[tabs style=“default“ title=“Нинус Несто­ро­вић – ЋУТИ И ПЛИВАЈ (афо­ри­зми, 2014)“] [tab title=“Књига 9″] Изда­вач: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“

Глав­ни уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Алек­сан­дар Баљак

Пого­во­ри: Бојан Раје­вић, Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин, Мио­драг Стошић

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 300 примерака

154 стр. ; 17 cm ; ћири­ли­ца ; твр­ди повез

ISBN 978-86-89281-08-8

Цена: 500 дин. + пошта­ри­на[/tab]

[tab title=“Рецензија 1″]ИНСТРУКЦИЈЕ ЗА ПЛИВАЊЕ

Већ се на наслов­ној кори­ци нове књи­ге афо­ри­за­ма Нину­са Несто­ро­ви­ћа кри­ста­ли­ше јед­но од бит­них свој­ста­ва њего­вог сати­рич­ног ства­ра­ла­штва, а то је спо­соб­ност да се јед­ном локал­ном, акту­ел­ном дога­ђа­ју (попла­ве у Пара­ћи­ну 2014.) пру­жи све­вре­мен­ски, уни­вер­зал­ни оквир. Уни­вер­зал­ност је овдје постиг­ну­та поступ­ком сим­бо­ли­за­ци­је, при чему су попла­ве виђе­не као pars pro toto свих наших неда­ћа. Затим је с тим у вези и наслов Ћути и пли­вај, који про­чи­тан у кому­ни­ка­тив­ном кљу­чу, у каквом је дат, може бити схва­ћен као дво­гла­сан и јед­на­ко при­па­да­ти некој мари­ја­ан­то­а­нет­ски распо­ло­же­ној инстан­ци, али исто тако, ако се чита у дослов­ни­јем зна­че­њу, може да зазву­чи као добро­на­мјер­ни­ји савјет субјек­та који његу­је вита­ли­стич­ки поглед на сви­јет. На самом почет­ку, дакле, запа­жа­мо да је сли­ва­ње разли­чи­тих гла­со­ва у један исказ Несто­ро­ви­ћу драг умјет­нич­ки посту­пак. Афо­ри­сти­чар нам исто­вре­ме­но наго­вје­шта­ва ко су крив­ци и окол­но­сти под који­ма дола­зи до нево­ља и чини нешто још важни­је: поду­ча­ва нас да се про­тив истих није немо­гу­ће бори­ти. Сред­ство пишче­ве бор­бе (које се и чита­о­ци­ма пре­по­ру­чу­је) уви­јек је хумор.

Поступ­ци који­ма аутор ства­ра смје­хо­твор­не ефек­те број­ни су и сло­же­ни. Уби­је­ђен сам да број­ност Несто­ро­ви­ће­вих посту­па­ка дола­зи као резул­тат пишче­вог увје­ре­ња да би пона­вља­ње одре­ђе­ног поступ­ка осим што би носи­ло ризик да чита­о­ца одве­де у доса­ду пред­ста­вља­ло и знак ауто­ро­ве сла­бо­сти и лењо­сти. Из тог разло­га није­дан Несто­ро­ви­ћев афо­ри­зам није напи­сан као прет­ход­ни, сва­ки се ства­ра уз помоћ неке нове ства­ра­лач­ке стра­те­ги­је, што књи­гу чини дина­мич­ном, а чита­ње зани­мљи­вим. Инси­сти­ра­ње на вари­јант­но­сти хумор­но-сати­рич­ног поступ­ка поро­ди­ло је и сло­же­ност и сло­је­ви­тост на пла­ну сати­ри­ча­ре­вог израза.

Начел­на раз­но­ли­кост у Несто­ро­ви­ће­вом изра­зу не искљу­чу­је, међу­тим, могућ­ност једин­ства у разли­чи­том, што зна­чи да је неке стил­ске доми­нант­не ипак могу­ће издво­ји­ти као важе­ће за цје­ли­ну књи­ге и хипе­рор­ди­ни­ра­не дру­гим поступ­ци­ма. Оно што се чини доми­нант­ним у афо­ри­зми­ма ове књи­ге јесте осје­ћа­ње нескла­да рече­ног и мишље­ног, озна­ке и озна­че­ног у гово­ру про­та­го­ни­ста Несто­ро­ви­ће­вих „мону­мен­тал­них мини­ја­ту­ра“. Да би тај несклад успио да изра­зи писац се оби­ла­то слу­жи фра­зе­о­ло­ги­зми­ма, оним дије­лом лек­си­ке гдје, по дефи­ни­ци­ји, посто­ји нај­ве­ћи несклад изме­ђу пла­на изра­за и пла­на садр­жа­ја: зна­че­ње фра­зе­о­ло­ги­зма није јед­на­ко суми зна­че­ња њего­вих једи­ни­ца, тј. рије­чи које фра­зе­о­ло­ги­зам чине. Сума зна­че­ња једи­ни­ца фра­зе­о­ло­ги­зма посје­ду­је семан­тич­ки вишак у одно­су на зна­че­ње фра­зе­о­ло­ги­зма и упра­во на том вишку писац и игра, насто­је­ћи да мак­си­мал­но иско­ри­сти естет­ске ефек­те који су у самом фра­зе­о­ло­ги­зму већ садр­жа­ни, попут хумо­ра и више­сми­сле­но­сти. Алек­сан­дар Баљак у јед­ном интер­вјуу афо­ри­зам дефи­ни­ше као „нај­кра­ћу фор­му која од рије­чи тра­жи мак­си­мум, а од писца и више од тога“. Нину­са Несто­ро­ви­ћа може­мо убрaја­ти у писце који су упра­во толи­ко спрем­ни да пону­де нај­кра­ћој форми.

Сло­је­ви­тост у Несто­ро­ви­ће­вим афо­ри­зми­ма се оства­ру­је син­те­зом микро­кон­тек­ста који су импли­цит­ни сва­кој рије­чи, а наро­чи­то оним које афо­ри­сти­чар пре­по­зна као семан­тич­ки потент­не, а ути­сак је да је одли­чан афо­ри­сти­чар, какав Несто­ро­вић несум­њи­во јесте, у ста­њу да сва­ку ријеч таквом учи­ни и да потом при­ми­је­ни и про­ши­ри свој­ства која је уочио као садр­жа­на у рије­чи и уна­при­јед дата. При­мјер је за то сле­де­ћи афо­ри­зам: Спу­сти­ли су нас на земљу, али ту није крај нашег путо­ва­ња. Послед­ња ста­ни­ца је два метра ниже! Афо­ри­сти­чар пола­зи од фра­зе­о­ло­шког зна­че­ња син­таг­ме спу­сти­ти на земљу, да би то зна­че­ње одмах и напу­стио, али тако да оно до кра­ја афо­ри­зма, и након што се фра­зе­о­ло­ги­зам декон­стру­и­ше, оста­не деј­стве­но у сви­је­сти чита­о­ца. Нај­при­је се оса­мо­ста­љу­је гла­гол спу­сти­ти да би у њему осим мета­фо­рич­не фра­зе­о­ло­шке семан­ти­ке била виђе­на семан­ти­ка кре­та­ња одо­зго надо­ље – гла­гол се нај­при­је осло­ја­ва тури­стич­ким кон­тек­стом, да би одмах затим био осло­јен и тре­ће­сте­пе­ним, фол­клор­ним кон­тек­стом веза­ним за оби­чај сахра­њи­ва­ња. Слич­но се дого­ди­ло и са име­ни­цом земља. Реа­ли­зо­ва­на су и три њена зна­че­ња, а кон­тек­сти у који­ма су реа­ли­зо­ва­на савр­ше­но коре­спон­ди­ра­ју са наве­де­ним кон­тек­сти­ма гла­го­ла спу­сти­ти. Диспа­рат­ност рије­чи­ма при­зва­них кон­тек­ста ства­ра ефе­кат гро­те­ске. Несто­ро­вић, про­сто, пли­ва кроз зна­че­ња поје­ди­них рије­чи као риба кроз воду.

У сле­де­ћем афо­ри­зму: Ште­та што је лоп­та и даље окру­гла. Изгле­да да баш тај гео­ме­триј­ски облик нашим игра­чи­ма не одго­ва­ра! име­ни­ца лоп­та била је заду­же­на за осло­ба­ђа­ње два­ју разли­чи­тих кон­тек­ста: спорт­ског и гео­ме­триј­ског, мате­ма­тич­ког. Првим дије­лом афо­ри­зма је при­пре­мље­на реа­ли­за­ци­ја оба зна­че­ња, да би се у дру­гом дије­лу оба сли­ла у афо­ри­стич­ки комен­тар – поенту.

Разу­ми­је се да је афо­ри­стич­ки мисле­ћа инстан­ца она која оба­вља нај­те­жи дио посла: изна­ла­зи начин да спо­ји савр­ше­но диспа­рат­не кон­тек­сте. Оту­да је и њено при­су­ство еви­дент­но у вели­ком бро­ју афо­ри­за­ма. Кат­кад је њено огла­ша­ва­ње експли­цит­но (Моје срце је масов­на гроб­ни­ца. Ту су сахра­ње­не мно­ге љуба­ви.), а чешће се под­ра­зу­ми­је­ва као лик који (се пре­тва­ра да) оправ­да­ва вла­сти­те тврд­ње и поступ­ке (Тре­ба помо­ћи нашој вла­ди да ста­не на ноге. Има у њој и ста­рих и бес­по­моћ­них лица. / Мора­ли смо да про­да­мо душу ђаво­лу. Дру­гог куп­ца нисмо имали.)

И кому­ни­ка­тив­ни кон­текст афо­ри­зма тако­ђе је некад експли­ци­ран обра­ћа­њем они­ма који­ма се саоп­шта­ва досјет­ка: Не осу­ђуј­те нашу власт што већ годи­на­ма не може да про­на­ђе неке уби­це. Немој­те ми рећи да се вама ника­да није деси­ло да прво нешто сакри­је­те од себе, а онда после то исто не може­те да нађе­те. Кому­ни­ка­тив­ност се тако­ђе може под­ра­зу­ми­је­ва­ти у сва­ком афо­ри­зму јер је Несто­ро­вић аутор који рачу­на на чита­лач­ко сау­че­сни­штво при­ли­ком исми­ја­ва­ња дру­штве­них мана, што је мора­ло допри­ни­је­ти попу­лар­но­сти коју афо­ри­сти­чар ужи­ва међу чита­о­ци­ма. Тех­ни­ка обра­ћа­ња чита­о­цу нагла­ша­ва карак­те­ри­стич­на свој­ства лико­ва на које се афо­ри­змом указује.

