Роман прве­нац Пави­це Вељо­вић „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ обја­вљен је у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ у еди­ци­ји „Про­за­ик“, а одмах по обја­вљи­ва­њу биће пред­ста­вљен 29. јуна у Бео­гра­ду у Библи­о­те­ци „Милу­тин Бојић“.

Пави­ца се након књи­ге афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“, тако­ђе у изда­њу „Арти­је“, одлу­чи­ла за дужу фор­му књи­жев­ног ства­ра­ла­штва којом није зао­би­шла ни хумор ни сати­ру, што је кра­си­ло њено доса­да­шње стваралаштво.

Рецен­зен­ти књи­ге „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ су већ позна­та име­на из све­та књи­жев­но­сти Бран­ки­ца Дамја­но­вић, Мио­драг Сто­шић и Миле­на Миња Дрн­дар, а увод­ну реч су има­ле књи­жев­ни­ца и нови­нар­ка Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић и нови­нар­ка Зор­ка Бако­вић. Део књи­ге чине и ути­сци и пре­по­ру­ке од стра­не писа­ца, кул­тур­них рад­ни­ка и чита­ла­ца који пра­те Пави­чи­но ства­ра­ла­штво још од књи­ге „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ из 2014. године.

Илу­стра­ци­ја на кори­ца­ма, које је дизај­ни­рао Васа Мла­де­но­вић, умет­нич­ко дело je Риман­та­са Ради­ша­у­ска­са, литван­ског сликара.

Пред Вама није књи­га већ одго­во­ри. Јасна мета­фо­ра, као све­док огро­мног уме­ћа писца да све­до­чи о вре­ме­ну, дога­ђа­ји­ма и људи­ма из угла свих тх осве­шће­них лич­ност од којих се неке упор­но сва­ђа­ју, неке подр­жа­ва­ју, а све оне хрле ка истом циљу и ули­ва­ју се у једи­ни вре­дан и питак живот­ни извор.

Уз редо­ве који су пред Вама сме­ја­ће­те се, пла­кат, раз­ми­шљат и дивит се хра­брост јед­не жене да из себе, ист­но­љу­би­ве и све­ви­де­ће, пуст брит­ку мисао да каже оно што мно­ги мисле али ћуте. Откри­ће­те и соп­стве­ну храброст.

Након чита­ња ове књи­ге, схва­тла сам да су крај и поче­так јед­на те иста тач­ка. Нева­жно је којим редом испи­су­је­мо стра­ни­це свог живо­та, важно је шта нас води.

Јеле­на Милен­ко­вић Младеновић
(нови­нар­ка и књижевница, 
аутор­ка рома­на „Не веруј речима“)

Њен роман упо­зо­ра­ва на етич­ку вред­ност пра­ва и пра­вич­ност, уоп­ште, јер зашто њена Јуст­ци­ја не диже гла­ву? Шта би виде­ла када би ски­ну­ла повез? Морал­ни суно­врат и нака­зност вред­но­сног систе­ма живље­ња. Њеној Јуст­ци­ји су гла­ву ста­ви­ли у гипс, она не дише и Пави­ца јој сва­ком сво­јом опту­жу­ју­ћом рече­ни­цом о све­ту у којем живи, одва­љу­је део гип­са­ног окло­па да би јој, на кра­ју, дала да удах­не опо­ри ваздух. Пред­го­вор завр­ша­вам Пави­чи­ним питањем:

„Боже, јесам ли ја сада мртва? Ниси. Од данас си, уства­ри, бесмрт­на. Одла­зиш у веч­ност. Живела!”

Овај роман иде тамо, у бесмртност.

Зор­ка Баковић
(нови­нар, уред­ник и води­тељ РТ Војводине)

Ова књи­га можда је послед­ња одбра­на прав­де у вре­ме­ну када је прав­да у роп­цу; ова књи­га, међу­тим, више је од тога. Одбра­на је ово жене, оне која је „обу­кла ту „мушку кошу­љу да оја­ча, да се сакри­је, да осна­жи веру у људе. Оде­ну­ла се у мушко да би сацу­ва­ла жену у себи”, како пит­ко и мета­фо­рич­но пише Пави­ца Вељо­вић. Ова књи­га одбра­на је и поро­ди­це, куће, окућ­ни­це, земље; земље као држа­ве и земље која нас хра­ни. Чита­ју­ци ово дело не могу да се отмем ути­ску да сам босо­но­га у бра­зди и да сто­па­лом затр­па­вам семе које Пави­ца у њу баца. Семе је то божан­ске искре у сва­ком од нас. Не оду­ста­је она чак и кад прав­да спа­ва, ома­мље­на удар­ци­ма баха­то­сти. Под­се­ћа нас Пави­ца, док бри­ше зној са чела, у пре­да­ху изме­ђу рађа­ња и ора­ња: „Жао ми је људи који нема­ју у себи пози­тив­не ноте зиво­та. Жао ми их је, јер носе там­не тере­те сво­јих мисли, осе­ћа­ња и пра­зни­на. Жао ми је и оних који ни из чега не уме­ју да изву­ку пози­тив­ну мисао или дело…” …

