Архиве ознака: афористичар

Нинус Несторовић - Ћути и пливај

„Ћути и пливај“ Нинуса Несторовића у издању „Артије“

Књи­га афо­ри­за­ма „Ћути и пли­вај“, позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Нину­са Несто­ро­ви­ћа, нови је наслов Библи­о­те­ке Артија

Нинус Несторовић - Ћути и пливај

Књи­га „Ћути и пли­вај“, која је била иза­зов за изда­ва­штво „Арти­је“ што због ква­ли­те­та афо­ри­за­ма, што због фор­ма­та и изгле­да саме књи­ге, након пуне две неде­ље ишче­ки­ва­ња конач­но је завр­ше­на у пот­пу­но­сти. „Арти­ји“ је при­па­ла част да буде изда­вач пете аутор­ске књи­ге Нину­са Несто­ро­ви­ћа, чији је рецен­зент Алек­сан­дар Баљак, а пого­во­ре су напи­са­ла три сати­ри­ча­ра мла­ђе гене­ра­ци­је Бојан Раје­вић, Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин и Мио­драг Сто­шић.

Бојан Раје­вић свој пого­вор „Инструк­ци­је за пли­ва­ње“ почи­ње пасу­сом који наго­ве­шта­ва виђе­ње књи­ге од стра­не неког ко се озбиљ­но бави књи­жев­но­шћу, па тако при­сту­па и афоризму:

Већ се на наслов­ној кори­ци нове књи­ге афо­ри­за­ма Нину­са Несто­ро­ви­ћа кри­ста­ли­ше јед­но од бит­них свој­ста­ва њего­вог сати­рич­ног ства­ра­ла­штва, а то је спо­соб­ност да се јед­ном локал­ном, акту­ел­ном дога­ђа­ју (попла­ве у Пара­ћи­ну 2014.) пру­жи све­вре­мен­ски, уни­вер­зал­ни оквир. Уни­вер­зал­ност је овдје постиг­ну­та поступ­ком сим­бо­ли­за­ци­је, при чему су попла­ве виђе­не као pars pro toto свих наших неда­ћа. Затим је с тим у вези и наслов Ћути и пли­вај, који про­чи­тан у кому­ни­ка­тив­ном кљу­чу, у каквом је дат, може бити схва­ћен као дво­гла­сан и јед­на­ко при­па­да­ти некој мари­ја­ан­то­а­нет­ски распо­ло­же­ној инстан­ци, али исто тако, ако се чита у дослов­ни­јем зна­че­њу, може да зазву­чи као добро­на­мјер­ни­ји савјет субјек­та који његу­је вита­ли­стич­ки поглед на сви­јет. На самом почет­ку, дакле, запа­жа­мо да је сли­ва­ње разли­чи­тих гла­со­ва у један исказ Несто­ро­ви­ћу драг умјет­нич­ки посту­пак. Афо­ри­сти­чар нам исто­вре­ме­но наго­вје­шта­ва ко су крив­ци и окол­но­сти под који­ма дола­зи до нево­ља и чини нешто још важни­је: поду­ча­ва нас да се про­тив истих није немо­гу­ће бори­ти. Сред­ство пишче­ве бор­бе (које се и чита­о­ци­ма пре­по­ру­чу­је) уви­јек је хумор.

А завр­ша­ва у истом сти­лу уз кри­ти­ку афо­ри­сти­чар­ске сцене:

Нинус Несто­ро­вић се у новој књи­зи није пока­зао само као одли­чан инструк­тор пли­ва­ња кроз попла­ве и ине наше нево­ље поред попла­ва, него је дао при­мјер и сво­јој бра­ћи по сати­рич­ном перу, како се могу­ће одр­жа­ти на повр­ши­ни у попла­ви све већег бро­ја афо­ри­сти­ча­ра и „афо­ри­сти­ча­ра“. Риго­ро­зном пре­ци­зно­шћу, само­ди­сци­пли­ном и, при­је све­га, ријет­ко виђе­ном ори­ги­нал­но­шћу у изра­зу. Због све­га наве­де­ног афо­ри­зми овог ауто­ра заслу­жу­ју озбиљ­ну посве­ће­ност и чита­ла­ца и књи­жев­них тумача.

Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин је сво­јим крат­ким и пре­ци­зним пого­во­ром напи­сао оно што прво про­ле­ти кроз гла­ву после чита­ња избо­ра афо­ри­за­ма за ову књигу:

Нинус Несто­ро­вић је нешто дру­го! А да бих ту сво­ју тврд­њу обра­зло­жио, мора­ћу мало да заком­пли­ку­јем ства­ри. Пре све­га, његов стил, ма коли­ко то зву­ча­ло апсурд­но, има свој стил! Нинус Несто­ро­вић тач­но зна о чему пише, зна како да се при­бли­жи мети, мада кат­кад циља са безбед­не раз­да­љи­не, ари­сто­крат­ским сти­лом. Јед­ном реч­ју, он је иску­сан, пре­ка­ље­ни писац, а то њего­во лич­но емпи­риј­ско иску­ство, сати­ри­ча­ра, хумо­ри­сте, али и вели­ког мисли­о­ца и та црта пози­тив­ног луди­ла, чине га пот­пу­но дру­га­чи­јим и неве­ро­ват­но аутен­тич­ним. Гото­во сам убе­ђен да је Нинус Несто­ро­вић можда и једи­ни хумо­ри­ста који је сво­јим сти­лом писа­ња и начи­ном про­ми­шља­ња, нај­бли­жи самом себи – пот­пу­но је ори­ги­на­лан, често не шкр­та­ри на речи­ма, за њега не посто­је пра­ви­ла – како тре­ба писа­ти, коју фор­му тре­ба пра­ти­ти или којој цркви се при­кло­ни­ти, и у томе је досле­дан. Зато и твр­дим да је пома­ло луд, а то њего­во пози­тив­но луди­ло је упра­во оно што га издва­ја од већи­не писа­ца крат­ких, а по могућ­ству кри­тич­ко-духо­ви­тих мисли – све може да се нау­чи, али тај пози­тив­ни нерв­ни дис­ба­ланс, или имаш, или немаш! Такав нам се и пред­ста­вио и у сво­јој новој збир­ци афо­ри­за­ма, која без­ма­ло пред­ста­вља јед­но мало кул­ту­ро­ло­шко отре­жње­ње. Несто­ро­вић воли да кри­ти­ку­је поли­ти­ча­ре и због тога је вољен од стра­не чита­лач­ке публи­ке, а ува­жа­ван од стра­не коле­га, јер упра­во је то уло­га пра­вог, прав­ца­тог срп­ског сати­ри­ча­ра. Ако су поли­ти­ча­ри у очи­ма наро­да поја­ва слич­на кари­је­су, онда сати­ри­чар тре­ба да пред­ста­вља теско­бу за поли­ти­ча­ре. Ону нај­ве­ћу! Да луде од њега! Нинус је упра­во то!

Ево и дока­за у виду јед­ног афо­ри­зма из збир­ке Ћути и пли­вај: Не тре­ба пита­ти пре­ми­је­ра куда иде Срби­ја. То је њего­ва лич­на ствар!

И да суми­ра­мо: љуби­те­љи сати­ре, а у Срби­ји их сасвим сигур­но има око пет сто­ти­на, пред собом има­ју јед­ну одлич­ну књи­гу, вред­ну чита­ња и достој­ну посе­до­ва­ња у лич­ној колек­ци­ји, јер у себи садр­жи афо­ри­зме неве­ро­ват­них обр­та, пара­док­се који се косе са свим позна­тим пара­док­сал­ним нор­ма­ти­ви­ма, и још што­шта из бога­те трпе­зе нашег вели­ког мај­сто­ра писа­не речи – Нину­са Несторовића.

У финал­ном пого­во­ру под насло­вом „Цари­ник на гра­ни­ци са бесми­слом“ Мио­драг Сто­шић ста­вља до зна­ња да је „Ћути и пли­вај“ чисто­крв­на књи­га сати­ре, као што је и Нинус Несто­ро­вић чисто­крв­ни сатиричар:

Нинус Несто­ро­вић, јед­на од нај­бе­ском­про­ми­сни­јих ико­на срп­ске сати­ре, пода­рио нам је нову књи­гу са нази­вом „Ћути и пли­вај“. Оно што пре све­га тре­ба похва­ли­ти код ове сати­рич­не књи­ге је што је реши­ла да у себе укљу­чи све ређи састо­јак сати­рич­них књи­га. Сати­ру. Број људи који данас пише афо­ри­зме тешко је одре­ди­ти али је сва­ка­ко напи­сан на кине­ском. Скри­бо­ма­ни­ја, нека­да љуби­мац пое­зи­је, данас дрма свет сати­ре више него икад. Зато афо­ри­зам поста­је млак, нео­ри­ги­на­лан, оса­ка­ће­ни виц или уобра­же­ни гра­фит. Сто­га је за чита­о­ца вели­ко задо­вољ­ство када у књи­зи „Ћути и пли­вај“ види пра­ве, хра­бре, да опро­сте даме – мушке афо­ри­зме, који се не изви­ња­ва­ју. „Мој месар у миру и није био неки каса­пин, али се у рату пот­пу­но дока­зао!“; „Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!“

