Послед­њег дана месе­ца мар­та 2015. годи­не у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ обја­вље­на је нова књи­га афо­ри­за­ма „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Србе Павло­ви­ћа под псе­у­до­ни­мом Коста Павловић.

Рецен­зент књи­ге „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ са под­на­сло­вом „Пост­скрипт­не беле­шке“ је Мио­драг Сто­шић. Књи­га садр­жи 224 афо­ри­зма или, како у под­на­сло­ву књи­ге пише, „пост­скрипт­них досет­ки“ од који су неке:

Пиши­те сати­ру. Иза сва­ког афо­ри­зма сто­ји држава.

Шта има народ да живи, кад је толи­ко оних који живе за народ.

Кад смо сти­гли до рас­кр­шћа, путе­ви су поче­ли да нам се крсте.

Лако је жени да буде борац, кад је рође­на за метак.

Има и дале­ко бољих од нас, али ми не жели­мо да иде­мо толи­ко далеко.

Песма их је толи­ко поне­ла да их је ђаво однео.

Сту­бо­ва на сва­ком кора­ку, а све да бисмо се чук­ну­ли у главу.

И кад смо у гов­ни­ма има­мо меру. Ништа пре­ко гуше.

Док је био на дрве­ту, човек је дело­вао узвишеније.

Мала вра­та на која је демо­кра­ти­ја ушла, за њу су као скројена.

Зна­мо ми те што живе од данас до сутра. Ника­ко душу да одморе.

Говор вође је од бит­ног зна­ча­ја. То јача веру у Бога.

У земљи дуго није било реда. А онда се неко досе­тио несташица.

Није да се ништа не пости­же пре­ко ноћи. А пораст наталитета?

Чове­ка који ради нао­па­ко, тешко је пре­о­бра­ти­ти. Јер не жели да ради наопако.

Сара­ђу­јем са поли­ци­јом. Упу­ћу­јем их на оне који при­ча­ју о поштењу.

Књи­жев­ни­ци о све­му пишу, само не о себи. А могло би нешто под насло­вом: „Глад­не душе“.

Оне, који мало-мало па ето их, осе­ћа­мо као код сво­је куће.

О палим херо­ји­ма народ пева. Шта зна народ шта је жалост.

На бољи живот неће­мо још дуго чека­ти јер неће­мо дуго издржати.

Кад раз­го­ва­рам са ком­ши­јом, он не чује. А кад про­ту­рим коју са ком­ши­ни­цом он чује.

У циљу очу­ва­ња мен­тал­ног здра­вља, чини­мо искљу­чи­во оно што је ван памети.

Добио сам два­де­сет и пет по туру. Мени не тре­ба сто пута понављати.

Нај­го­ре је кад чове­ку поне­ста­не маште. Не сти­же да ради свашта.

По дола­ску на одре­ди­ште, вој­ни­ци пови­ка­ше ово је, капе­та­не, марш у пич­ку материну.

Србо­љу­бу Срби Павло­ви­ћу, рође­ном 1942. годи­не, ово је два­на­е­ста књи­га афо­ри­за­ма чиме је број обја­вље­них афо­ри­за­ма дости­гао до 8001.

За наслов­ну стра­ну књи­ге иза­бра­на је илу­стра­ци­ја Пеђе Ђако­но­ви­ћа Ђако­на.

„Чове­че на свом месту, поме­ри се“ је једа­на­е­ста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја и дру­га која је пот­пи­сао Срба Павло­вић. Прет­ход­ну као Села­дон Павло­вић, при­ре­див­ши збор­ник афо­ри­за­ма „Небе­сна књи­га“ са афо­ри­зми­ма 31-ог аутора.