„Јустицијо, дигни главу“ – роман првенац Павице Вељовић у Библиотеци Артија

Роман прве­нац Пави­це Вељо­вић „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ обја­вљен је у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ у еди­ци­ји „Про­за­ик“, а одмах по обја­вљи­ва­њу биће пред­ста­вљен 29. јуна у Бео­гра­ду у Библи­о­те­ци „Милу­тин Бојић“.

Пави­ца се након књи­ге афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“, тако­ђе у изда­њу „Арти­је“, одлу­чи­ла за дужу фор­му књи­жев­ног ства­ра­ла­штва којом није зао­би­шла ни хумор ни сати­ру, што је кра­си­ло њено доса­да­шње стваралаштво.

Рецен­зен­ти књи­ге „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ су већ позна­та име­на из све­та књи­жев­но­сти Бран­ки­ца Дамја­но­вић, Мио­драг Сто­шић и Миле­на Миња Дрн­дар, а увод­ну реч су има­ле књи­жев­ни­ца и нови­нар­ка Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић и нови­нар­ка Зор­ка Бако­вић. Део књи­ге чине и ути­сци и пре­по­ру­ке од стра­не писа­ца, кул­тур­них рад­ни­ка и чита­ла­ца који пра­те Пави­чи­но ства­ра­ла­штво још од књи­ге „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ из 2014. године.

Илу­стра­ци­ја на кори­ца­ма, које је дизај­ни­рао Васа Мла­де­но­вић, умет­нич­ко дело je Риман­та­са Ради­ша­у­ска­са, литван­ског сликара.

Пред Вама није књи­га већ одго­во­ри. Јасна мета­фо­ра, као све­док огро­мног уме­ћа писца да све­до­чи о вре­ме­ну, дога­ђа­ји­ма и људи­ма из угла свих тх осве­шће­них лич­ност од којих се неке упор­но сва­ђа­ју, неке подр­жа­ва­ју, а све оне хрле ка истом циљу и ули­ва­ју се у једи­ни вре­дан и питак живот­ни извор.

Уз редо­ве који су пред Вама сме­ја­ће­те се, пла­кат, раз­ми­шљат и дивит се хра­брост јед­не жене да из себе, ист­но­љу­би­ве и све­ви­де­ће, пуст брит­ку мисао да каже оно што мно­ги мисле али ћуте. Откри­ће­те и соп­стве­ну храброст.

Након чита­ња ове књи­ге, схва­тла сам да су крај и поче­так јед­на те иста тач­ка. Нева­жно је којим редом испи­су­је­мо стра­ни­це свог живо­та, важно је шта нас води.

Јеле­на Милен­ко­вић Младеновић
(нови­нар­ка и књижевница, 
аутор­ка рома­на „Не веруј речима“)


Њен роман упо­зо­ра­ва на етич­ку вред­ност пра­ва и пра­вич­ност, уоп­ште, јер зашто њена Јуст­ци­ја не диже гла­ву? Шта би виде­ла када би ски­ну­ла повез? Морал­ни суно­врат и нака­зност вред­но­сног систе­ма живље­ња. Њеној Јуст­ци­ји су гла­ву ста­ви­ли у гипс, она не дише и Пави­ца јој сва­ком сво­јом опту­жу­ју­ћом рече­ни­цом о све­ту у којем живи, одва­љу­је део гип­са­ног окло­па да би јој, на кра­ју, дала да удах­не опо­ри ваздух. Пред­го­вор завр­ша­вам Пави­чи­ним питањем:

„Боже, јесам ли ја сада мртва? Ниси. Од данас си, уства­ри, бесмрт­на. Одла­зиш у веч­ност. Живела!”

Овај роман иде тамо, у бесмртност.