Афо­ри­зми Нину­са Несто­ро­ви­ћа често гово­ре о бол­ним тема­ма наше ствар­но­сти, као што су рат, наси­ља, сиро­ма­штво, незна­ње, непи­сме­ност итд., међу­тим, наш афо­ри­сти­чар уви­јек има при­ступ којим говор о овим тема­ма успи­је­ва да лиши пате­ти­ке и омо­гу­ћи чита­о­цу да се и у тим при­ли­ка­ма сми­је. Ефе­кат депа­те­ти­за­ци­је пости­же се тако што се нека бол­на тема, као што је рат оне­о­би­ча­ва сагле­да­ва­њем исте из неког кон­тек­ста који при­па­да некој нижој сфе­ри, нај­че­шће сфе­ри заба­ве. Несто­ро­вић то нај­че­шће чини укљу­чу­ју­ћи спорт­ски реги­стар: Иде­те поно­во у рат? А који вам је ово наступ под држав­ним грбом? / Још нема ни мртвих, ни рање­них… Али, ништа не бри­ни­те, дра­ги гле­да­о­ци, тек смо на поло­ви­ни утак­ми­це! То је, дакле, онај „нови, моде­ран и шар­ман­тан, ман­гуп­ско веле­град­ски при­ступ озбиљ­ним дру­штве­ним тема­ма“ на који је, пово­дом афо­ри­за­ма овог ауто­ра, скре­нуо пажњу Милан Тодоров.

Суче­љен са акту­ел­ним фра­за­ма које поти­чу, нај­че­шће, из дис­кур­са поли­тич­ких обе­ћа­ња, али и дру­гих извје­шта­ја који­ма би се желио ство­ри­ти при­вид нор­мал­ног и пожељ­ног ста­ња, иска­зни субјект у Несто­ро­ви­ћем афо­ри­зми­ма воли да пока­же како у таквим иска­зи­ма уви­јек има нешто тру­ло: Спрем­но ћемо доче­ка­ти сле­де­ћу попла­ву. Сви ћемо до тада нау­чи­ти да пли­ва­мо! Афо­ри­сти­чар је открио да је иро­ни­ја ста­но­ва­ла у иска­зу и при­је него што га је он пре­тво­рио у струк­ту­рал­но-семан­тич­ки еле­мент свог афо­ри­зма и реа­ли­зо­вао тај потен­ци­јал њего­вим про­ши­ри­ва­њем. На овај начин не само да је дове­де­на у пита­ње тач­ност иска­за, него је у доброј мје­ри пољу­љан и ауто­ри­тет сија­ча нео­сно­ва­ног оптимизма.

Реци­мо на кра­ју овог крат­ког пред­го­во­ра још и то да је Несто­ро­вић овом књи­гом осим уоби­ча­је­ног спек­тра тема који опси­је­да писце нај­кра­ћег жан­ра, какве су рат­не, поли­тич­ке, соци­јал­не, исто­риј­ске, у послед­ње ври­је­ме све засту­пље­ни­је спорт­ске и љубав­нe, напи­сао и низ афо­ри­за­ма на рачун самих сати­ри­ча­ра. Ука­зао је на њихов поло­жај јед­ним одлич­ним пара­док­сом: Сати­ри­чар се нала­зи у кри­тич­ном добу живо­та. Жив је, здрав и у пуној сна­зи!, али и на њихо­ве сла­бо­сти: Има сати­ри­ча­ра који ника­да нема­ју про­бле­ма са инспи­ра­ци­јом. Чим виде неки добар афо­ри­зам, они одмах сед­ну и напи­шу исти такав!

Нинус Несто­ро­вић се у новој књи­зи није пока­зао само као одли­чан инструк­тор пли­ва­ња кроз попла­ве и ине наше нево­ље поред попла­ва, него је дао при­мјер и сво­јој бра­ћи по сати­рич­ном перу, како се могу­ће одр­жа­ти на повр­ши­ни у попла­ви све већег бро­ја афо­ри­сти­ча­ра и „афо­ри­сти­ча­ра“. Риго­ро­зном пре­ци­зно­шћу, само­ди­сци­пли­ном и, при­је све­га, ријет­ко виђе­ном ори­ги­нал­но­шћу у изра­зу. Због све­га наве­де­ног афо­ри­зми овог ауто­ра заслу­жу­ју озбиљ­ну посве­ће­ност и чита­ла­ца и књи­жев­них тумача.

Бојан Раје­вић

[/tab]

[tab title=“Рецензија 2″]Несто­ро­вић је нешто друго!

Нинус Несто­ро­вић је нешто дру­го! А да бих ту сво­ју тврд­њу обра-зло­жио, мора­ћу мало да заком­пли­ку­јем ства­ри. Пре све­га, његов стил, ма коли­ко то зву­ча­ло апсурд­но, има свој стил! Нинус Несто­ро­вић тач­но зна о чему пише, зна како да се при­бли­жи мети, мада кат­кад циља са безбед­не раз­да­љи­не, ари­сто­крат­ским сти­лом. Јед­ном реч­ју, он је иску­сан, пре­ка­ље­ни писац, а то њего­во лич­но емпи­риј­ско иску­ство, сати­ри­ча­ра, хумо­ри­сте, али и вели­ког мисли­о­ца и та црта пози­тив­ног луди­ла, чине га пот­пу­но дру­га­чи­јим и неве­ро­ват­но аутен­тич­ним. Гото­во сам убе­ђен да је Нинус Несто­ро­вић можда и једи­ни хумо­ри­ста који је сво­јим сти­лом писа­ња и начи­ном про­ми­шља­ња, нај­бли­жи самом себи – пот­пу­но је ори­ги­на­лан, често не шкр­та­ри на речи­ма, за њега не посто­је пра­ви­ла – како тре­ба писа­ти, коју фор­му тре­ба пра­ти­ти или којој цркви се при­кло­ни­ти, и у томе је досле­дан. Зато и твр­дим да је пома­ло луд, а то њего­во пози­тив­но луди­ло је упра­во оно што га издва­ја од већи­не писа­ца крат­ких, а по могућ­ству кри­тич­ко-духо­ви­тих мисли – све може да се нау­чи, али тај пози­тив­ни нерв­ни дис­ба­ланс, или имаш, или немаш! Такав нам се и пред­ста­вио и у сво­јој новој збир­ци афо­ри­за­ма, која без­ма­ло пред­ста­вља јед­но мало кул­ту­ро­ло­шко отре­жње­ње. Несто­ро­вић воли да кри­ти­ку­је поли­ти­ча­ре и због тога је вољен од стра­не чита­лач­ке публи­ке, а ува­жа­ван од стра­не коле­га, јер упра­во је то уло­га пра­вог, прав­ца­тог срп­ског сати­ри­ча­ра. Ако су поли­ти­ча­ри у очи­ма наро­да поја­ва слич­на кари­је­су, онда сати­ри­чар тре­ба да пред­ста­вља теско­бу за поли­ти­ча­ре. Ону нај­ве­ћу! Да луде од њега! Нинус је упра­во то! 

Ево и дока­за у виду јед­ног афо­ри­зма из збир­ке Ћути и пли­вај: Не тре­ба пита­ти пре­ми­је­ра куда иде Срби­ја. То је њего­ва лич­на ствар!

И да суми­ра­мо: љуби­те­љи сати­ре, а у Срби­ји их сасвим сигур­но има око пет сто­ти­на, пред собом има­ју јед­ну одлич­ну књи­гу, вред­ну чита­ња и достој­ну посе­до­ва­ња у лич­ној колек­ци­ји, јер у себи садр­жи афо­ри­зме неве­ро­ват­них обр­та, пара­док­се који се косе са свим позна­тим пара­док­сал­ним нор­ма­ти­ви­ма, и још што­шта из бога­те трпе­зе нашег вели­ког мај­сто­ра писа­не речи – Нину­са Несторовића.

Вла­ди­мир Драмићанин

[/tab]

[tab title=“Рецензија 3″]ЦАРИНИК НА ГРАНИЦИ СА БЕСМИСЛОМ

Дија­гно­за Алек­сан­дра Баљ­ка да су нај­го­ра вре­ме­на за дру­штво, Пери­кло­во доба за афо­ри­зам, важи и данас. Што је сва­ка­ко добро, јер да нема афо­ри­за­ма поли­ти­ча­ри би били једи­ни који­ма иде нај­бо­ље кад сви­ма оста­ли­ма иде лоше.

Кра­јем осам­де­се­тих, афо­ри­зам напу­шта лир­ски и шар­мант­ни радо­ви­ћев­ски шињел и све више се насла­ња на јака пле­ћа Бра­не Црн­че­ви­ћа. Надо­ла­зе­ће деве­де­се­те су нај­зад поро­ди­ле савре­ме­ни срп­ски афо­ри­зам, и то без епи­ду­рал­не инјек­ци­је. Тај афо­ри­зам изле­ће брзо али дуго путу­је. Духо­вит је али није сме­шан. Сме­ју­ћи се, не хва­та­те се за сто­мак већ за гла­ву. Он иде гла­вом у зид и оста­је на том зиду као паро­ла, гра­фит и као крик пони­же­них и увре­ђе­них. Украт­ко, то су они афо­ри­зми које пише Нинус Несторовић.

Нинус Несто­ро­вић, јед­на од нај­бе­ском­про­ми­сни­јих ико­на срп­ске сати­ре, пода­рио нам је нову књи­гу са нази­вом „Ћути и пли­вај“. Оно што пре све­га тре­ба похва­ли­ти код ове сати­рич­не књи­ге је што је реши­ла да у себе укљу­чи све ређи састо­јак сати­рич­них књи­га. Сати­ру. Број људи који данас пише афо­ри­зме тешко је одре­ди­ти али је сва­ка­ко напи­сан на кине­ском. Скри­бо­ма­ни­ја, нека­да љуби­мац пое­зи­је, данас дрма свет сати­ре више него икад. Зато афо­ри­зам поста­је млак, нео­ри­ги­на­лан, оса­ка­ће­ни виц или уобра­же­ни гра­фит. Сто­га је за чита­о­ца вели­ко задо­вољ­ство када у књи­зи „Ћути и пли­вај“ види пра­ве, хра­бре, да опро­сте даме – мушке афо­ри­зме, који се не изви­ња­ва­ју. „Мој месар у миру и није био неки каса­пин, али се у рату пот­пу­но дока­зао!“; „Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!“

Аутор се бави кла­сич­ним тема­ма сати­ре: вла­шћу, зако­ни­ма, прав­дом, демо­кра­ти­јом, коруп­ци­јом и сло­бо­дом и за пости­за­ње циља кори­сти сце­но­гра­фи­ју меди­ја, цркве, фуд­ба­ла, лека­ра. Дакле, сасвим супрот­но од хумо­ри­ста који­ма је поли­ти­ка само изго­вор за лаку заба­ву. И упра­во је у том опре­де­ље­њу зна­чај ове књи­ге и зато је она пре све­га и после све­га сатира.

