Да би се написао квалитетан и реалан чланак о неком дешавању потребно је да се слегну утисци и чују коментари и критике у наредна бар 3 дана, јер свако чудо траје управо толико, посебно када се ради о нечему тако комплексном, јединственом и алтернативном као што је Фестивал уметности „Артикулисање“ и још посебније ако те утиске треба да пренесе сам организатор.
Кажем, комплексном, јединственом и алтернативном јер на једном месту у једној вечери и у само непуна 4 сата окупити и представити књижевне радове, стендап комедију, рок музику и у акустичној и електричној варијанти, као и ликовну уметност, и то све под ауторском етикетом баш делује као сизифовски посао. Данас је свакако у Србији најтеже наћи публику која ће све то испратити, независно од креативности стваралаца, чак и појединачно по ауторима или по врсти уметности путем промоција или тематских вечери, а камоли све то овако фестивалски обједињено.
Параћин је још једном положио испит након прошлогодишњег Артикулисања, посећеност је била на завидном нивоу када се погледају дешавања сличног типа и у много већим срединама, а у публици су се нашли и људи који ретко уприличују себи изласке управо због понуде која се свела само на „грандиозно“ или на рециклажу познатог а блиског, посебно када се ради о музичкој интерпретацији. Али то је и разумљиво јер мало људи истражује у уметности која их интересује као конзумента, па и као аутора, и још мање њих тежи ка нечем потпуно неистраженом или поприлично новом, а да не говоримо о томе када се треба усудити и посетити такво дешавање. Али опет све то неразумљиво у данашње време у коме бунтовници и са разлогом и без разлога имају слободу да кроје свој став и мишљење која је дошла са широм приступачношћу интернету где се не може позивати на телевизијско ружичасто и којекакво затупљивање. У сваком случају, свест за подршком нечег новог ауторског није довољно присутна и на томе треба радити из дана у дан. Прави тренутак да измислимо нову пословицу: подржи данас да сутра не буде досадно.
Него, баталимо филозофију и утопију, вратимо се на сам фестивал онакав какав је био. Почетак је наравно каснио, јер шта у Србији крене на време или не слути на добро или се није ни десило када се ради о публици која се свим силама труди да одржи академски ниво од 15 минута закашњења па све то пута 2 па на више. А почело је након 50-ак минута од предвиђеног времена почетка књижевним стваралаштвом чланова Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“: Алексина Ђорђевић провокативна као и увек са причом која се одвија на њеном терену (за неупућене, на терену сексуалности), Милена Дуловић одмерена у свом дводелном прозном експерименту о односима између двоје одљубљених, Марко Антић инспирисан маестрално прочитао малу серију својих брутално истинитих песама, а ја као потписник ових редова недовољно безобразан да оценим моје две стилски различите песме које су биле неочекивана замена очекиваним афоризмима, мада сам чуо да се шушка по граду да су добре. Добре!? Одлично!
Други део фестивала обележили су стендапери Миодраг Стошић и Мирослав Ђорђевић, познатији у том свету као Лорд од Беде, видно различити у својим наступима, а довољно исти да подједнако насмеју публику. Пошто је комично препричавати стендап комедију не бих да им правим конкуренцију па ћу само напоменути да о томе најбоље говори смех (не)заголицане публике. Иначе, ко је пропустио ове њихове мајске наступе у Параћину, прилика за поправни у јуну је у петак 7. јуна у Скопљу.
Након свега стигосмо и до толико очекиваног музичког дела фестивала који је отворио Зонтаг, тј. Владимир Недељковић са својим верним оружјима за рокенрол – акустичном гитаром и гласом, или „зонтаговски“ описано „буди рокенрол на сто начина, буди рокенрол с мало зачина, буди рокенрол на сто начина, рокенрол је последње уточиште од сељачина“. Што је Зонтаг више призивао тај стари добри рокенрол звук то је млађа публика све више нестрпљиво ишчекивала четворочланог Плишаног Малишана из Горњег Милановца у свој својој Sonic Youth-Dinosaur Jr-Nirvana-Stone Roses-Yo La Tengo препознатљивости. За то време Зонтаг је показивао како један искрени већ безмало 30 година активни стваралац рок музике може и сам самцијат да пренесе пажљивим и стрпљивим слушаоцима своје стваралаштво о чему најбоље говори у песми „Ходам“ поруком: „… лако је певати туђу песму, за своју имај М-У-Д-А…“, коју нажалост те вечери нисмо имали прилике да чујемо. И након 40-ак минута на бину су се попели и чланови бенда Плишани Малишан, где су енергичним и добро усвираним наступом раздрмали прве редове публике која је очекивала управо оно што је и добила – ритам који покреће. А затим је на сцену ступило параћинско „додатно убрзање“ панк бенд Жбунт отпрашивши свој сет ауторских песама на крају зачинивши неким панк стандарднима. И тиме је завршен званични део фестивала што није спречило организовану младу параћинску музичку екипу да у комбинованим саставима настави још пар сати рокенрола.
Уметничку слику фестивала употпунио је карикатуриста и илустратор Горан Ћеличанин који је кроз карикатуре и покоји портрет присутних гостију дао велики и сликовит допринос, укључујући и његову изложену мини-галерију карикатура познатих књижевника и других уметника. Изабрани срећници који су нацртани те вечери однели су своју слику и прилику са собом. Нама који нисмо стигли да будемо нацртани остало је да памтимо Фестивал уметности „Артикулисање 2013“ по нечему другом, а верујем да је имало по чему.
Наравно, било је критика на ово или оно, на рачун овог или оног, али се углавном све сводило на личне укусе о којима, као што сви знамо, не треба расправљати.
На крају, поред захвалности свима који су подржали фестивал, како онима који су то урадили својим присуством тако и онима који су пружили технички подршку, захвалност иде и Општини Параћин и клубу „ex Fontana“ без којих би све било много теже или га не би ни било. Захвалност заслужују и локални медији, посебно РТВ Канал М чији специјални прилог са фестивала очекујемо ових дана.
Фестивал уметности „Артикулисање 2014“? То је у Србији далека и неизвесна будућност.
У име свих нас из КУА „Артија“,
Владица Миленковић, заступник