Члан Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ песник Мар­ко Антић је у субо­ту, 11. авгу­ста 2012. годи­не, уче­ство­вао на јед­нод­нев­ном песнич­ком фести­ва­лу „Kragujevac open poetry“ у орга­ни­за­ци­ји нефор­мал­не гру­пе „Pro Cult“ и СКЦ Крагујевац.

Мар­ко Антић се нашао међу 16 песни­ка из Срби­је и Хрват­ске које је жири ода­брао за уче­ство­ва­ње на фести­ва­лу, а на који је сти­гло седам­де­се­так при­ја­ва од ауто­ра из реги­о­на. Фести­вал је био так­ми­чар­ског карак­те­ра где су 16 песни­ка поде­ље­них у 8 паро­ва изла­зи­ли на песнич­ки дво­бој и тако све до фина­ла и конач­ног побед­ни­ка. А конач­ни побед­ник, како је одлу­чи­ла публи­ка, била је Вио­ле­та Ета Томић из Крагујевца.

На првом фести­ва­лу овог типа јужно од Бео­гра­да акце­нат је ста­вљен на начин изво­ђе­ња и чита­ња песа­ма, или попу­лар­ни­је сле­мо­ва­ње, а мање на сам ква­ли­тет пое­зи­је, што опет сва­ка­ко није недо­ста­ја­ло има­ју­ћи у виду да је пре све­га напра­вљен избор песни­ка који ће се такмичити.

Иде­ја покре­та­ња фести­ва­ла „Kragujevac open poetry” је успо­ста­вља­ње нове алтер­на­тив­не сце­не с које би се чуо живи, про­бра­ни говор мла­дих песнич­ких сна­га, као и покре­та­ње нове кул­тур­не инду­стри­је у Кра­гу­јев­цу и афир­ми­са­ње песни­штва кроз разли­чи­те медије.

„Kragujevac open poetry” у свом буду­ћем дело­ва­њу афир­ми­са­ће иде­ју пове­зи­ва­ња свих видо­ва умет­но­сти, уз уче­шће песни­ка, глу­ма­ца, музи­ча­ра, ликов­них умет­ни­ка, архи­те­ка­та и дизајнера.

Орга­ни­за­то­ри су наја­ви­ли да ће фести­вал већ сле­де­ће годи­не бити про­ду­жен на неко­ли­ко дана.

Песма с којом је Мар­ко уче­ство­вао на овом такмичењу:

МАКАРОНИ СА КЕЧАПОМ

Седео сам наспрам тебе и посма­трао те.
Ти си моја вршња­ки­ња, коле­ги­ни­ца са
факул­те­та, ком­ши­ни­ца и добра
другарица.

Обо­је смо у кон­флик­ту са очевима
и не зна­мо да пливамо.
Чак нам је и хоро­скоп­ски знак исти.

Вре­ме­на су, као и увек, била тешка
ми дале­ко од куће
живе­ли смо у скром­ним собама
и често би нас
мори­ла глад.

Дели­ли би све што имамо.

– Имаш ли још оних боно­ва за мен­зу – пита­ла си.

– Немам. А тво­је конзерве?

– Јуче је и зад­ња оти­шла. Ода­кле ти уоп­ште они бонови?

– Пре­ту­рао сам по газди­ном тава­ну и пронашао
неке порно-часописе.
Трам­пио сам их за боно­ве, са оним ћак­ну­тим Босанцем
из сусед­не улице.
Цела дека­да, ручак и вечера.

Потом би се обоје
гла­сно смејали.

– Ја држим дије­ту, али спре­ми­ћу теби, имам овде
мака­ро­не, кечап и неки зеј­тин, брзо ће
бити гото­во – рекла си.

– Хва­ла – рекао сам.

Убр­зо си пред мене ста­ви­ла тањир
пун тањир макарона
са кечапом.

Про­бао сам зало­гај, жва­као, прогутао.
Није ишло.

Поку­шао сам да будем хра­бар и наставио
али имао сам ути­сак да једем
уже­глог пацова.

– Зашто не једеш, шта није у реду?

– Не могу. Није до тебе, јед­но­став­но не могу.
Можда је неки састо­јак поква­рен. Извини.

Рас­пла­ка­ла си се.
Пла­ка­ла си тихо, па све гласније.

– У реду је, у реду је – поку­ша­вао сам да те утешим.

– Изла­зи напо­ље! Иди, јебига!

Почео сам да перем
тигањ.

– Оста­ви то и иди! Само иза­ђи! Иди, молим те!

Иза­шао сам, ква­ка, врата
па низ тро­шне дрве­не степенице
дво­ри­ште, капи­ја, био сам на
ули­ци, оти­шао сам.

Једи­но што сам тада
могао да
учиним.