­у­ла­ре­на хор­да дивља ули­цом.
Пре­би­рам по диско­ви­ма.

Кау­ри­сма­ки
Куро­са­ва
Бала­ба­нов
Вен­дерс
Гре­мли­ни и Мапет­шоу

нај­бо­љи тело­хра­ни­те­љи
вече­рас.

Мар­ко Антић

НАСЛОВНА

Када би ми Господ дао да у
Сле­де­ћем живо­ту будем кла­вир
Неког буду­ћег Шопе­на
Била бих као буби­ца мир­на
Чека­ла бих да се извр­ши живот­на сме­на
Чека­ла би и моја душа
Буду­ћа кла­вир­на

Када бих била неко чуде­сно јело
Јед­но од оних код којих пре­о­вла­да­ва маса
Иза­бра­ла бих питу од џеза
Да сва­ко ко ме једе, добро се рас­по­ја­са
Уздах­не, откоп­ча дуг­ме, про­ђе га језа
И све то пре него што
Кре­не да једе сво­ју питу од џеза
Прсти­ма, к’о жица­ма кон­тра­ба­са

Када бих била мокри пешкир
Сав пијан од зно­ја, бачен у стра­ну
Обри­сан од стра­не хиља­ду мокрих душа
Не би ми било важно
Била бих само без­вред­на крпа
Пешкир вре­ди само ако се њиме обри­ше
Неки тамо Вла­ди­мир Маја­ков­ски
После исцр­пљу­ју­ћег Хлад­ног туша

Али и када бих зау­век оста­ла дете
Да ме чува­ју мама и тата
Да имам део соп­стве­не пла­не­те
И нај­у­ку­сни­ји ручак од бла­та
И пита од џеза, пија­ни пешкир
И кла­вир­ска ми душа

Пре­пу­на сва­ко­ја­ких мана
Поста­ла само уло­га нова
Само маска од мар­ци­па­на
Оста­јем дете
Да кора­чам од дана до дана

Мари­ја Мила­ди­но­вић

„Арти­ку­ли­са­ње“ је при­ре­дио Вла­ди­ца Милен­ко­вић, а штам­па­но је писа­ним лати­нич­ним фон­том којим ће убу­ду­ће бити штам­па­на сва изда­ња еди­ци­је „Ура­дак“ наме­ње­не модер­ном поет­ско-про­зном ства­ра­ла­штву, тако гра­фич­ки спа­ја­ју­ћи ретро са модер­ним.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

, , ,

О... КУА Артија

Књижевно-уметничка асоцијација "Артија" је невладино и непрофитно удружење са седиштем у Параћину, које се бави остваривањем циљева у области књижевности, уметности и културе и делује на територији Републике Србије. Основано је 29. фебруара 2012. године.