У Библи­о­те­ци Арти­ја је покре­ну­та нова еди­ци­ја „Про­за­ик“ у којој је обја­вље­на прва књи­га, а укуп­но три­на­е­ста у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, и први роман Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић „Не веруј речима“.

Рецен­зент књи­ге је Ива­на Пекић Мили­мар­ков, која је под насло­вом „Не веруј речи­ма – При­ча о живо­ту и њего­вим апсур­ди­ма“ запи­са­ла о роману:

Нај­о­штри­је, кате­го­ри­јал­но гле­да­но, вред­но­сти ове књи­ге су рела­ци­о­ни фено­ме­ни који се поста­вља­ју у одно­су лико­ва, њихо­вих раз­ми­шља­ња и ста­во­ва и непри­стра­сног посма­тра­ча. Про­ми­нент­ним гово­ром без уви­ја­ња, нон­ша­лант­но под­сти­чу­ћи чита­о­ца на убр­за­ну и опсе­жну можда­ну актив­ност, ово аутор­ско дело без обзи­ра на жанр и тема­ти­ку спо­соб­но је да про­ду­ку­је моћ и раз­но­вр­сност ког­ни­тив­ног про­це­са са чим чита­лац дола­зи до сим­пли­фи­ко­ва­ња систе­ма лич­них вред­но­сти и бана­ли­зо­ва­ња про­жи­вља­ва­ња живо­та кроз дог­му, у овом слу­ча­ју кроз про­јек­ци­ју лико­ва из књи­ге која је рели­гиј­ски иро­нич­на (иако не и блас­фе­мич­не), те кроз иде­а­ли­зо­ва­ње вели­ка­на до гра­ни­це божан­ства, да би на кра­ју поен­ти­ра­ло емо­ци­јом као есен­ци­јом сва­ког људ­ског одно­са. Један од упе­ча­тљи­вих моме­на­та ове књи­ге је и ситу­а­ци­ја у којој је љубо­мо­ра ока­рак­те­ри­са­на као нај­ми­зер­ни­је људ­ско душев­но ста­ње, где аутор­ка наво­ди „Љубо­мо­ра је нај­бо­ља фора да држиш у шаци неси­гур­ног мушкар­ца.“ … „Не можеш убе­ди­ти мушкар­ца да је жена вер­на искљу­чи­во кад је задо­вољ­на и задо­во­ље­на, дакле, сва­ко: „Ко ти је онај?“ или „Шта онај хоће!?“ има за резул­тат или да га та иста жена замр­зи или да га наро­га­ти.“ Лише­но сва­ког табуа, при­ча изно­си одлич­не освр­те о љубав­ној пат­њи („Увек болиш сам себе иако је мно­го лак­ше пре­ба­ци­ти одго­вор­ност на неког дру­гог, углав­ном небит­ног за бити­са­ње и развој твог уни­вер­зу­ма.“), ком­про­ми­си­ма брач­не зајед­ни­це („Толи­ка важност при­да­је се три­ви­јал­ним и мар­ги­нал­ним ства­ри­ма да се везе и бра­ко­ви рас­па­да­ју јер се од глу­по­сти не виде пра­ви про­бле­ми.“), про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, хомо­сек­су­ал­но­сти и хомо­фо­би­ји („Је л’ ово та поро­ди­ца чији сам ја непри­ја­тељ, а?“… „Про­ла­зни­ци су застај­ки­ва­ли гле­да­ју­ћи дво­ји­цу како спа­са­ва­ју жену из руку рас­по­ма­мље­ног мани­ја­ка. Оца и мужа. Заштит­ни­ка.“), те о про­бле­ми­ма инте­лек­та и инте­гри­те­та, на момен­те и поли­ти­ке, а и самог уда­ља­ва­ња људи јед­них од других.

Јасан склоп ста­во­ва, који је вели­ким делом бази­ран на науч­ној осно­ви, одно­сно у соци­оп­си­хо­ло­шкој димен­зи­ји виђе­ња, бит­на је одли­ка дела, но, у цело­сти гле­да­но, књи­га није суво­пар­но шти­во већ је, у сје­ди­ња­ва­њу са соци­оп­си­хо­ло­шким аспек­том, доби­ла на дина­ми­ци, те нам током чита­ња отва­ра могућ­ност да сагле­да­мо разне ситу­а­ци­је из више угло­ва. Иако делом хер­ме­тич­не, при­че су разу­мљи­ве, систе­ма­тич­не, па је дола­же­ње до јасно­ће мисли разви­је­но у вели­ком сте­пе­ну, те је с тим у виду, књи­га читљи­ва широј публици.