Јасно је, ово је књи­га о вери. Вери у себе, дру­ге људе, вери у Бога Једи­но­га јер „Бог је лекар”, нена­мер­но изли­ва из срца Пави­чи­на олов­ка. И сто­га, ма како прав­да била про­бо­де­на шиљ­ком зла, за њу још има наде. За њу увек има наде јер на кра­ју, а тај крај који је поче­так све­га, увек дође, сви­ма без разли­ке, и тре­ба се суо­чи­ти са Њим. Крај књи­ге оста­вља без даха, јер се глав­на јуна­ки­ња сре­ће са Богом, лицем у лице, и доби­ја награ­ду коју није тра­жи­ла, којој се није нада­ла јер она је „само живе­ла овај живот нај­бо­ље што је могла”. Само то. А то је довољ­но. Јер, кад маске спад­ну, кад се пред­ста­ва завр­ши, заве­са спу­сти, глу­ма пре­ста­не, оно смо што јесмо. Пави­ца Вељо­вић је овим делом усхи­ти­ла чита­о­ца. Њена јуна­ки­ња, запра­во само њен тумач на сце­ни, Богу је мила јер је сво­јим живо­том на земљи заду­жи­ла небо, са свим њего­вим даро­ви­ма. Више од књи­ге нисмо могли доби­ти него да суза­ма које се сли­ва­ју низ лице, спе­ре­мо и соп­стве­не заблу­де и погре­шке и вра­ти­мо се на Пут прав­де, оне исте која, ево и сада, поди­же гла­ву. Прав­да (ни)је мртва. Живе­ла Прав­да. Бог је лекар!

Бран­ки­ца Дамјановић
(дуго­го­ди­шња нови­нар­ка, писац,
аутор­ка пет књи­жев­них дела, јога-инструктор)

Оно што пред­ста­вља књи­га „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву” ја бих пре све­га назвао сати­ром сно­ви­ђе­ња или ако сте мање роман­тич­ни – над­ре­ал­ним сати­рич­ним рома­ном са био­граф­ским нагла­ском на сво­јој земљи. Док чита­те, не оче­куј­те кла­сич­не јуна­ке. Не оче­куј­те ни лине­ар­ну нара­ци­ју. Иако ово дело гово­ри о поди­за­њу гла­ве, овде кла­сич­не књи­жев­не гла­ве неће­те наћи. Дело се састо­ји од фраг­ме­на­та који, само наи­зглед непо­ве­за­но, пра­те ста­ње у јед­ној земљи гле­да­но из угла жене.

Мотив жене је при­су­тан у књи­зи од почет­ка. Та жена је бун­тов­на, жељ­на про­ме­не, побе­де, али она и даље оста­је жена. Спрем­на за бор­бу, али и пошто­ва­ње. Она се нао­ру­жа­ва љуба­вљу „јер чиме се нао­ру­жа­ваш, тиме ће те и напасти”.

Оно што је вео­ма дру­га­чи­је у овој књи­зи је есте­ти­ка при­по­ве­да­ња. Један фраг­мент делу­је као кла­сич­на сати­ра, дру­ги као црти­ца из ауто­би­о­гра­фи­је, а у тре­ћем се на јед­ном мета­фи­зич­ком нивоу кому­ни­ци­ра са Богом и соп­стве­ним Егом. Посеб­но је дир­љи­ва гла­ва у којем аутор­ка при­ча са пра­зном поли­цом за књи­ге. То по сво­јој топли­ни али и књи­жев­ном вока­бу­ла­ру под­се­ћа на „Малог прин­ца” и раз­го­вор са ружом.

Чита­ва књи­га посе­ду­је атмо­сфе­ру вој­во­ђан­ске варо­ши­це коју аутор­ка назо­ва Паро­хи­јом. Она је Срби­ја у малом. Иако мала, посе­ду­је све бит­не еле­мен­те држа­ве – уса­мље­не инди­ви­ду­ал­це, Бит­не Фаце које их угње­та­ва­ју сво­јом ала­вом поли­ти­ком и кул­ту­ру на апа­ра­ти­ма. Нажа­лост, на покер апа­ра­ти­ма. Упра­во тај вој­во­ђан­ско-паор­ски, постре­во­лу­ци­нар­ни шмек под­се­ћа на фил­мо­ве попут „Биће ско­ро про­паст све­та” или можда на „Дору­чак са ђаво­лом” вели­ког Мике Анти­ћа. А кад се томе дода про­ниц­љи­ви дух и два прста апсур­да ето новог Кра­ља Иби­ја. Тач­ни­је краљице.

Мио­драг Стошић
(књи­жев­ник)

