Приче – Марко Антић

DIABLO EX MACHINA

Уве­ли су ме у про­сто­ри­ју и наре­ди­ли ми да сед­нем. Лиси­це су ми пара­ле згло­бо­ве, а док­то­ро­ва ћела се пре­си­ја­ва­ла оку­па­на зно­јем. Упи­тао ме је како сам.

– Лоше, доцо, лоше. Сва­шта сањам ових дана: ружи­ча­сте сло­но­ве, бабе са пушко­ми­тра­ље­зи­ма, Таџ Махал у пла­ме­ну, мртве и живе рођа­ке – сле­де ме у пуном трам­ва­ју и соле ми памет! Јуче сам уснио Бату Живо­ји­но­ви­ћа како витла секи­ром и Мил­ку Цанић у негли­жеу! А оно­мад – повам­пи­ре­ног Сло­бо­да­на Мило­ше­ви­ћа – возио је тро­ти­нет око моје згра­де! После одјед­ном седи на иви­ци мог кре­ве­та и шапу­ће ми нешто. Био је обу­чен у оно пред­рат­но дечи­је мор­нар­ско одело…

– Слу­шај, деч­ко, ја сам суд­ски вештак, овде сам да про­це­ним да ли ће због тебе поно­во уве­сти смрт­ну казну или ћеш ипак у луда­ру до кра­ја живо­та. Хај­де­мо поно­во о том лап­то­пу и Азазелу?

– Лап­топ сам про­на­шао крај оних кон­теј­не­ра на који­ма је гра­фит „народ­на кухи­ња“. Узео сам га, бар за резерв­не дело­ве, а и ови бога­та­ши сва­шта баца­ју. А лап­топ није био за баца­ње, лако га поправих!

– А Азазел?

– Аза­зел је демон зато­чен у хар­две­ру током мате­ма­тич­ког про­ра­чу­на са циљем одре­ђи­ва­ња коор­ди­на­та пакла узев­ши у обзир одре­ђе­не варијабле…

– И ти си га… ослободио?

– Реци­мо. Аза­зел и лап­топ су запра­во јед­но. На мони­то­ру је иско­чио про­зор за chat и тако смо поче­ли да кому­ни­ци­ра­мо. Он је постао мој господар…

– Жртве си упо­зна­вао пре­ко раз­них соци­јал­них мре­жа… о чему би обич­но раз­го­ва­рао са њима?

– Књи­жев­ност, музи­ка, филм, живот… зна­те већ. Мада сам ја био самогласник.

– Гла­сник?

– Па, Аза­зел је гово­рио кроз мене…

– При­се­ти се прве девој­ке, деч­ко. Сило­вао си је и убио, а тело исе­као и сакрио у подру­му, као и оста­ла. Али њу ниси сни­мао. Зашто?

– Аза­зел то још увек није тра­жио од мене. Касни­је је желео нову бате­ри­ју и web-каме­ру. Постао је гла­дан. Захте­вао је да гледа.

– Обја­сни ми шта је ово? Погле­дај фото­гра­фи­ју. На овом лап­то­пу су резба­ри­је – чудан алфа­бет уре­зан оштрим сечи­вом… а сла­му, пер­је, кокош­ју ногу и људ­ски прст при­др­жа­ва село­тејп… ту је и пен­та­грам исцр­тан воском?

– Ништа нео­бич­но, стан­дар­дан магиј­ски обред по Аза­зе­ло­вим упутствима…

Док­тор ме је посма­трао сажа­љи­во. Нисам хтео да ме тај тупан жали. Почео сам да урлам, добио ињек­ци­ју, и пре но што ме је седа­тив обо­рио рекао сам му све о све­ту у коме живи, о паклу на земљи, о Ужасу.

Сада је мрач­но. Осе­ћам да су ми руке спу­та­не. Седим и освр­ћем се око себе. Тра­жим Аза­зе­ла, ма где он био. Мотрим на знак. Поја­ви­ће се он. Знам да хоће. Ослу­шку­јем, док ми се у кости увла­чи тиши­на. Јези­ва, непро­ла­зна тишина.