Зор­ка Баковић
(нови­нар, уред­ник и води­тељ РТ Војводине)

Ова књи­га можда је послед­ња одбра­на прав­де у вре­ме­ну када је прав­да у роп­цу; ова књи­га, међу­тим, више је од тога. Одбра­на је ово жене, оне која је „обу­кла ту „мушку кошу­љу да оја­ча, да се сакри­је, да осна­жи веру у људе. Оде­ну­ла се у мушко да би сацу­ва­ла жену у себи”, како пит­ко и мета­фо­рич­но пише Пави­ца Вељо­вић. Ова књи­га одбра­на је и поро­ди­це, куће, окућ­ни­це, земље; земље као држа­ве и земље која нас хра­ни. Чита­ју­ци ово дело не могу да се отмем ути­ску да сам босо­но­га у бра­зди и да сто­па­лом затр­па­вам семе које Пави­ца у њу баца. Семе је то божан­ске искре у сва­ком од нас. Не оду­ста­је она чак и кад прав­да спа­ва, ома­мље­на удар­ци­ма баха­то­сти. Под­се­ћа нас Пави­ца, док бри­ше зној са чела, у пре­да­ху изме­ђу рађа­ња и ора­ња: „Жао ми је људи који нема­ју у себи пози­тив­не ноте зиво­та. Жао ми их је, јер носе там­не тере­те сво­јих мисли, осе­ћа­ња и пра­зни­на. Жао ми је и оних који ни из чега не уме­ју да изву­ку пози­тив­ну мисао или дело…” …

Јасно је, ово је књи­га о вери. Вери у себе, дру­ге људе, вери у Бога Једи­но­га јер „Бог је лекар”, нена­мер­но изли­ва из срца Пави­чи­на олов­ка. И сто­га, ма како прав­да била про­бо­де­на шиљ­ком зла, за њу још има наде. За њу увек има наде јер на кра­ју, а тај крај који је поче­так све­га, увек дође, сви­ма без разли­ке, и тре­ба се суо­чи­ти са Њим. Крај књи­ге оста­вља без даха, јер се глав­на јуна­ки­ња сре­ће са Богом, лицем у лице, и доби­ја награ­ду коју није тра­жи­ла, којој се није нада­ла јер она је „само живе­ла овај живот нај­бо­ље што је могла”. Само то. А то је довољ­но. Јер, кад маске спад­ну, кад се пред­ста­ва завр­ши, заве­са спу­сти, глу­ма пре­ста­не, оно смо што јесмо. Пави­ца Вељо­вић је овим делом усхи­ти­ла чита­о­ца. Њена јуна­ки­ња, запра­во само њен тумач на сце­ни, Богу је мила јер је сво­јим живо­том на земљи заду­жи­ла небо, са свим њего­вим даро­ви­ма. Више од књи­ге нисмо могли доби­ти него да суза­ма које се сли­ва­ју низ лице, спе­ре­мо и соп­стве­не заблу­де и погре­шке и вра­ти­мо се на Пут прав­де, оне исте која, ево и сада, поди­же гла­ву. Прав­да (ни)је мртва. Живе­ла Прав­да. Бог је лекар!

Бран­ки­ца Дамјановић
(дуго­го­ди­шња нови­нар­ка, писац,
аутор­ка пет књи­жев­них дела, јога-инструктор)


Оно што пред­ста­вља књи­га „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву” ја бих пре све­га назвао сати­ром сно­ви­ђе­ња или ако сте мање роман­тич­ни – над­ре­ал­ним сати­рич­ним рома­ном са био­граф­ским нагла­ском на сво­јој земљи. Док чита­те, не оче­куј­те кла­сич­не јуна­ке. Не оче­куј­те ни лине­ар­ну нара­ци­ју. Иако ово дело гово­ри о поди­за­њу гла­ве, овде кла­сич­не књи­жев­не гла­ве неће­те наћи. Дело се састо­ји од фраг­ме­на­та који, само наи­зглед непо­ве­за­но, пра­те ста­ње у јед­ној земљи гле­да­но из угла жене.

Мотив жене је при­су­тан у књи­зи од почет­ка. Та жена је бун­тов­на, жељ­на про­ме­не, побе­де, али она и даље оста­је жена. Спрем­на за бор­бу, али и пошто­ва­ње. Она се нао­ру­жа­ва љуба­вљу „јер чиме се нао­ру­жа­ваш, тиме ће те и напасти”.