Ови афо­ри­зми успе­ва­ју да избег­ну две вели­ке зам­ке – ана­хро­ност и акту­ел­ност. Тач­ни­је, да их поми­ре. Бур­на дру­штве­на деша­ва­ња иза­зи­ва­ју сати­ри­ча­ре да пишу на днев­но-акту­ел­не теме. Са дру­ге стра­не, посто­је и они који беже од све­га акту­ел­ног пишу­ћи сва­ки афо­ри­зам тако да може да се чита и за хиља­ду годи­на. А пра­ва ствар је наћи меру јед­ног и дру­гог. Нину­су то пола­зи за руком јер он пола­зи од акту­ел­них тема и у њима изна­ла­зи оне трај­не жиго­ве мен­та­ли­те­та. „Не осу­ђуј­те нашу власт што већ годи­на­ма не може да про­на­ђе неке уби­це. Немој­те ми рећи да се вама ника­да није деси­ло да прво нешто сакри­је­те од себе, а онда после то исто не може­те да нађете!“

Врло бит­на карак­те­ри­сти­ка ових афо­ри­за­ма је при­род­ност. Иако су сми­шља­ни, они делу­ју спон­та­но, као да сте их упра­во чули у трам­ва­ју или за шан­ком. Аутор то пости­же тиме што на почет­ну иде­ју афо­ри­зма кале­ми нешто из живо­та, фра­зу коју већ зна­мо. „Побе­ди­ли смо кри­ми­нал, а онда смо сви зајед­но, и побед­ни­ци и пора­же­ни, загр­ље­ни оти­шли на вече­ру да про­сла­ви­мо победу.“

Кроз афо­ри­зме про­ве­ја­ва дух црног хумо­ра, као омаж још црњим вре­ме­ни­ма. Ипак, то црни­ло није мор­бид­но већ има на себи таман толи­ко крви коли­ко тре­ба да при­ме­ти­мо желу­цем ако су нам очи већ одлу­та­ле негде друг­де. „Није чудо што успе­шни људи овде рет­ко ничу. Сеје­мо их два метра испод земље.“

С вре­ме­на на вре­ме, наи­ђе­мо на по коју псов­ку, али не као у модер­ном срп­ском фил­му где се псу­је да бисмо се ми сме­ја­ли псо­ва­њу као таквом. Нинус псу­је само да би под­цр­тао пара­докс који жели да истак­не. „Обра­чу­на­ли смо се са некул­ту­ром у нашим редо­ви­ма. Јеба­ли смо јој мајку!“

У овој књи­зи има и афо­ри­за­ма који се не баве поли­ти­ком per se, али се баве нашим мен­та­ли­те­том, нашим нави­ка­ма, неу­ме­ре­но­сти­ма и тако посред­но поен­ти­ра­ју. И у њима, тај ЈА, тај уни­вер­зал­ни при­по­ве­дач, је сва­ко од нас у свом сва­код­не­вљу. „Хра­на ми је оду­век била једи­на љубав. Због ње сам почео и да пијем!“; „Оду­век сам мно­го волео да једем, али од недав­но моје срце је поче­ло да пати због те моје вели­ке љубави!“

Аутор на неким мести­ма скли­зне у афо­ри­зам који у себи носи пое­ти­ку вред­ну јед­ног Буков­ског. А можда и два. „Моје срце је масов­на гроб­ни­ца. Ту су сахра­ње­не мно­ге љубави.“

На кори­ца­ма књи­ге „Ћути и пли­вај“ нала­зи се сли­ка Пара­ћи­на под попла­вом, која је поста­ла гло­бал­на мета­фо­ра наших живо­та послед­њих деце­ни­ја. У тој води и муљу гаца и модер­на срп­ска сати­ра пре­пу­ште­на на милост и неми­лост вер­бал­ној дија­ре­ји у којој сва­ко има пра­во да пише и то пра­во и те како кори­сти. У том сми­слу, свет сати­ре тре­ба да буде сре­ћан што је из те попла­ве изро­ни­ла ова књи­га и њен аутор као нешто ново а опет ста­ро. Као доказ тога да поне­кад добри мом­ци на кра­ју ствар­но могу да победе.

Ауто­ру ове рецен­зи­је част је што макар ова­ко може да се нађе на стра­ни­ца­ма ове књиге.

Мио­драг Стошић

[/tab]

[tab title=“О ауто­ру“]Нинус Несто­ро­вић, рођен је 1965. годи­не у Сме­де­рев­ској Палан­ци. Живи у Новом Саду, а ради у Пара­ћи­ну као царин­ски инспек­тор. Члан је Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не, где је и пред­сед­ник сек­ци­је хумо­ри­ста и сати­ри­ча­ра. Њего­ви афо­ри­зми су пре­во­ђе­ни на: ита­лијн­ски, пољ­ски, енгле­ски, сло­ве­нач­ки, бугар­ски, маке­дон­ски, руски, чешки, румун­ски, немач­ки и баскиј­ски језик. Засту­пљен је у анто­ло­ги­ја­ма срп­ског афо­ри­зма, које су пре­ве­де­не и обја­вље­не у Ита­ли­ји, Пољ­ској, Сло­ве­ни­ји, Руму­ни­ји, Руси­ји и Шпанији.

Обја­вио је чети­ри књи­ге афоризама:
– Изгу­жва­не мисли;
– Сизи­фе, Србине!;
– Нера­ски­ди­ва веза;
– Вој­на тајна;
– при­ре­дио Анто­ло­ги­ју ново­сад­ског афо­ри­зма Печат времена.

Добит­ник је више зна­чај­них награда:
– ВИБ-ове награ­де коју доде­љу­је лист „Поли­ти­ка“;
– Злат­не каци­ге на Међу­на­род­ном фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Крушевцу;
– Две прве и јед­не дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Чиви­ја­ди у Шапцу;
– Награ­де „Бије­ли Павле“ за нај­бо­љег афо­ри­сти­ча­ра на 5. црно­гор-ском фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Даниловграду;
– Награ­де „Дими­три­је Фру­шић“ коју доде­љу­је Удру­же­ње нови­на­ра Војводине;
– Злат­не пла­ке­те за афо­ри­зам на 14. Међу­на­род­ном фести­ва­лу афо­ри­зма и кари­ка­ту­ре – Стру­ми­ца 2013.;
– Награ­де „Вук Гли­го­ри­је­вић“ на 11. Сати­ра-фесту (2013).
[/tab]

[tab title=“Детаљније“]
Линк: „Ћути и пли­вај“ Нину­са Несто­ро­ви­ћа у изда­њу „Арти­је“
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“АРТИКУЛИСАЊЕ (пое­зи­ја, 2014)“] [tab title=“Књига 8″] Еди­ци­ја „Ура­дак“, број 1

Изда­вач: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“

Глав­ни уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Небој­ша Петронијевић

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 200 примерака

78 стр. ; 21 cm ; латиница

ISBN 978-86-89281-07-1

Цена: 300 дин. + пошта­ри­на[/tab]

[tab title=“Аутори“]
– Алек­си­на Ђорђевић
– Вла­ди­ца Миленковић
– Мар­ко Антић
– Мари­ја Миладиновић
[/tab]

[tab title=“Рецензија“]* * *

Има књи­га које могу да рас­пла­чу, да насме­ју и исме­ју, које могу да обо­га­те, али и оних које могу да раср­де, ако већ на почет­ку не досаде.

Овде неће бити речи о њима.

Збор­ник „Арти­ку­ли­са­ње“ је међу сво­јим кори­ца­ма сабрао збир лир­ских моме­на­та посе­ја­них да про­кли­ја­ју тек у има­ги­на­ци­ји оно­га који чита.

Ово под­ра­зу­ме­ва искре­ност чита­о­ца пре­ма самом себи и спрем­ност да се чује оно неви­дљи­во и уобли­чи неизречено.

Четво­ро ауто­ра засту­пље­них у овој књи­зи, при­дру­жу­ју сво­је импре­си­је кроз тума­че­ња јед­ног пој­ма чији је анто­ним дале­ко попу­лар­ни­ји у нашој сре­ди­ни. Они се не усте­жу да вам „дишу за вра­том“, не бисте ли ви окре­ну­ли гла­ву, а можда чак и отво­ри­ли очи. Сва­ко на свој начин, они ини­ци­ра­ју побуну.

Пођи­мо редом:

Испо­вед­на пое­зи­ја Алек­си­не Ђор­ђе­вић, суп­тил­но арти­ку­ли­ше мит о соп­стве­но­сти не при­хва­та­ју­ћи дистан­цу са интим­ним и про­ла­зним. Она ула­же себе у рискант­ној игри међу­људ­ских одно­са, иако зна да је игра од пам­ти­ве­ка наме­ште­на, и да „… све се већ деси­ло / са таквом сна­гом / да је само одјек остао / уме­сто ствар­ног живота“!

Вла­ди­ца Милен­ко­вић, зби­ља нео­збиљ­но арти­ку­ли­ше озбиљ­ном зби­љом, чине­ћи и јед­но и дру­го под­но­шљи­ви­јим за живот. Сво­ју уло­гу миро­твор­ца опо­не­на­та, он спро­во­ди кроз емо­тив­но и теле­сно, све­стан чиње­ни­це да Добро и Зло пре­ви­ја­ју „ране међу­соб­но, не би ли рат што дуже трајао“!

Мар­ко Антић, за разли­ку од дру­гих, не арти­ку­ли­ше ништа. Он, очи­ма успут­ног про­ла­зни­ка, посма­тра социо-пси­хо-сомат­ске игра­ри­је и оста­вља их да оста­ну неар­ти­ку­ли­са­не. При­зо­ри које осли­ка­ва, а који су при­сту­пач­ни и позна­ти, глав­ни су носи­лац њего­ве пое­ти­ке, а то је пое­ти­ка која над­ра­ста око­шта­ле фор­ме и стро­ге дог­ме сво­јом тра­га­лач­ком игром духа и ефект­ним песнич­ким умећем.

Мари­ја Мила­ди­но­вић је мла­да пое­те­са која арти­ку­ли­ше машта­ри­је. Она пое­зи­јом машта, а машта јој је песма. Она зна да „иона­ко су све ствар­но­сти погре­шне“ и зато је ради­је у дослу­ху са над­ре­ал­ним. Лепр­ша­ва, и са ујед­на­че­ним зама­хом кре­а­ци­је, Мари­ји­на пое­ти­ка луцид­но нас оба­сја­ва и милује.

Све у све­му, овај збор­ник је још јед­но добро­до­шло књи­жев­но оства­ре­ње у нашој праг­ма­тич­ној ствар­но­сти. Можда ће баш ова књи­га бити кључ­на за повра­так пове­ре­ња у песнич­ку уметност!