Ово је пре све­га књи­га о исти­ни. И зеља да се та исти­на изне­се све­ту, да одјек­не, да је сви чују. О прав­ди за коју се бори. О пото­ну­ћи­ма и изра­ња­њу. Буђе­њу након дугог сна. О рели­ги­ји са којом се живи кроз сва­код­не­ви­цу, оно што чини живот у малим кора­ци­ма, као и однос пре­ма целом све­ту. У њој се ствар­ни лико­ви пре­пли­ћу са изми­шље­ним у мета­фо­ра­ма дру­штве­них, поли­тич­ких и сасвим јед­но­став­них днев­них дога­ђа­ја. Књи­га оби­лу­је дело­ви­ма и рече­ни­ца­ма које комот­но могу ста­ја­ти и сами за себе, крат­ки, брит­ки, са поен­том, што може да зачу­ди само оне који не зна­ју да је редо­ве писа­ла афо­ри­сти­чар­ка. Упра­во од њих, тих брит­ких мисли, крат­ких живот­них паса­жа, суштин­ских исти­на, бор­бе, и пре све­га иро­ни­је и хумо­ра који је при­су­тан од почет­ка до кра­ја, саста­вљен је ске­лет књи­ге око које је насла­га­но „месо” које га допу­њу­је. Иако је ово књи­га сада­шњо­сти у њој је с љуба­вљу утка­на и про­шлост, као шака сит­ног семе­на доби­је­ног од баке у шаци живо­та, а тако­ђе и отво­ре­на бор­ба за будућ­ност. Писа­на раз­и­гра­ним, бога­тим сти­лом, пара­док­сал­но пуним хумо­ра, озбиљ­но­сти, иро­ни­је, на момен­те и сар­ка­зма. У њој ври од љуба­ви, изра­же­не сасвим несва­ки­да­шње и нео­че­ки­ва­но, почев­ши од оне пре­ма деци, ком­ши­ја­ма, раз­них лико­ва који су про­ла­зи­ли живо­том, па до муже­ва, сада­шњих и бив­ших. Ово је књи­га о про­бра­жа­ва­њу неу­глед­ног у лепо­ту и сла­бо­сти у сна­гу. О помо­ћи да се у томе успе. О рав­но­те­жи. О сапли­та­њу, поште­њу и уста­ја­њу. О детињ­ству и одра­ста­њу, и људи­ма важним на том путу. Ово је књи­га о коре­ни­ма карак­те­ра и дете­ту у коме искре­ност није ника­да одра­сла. Ово је књи­га коју када про­чи­та­те писцу види­те очи.

Миље­на Миња Дрндар
(књи­жев­ни­ца, аутор­ка романа
„Два и два су пет” и „Вага за нетач­но мерење”)

„Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ је 20. књи­га Библи­о­те­ке Артија.

Роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић сти­гао је до дру­гог изда­ња, што је резул­тат све веће пажње чита­ла­ца коју иза­зи­ва овај чуде­сни роман, без ика­кве медиј­ске пом­пе и ску­пих рекла­ма, већ на пре­по­ру­ку – од уста до уста.

У одно­су на прво изда­ње, дру­го доно­си пого­вор-рецен­зи­ју сце­на­рист­ки­ње и колум­нист­ки­ње Алек­сан­дре Мијо­вић Ање, а наме­сто рецен­зи­је из прет­ход­ног изда­ња ту је одлич­но ске­ни­ра­ње рома­на кроз при­каз нови­нар­ке и песни­ки­ње Мир­ја­не Фили­по­вић из Шап­ца, који је пре­ми­јер­но био про­чи­тан на про­мо­ци­ји књи­ге у Шап­цу. У дру­гом изда­њу се нала­зи и бонус текст „Пусти­те људе који вас неће“, посве­ћен Дра­га­ни Спа­сић.

За све оне који има­ју прво изда­ње, ево све­га новог што доно­си друго:

РОМАН О ТЕШКО ОСТВАРЉИВОЈ ДРУГОЈ ШАНСИ

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: Нећу, бре! Сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан док си миш.“

Роман „Не веруј речи­ма“ је врло спе­ци­фи­чан. Не посто­ји дело ова­кве ком­по­зи­ци­је у срп­ској књи­жев­но­сти. И због тога је врло вре­дан. Паси­о­ни­ра­ни сам читач, гутам књи­ге сва­код­нев­но. Али овај роман не може да се савла­да ола­ко. То није књи­га која се про­чи­та у јед­ном даху. Она мора да се оста­ви на пар дана, да добро про­ми­сли­те о оном што сте про­чи­та­ли. Једи­но тако јој се може­те посве­ти­ти на пра­ви начин. Увек кад читам, већ код првог погла­вља раз­ми­шљам шта ће бити на кра­ју. Често у току самог чита­ња пре­си­пам у гла­ви разне могућ­но­сти завр­шет­ка. Знам, и мене то нер­ви­ра, јер никад се пот­пу­но не пре­пу­стим књи­зи. Увек ми се роје у гла­ви разни, могу­ћи сме­ро­ви при­че и страх да ћу крај назре­ти. У овом рома­ну буквал­но до послед­ње гла­ве нисам успе­ла одго­нет­ну­ти свр­ше­так и то је, што се мене тиче, доказ да је аутор­ка изво­је­ва­ла пун пого­дак. Књи­га се бави свим аспек­ти­ма људ­ских нада­ња и нео­ства­ре­них жеља. Кроз пле­ја­ду изми­шље­них, а и добро позна­тих лико­ва, аутор­ка не забо­ра­вља да обра­ди ама баш све недо­у­ми­це с који­ма се сусре­ће људ­ска психа.

О људи­ма и Богу: „Ната­кли су заве­се на про­зо­ре. Кри­ју се јед­ни од дру­гих. Не шета­ју голи, не диве се ником осим себи. Можда је тре­ба­ло да оста­не­мо дуже. Били би им добри бого­ви. Ми, у ства­ри, ника­да нисмо оти­шли из све­та Људи. Само смо се пре­тво­ри­ли у њихо­ву послед­њу мисао пред зна­чај­на дела. Све су нас спо­ји­ли у један лик и моле нам се. Више веру­ју нама него себи. Транс­фор­ми­са­ли су нас у бол који се срећ­но болује.“

О стра­ху: „Зашто је добро да се бежи? Бег је за кука­ви­це. То су они који не тре­ба да буде­мо, ако пита­те васпи­та­ње. И они који смо повре­ме­но, ако пита­те наше роди­те­ље. Они који оба­ве­зно поста­не­мо, ако пита­те живот. И баш они који нисмо, ако пита­те нас.“