Без ика­кве боја­зни, кора­ча­ње на тру­сно подруч­је сва­ке лич­но­сти – кри­зе иден­ти­те­та, поку­шај да се раз­мр­си тескоб­ност и кон­фу­зност напор­не емо­ци­о­нал­не и миса­о­не опе­ра­ци­је, суо­ча­ва­ње са фру­стра­ци­ја­ма и робо­ва­ње истим, бор­ба са стра­хо­ви­ма („Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу,бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи; одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­си­ти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у сво­јим.“), бек­ство од себе самог (где аутор­ка одлич­но поен­ти­ра: „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас баш бри­га. У ства­ри, живи­мо бег.“… „Нико од себе не бежи, напро­тив. То је изми­шље­на кла­у­зу­ла Зако­на кру­же­ња Чове­ка у при­ро­ди. Ниси то од чега бежиш већ тај који бежи“). Бити уман, не кал­ку­ли­са­ти, не спу­шта­ти заста­ве пред кука­вич­лу­ком и хипо­кри­зи­јом, рево­лу­ци­о­ни­са­ти кре­шен­дом интим­не визу­ре писца, из угла жене кроз лико­ве оба пола, у већи­ни слу­ча­је­ва инте­лек­ту­ал­но а опет народ­ски, оштри­ном књи­жев­ног пера сеци­ра­ти сва­ку тему; дака­ко, про­вин­циј­ски намер­но и син­хро­ни­зо­ва­но нета­бу­и­зо­ва­ну; јесу карак­те­ри­сти­ке ове књи­ге која ради ефект­ни­јег ути­ска садр­жи тотал­ни кон­траст свих наве­де­них импре­си­ја људ­ског карак­те­ра и њего­вом оду­пи­ра­њу про­ме­на­ма, јер, како аутор­ка каже: „Све се мења, само смо „ми“ и „сто­ка“ константни.“

Аутор­ка је, без обзи­ра на широк спек­тар лико­ва и опсе­жну рад­њу, пости­гла да роман не буде пре­пун дигре­си­ја које ће чита­о­ца скре­ну­ти са поен­те коју про­вла­чи кроз цео роман.

Чита­лац може да сао­се­ћа, осу­ђу­је, насме­је се, има осе­ћај гађе­ња, назна­ке туге, али апа­ти­ја је немо­гу­ћа. Сво­је­вр­сна дра­ма наше више сумор­не него раз­но­бој­не исти­не и сва­код­нев­ни­це, врло вешто уком­по­но­ва­на уз фик­ци­ју, која кроз хумо­ри­стич­не импре­си­је дово­ди до апсур­да људ­ска веро­ва­ња, пони­шта­ва све пре­дра­су­де и сте­ре­о­ти­пе, да би с дру­ге стра­не ука­за­ло на сву лепо­ту живље­ња. Роман је мај­стор­ска и ори­ги­нал­на ком­по­зи­ци­ја више разли­чи­тих сти­ло­ва, што ства­ра посеб­но добар дожи­вљај при­ли­ком чита­ња. Књи­га се мора пажљи­во чита­ти да би се дошло до сушти­не и логич­но уте­ме­ље­не мисли на којој је цела при­ча грађена.

Уме­сто био­гра­фи­је, осим песме на поле­ђи­ни књи­ге, у књи­зи се нала­зе мишље­ња коле­га и при­ја­те­ља о аутор­ки и њеном стваралаштву:

* * *

„Посто­је жене писци. И посто­је писци. ЈММ је ово дру­го, јер кроз њене редо­ве гово­ре сви људи око нас са сви­ма нама свој­стве­ним недо­у­ми­ца­ма, раз­ми­шља­њи­ма, и напо­слет­ку суд­би­на­ма. Чита­ти ЈММ је као ста­ви­ти нао­ча­ре са савр­ше­ном диоп­три­јом – одјед­ном све поста­је јасно. С дру­ге стра­не, ту је про­фа­на про­во­ка­ци­ја, памет­но и кул­тур­но обли­ко­ва­на, да чита­лац не доби­ја потре­бу да оце­њу­је њу или књи­гу – већ упра­во себе. Зато она није жен­ски писац, већ писац.“

Соња Мар­тић

* * *

„Ври­је­ме у којем живи­мо, као можда нијед­но до сада, омо­гу­ћи­ло је и олак­ша­ло доступ­ност писца чита­о­цу и чита­о­ца писцу, освје­жа­ва­ју­ћи књи­жев­ни про­стор новим ауто­ри­ма и новим читаоцима.