Небој­ша Петро­ни­је­вић, књижевник

[/tab]

[tab title=“Детаљније“]
Линк: Арти­ку­ли­са­ње – први „ура­дак“ Библи­о­те­ке Артија
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“Селадон Павло­вић – НЕБЕСНА КЊИГА (збор­ник афо­ри­за­ма, 2014)“] [tab title=“Књига 7″] Изда­вач: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“

Глав­ни уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Огњен Шестић

Илу­стра­ци­ја на кори­ци: М. Шон­га­у­ер: Иску­ше­ње св. Антонија

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 400 примерака

106 стр. ; 21 cm ; лати­ни­ца ; твр­ди повез

ISBN 978-86-89281-06-4

Цена: 400 дин. + пошта­ри­на[/tab]

[tab title=“Аутори“]
– Јован Јова­но­вић Змај
– Сте­ван Сремац
– Божи­дар Кнежевић
– Бра­ни­слав Нушић
– Јован Дучић
– Нико­лај Велимировић
– Душан Радовић
– Вла­ди­мир Була­то­вић Виб
– Мили­во­је Јозић
– Митар Митровић
– Бра­на Црнчевић
– Васка Јукић Марјановић
– Мило­ван Илић Минимакс
– Мати­ја Бећковић
– Раде Јовановић
– Дејан Лопичић
– Павле Ковачевић
– Или­ја Марковић
– Рас­т­ко Закић
– Вито­мир Теофиловић
– Мило­ван Витезовић
– Мићо Лукић
– Алек­сан­дар Баљак
– Ивко Михајловић
– Алек­сан­дар Чотрић
– Горан Радосављевић
– Вла­ди­ца Миленковић
– Алек­сан­дар Новаковић
– Томи­слав Марковић
– Милан Павловић
– Мио­драг Стошић
[/tab]

[tab title=“Рецензија“]ЧЕКАЈУЋИ ФЕБА

Срби­ја је мала земља, а изгле­да­ла би још и мања да није на брдо­ви­том Бал­ка­ну. На њеним про­сто­ри­ма секу се сви путе­ви, сви ветро­ви и сви векови…

Кад се у јед­ној тако малој земљи роди само један вели­ки човек, она је још већа… А роди­ло их је се… Срби­ји, дакле, не мањ­ка пре­зен­та­тив­ног кадра ни у чему. Само у књи­жев­но­сти, кон­крет­ни­је афо­ри­зму, Павло­вић их је реги­стро­вао три­де­се­так… И то би, углав­ном, био одго­вор на пита­ње, због чега та мала земља сло­ви на Балкану…

Павло­вић, по сво­ме кази­ва­њу, није имао наме­ру да сачи­ња­ва анто­ло­ги­ју, али ће се она, упр­кос све­му, наћи у рука­ма сво­јих читалаца…

При­др­жа­ва­ју­ћи се сво­је рецеп­ту­ре, при­ре­ђи­вач их је нај­пре ода­брао, а потом свр­стао по годи­шти­ма, почев од нај­ста­ри­јег, Јова­на Јова­но­ви­ћа Зма­ја (1833-1904), па све до нај­мла­ђег, Мио­дра­га Сто­ши­ћа (1982.)…

Иду­ћи од ауто­ра до ауто­ра (од име­на до име­на), није тешко уочи­ти да се ради о нама добро позна­тим ства­ра­о­ци­ма, чија су име­на већ поо­дав­но уре­за­на у исто­ри­ју срп­ског афоризма.

Међу­тим, Павло­вић их је доста сим­бо­лич­но засту­пио, руко­во­ђен чиње­ни­цом да су њихо­ви афо­ри­зми и по више пута виђе­ни у прет­ход­ним анто­ло­ги­ја­ма и њихо­вим више пута поно­вље­ним изда­њи­ма. Осим њих, ту је и не мали број потен­ци­јал­них вели­ка­на из редо­ва мла­дих стваралаца…

Суде­ћи по кри­те­ри­ју­му у избо­ру афо­ри­за­ма, лако је запа­зи­ти да је при­ре­ђи­вач био знат­но накло­ње­ни­ји кла­сич­ном афо­ри­зму, чак и онда када днев­но-акту­ел­ни и анга­жо­ва­ни афо­ри­зам сво­јом садр­жи­ном, жести­ном и сати­рич­но­шћу озбиљ­но потре­са фоте­ље дубо­ко угње­жде­них властодржаца…

Послед­њих деце­ни­ју-две афо­ри­зам је код нас дожи­вео поср­ну­ће, баш као и чита­ва земља, а наро­чи­то у пери­о­ду ратом захва­ће­них годи­на. Уме­сто у наро­ду „кука и моти­ка“, у афо­ри­сти­ци инвек­ти­ва и грубијанство…

И с дру­ге стра­не; комен­та­ри, кон­ста­та­ци­је, резо­ни – про­за­ич­ност. Нигде мета­фо­ре и дру­гих књи­жев­них укра­са… А све у циљу, и под паро­лом, „про­ме­не вла­сти“ (чиста пар­ти­зан­шти­на), али и ста­ја­њу на пут дру­гим број­ним нега­тив­ним поја­ва­ма које су хара­ле земљом. Тих поја­ва је, нема сум­ње, било и у дру­гим земља­ма, па опет, нису нашко­ди­ле афо­ри­зму. Тако поред број­них мафи­ја свр­ста­них по раз­ним обла­сти­ма, код нас као да је посто­ја­ла јед­на и на пољу афо­ри­зма и сатире…

На сре­ћу, данас већ није све тако црно. „Иза обла­ка, дола­зи Феб“. То је оно што при­ре­ђи­вач жели да подву­че, вера у мла­де, чији су доме­ти непре­дви­ди­ви јер је њихо­во ства­ра­ла­штво још у успо­ну, те да је њихо­ве резул­та­те ису­ви­ше рано суми­ра­ти… Нај­за­сту­пље­ни­ји су, сва­ка­ко, ауто­ри сред­ње генерације. (…)

Узгред поме­ни­мо да је при­ре­ђи­вач ове нада­све лепе књи­ге, позна­ти афо­ри­сти­чар, Срба Павло­вић, овде под псе­у­до­ни­мом „Села­дон“, коме је, поред једа­на­ест аутор­ских насло­ва, Небе­сна књи­га, сед­ма у низу, након: Чети­ри јаха­ча афо­ка­лип­се и коњу­шар, Рат зве­зда или Вели­ке зађе­ви­це малих писа­ца, Пос­тлу­дус, Фацио-сати­ри­кум, Књи­га угур­су­за и прет­ход­не – Козо­ли­ци у срп­ској књижевности.

Огњен Шестић

[/tab]

[tab title=“Детаљније“]
Линк: „Небе­сна књи­га“ на Артији
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“Павица Вељо­вић – СИЗИФЕ, ПРОМЕНИ РУКУ (афо­ри­зми, 2014)“] [tab title=“Књига 6″] Изда­вач: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“

Глав­ни уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Милен Миливојевић

Илу­стра­ци­ја кори­ца: Нико­ла Драгаш

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 300 примерака

76 стр. ; 21 cm ; ћирилица

ISBN 978-86-89281-05-7

Цена: 300 дин. + пошта­ри­на[/tab]

[tab title=“Увод“]УВОД БЕЗ МЕЊАЊА РУКЕ

Као уред­ник овог изда­ња и као неко ко је од почет­ка до кра­ја био упо­знат са афо­ри­зми­ма Пави­це Вељо­вић, а које сам ишчи­тао више десе­ти­на пута, на њима темељ­но радио не мења­ју­ћи ни за педаљ оно што је прво­бит­но рече­но и, напо­слет­ку, напра­вио избор, осе­ћам се позва­ним да у уво­ду књи­ге напи­шем коју реч:

Мало је жен­ских ауто­ра у афо­ри­сти­ци који се са озбиљ­но­шћу посве­ћу­ју овој крат­кој књи­жев­ној фор­ми и који су спрем­ни да при­хва­те све кри­ти­ке и суге­сти­је како би напре­до­ва­ли у нече­му у шта су искре­но заљу­бље­ни, па је сто­га било вели­ко задо­вољ­ство ради­ти на јед­ном таквом руко­пи­су. Да не буде забу­не, није све тако жен­стве­но у афо­ри­зми­ма из ове књи­ге. Шта­ви­ше, жен­ска рука се у мно­ги­ма од њих уоп­ште не осе­ћа и тек се јави на махо­ве. Тако све до сери­је љубав­но-сек­су­ал­них афо­ри­за­ма који­ма се затва­ра књига.

А док не дође до затва­ра­ња, ОВУ КЊИГУ ПРОГЛАШАВАМ ОТВОРЕНОМ!

Вла­ди­ца Миленковић

[/tab]

[tab title=“Рецензија“]ОДГОВОР НА ЗАДАТЕ ГЛАВОБОЉЕ

Књи­гу „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ Пави­ца Вељо­вић отва­ра, какав је и ред у ова­квим при­ли­ка­ма, афо­ри­змом „Хва­там се за афо­ри­сти­чар­ско перо. Дакле, лете­ће пер­је“. И пер­је ствар­но лети – на три стра­не. Дефи­ни­шу­ћи афо­ри­зам као „вапа­јем душе за исти­ном“, аутор­ка овом мини­ја­тур­ном књи­жев­ном фор­мом казу­је исти­ну, нај-пре, под насло­вом „Злат­не решет­ке“, о акту­ел­ној ствар­но­сти и њеним акте­ри­ма у нашој земљи, да би у дру­гом делу књи­ге, насло­вље­ном „Тобо­ган мисли“, фило­зо­фе­ма­ма ста­ви­ла под лупу не мање акту­ел­на живот­на пита­ња, а у завр­шном делу, назва­ном „Злат­на риби­ца“, бави се на дели­ка­тан начин гло­бал­ним ерот­ским темама.

Некад су „мушки шови­ни­сти“ гово­ри­ли да међу афо­ри­сти­ча­ри­ма нема дама зато што оне не могу сво­ју мисао да саоп­ште са тако мало речи, коли­ко афо­ри­зам може да под­не­се, јер су, углав­ном, накло­ње­не знат­но дужим при­ча­ма и при­ча­њи­ма. Саме су то ого­ва­ра­ње опо­вр­гле, а и Пави­ца Вељо­вић је, ево, јед­на од њих и овом књи­гом успе­шно пока­зу­је да може крат­ко­ћом, духо­ви­то­шћу и сати­рич­но­шћу да над­ви­си и мно­ге који не при­па­да­ју дам­ском роду.

Не таји Пави­ца зашто пише: „Пишем кад ми зада­ју тему. Још боље кад ми зада­ју гла­во­бо­љу“. А тема за гла­во­бо­љу код нас је у изо­би­љу, што, на нашу жалост, сати­ри­ча­ри­ма иде нару­ку. Баве­ћи се нашим непри­ли­ка­ма, наша сати­ри­чар­ка гаран­ту­је: „Напра­ви­ће­мо ми Вели­ку Срби­ју, виде­ће­те! Напра­ви­ли смо и веће непри­ли­ке“, иако је и сама све­сна: „Сви кара­ва­ни су про­шли. Остао нам само лавеж“. При­том, ове две исти­не су у сагла­сју, нису кон­тра­дик­тор­не, што, опет на нашу жалост, спи­са­те­љи­ци може слу­жи­ти, нарав­но, на част.