Аутор се бави кла­сич­ним тема­ма сати­ре: вла­шћу, зако­ни­ма, прав­дом, демо­кра­ти­јом, коруп­ци­јом и сло­бо­дом и за пости­за­ње циља кори­сти сце­но­гра­фи­ју меди­ја, цркве, фуд­ба­ла, лека­ра. Дакле, сасвим супрот­но од хумо­ри­ста који­ма је поли­ти­ка само изго­вор за лаку заба­ву. И упра­во је у том опре­де­ље­њу зна­чај ове књи­ге и зато је она пре све­га и после све­га сатира.

Избор афо­ри­за­ма који је без гре­шке могао бити и другачији:

– Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!

– Коли­ко има људи без кро­ва над гла­вом? Само небо зна!

– Што се тиче нашег при­зна­ва­ња Косо­ва, Евро­па каже да може­мо како хоће­мо… Само не може­мо да нећемо!

– Да бисмо уста­но­ви­ли како је дошло до наше несре­ће, не тре­ба да отва­ра­мо црне, већ гла­сач­ке кутије!

– Сигу­ран сам да овде више нико неће изво­ди­ти тен­ко­ве на народ… Видео сам у каквом су стању!

– Јеба­ли бисмо се за динар, а пошто нема пара, сад волонтирамо!

– Мари­о­не­та је дожи­ве­ла тешку повре­ду на раду. Смр­си­ли су јој конце!

– Не може народ сам да оде у про­паст, али увек се нађе неко ко зна пут!

– Експе­ри­мент је морао да буде ура­ђен на наро­ду. Пацо­ви не могу да издр­же толи­ки бол!

– Хра­на ми је оду­век била једи­на љубав. Због ње сам почео и да пијем!

– Бра­во за под­зе­мље! Кре­ну­ло је са дна, а сти­гло је до врха!

– Нема­мо мно­го паме­ти. Зато је и извозимо…

– За Нову годи­ну пуца­мо у ваздух. Оста­лим дани­ма смо мно­го прецизнији!

– Ствар­ност нам је лоша. Док се не попра­ви, пре­ки­ну­ће­мо сва­ки кон­такт са њом!

– Мртве душе се не сахра­њу­ју. Тру­ну у нама.

– Поме­нуо сам му мај­ку, а он мени оца. Ко о чему, ми о породици!

– Више не живим псе­ћим живо­том. Подвио сам реп.

– Не тре­ба да вас чуди то што су испи­та­ни­ци после инфор­ма­тив­ног раз­го­во­ра личи­ли један на дру­гог. Све су то дела истог аутора!

Нинус Несто­ро­вић, рођен је 1965. годи­не у Сме­де­рев­ској Палан­ци. Живи у Новом Саду, а ради у Пара­ћи­ну као царин­ски инспек­тор. Члан је Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не, где је и пред­сед­ник сек­ци­је хумо­ри­ста и сати­ри­ча­ра. Њего­ви афо­ри­зми су пре­во­ђе­ни на: ита­лијн­ски, пољ­ски, енгле­ски, сло­ве­нач­ки, бугар­ски, маке­дон­ски, руски, чешки, румун­ски, немач­ки и баскиј­ски језик. Засту­пљен је у анто­ло­ги­ја­ма срп­ског афо­ри­зма, које су пре­ве­де­не и обја­вље­не у Ита­ли­ји, Пољ­ској, Сло­ве­ни­ји, Руму­ни­ји, Руси­ји и Шпанији.

Обја­вио је чети­ри књи­ге афоризама:

– Изгу­жва­не мисли;
– Сизи­фе, Србине!;
– Нера­ски­ди­ва веза;
– Вој­на тајна;
– при­ре­дио Анто­ло­ги­ју ново­сад­ског афо­ри­зма Печат времена.

Добит­ник је више зна­чај­них награда:

– ВИБ-ове награ­де коју доде­љу­је лист „Поли­ти­ка“;
– Злат­не каци­ге на Међу­на­род­ном фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Крушевцу;
– Две прве и јед­не дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Чиви­ја­ди у Шапцу;
– Награ­де „Бије­ли Павле“ за нај­бо­љег афо­ри­сти­ча­ра на 5. црно­гор-ском фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Даниловграду;
– Награ­де „Дими­три­је Фру­шић“ коју доде­љу­је Удру­же­ње нови­на­ра Војводине;
– Злат­не пла­ке­те за афо­ри­зам на 14. Међу­на­род­ном фести­ва­лу афо­ри­зма и кари­ка­ту­ре – Стру­ми­ца 2013.;
– Награ­де „Вук Гли­го­ри­је­вић“ на 11. Сати­ра-фесту (2013).