Ипак, ври­је­ме у којем смо, још није дало увјер­љив одго­вор да ли посто­ји жен­ско и мушко писмо у књи­жев­но­сти. И, ту дола­зи­мо до Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић.

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је ства­ра­лац који чини лошу услу­гу овој диле­ми, пој­му род­не рав­но­прав­но­сти у књи­жев­но­сти или неком дру­гом пој­му, који, по мом мишље­њу, ваљ­да има за циљ да да вје­тар у леђа амби­ци­о­зној просјечности.

Наве­де­не намет­ну­то­сти, у слу­ча­ју Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић пада­ју на првом и једи­ном пра­вом испи­ту. Испи­ту који има само јед­но пита­ње: да ли нешто ври­је­ди или не?

Ова­ко како пише и разу­ми­је­ва ства­ри, Јеле­на Милин­ко­вић Мла­де­но­вић, осло­ба­ђа нас те диле­ме. Код ова­квог писма, пре­ста­не­мо да се бак­ће­мо тео­ри­јом и пре­да­је­мо се прак­си и њеним резултатима.

Мислим да не посто­ји више исти­на. Мислим да посто­ји јед­на исти­на и више угло­ва посма­тра­ња. Или више врста инте­ре­со­ва­ња за истину.

Људи и писци међу њима, тре­ба­ло би да су заин­те­ре­со­ва­ни да слу­же исти­ни, а не исти­на њима. Зна­ју­ћи то и посту­па­ју­ћи у том сми­слу, Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је добар уче­ник, али и учитељ.

На кра­ју, као што пра­вим ства­ри­ма не тре­ба мно­го обра­зло­же­ња, тако је и пре­по­ру­ка за ово што пише Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, крат­ка и јасна: прочитајте.“

Пре­драг Н. Рашула

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је жена коју прво чује­те, па тек онда види­те. Што је мало нео­бич­но, буду­ћи да је она изу­зет­но лепа жена. То само зна­чи да је сна­га њених речи ван­се­риј­ска! Јеле­на је бун­тов­ник, бун­тов­ник с разло­гом. Наши дани су попут Дисо­вих, тмур­ни и тегоб­ни, тра­же да им се пови­ну­је­мо, да их трпи­мо и ћути­мо, да не тала­са­мо, јер увек може и горе. А наша Јеле­на пра­ви буру речи­ма које не ште­де никог; она не при­ста­је на мање од оног за шта зна да јој при­па­да, сви­ма нама, и има петљу да то и јав­но каже. Ако мисли­те да то није вели­ко, окре­ни­те се око себе, ослу­шни­те људе из окру­же­ња; чуће­те при­гу­ше­ни шапат неза­до­вољ­ства који ће се, одмах потом, ули­ти у неку нову теско­бу. И ништа. Е ту насту­па Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић. Она реч­ју и делом гра­ди живот какав мно­ги при­жељ­ку­ју али нема­ју кура­жи да га себи дару­ју. Она је рође­ни лидер. Уме и има чиме! Има дара. Све­сна је сво­је миси­је и сле­ди је. При том ништа мање није жена, ништа мање мај­ка, сестра или ћер­ка. Напро­тив. Све што јесте чини је дамом, све што ради чини је озбиљ­ним писцем, чијој се књи­зи неи­змер­но радујем.“

Бран­ки­ца Дамјановић

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је од оних савре­ме­ни­ка који не гађа­ју у срце. Њене мете су дале­ко кар­ди­јал­ни­је: исти­ном, па у гла­ву. Упра­во ова­кав вид отре­жње­ња какав нам Јеле­на нуди доно­си опи­је­ност исти­ном. Речи су њено нај­ја­че оруж­је у тој миси­ји. Пуцај, Јеле­на, пуцај!“