При­зна­ју­ћи: „Слаб сам мате­ма­ти­чар, не рачу­нам на боље сутра“, Пави­ца казу­је оно што овде мисле сви, сем поли­ти­ча­ра (уко­ли­ко су и они, уоп­ште, искре­ни кад нам се обра­ћа­ју). А то „боље сутра“ она ова­ко опи­су­је (фигу­ра­тив­но, али сасвим увер­љи­во): „Држа­ва не изла­же свој народ тро­шко­ви­ма сахра­не. Поко­па­ва нас живе“. Таква „бри­га“ о наро­ду има и сво­ју дру­гу стра­ну: „Мртви су повла­шће­на кате­го­ри­ја гла­са­ча. Након избо­ра почи­ва­ју у миру“. Као да хоће да каже како и живи почи­ва­ју, али не могу да миру­ју. Ова избор­на поја­ва (кажу да је наш изум и да није тако редак) пру­жи­ла је при­ли­ку за црно­ху­мор­ну сати­рич­ност коју сре­ће­мо и на дру­гим мести­ма у овој књизи.

„Језик ми је тобо­ган мисли“, вели наша афо­ри­сти­чар­ка. Са тог тобо­га­на ређа­ју се мисли које, нарав­но, не пада­ју у воду јер Пави­ца каже: „Не знам да пли­вам, али одлич­но тала­сам“ и потвр­ђу­је то и ова­квим тала­са­њем: „Тру­лој ћупри­ји сва­ка Дри­на је кри­ва“, или „Ни веран пас, ни добар човек не лају без разло­га“, па „Кад је језик бржи од паме­ти, ноге мора­ју бити још брже“… Језик, дабо­ме, није код Пави­це само сим­бол гово­ре­ња (и вер­бал­них дели­ка­та), него и сред­ство умет­нич­ког изра­жа­ва­ња јер је он, како је то већ дав­но рече­но, зави­чај сва­ког писца.

Бли­зу самог почет­ка књи­ге, пишу­ћи о крив­ци­ма за рат и о крив­ци­ма у рату, афо­ри­змом „Да смо уме­сто рато­ва води­ли љубав, било би више неви­них“, аутор­ка нам наја­вљу­је и сво­ју тре­ћу, све­оп­шту свет­ску тему зва­ну љубав. И кад је већ први круг афо­ри­за­ма назван „Злат­не решет­ке“, ово­ме баш при­ли­чи наслов „Злат­на риби­ца“. У овом циклу­су је и афо­ри­зам са „наслов­ним ликом“ књи­ге: „Жене би данас воле­ле Сизи­фа. Он је неу­мор­но гурао“.

И у овим афо­ри­зми­ма Пави­ца Вељо­вић, као досто­јан­стве­на дама, помно пази да из при­ма­мљи­ве еро­ти­ке не пре­ђе тан­ку лини­ју пре­ко које је вул­гар­на пор­но­гра­фи­ја. Вешто се пои­гра­ва­ју­ћи речи­ма и њихо­вим пре­не­се­ним, ласцив­ним зна­че­њи­ма, она даме ова­ко саве­ту­је: „Кад мушка­рац каже да има 25, питај­те га и за годи­не“. Или се, у чети­ри ока, жали како „Данас поште­на жена нема с ким да од мужа напра­ви рого­њу“. Тај про­блем поште­них жена код мушка­ра­ца се друк­чи­је мани­фе­сту­је: „Песи­ми­ста веру­је да су све жене лаке. Опти­ми­ста се томе нада“. Од вере до наде кра­так је корак. Иста је ствар, пре­ма аутор­ки­ном нала­зу, и међу жена­ма: „Нема разли­ке изме­ђу прин­ца и коња. На кра­ју се удаш за јед­ног од те дво­ји­це“. Тако на тему о мушко-жен­ским или жен­ско-мушким одно­си­ма гле­да Пави­ца Вељо­вић – пот­пу­но рав­но­прав­но. Она­ко како би то, веро­ват­но, и у љуба­ви тре­ба­ло да буде. А чија је љубав­на жеља већа, тешко је одго­нет­ну­ти, па она позна­та леген­да (по којој је ова гру­па афо­ри­за­ма и доби­ла свој наслов) о злат­ној риби­ци која испу­ња­ва, обич­но, три жеље, у интер­пре­та­ци­ји духо­ви­те афо­ри­сти­чар­ке ова­ко изгле­да: „Ти си моја жеља. Зами­сли ми рибицу!“

Сати­рич­ни дух и духо­ви­та сати­рич­ност не мањ­ка­ју Пави­ци Вељо­вић, која се опре­де­ли­ла за ову фор­му, која јесте крат­ка, али тиме не ускра­ћу­је задо­вољ­ство чита­ња. А изда­вач ће, обја­вљи­ва­њем ове књи­ге, то задо­вољ­ство пру­жи­ти свим чита­о­ци­ма. У вре­ме кад се за књи­гу има све мање вре­ме­на, то је пот­хват вре­дан сва­ке пажње и, исто­вре­ме­но, лепо и заслу­же­но при­зна­ње сме­лој сати­ри­чар­ки Пави­ци Вељовић.

Милен Мили­во­је­вић

[/tab]

[tab title=“О ауто­ру“]Пави­ца Вељо­вић, рође­на је 1978. годи­не у Новом Саду.

Афо­ри­змом се бави тек пар годи­на. Засту­пље­на је у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ (КУА Арти­ја, Пара­ћин, 2013). Обја­вљи­ва­ла је у штам­па­ним и елек­трон­ским меди­ји­ма (нови­не, часо­пи­си, интер­нет сајтови).

Поред афо­ри­за­ма, бави се писа­њем крат­ких при­ча и ске­че­ва за ТВ емисије.

Живи у Сурчину.
[/tab]

[tab title=“Детаљније“]
Линк: Сизи­фе, про­ме­ни руку – шеста Арти­ји­на књига
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“Горан Радо­са­вље­вић – ТАШТИНА ТАШТИНА (афо­ри­зми, 2014)“] [tab title=“Књига 5″] Изда­вач: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“

Глав­ни уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Коста Павловић

Илу­стра­ци­ја књи­ге: Сло­бо­дан Срдић, Миро Георгиевски

Тех­нич­ка обра­да: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 200 примерака

172 стр. ; 21 cm ; ћирилица

ISBN 978-86-89281-04-0

Цена: 300 дин. + пошта­ри­на[/tab]

[tab title=“Рецензија“]ЂАВО КОЈИ НЕ СПАВА

Реак­ти­ви­ра­њем Лиге духо­ви­тих дошло је до пра­ве инва­зи­је мла­дих сати­ри­ча­ра, али и оних који­ма рани­је није пру­жа­на при­ли­ка да се афир­ми­шу. Аутор књи­ге, која је пред нама, Ташти­на ташти­на, Горан Радо­са­вље­вић, само је један од број­них. Њего­во ства­ра­ла­штво, гле­да­но кроз тема­ти­ку, сеже у дав­не 90-те. Толи­ко је тре­ба­ло да доче­ка сво­јих пет мину­та, али и да испе­че занат. Сада, када је све про­шло, и када отво­ри сво­ју књи­гу, све пра­шта и све заборавља.

Срп­ска сати­ра је, ина­че, рела­тив­но мла­да. Прва књи­га Мали буквар за вели­ку децу, Миха­и­ла Мак­си­мо­ви­ћа, штам­па­на је 1792. годи­не. У Евро­пи куди­ка­мо рани­је, док заче­так афо­ри­зма, ретро­ак­тив­но гле­да­но, зала­зи дубо­ко у исто­ри­ју ста­ре ере. После поја­ве већ поме­ну­те прве књи­ге при­ре­ђи­ва­ча Сте­фа­на Нова­ко­ви­ћа, срп­ска сати­ра је ишла узла­зном пута­њом и у тала­си­ма. Нај­сна­жни­ји је дана­шњи „Бео­град­ски афо­ри­сти­чар­ски круг”, док пре­ђа­шњу трој­ку (Душа­на Радо­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Була­то­ви­ћа Виба и Бра­ну Црн­че­ви­ћа), мно­ги и данас сма­тра­ју нај­у­спе­шни­ји­ма. На повр­ши­ну нај­ра­зор­ни­јег тала­са испло­вио је он, наш Горан Радо­са­вље­вић, аутор ове књи­ге, који као већ иску­сни капе­тан, брзи­ном од седам миља, пло­ви нашим деце­ни­ја­ма узбур­ка­ним вода­ма. Поред сво­јих изу­зет­них орга­ни­за­ци­о­них спо­соб­но­сти, он је, не први пут, испо­љио и сво­ју ства­ра­лач­ку спо­соб­ност. Да је тако, све­до­чи и њего­ва штам­па­на књи­га Хле­ба и цига­ра 2011. годи­не. Уз то, њего­ви бисе­ри из обла­сти афо­ри­сти­ке, већ дав­но су нашли места у број­ним про­ан­то­ло­гиј­ским књи­га­ма. Не изо­ста­ју ни награ­де, али поме­ни­мо да је он и сам при­ре­ђи­вач или коа­у­тор неко­ли­ци­не запа­же­них књи­га. Оно што би још било вред­но поме­на, илу­стра­ци­је ради, је поне­ки од њего­вих хумо­ри­стич­ко-сати­рич­них бисе­ра. У том сми­слу ваља иста­ћи да су мно­ги од њих већ дав­но напу­сти­ли кори­це или руко­пи­се буду­ћих књи­га и кре­ну­ли светом…

Не падај­те у ватру!
Још вас гулимо.

Пре­ци­зно мик­со­ва­на кре­а­ци­ја духа и сати­ре, а сна­га овог разор­ног афо­ри­зма сеже до кости. Ана­ли­за­ма нигде кра­ја. Коли­ко би само стра­ни­ца тре­ба­ло да се све каже што овај бисер заслу­жу­је. Пре све­га о њего­вој дубо­кој иро­ни­ји, коју садр­жи у себи. Међу број­ним афо­ри­зми­ма често наи­ла­зи­мо и на афо­ри­зме само­кри­тич­ке природе:

Он је крив.
Испра­ви­те ме ако грешим.

Оно што кра­си ова­кву врсту њего­вих афо­ри­за­ма, сва­ка­ко је суп­тил­ност, тек наго­ве­ште­на сум­ња, што би се могло сма­тра­ти посеб­но вред­ним. А што се тиче само­кри­ти­ке, могу­ће је још да жели прво на себи, а касни­је и на број­ним дру­штве­ним поја­ва­ма да испо­љи сву сво­ју сати­рич­ну жести­ну. Један од таквих њего­вих афо­ри­за­ма сва­ка­ко је:

Има­мо времена.
Још се сви­ра на нашем Титанику.

Код афо­ри­зма:

Ђаво не спава.
Сади тикве.

иска­зан је наш вечи­ти скеп­ти­ци­зам због све­га веко­ви­ма пре­жи­вља­ва­ног. Међу број­ним ново­о­тво­ре­ним тема­ма, које дају све­жи­ну књи­зи, обра­ђе­не су и неке, назо­ви­мо виђене:

Мно­го је нау­чио од иследника.
Добио је бати­не за памћење.