Аутор фото­гра­фи­је пано­ра­ме попла­вље­ног Пара­ћи­на, наста­ле 15. маја 2014. годи­не, а која се нашла на кори­ца­ма књи­ге, је мла­ди фото­граф Дими­три­је Ден­чић.

Глав­ни уред­ник ове као и прет­ход­них осам књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја је Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Изда­ва­ње књи­ге је помо­гла фир­ма „ТПК“ д.о.о. из Пара­ћин која се бави про­и­звод­њом парфема.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Небесна књига

„Небесна књига“ на Артији

Како је и наја­вље­но, збор­ник афо­ри­за­ма по избо­ру афо­ри­сти­ча­ра Србе Села­до­на Павло­ви­ћа под нази­вом „Небе­сна књи­га“ иза­шао је из штам­пе у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“

Небесна књига

Јован Јова­но­вић Змај, Сте­ван Сре­мац, Божи­дар Кне­же­вић, Бра­ни­слав Нушић, Јован Дучић, Нико­лај Вели­ми­ро­вић, Душан Радо­вић, Вла­ди­мир Була­то­вић Виб, Мили­во­је Јозић, Митар Митро­вић, Бра­на Црн­че­вић, Васка Јукић Мар­ја­но­вић, Мило­ван Илић Мини­макс, Мати­ја Бећ­ко­вић, Раде Јова­но­вић, Дејан Лопи­чић, Павле Кова­че­вић, Или­ја Мар­ко­вић, Рас­т­ко Закић, Вито­мир Тео­фи­ло­вић, Мило­ван Вите­зо­вић, Мићо Лукић, Алек­сан­дар Баљак, Ивко Михај­ло­вић, Алек­сан­дар Чотрић, Горан Радо­са­вље­вић, Вла­ди­ца Милен­ко­вић, Алек­сан­дар Нова­ко­вић, Томи­слав Мар­ко­вић, Милан Павло­вић и Мио­драг Сто­шић су 31 аутор који се нашао у „Небе­сној књи­зи“, о којој је рецен­зент Огњен Шестић напи­сао под насло­вом „Чека­ју­ћи Феба“:

Срби­ја је мала земља, а изгле­да­ла би још и мања да није на брдо­ви­том Бал­ка­ну. На њеним про­сто­ри­ма секу се сви путе­ви, сви ветро­ви и сви векови…

Кад се у јед­ној тако малој земљи роди само један вели­ки човек, она је још већа… А роди­ло их је се… Срби­ји, дакле, не мањ­ка пре­зен­та­тив­ног кадра ни у чему. Само у књи­жев­но­сти, кон­крет­ни­је афо­ри­зму, Павло­вић их је реги­стро­вао три­де­се­так… И то би, углав­ном, био одго­вор на пита­ње, због чега та мала земља сло­ви на Балкану…

Павло­вић, по сво­ме кази­ва­њу, није имао наме­ру да сачи­ња­ва анто­ло­ги­ју, али ће се она, упр­кос све­му, наћи у рука­ма сво­јих читалаца…

При­др­жа­ва­ју­ћи се сво­је рецеп­ту­ре, при­ре­ђи­вач их је нај­пре ода­брао, а потом свр­стао по годи­шти­ма, почев од нај­ста­ри­јег, Јова­на Јова­но­ви­ћа Зма­ја (1833-1904), па све до нај­мла­ђег, Мио­дра­га Сто­ши­ћа (1982.)…

Иду­ћи од ауто­ра до ауто­ра (од име­на до име­на), није тешко уочи­ти да се ради о нама добро позна­тим ства­ра-оци­ма, чија су име­на већ поо­дав­но уре­за­на у исто­ри­ју срп­ског афоризма.
Међу­тим, Павло­вић их је доста сим­бо­лич­но засту­пио, руко­во­ђен чиње­ни­цом да су њихо­ви афо­ри­зми и по више пута виђе­ни у прет­ход­ним анто­ло­ги­ја­ма и њихо­вим више пута поно­вље­ним изда­њи­ма. Осим њих, ту је и не мали број потен­ци­јал­них вели­ка­на из редо­ва мла­дих стваралаца…