Оно што је вео­ма дру­га­чи­је у овој књи­зи је есте­ти­ка при­по­ве­да­ња. Један фраг­мент делу­је као кла­сич­на сати­ра, дру­ги као црти­ца из ауто­би­о­гра­фи­је, а у тре­ћем се на јед­ном мета­фи­зич­ком нивоу кому­ни­ци­ра са Богом и соп­стве­ним Егом. Посеб­но је дир­љи­ва гла­ва у којем аутор­ка при­ча са пра­зном поли­цом за књи­ге. То по сво­јој топли­ни али и књи­жев­ном вока­бу­ла­ру под­се­ћа на „Малог прин­ца” и раз­го­вор са ружом.

Чита­ва књи­га посе­ду­је атмо­сфе­ру вој­во­ђан­ске варо­ши­це коју аутор­ка назо­ва Паро­хи­јом. Она је Срби­ја у малом. Иако мала, посе­ду­је све бит­не еле­мен­те држа­ве – уса­мље­не инди­ви­ду­ал­це, Бит­не Фаце које их угње­та­ва­ју сво­јом ала­вом поли­ти­ком и кул­ту­ру на апа­ра­ти­ма. Нажа­лост, на покер апа­ра­ти­ма. Упра­во тај вој­во­ђан­ско-паор­ски, постре­во­лу­ци­нар­ни шмек под­се­ћа на фил­мо­ве попут „Биће ско­ро про­паст све­та” или можда на „Дору­чак са ђаво­лом” вели­ког Мике Анти­ћа. А кад се томе дода про­ниц­љи­ви дух и два прста апсур­да ето новог Кра­ља Иби­ја. Тач­ни­је краљице.

Мио­драг Стошић
(књи­жев­ник)


Ово је пре све­га књи­га о исти­ни. И зеља да се та исти­на изне­се све­ту, да одјек­не, да је сви чују. О прав­ди за коју се бори. О пото­ну­ћи­ма и изра­ња­њу. Буђе­њу након дугог сна. О рели­ги­ји са којом се живи кроз сва­код­не­ви­цу, оно што чини живот у малим кора­ци­ма, као и однос пре­ма целом све­ту. У њој се ствар­ни лико­ви пре­пли­ћу са изми­шље­ним у мета­фо­ра­ма дру­штве­них, поли­тич­ких и сасвим јед­но­став­них днев­них дога­ђа­ја. Књи­га оби­лу­је дело­ви­ма и рече­ни­ца­ма које комот­но могу ста­ја­ти и сами за себе, крат­ки, брит­ки, са поен­том, што може да зачу­ди само оне који не зна­ју да је редо­ве писа­ла афо­ри­сти­чар­ка. Упра­во од њих, тих брит­ких мисли, крат­ких живот­них паса­жа, суштин­ских исти­на, бор­бе, и пре све­га иро­ни­је и хумо­ра који је при­су­тан од почет­ка до кра­ја, саста­вљен је ске­лет књи­ге око које је насла­га­но „месо” које га допу­њу­је. Иако је ово књи­га сада­шњо­сти у њој је с љуба­вљу утка­на и про­шлост, као шака сит­ног семе­на доби­је­ног од баке у шаци живо­та, а тако­ђе и отво­ре­на бор­ба за будућ­ност. Писа­на раз­и­гра­ним, бога­тим сти­лом, пара­док­сал­но пуним хумо­ра, озбиљ­но­сти, иро­ни­је, на момен­те и сар­ка­зма. У њој ври од љуба­ви, изра­же­не сасвим несва­ки­да­шње и нео­че­ки­ва­но, почев­ши од оне пре­ма деци, ком­ши­ја­ма, раз­них лико­ва који су про­ла­зи­ли живо­том, па до муже­ва, сада­шњих и бив­ших. Ово је књи­га о про­бра­жа­ва­њу неу­глед­ног у лепо­ту и сла­бо­сти у сна­гу. О помо­ћи да се у томе успе. О рав­но­те­жи. О сапли­та­њу, поште­њу и уста­ја­њу. О детињ­ству и одра­ста­њу, и људи­ма важним на том путу. Ово је књи­га о коре­ни­ма карак­те­ра и дете­ту у коме искре­ност није ника­да одра­сла. Ово је књи­га коју када про­чи­та­те писцу види­те очи.

Миље­на Миња Дрндар
(књи­жев­ни­ца, аутор­ка романа
„Два и два су пет” и „Вага за нетач­но мерење”)


„Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ је 20. књи­га Библи­о­те­ке Артија.