О жени: „Таква је жена. Ако је не пустиш да сазри, нећеш јој зна­ти пра­ви укус. Нео­че­ки­ва­но опо­јан. Љути­на испод жесто­ке аро­ме… Ако сама себе не пусти да сазри, жена је попут белог бибе­ра. Ско­ро па довр­ше­на. Пома­ло воћ­на, пома­ло љута. Изме­ђу свр­хе и жеља. Ника­да задо­вољ­на, са стал­ном, изје­да­ју­ћом мрвом пра­зни­не у оџи­вља­ва­њу пуних садржаја.“

О љуба­ви: „Љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема; Разу­ме ли те кад ћутиш? Ућу­ти ли кад ти тре­ба само­ћа? Одри­чеш ли се само­ће ради ње? О чему машта­те кад се гле­да­те у очи? Неста­не ли тада све осим вас дво­је? Гле­да­те ли се икад у очи осим кад се сва­ђа­те? Она­ко дуго, без пау­зе, без речи, док под плек­су­сом пева­ју папагаји?“

О разо­ча­ра­њу: „Бес­крај­но пута умреш у очи­ма које волиш. Кад не при­ме­тиш нову хаљи­ну. Ста­ру бол. Кад ћутиш, кад пре­ћу­тиш, кад одћутиш.“

Још само ово да додам: зани­мљи­ва чиње­ни­ца је да ни добро обли­ко­ва­не аутор­ки­не карак­те­ре тако­ђе не може­те пове­за­ти све до тог вели­ког фина­ла и тек тада ће Вам се сви дело­ви те сла­га­ли­це скоц­ка­ти сва­ки на сво­је место. Коли­ко год сам била пот­пу­но збу­ње­на чита­ју­ћи, са про­чи­та­ним кра­јем све је конач­но има­ло сми­сла. Сло­жи­ће­те се да ништа слич­но ско­ро нисте држа­ли у рука­ма. Пре­ма томе, изволите!

Алек­сан­дра Мијо­вић – Ања
сце­на­рист­ки­ња и колумнисткиња

РОМАН ЖЕНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, писац по вока­ци­ји, на савре­ме­ној срп­ској књи­жев­ној сце­ни се поја­ви­ла про­шле годи­не рома­ном који је насло­ви­ла „Не веруј речи­ма“. Аутор­ка не веру­је оним речи­ма које се сва­код­нев­но пре­тен­ци­о­зно сер­ви­ра­ју, у потра­зи је за њихо­вим дубљим зна­ча­њем, оним неи­зре­че­ним, које би се могло и пре­ћу­та­ти, али речи­то. Ина­че, ите­ка­ко позна­је моћ и сна­гу речи, који­ма се кори­сти лако и сигур­но, без поди­ла­же­ња опште­при­хва­ће­ним нор­ма­ма, без назна­ке потра­ге за спа­сом у коло­те­чи­ни и ушу­шка­но­сти у свет већи­не, која је, увек, у кри­ву. Она пози­ва и про­зи­ва, као вечи­та тинеј­џер­ка, виче:

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу, бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи: одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­сти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у својим“.

Нема кал­ку­ли­са­ња са исти­ном. Она је увек иста, само су разли­чи­ти угло­ви на који је посма­тра­мо, јер смо, како каже „Сви пра­вље­ни од истих састо­ја­ка, само дру­га­чи­је распо­ре­ђе­них“. Све­сна да даје сво­ју пору­ку све­ту, која је самим тим, пот­пу­но уни­кат­на, отво­ре­но гово­ри о пат­њи савре­ме­ног чове­ка – хомо­сек­су­ал­но­сти, хомо­фо­би­ји, про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, сва­ко­вр­сним ком­про­ми­си­ма, фено­ме­ном љуба­ви и изда­је, и опет – љуба­ви, која даје сми­сао „све­ту и све­му светом“.

Њено про­ми­шља­ње је дубо­ко, гла­сно, и кад није позив на дија­лог, увек га оства­ру­је са чита­о­ци­ма, који хте­ли-не хте­ли, бива­ју уву­че­ни у рефлек­си­је две пара­ле­лел­не ствар­но­сти. Један ниво при­че је све­тов­ни, са лико­ви­ма који живе срп­ску реал­ност, мада, „уми­ру због бај­ки“. За дру­ги бисмо могли рећи да је сакрал­ни само у иро­ни­ји, више је то уво­ђе­ње грч­ких бого­ва на сце­ну, али не на начин на који су антич­ки тра­ги­ча­ри ради­ли у сво­јим дра­ма­ма – код њих би се „Бог из стро­ја“ поја­вљи­вао да раз­ре­ши заплет који је пре­ви­ше сло­жен, него игре ради. У „оном „ све­ту у ком живе Зевс и Арте­ми­да, као глав­ни про­та­го­ни­сти, а који се повре­ме­но спу­шта­ју у овај, да мало „заку­ва­ју“ обич­ним смрт­ни­ци­ма, при­су­тан је Фил Лај­нот, први фронт­мен гру­пе Тин Лизи, Енди Вор­хол, Ката­ри­на Меди­чи, Мари­ја Анто­а­не­та, повре­ме­но Мика са Дор­ћо­ла и други.