што сва­ка­ко не може да поква­ри, ина­че, добру садр­жи­ну књи­ге. Али и поне­ке од дневно-актуелних:

Нико не зна шта носе дању, а шта ноћу.

Иако днев­но-акту­ел­ни, овај афо­ри­зам може да тра­је зау­век. Кра­ђи, кри­ми­на­лу и коруп­ци­ји, никад краја…

Гора­ну још мно­го ова­кве инспи­ра­ци­је, а чита­о­ци­ма при­јат­но дру­же­ње са овом нада­све садр­жај­ном књигом.

Коста Павло­вић

[/tab]

[tab title=“О ауто­ру“]Горан Радо­са­вље­вић, рођен је 1969. годи­не у Београду.

Обја­вио јед­ну књигу:

• Хле­ба и цига­ра (УБСС Јеж, 2011)

Засту­пљен у књигама:

• Епру­ве­то, сре­ћан ти 8. март (Орбис, 1993)
• Тач­но у подне (Пери­ца Јокић, Либер­тас, Бије­ло Поље, 1998)
• Antologijа ex yu аforizа­mа (Dhira Verlag, Швај­цар­ска, 2011)
• Изва­ја­не мисли 4 (Цен­тар за кул­ту­ру и умет­ност Алек­си­нац, 2011)
• Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
• Дри­блинг духа (збор­ник афо­ри­за­ма о спор­ту, Mozzart, Бео­град, 2012)
• Нај­кра­ће при­че 2012 (Алма, Бео­град, 2013)
• Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

При­ре­дио две књиге:

• Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
• Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

Добит­ник је признања:

• Злат­на каци­га за афо­ри­зам (Међу­на­род­ни фести­вал хумо­ра и сати­ре у Кру­шев­цу, 2012)

Адми­ни­стра­тор сај­та Лига духо­ви­тих, као и исто­и­ме­не стра­ни­це и гру­пе на Фејсбуку.

Интер­нет адре­са ауто­ра: radosavljevic.net.
[/tab]

[tab title=“Детаљније“]
Линк: „Ташти­на ташти­на“ – пета књи­га у изда­њу „Арти­је“
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“Владица Милен­ко­вић – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ (афо­ри­зми, 2014)“] [tab title=“Књига 4″] Изда­вач: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“

Глав­ни уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Села­дон Павловић

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 500 примерака

96 стр. ; 21 cm ; ћирилица

ISBN 978-86-89281-03-3

Цена: 300 дин. + пошта­ри­на[/tab] [tab title=“Рецензија“]РЕЦЕНЗИЈА ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ

Иако тек у наја­ви, буду­ћа, тре­ћа књи­га пара­ћин­ског писца Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, под насло­вом: „За сва­ки слу­чај“, недво­сми­сле­но уве­ра­ва у сво­ју свр­сис­ход­ност. Мало је писа­ца који зна­ју тако да иза­зо­ву зна­ти­же­љу и побу­де осе­ћај лепог, као што, деце­ни­ју и више, садр­жи­ном сво­јих књи­га, тако успе­шно чини он, наш Влај­че, сво­јим, већ дуже годи­на, вер­ним читаоцима.

Као ства­ра­лац, Милен­ко­вић сва­ка­ко при­па­да мла­дој гене­ра­ци­ји. Међу­тим, по оно­ме што он са толи­ко успе­ха и уме­ћа пре­зен­ту­је јав­но­сти, са задо­вољ­ством се може закљу­чи­ти да је у завр­шној фази фор­ми­ра­ња сво­је књи­жев­но-умет­нич­ке личности.

И поред тога што је лепе­за њего­вог књи­жев­но-ства­ра­лач­ког рада и инте­ре­со­ва­ња дале­ко шира: про­за, пое­зи­ја и др., Вла­ди­ца је пре­вас­ход­но афо­ри­сти­чар. И то није све, небро­је­но пута је пока­зао свој изу­зе­тан сми­сао на орга­ни­за­ци­о­ном пољу: број­не хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не при­ред­бе, пред­ста­вља­ње вели­ка­на наше књи­жев­но­сти, као и оних који ће тек бити, и про­мо­ви­са­ње њихо­вих дела, како у земљи, тако и шире. Тако­ђе је врстан орга­ни­за­тор изло­жби кари­ка­ту­ра, илу­стра­ци­ја и др., па све до врло зна­чај­них годи­шњих мани­фе­ста­ци­ја, као што су фести­ва­ли и „сати­ри­ко­ни“.

Уз то, први је човек Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ – вели­ки је енту­зи­ја­ста. Но, да се вра­ти­мо књизи…

Књи­га под насло­вом „За сва­ки слу­чај“, како је у наја­ви рече­но, биће као и прет­ход­не: пит­ка, чит­ка… што је и оче­ки­ва­но. А, да би се то и оби­сти­ни­ло, писац је, поред добре хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не садр­жи­не, вели­ку пажњу посве­тио и дру­гим дета­љи­ма, као што су тех­нич­ки ефек­ти и естет­ски изглед књиге.

Поде­ле по погла­вљи­ма, која су добро осми­шље­на, има­ју за зада­так да раз­би­ју моно­лит­ност и ужи­ве чита­о­ца у садр­жи­ну књи­ге. Али да се не задр­жа­ва­мо на томе, ваља крат­ком ана­ли­зом, илу­стра­ци­је ради, обра­ди­ти пре­гршт афо­ри­за­ма, који су пред­мет целине.

„Напра­ви­ли смо дистан­цу од наших веков­них непри­ја­те­ља. Они корак напред, ми корак назад“. Коле­га Милен­ко­вић је у овом слу­ча­ју могао да буде и жешћи. Не иде­мо ми уна­зад кора­ком клај-клај… У пита­њу је фор­си­ра­ни марш…

„За отаџ­би­ну срце бије изну­тра, а поли­ци­ја спо­ља“… Љубав пре­ма отаџ­би­ни, очи­глед­но, сва­ко види на свој начин, срце дожи­вља­ва на један, а поли­ци­ја на дру­ги… На чове­ку је само да седи и пла­че… Али како све­му јед­ном дође крај, то и стр­пље­њу и трпље­њу, наш врли сати­ри­чар у нена­ла­же­њу повољ­ни­јег реше­ња, пун оча­ја и беса изго­ва­ра сле­де­ће: „Пре­ко обе­ћа­них брда и доли­на не може тако лако да се пре­ђе. Једи­но пре­о­ста­је – марш!“…

„Све нам је горе, а ми упор­но иде­мо ка дну“. Тоне­мо као Тита­ник, све дубље и дубље, док су виси­не о који­ма наш сати­ри­чар мета­фо­рич­но гово­ри резер­ви­са­не за више сло­је­ве. Они су тај небе­ски народ.
„Наши игра­чи зна­ју како се побе­ђу­је. Про­тив­ни­ци им то пока­зу­ју из утак­ми­це у утак­ми­цу”… Тако је то, а и како би дру­га­чи­је било, када су нам игра­чи непо­бе­ди­ви, а руко­во­ди­о­ци несме­њи­ви. Кад је међу нави­ја­чи­ма Тре­ћи свет­ски, а терен Косо­во равно.

И као што обич­но бива, један љубав­ни, али не и једи­ни: „Не могу сви да нас воле. Неки би хте­ли и нешто више од тога“… Пустим жеља­ма нигде кра­ја… Пру­жиш неко­ме прст, а он би целу руку. Узгред и један „опти­ми­стич­ки“: „Са про­ле­ћем живот ће нам се про­ме­ни­ти из коре­на. Има­ће­мо шта да пасемо“.

Села­дон Павловић

[/tab]

[tab title=“Реч ауто­ра“]ЗАВРШНА РЕЧ ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ

Ово је књи­га која је за сва­ки слу­чај уз прет­ход­не две затво­ри­ла круг од сигур­но пуних 15 годи­на мог бавље­ња афо­ри­змом, чији број апсо­лут­но није важан.

У њеном ства­ра­њу уче­ство­ва­ли су за сва­ки слу­чај сви који су на неки начин били део афо­ри­за­ма, било као „глав­ни јуна­ци“ или „ста­ти­сти“, било као заљу­бље­ни­ци у хумор и сати­ру или само слу­чај­ни чита­о­ци који су поне­ким „сви­ђа­њем“ или комен­та­ром, пре­вас­ход­но на дру­штве­ној мре­жи Фејс­бук, пока­за­ли реак­ци­ју. С обзи­ром на те ути­ске и помо­ћи при избо­ру афо­ри­за­ма од стра­не ува­же­них коле­га сати­ри­ча­ра Пери­це Јоки­ћа, Моми­ра Ста­ни­са­вље­ви­ћа и Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа, на чему им се овом при­ли­ком за сва­ки слу­чај захва­љу­јем, ода­бра­ни афо­ри­зми су како темат­ски, тако и стил­ски пока­за­ли коли­ко афо­ри­зам може да иде широ­ко у распо­ну од сати­ре до хумо­ра и назад, а да иза­зо­ве под­јед­на­ку пажњу и код писа­ца и код читалаца.

За сва­ки слу­чај захвал­ност иде и Општи­ни Пара­ћин на чијем је рас­пи­са­ном кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри подр­жа­но обја­вљи­ва­ње ове књи­ге, која је у стар­ту била зами­шље­на као књи­га која би поред афо­ри­за­ма садр­жа­ла и сати­рич­не песме и при­че. Међу­тим, песме и при­че су за сва­ки слу­чај оста­вље­не за неку дру­гу прилику.

У сва­ком слу­ча­ју, моје је било само да напи­шем афо­ри­зме. Нарав­но, за сва­ки случај.

аутор

[/tab]

[tab title=“О ауто­ру“]Вла­ди­ца Милен­ко­вић, рођен је 20. новем­бра 1973. годи­не у Пара­ћи­ну, где и данас живи и ствара.

Пише хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не фор­ме и пое­зи­ју. Обја­вио књи­ге афо­ри­за­ма: „Кри­тич­на маса“, у дво­а­у­тор­ској дво­стра­ној књи­зи „Жиго­са­ње“ („Емпи­реј“ Бео­град, Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон и Кул­тур­ни цен­тар Пара­ћин, 2005.) и „Доси­је ФенИКС“ („Алма“ Бео­град и Кул­тур­ни цен­тар Пара­ћин, 2010.). При­ре­дио два Алма­на­ха афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка“ (2012.) и „Афо­те­ка 2“ (2013.), оба у изда­њу КУА „Арти­ја“ и Интер­нет сај­та „Лига духовитих“.

Један од осни­ва­ча Сати­рич­не позор­ни­це Жики­шон, данас фести­ва­ла сати­ре и хумо­ра под истим нази­вом, и идеј­ни тво­рац Фести­ва­ла умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње“, оба у орга­ни­за­ци­ји Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ из Пара­ћи­на, чији је заступник.