Пави­ца Вељовић

* * *

„Јеле­на је један од рет­ких дома­ћих писа­ца, чија мисао је фор­ми­ра­на тако да буде бли­ска и ака­де­ми­ци­ма и људи­ма са мар­ги­не дру­штва. Сва­ка њена рече­ни­ца непре­тен­ци­о­зно хода по тана­ној и нестал­ној жици изме­ђу улич­ног изра­жа­ва­ња, жар­го­на и при­зе­мног, наи­зглед про­стог (не про­стач­ког!) реч­ни­ка, и дубо­ке фило­зо­фи­је, про­же­те бога­тим, тешким живот­ним иску­ством све­ви­де­ћих људи. Рав­но­те­жа изме­ђу те две крај­но­сти, у којој ни јед­на не одно­си “побе­ду” над дру­гом, одли­ка је великих…“

Иван Зора­но­вић

* * *

„Јеле­на је пра­ва, урба­на Бео­гра­ђан­ка. Широм отво­ре­них очи­ју и свих чула, сво­јим мане­кен­ски дугим нога­ма кора­ча кроз живот, не про­пу­шта­ју­ћи ништа, при­ме­ћу­ју­ћи све. И оно што је заин­те­ре­су­је, изу­ча­ва и апсол­ви­ра, до савршенства.

Довољ­но мла­да, да се сви окре­ћу за њом, не само због изгле­да и држа­ња топ-моде­ла, већ и увек насме­ја­них очи­ју, упе­ча­тљи­ве хари­зме. Нико­га не оста­вља рав­но­ду­шним. Има довољ­но годи­на да јако мно­го зна о људи­ма, да је не могу импре­си­о­ни­ра­ти пра­зни ком­пли­мен­ти и изли­за­не фра­зе. Уда­та, мај­ка, добра ћер­ка… Ода­на при­ја­те­љи­ца и увек спре­ман слу­ша­лац. Али, нема нави­ку да кима гла­вом, када мисли дру­га­чи­је, нема оби­чај да поди­ла­зи било чијој сује­ти, да мази било чији его, само зарад одр­жа­ва­ња добрих при­ја­тељ­ских одно­са. Не може се купи­ти, нема цену. Ако поне­кад уме да буде деструк­тив­на, онда то увек чини искљу­чи­во на свој рачун.

Пре­па­мет­на, брит­ког и брзог ума, коме мисли јуре брже од све­тло­сти, оштрог и непо­гре­ши­вог јези­ка, не пра­шта глу­пост, себич­лук, баха­тост, без­об­зир­ност, дрскост. Упор­на и искљу­чи­ва, емо­тив­на и увек спрем­на да при­ско­чи у помоћ. Интро­верт­на, не при­хва­та лако нове позна­ни­ке, про­мо­ви­ше их у при­ја­те­ље, само ако их детаљ­но и увек без гре­шке процени.

Ана­ли­тич­на, систе­ма­тич­на, осо­ба чијој пажњи баш ништа не про­ми­че. Са изра­зи­тим сми­слом за хумор, често на свој рачун. Можда је пре­ма себи и нај­ве­ћи и нај­о­штри­ји критичар.“

Вера Узе­лац

* * *

„Јеле­на нај­бо­ље раз­би­ја ону сек­си­стич­ку пре­дра­су­ду да лепе жене пишу зато што не зна­ју шта дру­го да раде у живо­ту. Она је нај­бо­љи доказ да посто­је лепе, успе­шне жене и мај­ке које су тако­ђе јако ква­ли­тет­ни писци, које и те како има­ју шта да кажу, вред­но чита­ња и размишљања.“

Милан Кам­по­не­ски

На наслов­ној стра­ни рома­на „Не веруј речи­ма“ нала­зи се умет­нич­ка сли­ка – уље на плат­ну Сан­дре Вујић, док је кори­це осми­слио и реа­ли­зо­вао Васа Младеновић.

Прво пред­ста­вља­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ биће одр­жа­но на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“ на пред­сто­је­ћем Сај­му књи­га у Бео­гра­ду, који се одр­жа­ва од 25. окто­бра до 1. новем­бра 2015. године.

О наруџ­би­ни рома­на инфор­ма­ци­је може­те доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.