Данас, кад по про­ро­чан­ству песни­ка, сви пишу, не само пое­зи­ју, и обја­вљу­ју сво­је писа­ни­је, које их ауто­мат­ски чини непри­ко­сно­ве­ним арби­три­ма писа­не речи (у соп­стве­ним очи­ма), пра­во је осве­же­ње про­чи­та­ти књи­гу неко­га ко је бистре и брзе паме­ти као пла­нин­ски поток, брит­ке пер­цеп­ци­је соци­јал­ног аспек­та живо­та и изу­зет­ног дара за пси­хо­ло­шку димен­зи­ју људ­ског, за дета­ље, суп­тил­не нијан­се, које оства­ру­је под­јед­на­ко добро у дија­ло­гу два лика, као и у интро­спек­тив­ном дија­ло­гу чове­ка са самим собом.

„Зна­те ли шта је Бал­кан? Стра­ти­ште. Ту су жртве-џела­ти. Не зна­ју шта би хте­ли. Да буду сами, али да их неко подр­жа­ва. Кад их подр­жа­ва, да то ради из задо­вољ­ства, не из мора­ња. Ако при­ме­те мора­ње, не обја­шња­ва­ју га аргу­мен­ти­ма, већ стре­ме да се осло­бо­де, иако нема­ју од кога, осим од соп­стве­них сла­бо­сти. Или да пот­чи­не, иако нема­ју кога осим оних чија им је подр­шка потреб­на да би преживели.“

Иако је иза­ткан од при­ча, засеб­них и наи­зглед затво­ре­них цели­на, роман не губи из вида нит са почет­ка, шири се, раз­гра­на­ва пред нашим очи­ма и изне­на­ђу­ју­ће, чак и нама, сви­клим на чита­ње, рас­пли­ће на послет­ку. И да није напи­са­ла песму уме­сто био­гра­фи­је, која је врло речи­та био­гра­фи­ја, чак и да није напи­са­ла нијед­ну песму у живо­ту, Јеле­на јесте песни­ки­ња. Њена рече­ни­ца је пое­тич­на, повре­ме­но мело­дич­на, а мело­ди­ја је, забо­ра­вља­ју дана­шњи сло­во­сла­га­чи, пред­у­слов поезије.

„Црве­но је боја зре­лог бибе­ра. Воћ­каст, слат­каст укус, за разли­ку од црног бибе­ра, убра­ног док још није сасвим зрео, па суше­ног. Зато је и љут, пре­ра­но су га убра­ли. Аро­ма­ти­чан и јак. Чест. Црве­ни бибер је редак, на њега тре­ба чека­ти. Стр­пљи­ви доби­ја­ју слат­ко­ћу рет­ке биљ­ке. Сви оста­ли су убе­ђе­ни да је бибер љут. Само љут. Неоп­хо­дан, али љут. Љут јер није зрео“.

Овај роман би тре­ба­ло да буде оба­ве­зан при­руч­ник за тинеј­џе­ре, да не забо­ра­ве ко су, док одра­ста­ју, али и под­сет­ник за све одра­сле, који су, успут, оду­ста­ли од себе, од сно­ва, потро­ше­ни од пре­пла­ше­ног све­та. „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас је баш брига“.

„Не веруј речи­ма“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема.“

Мир­ја­на Филиповић
нови­нар­ка и песникиња

ПУСТИТЕ ЉУДЕ КОЈИ ВАС НЕЋЕ

Пусти­те људе који вас неће.
Било да су рођа­ци, при­ја­те­љи или љубавници.
Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хте­ле. Не боли то, само је мука.
Као, уоста­лом, све неја­сно, нере­че­но, недовршено.
Као сва­ко без­од­го­вор­но пита­ње: зашто?!? Није до вас, иако вам се чини да сте пони­же­ни и преварени.
Ника­да није до вас.

Посто­је само две могућности.

Прва је да сте се заволели.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко сте бољи, јачи, посебнији.
Поку­шао је да вас пра­ти па се саплитао.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Од ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

Дру­га је да сте се заволели.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко је бољи, јачи, посебнији.
Поку­шао је да вас наве­де да га пра­ти­те ал’ се умо­рио од чекања.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Због ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

А ви сте оста­ли збу­ње­ни, рање­ни, изда­ни. Оче­ки­ва­ли сте обја­шње­ње које ће има­ти реал­ног смисла.
Које не постоји.
Вре­ме­ном може­те поста­ти огор­че­ни и боле­сни од чекања.
Сле­пи за неког ваше мере чији осмех неће­те виде­ти од скра­ме успо­ме­на на зеницама.
Мисли­ће­те да воли­те јер не забо­ра­вља­те. У ства­ри, забо­ра­ви­ће­те да волите.

Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хтеле.
Не може­те ви жали­ти за њима оно­ли­ко коли­ко оне жале за вама,
јер само кука­ви­це које се пла­ше љуба­ви оста­вља­ју без речи.
И без речи, упро­па­сте соп­стве­не животе.
Не дај­те да упро­па­сте и ваш.

(Посв. Дра­га­ни Спасић)

Прво изда­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић обја­вље­но је у окто­бру 2015. годи­на и прва је књи­га у Еди­ци­ји „Про­за­ик“ Библи­о­те­ке Артија.

У Библи­о­те­ци Арти­ја је покре­ну­та нова еди­ци­ја „Про­за­ик“ у којој је обја­вље­на прва књи­га, а укуп­но три­на­е­ста у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, и први роман Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић „Не веруј речима“.