Обја­вљи­вао и обја­вљу­је у више елек­трон­ских и штам­па­них меди­ја. Са афо­ри­зми­ма, крат­ким при­ча­ма и пое­зи­јом засту­пљен у више анто­ло­ги­ја и збор­ни­ка. Афо­ри­зми су му пре­во­ђе­ни на маке­дон­ски, немач­ки и енгле­ски језик.

За афо­ри­зме, пое­зи­ју и крат­ку при­чу награ­ђи­ван, међу који­ма је нај­зна­чај­ни­ја награ­да за нај­бо­љу сати­рич­ну при­чу „Сати­ра феста 2013“ у Београду.

Детаљ­ни­је о ауто­ро­вом ства­ра­ла­штву на интер­нет адре­си: artija.net/zasvakislucaj.
[/tab]

[tab title=“Детаљније“]
Линк: „За сва­ки слу­чај“ – нова књи­га афо­ри­за­ма Вла­ди­це Миленковића
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“Алманах афо­ри­сти­ча­ра – АФОТЕКА 2 (2013)“] [tab title=“Књига 3″] Изда­ва­чи: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ и Интер­нет сајт „Лига духовитих“

При­ре­ђи­ва­чи: Вла­ди­ца Милен­ко­вић, Горан Радо­са­вље­вић и Мио­драг Стошић

Уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зен­ти: Гру­јо Леро и Срба Павловић

Илу­стра­ци­ја кори­ца и књи­ге: Сло­бо­дан Срдић

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 500 примерака

171 стр. ; 21 cm ; латиница

ISBN 978-86-89281-02-6

Цена: 400 дин. + пошта­ри­на[/tab] [tab title=“Рецензија 1″]Неки нови афоризам

Након поја­ве прве АФОТЕКЕ, дру­ги исто­и­ме­ни алма­нах у изда­њу КУА “Арти­ја”, није морао дуго да чека. Угле­дао је све­тло дана мно­го рани­је него што је оче­ки­ва­но… Оно што је карак­те­ри­стич­но за алма­на­хе, то је да се поја­вљу­ју, након што се у јед­ној обла­сти, или већ оно­ме што та врста часо­пи­са тре­ти­ра, дође до зна­чај­ни­јих про­ме­на. У овом слу­ча­ју, уну­тар гру­пе Лига духо­ви­тих и гру­пе Шири­мо опти­ми­зам, дошло је до нео­че­ки­ва­ног пора­ста бро­ја чла­но­ва. Самим тим пред при­ре­ђи­ва­чи­ма се нашао и зна­тан број вред­них афоризама…

Карак­те­ри­стич­но је још да и овај дру­ги број алма­на­ха, тако­ђе, наста­вља у истом мани­ру: хумо­ран, сати­ри­чан, интри­ган­тан, врцав. За разли­ку од број­них доса­да­шњих књи­га слич­не при­ро­де, не сво­ди се на три теме (вођа, рато­ви – про­те­сни митин­зи, поли­ци­ја). При­ре­ђи­ва­чи таквих књи­га “одра­ди­ли су сво­је”, афо­ри­зам осло­бо­ђен инвек­ти­ве, гру­би­јан­ства, наи­ве и при­ми­ти­ви­зма. Вра­ћа се ново-ста­ро вре­ме. Земља кора­ча убр­за­ним кора­ци­ма ка Евро­пи, а афо­ри­зам ка књи­жев­ном. У при­лог овој тврд­њи иде и “јади­ков­ка” сати­ри­ча­ра прет­ход­не гене­ра­ци­је, који жали што није ства­рао у овом времену.

Међу­тим, у целој при­чи нај­ва­жни­је је да мла­ди дола­зе до свог заслу­же­ног места и про­сто­ра. А заслу­ге за то, сва­ка­ко, при­па­да­ју број­ним елек­трон­ским меди­ји­ма, које доса­да­шњи моћ­ни­ци не сти­жу да држе под сво­јом кон­тро­лом… Зна­чај­ну уло­гу оди­гра­ле су и поли­тич­ке про­ме­не у земљи, као и отва­ра­ње пре­ма све­ту и окру­же­њу… Реак­ти­ви­ра­ње Лиге духо­ви­тих, посеб­но је допри­не­ло томе.

Уз то, у књи­жев­но-умет­нич­ким кру­го­ви­ма мање је кла­нов­ских поде­ла, посеб­но у обла­сти хумо­ра и сати­ре. Обр­ну­тим редо­сле­дом изго­во­ре­но, сви ства­ра­о­ци ове нај­по­пу­лар­ни­је врсте, поста­ју моћни. (…)

Поја­вом бал­кан­ске дво­је­зич­не Анто­ло­ги­је афо­ри­за­ма на маке­дон­ско-срп­ско-хрват­ско-босан­ско-црно­гор­ском јези­ку, углед­ног маке­дон­ског књи­жев­ни­ка, пре­вас­ход­но сати­ри­ча­ра, Васи­ла Толев­ског, дошло се до сазна­ња да посто­ји и неки дру­ги афо­ри­зам, на што се, барем у Срби­ји, дав­но заборавило.

Ува­же­ни црно­гор­ски књи­жев­ник, ака­де­мик Жар­ко Ђуро­вић, и сам сати­ри­чар, сма­тра да добар афо­ри­зам, не мора увек да има жесто­ко упрт прст на ову или ону поја­ву. Афо­ри­зам по њему може бити и у овлаш фор­ми, али са обр­том који делу­је попут пра­ска. Таква при­кри­ве­на иро­ни­ја, вели он, има при­влач­ни­ју аро­му од оне директ­но изговорене…

Кад је говор о сати­ри, позна­ти хрват­ски сати­ри­чар Пајо Кани­жај у једом свом афо­ри­зму каже: “Један је коњ писао сати­ру, али су га убр­зо пре­тво­ри­ли у кобасицу”…

Посто­ји и при­ча о саста­вља­чи­ма анто­ло­ги­ја, где Nicolas Sebastien R. Chamfort каже како су при­ре­ђи­ва­чи слич­ни људи­ма који једу тре­шње. Нај­пре поје­ду нај­бо­ље, а на кра­ју не оста­ве нијед­не. Ова при­ча посто­ји и у вер­зи­ји где баба про­би­ра шљи­ве. Ја желим да веру­јем да наши при­ре­ђи­ва­чи нису има­ли таквих проблема.

Ипак, о сати­ри нај­бо­ље гово­ри Georg Christoph Lichtenberg, који каже: “Нај­фи­ни­ја је сати­ра неспор­но она у којој је изру­ги­ва­ње пове­за­но с тако мало пако­сти и с тако мно­го уве­ре­ња да на смех наго­ни и оне који­ма је упу­ће­на. А ја велим: наша сати­ра је нај­бо­ља, наши сати­ри­ча­ри су најбољи!

Коста Павло­вић

[/tab]

[tab title=“Рецензија 2″]О руко­пи­су алма­на­ха „Афо­те­ка 2“

Алма­нах АФОТЕКА 2 заслу­жу­је сва­ку пажњу и помен. Из оби­ља срп­ске, црно­гор­ске, маке­дон­ске и хрват­ске афо­ри­сти­чар­ске про­дук­ци­је издво­је­но је чак 570 ода­бра­них афо­ри­за­ма. Ауто­ри су бира­ни по вре­мен­ском и ври­јед­но­сном кључу.

Ако је ријеч о књи­жев­ном годи­шња­ку, а јесте, онда је овај алма­нах „више­го­ди­шњак“ – зато што на зани­мљив начин пред­ста­вља писце рође­не изме­ђу 1936. и 1985. годи­не, њих три­де­сет осам, засту­пље­них са по пет­на­ест афоризама.

При­ре­ђи­ва­чи су има­ли на уму чиње­ни­цу да су се, током мину­лих пет деце­ни­ја, јави­ле и одре­ђе­не, ста­ре и нове, нега­тив­не дру­штве­не поја­ве – које су пре­суд­но ути­ца­ле на фор­ми­ра­ње афо­ри­сти­чар­ске сви­је­сти. То је доказ више да се „ћуд тумо­ра дру­штва“ не мије­ња. Мије­ња­ју се само изазивачи!

У том пери­о­ду деси­ле су се видљи­ве про­мје­не, али је зада­так афо­ри­зма остао исти: не дати „малиг­ном тки­ву“ да се разви­ја на здра­вом тије­лу дру­штве­ног организма.

Ево како то изгле­да, посма­тра­ју­ћи пре­ма гене­ра­циј­ској при­пад­но­сти ауто­ра засту­пље­них у овом алманаху.

Живо­јин Ден­чић (1939) пише:

Нај­ве­ћи поду­хват буда­ла је
што су наве­ли памет­не да попуштају.

Сви, осим афо­ри­сти­ча­ра, наравно!

Пеко Лали­чић (1944) кон­ста­ту­је жало­сну чињеницу:

После демо­крат­ских про­ме­на људи су се пову­кли у себе.
И народ­не кухиње.

Душан Ђор­ђе­вић (1955) раз­от­кри­ва при­ро­ду вла­сти афо­ри­змом који освјешћује:

Дођу на власт са три подиг­ну­та прста,
а онда пока­жу шипак.

Маке­дон­ски афо­ри­сти­чар Васил Толев­ски (1956) утвр­ђу­је неве­се­лу стра­ну ста­ња у сво­јој земљи:

Ако се дока­же да је гроб
Алек­сан­дра Маке­дон­ског у Македонији,
онда смо он и ја сме­ште­ни у истој гробници.

Добро­на­мјер­но руга­ње демо­кра­ти­ји Жељ­ка Мар­ко­ви­ћа (1961) мора­ло би да наве­де на раз­ми­шља­ње њене стратеге:

Поста­ли смо неми све­до­ци демократије.
Ћути­мо и трпимо.

Пави­ца Јова­но­вић Вељо­вић (1978) има бистро­у­ман и тачан комен­тар поло­жа­ја жене данас:

Џабе ми је што сам лепа, згод­на и пожељна –
кад сам паметна.

Мио­драг Сто­шић (1982) црно­ху­мор­ним пара­док­сом Ја да узмем мито? Ма, дај! – раз­о­бли­ча­ва корум­пи­ра­ност као уби­стве­ну дру­штве­ну појаву.

Дру­га књи­га АФОТЕКЕ пра­ти ври­је­ме, као што га пра­те афо­ри­сти­ча­ри живом ријеч­ју и сна­жним мисли­ма о поја­ва­ма које ква­ре устрој­ство дру­штва, држа­ве, инсти­ту­ци­ја и нара­ви појединаца.

А сми­јех је нај­бо­љи лијек про­тив непод­но­шљи­ве дру­штве­не вру­ћи­не која је захва­ти­ла ове просторе.

Рецепт може про­пи­са­ти сва­ки од 38 љека­ра спе­ци­ја­ли­ста из овог алма­на­ха, који нам покла­ња­ју лепе­зу освје­жа­ва­ју­ћих афо­ри­за­ма да лак­ше под­не­се­мо гору­ће про­бле­ме, због којих се дано­ноћ­но знојимо.

Ова хумо­ри­стич­ка лепе­за добро нам дође док нер­во­зно чека­мо да истек­не ври­је­ме пара­док­са, јер „све тече. То сто­ји“ (Г. Радосављевић).

У АФОТЕЦИ 2, без чека­ња, на тац­ни доби­је­те пуну пор­ци­ју сми­је­ха од мај­сто­ра рије­чи – за чију је кухињ­ску вје­шти­ну потреб­на хра­брост, јер „хра­бар афо­ри­сти­чар вешто кори­сти свој језик. Лиже тањи­ре“ (В. Толевски).

„Кад се сми­јах – тад и бијах!“

Бије­љи­на, 25. авгу­ста 2013.

Гру­јо Леро, проф.

[/tab]
[tab title=“Детаљније“]
Линк: Афо­те­ка по дру­ги пут међу афористичарима
[/tab] [/tabs]

[tabs style=“default“ title=“Алманах афо­ри­сти­ча­ра – АФОТЕКА (2012)“] [tab title=“Књига 1″] Изда­ва­чи: Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ и Интер­нет сајт „Лига духовитих“

При­ре­ђи­ва­чи: Вла­ди­ца Милен­ко­вић, Горан Радо­са­вље­вић и Мио­драг Стошић

Уред­ник: Вла­ди­ца Миленковић

Рецен­зент: Вељ­ко Рајковић

Илу­стра­ци­ја кори­ца: Нико­ла Драгаш

Илу­стра­ци­ја књи­ге: Нико­ла Дра­гаш и Решад Султановић

Тех­нич­ка обра­да и кори­це: Вла­ди­ца Миленковић

Тираж: 500 примерака

106 стр. ; 21 cm ; латиница

ISBN 978-86-89281-00-2

Цена: 300 дин. + пошта­ри­на[/tab]

[tab title=“Извод из уво­да“]Улаз у Афотеку

… О вели­чи­ни овог Алма­на­ха гово­ри енту­зи­ја­зам и спрем­ност афо­ри­сти­ча­ра да нешто више учи­не за афо­ри­сти­чар­ску сце­ну, и уоп­ште хумор и сати­ру на овим про­сто­ри­ма, не чека­ју­ћи и не оче­ку­ју­ћи да неко дру­ги нешто учи­ни за њих. Ови­ме су сви афо­ри­сти­ча­ри из Срби­је, Босне и Хер­це­го­ви­не, Црне Горе, Маке­до­ни­је и Хрват­ске, који су узе­ли уче­шће, пока­за­ли да се уз мало добре воље и мало нов­ца може доћи до јед­ног ова­квог изда­ња о чијем ће ква­ли­те­ту, како укуп­но, тако и поје­ди­нач­но, нај­бо­љи суд дати чита­лач­ка публика.

Афо­ри­сти­ча­ри су сво­јим избо­ром афо­ри­за­ма, који су широ­ко темат­ски обу­хва­ти­ли нашу ван­вре­мен­ску сва­код­нев­ни­цу, при­ре­ђи­ва­чи­ма омо­гу­ћи­ли да дођу до нај­у­жег избо­ра афо­ри­за­ма сва­ког афо­ри­сти­ча­ра пона­о­соб, а да то не буде само пуко обја­вљи­ва­ње. Неки су одлу­чи­ли да чита­о­це под­се­те на сво­је већ дав­но обја­вље­не афо­ри­зме у аутор­ским збир­ка­ма или груп­ним изда­њи­ма, док су дру­ги желе­ли да их поча­сте сво­јим сасвим новим умо­тво­ри­на­ма и досет­ка­ма. На ово изда­ње не тре­ба гле­да­ти као на изда­ње анто­ло­гиј­ског типа. Сва­ки афо­ри­сти­чар који се нашао у Алма­на­ху пред­ста­вља само себе и свој рад, а у цели­ни ова­ква изда­ња могу само допри­не­ти да сва­ко поста­не још бољи афо­ри­сти­чар или потвр­ди­ти њихов ква­ли­тет. Поврх све­га, у Алма­на­ху су увр­ште­ни и афо­ри­зми рано пре­ми­ну­лог пара­ћин­ског сати­ри­ча­ра и кари­ка­ту­ри­сте Зора­на Мати­ћа Мазо­са из њего­ве дру­ге књи­ге афо­ри­за­ма „Fuck You!“ која се није поја­ви­ла у штам­па­ном издању. …

Вла­ди­ца Миленковић,
Заступ­ник КУА „Арти­ја“

[/tab]

[tab title=“Извод из рецен­зи­је“]Пра­сак духа и духовитости

… Посли­је без­број апо­те­ка, отво­ре­на је и прва АФОТЕКА, гдје може­те да нађе­те око 450 разли­чи­тих љеко­ва исте гру­пе. Љеко­ви су афо­ри­зми, а гру­па – хумор и сати­ра, са већом дозом сати­рич­но­сти. Повољ­ност је што се могу узи­ма­ти без реце­па­та и у доза­ма које сами одре­ди­те. Љеко­ви су таквог саста­ва да се могу кори­сти­ти више пута. Кон­тра­ин­ди­ка­ци­ја има: посли­је сва­ког узи­ма­ња, осје­ћа­ће­те се духов­но испу­ње­ни­јим, што ће, макар на крат­ко, бити бра­на и од нај­ма­њег стре­са. А зна­мо, коли­ки се зна­чај, посеб­но у нездра­вим дру­штви­ма, при­да­је стре­су као узроч­ни­ку боле­сти, одно­сно опа­сно­сти, како по физич­ко, тако и по мен­тал­но здра­вље. Ако жели­те пре­вен­тив­но дје­ло­ва­ти, ево рецеп­та: Читај­те алма­нах АФОТЕКУ!…

… Ско­ро сви иза­бра­ни афо­ри­зми испу­ња­ва­ју једа­на­ест кри­те­ри­ју­ма за добар, одно­сно успје­шан афо­ри­зам, што их је ске­ни­рао проф. др Ђуро Шушњић: ума­њи­ва­ње зна­ча­ја или зна­че­ња; вели­ко се огле­да у малом; пре­у­ве­ли­ча­ва­ње; крат­ко­ћа или саже­тост; дво­сми­сле­ност или више­сми­сле­ност; миса­о­ност или пара­докс; изне­на­ђе­ње или жао­ка; пре­кор или кри­тич­ност; мудрост или поу­ка; игра рије­чи­ма; нади­ла­же­ње локал­них усло­ва мје­ста и времена.

Ево нео­бо­ри­вих доказа:

НАТО нас није погодио.
Наста­вља­мо да живи­мо сво­је про­ма­ше­не животе.
Миро­слав Средановић

Не про­си­пај­те семе!
Можда није семе раздора.
Воји­слав Трумпић

У поде­ли рада нама је припало
да гаји­мо илузије.
Живо­јин Денчић

Буда­ла је што и патриота –
сама се јавља!
Коста Павло­вић

Уза­луд тра­жи­мо истину.
Иза­шла је на видело.
Милен Мили­во­је­вић

Иако ово нигде не води,
већ смо тамо.
Пеко Лали­чић

Има­мо излаз,
само су решет­ке уске.
Гру­јо Леро

Кад поли­ти­чар има све – лопов је.
Кад нема ништа – буда­ла је.
Милан Влај­ко­вић

Штрајк поли­ца­ја­ца није легалан.
Њих нема ко да бије.
Дра­ган Матејић

Ису­се, помози!
Жена ми опет пре­кр­сти­ла ноге.
Ђура Шефер Сремац

За оне који су сум­њи­ча­ви, ево дока­за истог сте­пе­на необоривости:

Годи­на није била баш сушна.
А, баш тада земља је пукла.
Живо­ти­је Д. Вучковић

Народ иза­бе­ре оне који га после газе.
Неће наш народ да га било ко гази.
Мићо Лукић

За Срби­ју би боље било
да је Лазар зака­снио на Косово.
Мио­драг Лазаревић

Мно­го тога ура­ди се под окри­љем мрака.
Зато се дању ништа не види.
Душан Ђор­ђе­вић

Дра­стич­но ми је осла­био имунитет.
Није­сам више у власти!
Решад Сул­та­но­вић

Власт је глав­ни про­и­звод избора,
а спо­ред­ни мозга.
Милу­тин Млађеновић

Изгу­био сам главу!
Молим поште­ног нала­за­ча да ми вра­ти капу.
Миле Гјор­гји­јо­ски

Када се гол­ман испру­жио коли­ко је дуг,
сви су жали­ли што је толи­ко кратак.
Абду­рах­ман Хали­ло­вић Ахил

Афо­ри­зам је траг који настаје
кад мисао зашкри­пи у кри­ви­ни вију­ге мозга.
Сло­бо­дан Ничић Манго

Рат­ни плен је подељен.
Јед­ни су пуни­ли џепо­ве, а дру­ги гаће.
Момир Ста­ни­са­вље­вић

За оне које је лак­ше уби­је­ди­ти него увје­ри­ти, ево дока­за од сред­ње мла­ђих и мла­ђих афо­те­ка­ра, који свје­до­че да писа­ње сјај­них афо­ри­за­ма није само при­ви­ле­ги­ја мало старијих:

Наро­де Срби­је, про­бу­ди се!
Исте­кло је рад­но време.
Зоран Матић Мазос

Све ради­мо за проценат.
У кри­зи смо сто посто.
Жељ­ко Марковић

Тре­ба им нова избор­на побједа.
Ника­ко да нас докусуре.
Пери­ца Јокић

Бри­нем о свом народу.
Морам и ја од нече­га да живим.
Милан Бутрић Танкеш

Аме­ри­кан­ци су нас бомбардовали.
Руси то раде обећањима.
Вој­кан Ристић

Није тач­но да паме­тан пише,
а буда­ла памти.
Има и буда­ла које пишу.
Горан Радо­са­вље­вић

Нашој Вла­ди, капа доље!
Можда нам нешто и удијеле.
Дин­ко Османчевић

Свет­ска кри­за нам није ни до колена.
Окре­ну­ли смо се наглавачке.
Вла­ди­ца Миленковић

Ако пла­не­ту буде заде­сио смак света,
Срби и Хрва­ти ће се свађати
ко је први нестао.
Мио­драг Стошић

Пре­пу­шта­ју­ћи вас ужит­ку чита­ња ври­јед­них афо­ри­стич­ких оства­ре­ња, што су их при­ре­ђи­ва­чи ода­бра­ли у мани­ру истин­ских анто­ло­ги­ча­ра, а има­ју­ћи у виду да је сати­ра, ипак, заслу­же­но доби­ла мје­сто које је јој више него при­па­да, цити­ри­ћу мага афо­ри­сти­ке Љуби­шу Маној­ло­ви­ћа: Гдје нема сати­ре – или је мно­го врли­на или је мало сло­бо­де! Закљу­чи­те сами!

Вељ­ко Рајковић

[/tab]
[tab title=“Детаљније“]
Линк: Обја­вљен Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка“
[/tab] [/tabs]