Рецен­зент књи­ге је Ива­на Пекић Мили­мар­ков, која је под насло­вом „Не веруј речи­ма – При­ча о живо­ту и њего­вим апсур­ди­ма“ запи­са­ла о роману:

Нај­о­штри­је, кате­го­ри­јал­но гле­да­но, вред­но­сти ове књи­ге су рела­ци­о­ни фено­ме­ни који се поста­вља­ју у одно­су лико­ва, њихо­вих раз­ми­шља­ња и ста­во­ва и непри­стра­сног посма­тра­ча. Про­ми­нент­ним гово­ром без уви­ја­ња, нон­ша­лант­но под­сти­чу­ћи чита­о­ца на убр­за­ну и опсе­жну можда­ну актив­ност, ово аутор­ско дело без обзи­ра на жанр и тема­ти­ку спо­соб­но је да про­ду­ку­је моћ и раз­но­вр­сност ког­ни­тив­ног про­це­са са чим чита­лац дола­зи до сим­пли­фи­ко­ва­ња систе­ма лич­них вред­но­сти и бана­ли­зо­ва­ња про­жи­вља­ва­ња живо­та кроз дог­му, у овом слу­ча­ју кроз про­јек­ци­ју лико­ва из књи­ге која је рели­гиј­ски иро­нич­на (иако не и блас­фе­мич­не), те кроз иде­а­ли­зо­ва­ње вели­ка­на до гра­ни­це божан­ства, да би на кра­ју поен­ти­ра­ло емо­ци­јом као есен­ци­јом сва­ког људ­ског одно­са. Један од упе­ча­тљи­вих моме­на­та ове књи­ге је и ситу­а­ци­ја у којој је љубо­мо­ра ока­рак­те­ри­са­на као нај­ми­зер­ни­је људ­ско душев­но ста­ње, где аутор­ка наво­ди „Љубо­мо­ра је нај­бо­ља фора да држиш у шаци неси­гур­ног мушкар­ца.“ … „Не можеш убе­ди­ти мушкар­ца да је жена вер­на искљу­чи­во кад је задо­вољ­на и задо­во­ље­на, дакле, сва­ко: „Ко ти је онај?“ или „Шта онај хоће!?“ има за резул­тат или да га та иста жена замр­зи или да га наро­га­ти.“ Лише­но сва­ког табуа, при­ча изно­си одлич­не освр­те о љубав­ној пат­њи („Увек болиш сам себе иако је мно­го лак­ше пре­ба­ци­ти одго­вор­ност на неког дру­гог, углав­ном небит­ног за бити­са­ње и развој твог уни­вер­зу­ма.“), ком­про­ми­си­ма брач­не зајед­ни­це („Толи­ка важност при­да­је се три­ви­јал­ним и мар­ги­нал­ним ства­ри­ма да се везе и бра­ко­ви рас­па­да­ју јер се од глу­по­сти не виде пра­ви про­бле­ми.“), про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, хомо­сек­су­ал­но­сти и хомо­фо­би­ји („Је л’ ово та поро­ди­ца чији сам ја непри­ја­тељ, а?“… „Про­ла­зни­ци су застај­ки­ва­ли гле­да­ју­ћи дво­ји­цу како спа­са­ва­ју жену из руку рас­по­ма­мље­ног мани­ја­ка. Оца и мужа. Заштит­ни­ка.“), те о про­бле­ми­ма инте­лек­та и инте­гри­те­та, на момен­те и поли­ти­ке, а и самог уда­ља­ва­ња људи јед­них од других.

Јасан склоп ста­во­ва, који је вели­ким делом бази­ран на науч­ној осно­ви, одно­сно у соци­оп­си­хо­ло­шкој димен­зи­ји виђе­ња, бит­на је одли­ка дела, но, у цело­сти гле­да­но, књи­га није суво­пар­но шти­во већ је, у сје­ди­ња­ва­њу са соци­оп­си­хо­ло­шким аспек­том, доби­ла на дина­ми­ци, те нам током чита­ња отва­ра могућ­ност да сагле­да­мо разне ситу­а­ци­је из више угло­ва. Иако делом хер­ме­тич­не, при­че су разу­мљи­ве, систе­ма­тич­не, па је дола­же­ње до јасно­ће мисли разви­је­но у вели­ком сте­пе­ну, те је с тим у виду, књи­га читљи­ва широј публици.

Без ика­кве боја­зни, кора­ча­ње на тру­сно подруч­је сва­ке лич­но­сти – кри­зе иден­ти­те­та, поку­шај да се раз­мр­си тескоб­ност и кон­фу­зност напор­не емо­ци­о­нал­не и миса­о­не опе­ра­ци­је, суо­ча­ва­ње са фру­стра­ци­ја­ма и робо­ва­ње истим, бор­ба са стра­хо­ви­ма („Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу,бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи; одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­си­ти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у сво­јим.“), бек­ство од себе самог (где аутор­ка одлич­но поен­ти­ра: „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас баш бри­га. У ства­ри, живи­мо бег.“… „Нико од себе не бежи, напро­тив. То је изми­шље­на кла­у­зу­ла Зако­на кру­же­ња Чове­ка у при­ро­ди. Ниси то од чега бежиш већ тај који бежи“). Бити уман, не кал­ку­ли­са­ти, не спу­шта­ти заста­ве пред кука­вич­лу­ком и хипо­кри­зи­јом, рево­лу­ци­о­ни­са­ти кре­шен­дом интим­не визу­ре писца, из угла жене кроз лико­ве оба пола, у већи­ни слу­ча­је­ва инте­лек­ту­ал­но а опет народ­ски, оштри­ном књи­жев­ног пера сеци­ра­ти сва­ку тему; дака­ко, про­вин­циј­ски намер­но и син­хро­ни­зо­ва­но нета­бу­и­зо­ва­ну; јесу карак­те­ри­сти­ке ове књи­ге која ради ефект­ни­јег ути­ска садр­жи тотал­ни кон­траст свих наве­де­них импре­си­ја људ­ског карак­те­ра и њего­вом оду­пи­ра­њу про­ме­на­ма, јер, како аутор­ка каже: „Све се мења, само смо „ми“ и „сто­ка“ константни.“

Аутор­ка је, без обзи­ра на широк спек­тар лико­ва и опсе­жну рад­њу, пости­гла да роман не буде пре­пун дигре­си­ја које ће чита­о­ца скре­ну­ти са поен­те коју про­вла­чи кроз цео роман.

Чита­лац може да сао­се­ћа, осу­ђу­је, насме­је се, има осе­ћај гађе­ња, назна­ке туге, али апа­ти­ја је немо­гу­ћа. Сво­је­вр­сна дра­ма наше више сумор­не него раз­но­бој­не исти­не и сва­код­нев­ни­це, врло вешто уком­по­но­ва­на уз фик­ци­ју, која кроз хумо­ри­стич­не импре­си­је дово­ди до апсур­да људ­ска веро­ва­ња, пони­шта­ва све пре­дра­су­де и сте­ре­о­ти­пе, да би с дру­ге стра­не ука­за­ло на сву лепо­ту живље­ња. Роман је мај­стор­ска и ори­ги­нал­на ком­по­зи­ци­ја више разли­чи­тих сти­ло­ва, што ства­ра посеб­но добар дожи­вљај при­ли­ком чита­ња. Књи­га се мора пажљи­во чита­ти да би се дошло до сушти­не и логич­но уте­ме­ље­не мисли на којој је цела при­ча грађена.

Уме­сто био­гра­фи­је, осим песме на поле­ђи­ни књи­ге, у књи­зи се нала­зе мишље­ња коле­га и при­ја­те­ља о аутор­ки и њеном стваралаштву:

* * *

„Посто­је жене писци. И посто­је писци. ЈММ је ово дру­го, јер кроз њене редо­ве гово­ре сви људи око нас са сви­ма нама свој­стве­ним недо­у­ми­ца­ма, раз­ми­шља­њи­ма, и напо­слет­ку суд­би­на­ма. Чита­ти ЈММ је као ста­ви­ти нао­ча­ре са савр­ше­ном диоп­три­јом – одјед­ном све поста­је јасно. С дру­ге стра­не, ту је про­фа­на про­во­ка­ци­ја, памет­но и кул­тур­но обли­ко­ва­на, да чита­лац не доби­ја потре­бу да оце­њу­је њу или књи­гу – већ упра­во себе. Зато она није жен­ски писац, већ писац.“

Соња Мар­тић

* * *

„Ври­је­ме у којем живи­мо, као можда нијед­но до сада, омо­гу­ћи­ло је и олак­ша­ло доступ­ност писца чита­о­цу и чита­о­ца писцу, освје­жа­ва­ју­ћи књи­жев­ни про­стор новим ауто­ри­ма и новим читаоцима.

Ипак, ври­је­ме у којем смо, још није дало увјер­љив одго­вор да ли посто­ји жен­ско и мушко писмо у књи­жев­но­сти. И, ту дола­зи­мо до Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић.

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је ства­ра­лац који чини лошу услу­гу овој диле­ми, пој­му род­не рав­но­прав­но­сти у књи­жев­но­сти или неком дру­гом пој­му, који, по мом мишље­њу, ваљ­да има за циљ да да вје­тар у леђа амби­ци­о­зној просјечности.

Наве­де­не намет­ну­то­сти, у слу­ча­ју Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић пада­ју на првом и једи­ном пра­вом испи­ту. Испи­ту који има само јед­но пита­ње: да ли нешто ври­је­ди или не?

Ова­ко како пише и разу­ми­је­ва ства­ри, Јеле­на Милин­ко­вић Мла­де­но­вић, осло­ба­ђа нас те диле­ме. Код ова­квог писма, пре­ста­не­мо да се бак­ће­мо тео­ри­јом и пре­да­је­мо се прак­си и њеним резултатима.

Мислим да не посто­ји више исти­на. Мислим да посто­ји јед­на исти­на и више угло­ва посма­тра­ња. Или више врста инте­ре­со­ва­ња за истину.

Људи и писци међу њима, тре­ба­ло би да су заин­те­ре­со­ва­ни да слу­же исти­ни, а не исти­на њима. Зна­ју­ћи то и посту­па­ју­ћи у том сми­слу, Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је добар уче­ник, али и учитељ.

На кра­ју, као што пра­вим ства­ри­ма не тре­ба мно­го обра­зло­же­ња, тако је и пре­по­ру­ка за ово што пише Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, крат­ка и јасна: прочитајте.“

Пре­драг Н. Рашула

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је жена коју прво чује­те, па тек онда види­те. Што је мало нео­бич­но, буду­ћи да је она изу­зет­но лепа жена. То само зна­чи да је сна­га њених речи ван­се­риј­ска! Јеле­на је бун­тов­ник, бун­тов­ник с разло­гом. Наши дани су попут Дисо­вих, тмур­ни и тегоб­ни, тра­же да им се пови­ну­је­мо, да их трпи­мо и ћути­мо, да не тала­са­мо, јер увек може и горе. А наша Јеле­на пра­ви буру речи­ма које не ште­де никог; она не при­ста­је на мање од оног за шта зна да јој при­па­да, сви­ма нама, и има петљу да то и јав­но каже. Ако мисли­те да то није вели­ко, окре­ни­те се око себе, ослу­шни­те људе из окру­же­ња; чуће­те при­гу­ше­ни шапат неза­до­вољ­ства који ће се, одмах потом, ули­ти у неку нову теско­бу. И ништа. Е ту насту­па Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић. Она реч­ју и делом гра­ди живот какав мно­ги при­жељ­ку­ју али нема­ју кура­жи да га себи дару­ју. Она је рође­ни лидер. Уме и има чиме! Има дара. Све­сна је сво­је миси­је и сле­ди је. При том ништа мање није жена, ништа мање мај­ка, сестра или ћер­ка. Напро­тив. Све што јесте чини је дамом, све што ради чини је озбиљ­ним писцем, чијој се књи­зи неи­змер­но радујем.“

Бран­ки­ца Дамјановић

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је од оних савре­ме­ни­ка који не гађа­ју у срце. Њене мете су дале­ко кар­ди­јал­ни­је: исти­ном, па у гла­ву. Упра­во ова­кав вид отре­жње­ња какав нам Јеле­на нуди доно­си опи­је­ност исти­ном. Речи су њено нај­ја­че оруж­је у тој миси­ји. Пуцај, Јеле­на, пуцај!“

Пави­ца Вељовић

* * *

„Јеле­на је један од рет­ких дома­ћих писа­ца, чија мисао је фор­ми­ра­на тако да буде бли­ска и ака­де­ми­ци­ма и људи­ма са мар­ги­не дру­штва. Сва­ка њена рече­ни­ца непре­тен­ци­о­зно хода по тана­ној и нестал­ној жици изме­ђу улич­ног изра­жа­ва­ња, жар­го­на и при­зе­мног, наи­зглед про­стог (не про­стач­ког!) реч­ни­ка, и дубо­ке фило­зо­фи­је, про­же­те бога­тим, тешким живот­ним иску­ством све­ви­де­ћих људи. Рав­но­те­жа изме­ђу те две крај­но­сти, у којој ни јед­на не одно­си “побе­ду” над дру­гом, одли­ка је великих…“

Иван Зора­но­вић

* * *

„Јеле­на је пра­ва, урба­на Бео­гра­ђан­ка. Широм отво­ре­них очи­ју и свих чула, сво­јим мане­кен­ски дугим нога­ма кора­ча кроз живот, не про­пу­шта­ју­ћи ништа, при­ме­ћу­ју­ћи све. И оно што је заин­те­ре­су­је, изу­ча­ва и апсол­ви­ра, до савршенства.

Довољ­но мла­да, да се сви окре­ћу за њом, не само због изгле­да и држа­ња топ-моде­ла, већ и увек насме­ја­них очи­ју, упе­ча­тљи­ве хари­зме. Нико­га не оста­вља рав­но­ду­шним. Има довољ­но годи­на да јако мно­го зна о људи­ма, да је не могу импре­си­о­ни­ра­ти пра­зни ком­пли­мен­ти и изли­за­не фра­зе. Уда­та, мај­ка, добра ћер­ка… Ода­на при­ја­те­љи­ца и увек спре­ман слу­ша­лац. Али, нема нави­ку да кима гла­вом, када мисли дру­га­чи­је, нема оби­чај да поди­ла­зи било чијој сује­ти, да мази било чији его, само зарад одр­жа­ва­ња добрих при­ја­тељ­ских одно­са. Не може се купи­ти, нема цену. Ако поне­кад уме да буде деструк­тив­на, онда то увек чини искљу­чи­во на свој рачун.

Пре­па­мет­на, брит­ког и брзог ума, коме мисли јуре брже од све­тло­сти, оштрог и непо­гре­ши­вог јези­ка, не пра­шта глу­пост, себич­лук, баха­тост, без­об­зир­ност, дрскост. Упор­на и искљу­чи­ва, емо­тив­на и увек спрем­на да при­ско­чи у помоћ. Интро­верт­на, не при­хва­та лако нове позна­ни­ке, про­мо­ви­ше их у при­ја­те­ље, само ако их детаљ­но и увек без гре­шке процени.

Ана­ли­тич­на, систе­ма­тич­на, осо­ба чијој пажњи баш ништа не про­ми­че. Са изра­зи­тим сми­слом за хумор, често на свој рачун. Можда је пре­ма себи и нај­ве­ћи и нај­о­штри­ји критичар.“

Вера Узе­лац

* * *

„Јеле­на нај­бо­ље раз­би­ја ону сек­си­стич­ку пре­дра­су­ду да лепе жене пишу зато што не зна­ју шта дру­го да раде у живо­ту. Она је нај­бо­љи доказ да посто­је лепе, успе­шне жене и мај­ке које су тако­ђе јако ква­ли­тет­ни писци, које и те како има­ју шта да кажу, вред­но чита­ња и размишљања.“

Милан Кам­по­не­ски

На наслов­ној стра­ни рома­на „Не веруј речи­ма“ нала­зи се умет­нич­ка сли­ка – уље на плат­ну Сан­дре Вујић, док је кори­це осми­слио и реа­ли­зо­вао Васа Младеновић.

Прво пред­ста­вља­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ биће одр­жа­но на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“ на пред­сто­је­ћем Сај­му књи­га у Бео­гра­ду, који се одр­жа­ва од 25. окто­бра до 1. новем­бра 2015. године.

О наруџ­би­ни рома­на инфор­ма­ци­је може­те доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.