Суде­ћи по кри­те­ри­ју­му у избо­ру афо­ри­за­ма, лако је запа­зи­ти да је при­ре­ђи­вач био знат­но накло­ње­ни­ји кла­сич­ном афо­ри­зму, чак и онда када днев­но-акту­ел­ни и анга­жо­ва­ни афо­ри­зам сво­јом садр­жи­ном, жести­ном и сати­рич­но­шћу озбиљ­но потре­са фоте­ље дубо­ко угње­жде­них властодржаца…

Послед­њих деце­ни­ју-две афо­ри­зам је код нас дожи­вео поср­ну­ће, баш као и чита­ва земља, а наро­чи­то у пери­о­ду ратом захва­ће­них годи­на. Уме­сто у наро­ду „кука и моти­ка“, у афо­ри­сти­ци инвек­ти­ва и грубијанство…

И с дру­ге стра­не; комен­та­ри, кон­ста­та­ци­је, резо­ни – про­за­ич­ност. Нигде мета­фо­ре и дру­гих књи­жев­них укра­са… А све у циљу, и под паро­лом, „про­ме­не вла­сти“ (чиста пар­ти­зан­шти­на), али и ста­ја­њу на пут дру­гим број­ним нега­тив­ним поја­ва­ма које су хара­ле земљом. Тих поја­ва је, нема сум­ње, било и у дру­гим земља­ма, па опет, нису нашко­ди­ле афо­ри­зму. Тако поред број­них мафи­ја свр­ста­них по раз­ним обла­сти­ма, код нас као да је посто­ја­ла јед­на и на пољу афо­ри­зма и сатире…

На сре­ћу, данас већ није све тако црно. „Иза обла­ка, дола­зи Феб“. То је оно што при­ре­ђи­вач жели да под-вуче, вера у мла­де, чији су доме­ти непре­дви­ди­ви јер је њихо­во ства­ра­ла­штво још у успо­ну, те да је њихо­ве резул­та­те ису­ви­ше рано суми­ра­ти… Нај­за­сту­пље­ни­ји су, сва­ка­ко, ауто­ри сред­ње генерације. (…)

Узгред поме­ни­мо да је при­ре­ђи­вач ове нада­све лепе књи­ге, позна­ти афо­ри­сти­чар, Срба Павло­вић, овде под псе­у­до­ни­мом „Села­дон“, коме је, поред једа­на­ест аутор­ских насло­ва, Небе­сна књи­га, сед­ма у низу, након: Чети­ри јаха­ча афо­ка­лип­се и коњу­шар, Рат зве­зда или Вели­ке зађе­ви­це малих писа­ца, Пос­тлу­дус, Фацио-сати­ри­кум, Књи­га угур­су­за и прет­ход­не – Козо­ли­ци у срп­ској књи­жев­но­сти.

Сва­ки аутор је у „Небе­сној књи­зи“, која се може сма­тра­ти и малом анто­ло­ги­јом, засту­пљен са по нај­ма­ње 7 афо­ри­за­ма, а међу њима нала­зе се и афо­ри­зми чла­на и заступ­ни­ка КУА „Арти­ја“ Вла­ди­це Миленковића.

Небесна књига

Мали избор афоризама:

Из вели­ке љуба­ви не може се роди­ти мала мржња.
Јован Јова­но­вић Змај

Риба и гост тре­ћи дан смрде.
Сте­ван Сремац

Човек је ствар којој би се по неки пут и Бог обра­до­вао, а од које се често и ђаво стиди.
Божи­дар Кнежевић

У сва­ком слу­ча­ју, боље је гле­да­ти живот у позо­ри­шном кома­ду, него позо­ри­шни комад у животу.
Бра­ни­слав Нушић

Оно што у људи­ма посто­ји звер­ско не може се укро­ти­ти ника­квим сред­стви­ма, коли­ко лепом речју.
Јован Дучић

Какву љубав пре­ма при­ја­те­љи­ма један човек нуди, такве ће и при­ја­те­ље имати.
Нико­лај Велимировић

Ако реши­те све про­бле­ме сво­је деце, она неће има­ти дру­гих про­бле­ма, сем вас.
Душан Радо­вић

Лако је бити лав, кад напра­виш пусти­њу око себе.
Вла­ди­мир Булатовић

Сти­гли смо до црте. Вре­ме је да се саберемо.
Мили­во­је Јозић

Ко мудро ћути – дале­ко се чује!
Митар Митро­вић

Како да веру­јем чове­ку кад прет­ке држи у каве­зу, а потом­ке у неизвесности.
Бра­ни­слав Црнчевић

Зашто они који су се про­гу­ра­ли напред, тра­же да их сма­тра­мо напреднима.
Васка Јукић Марјановић

Кад се народ диже, или се сви­ра хим­на, или му је дошло до грла.
Мило­ван Илић Минимакс

Глу­пост је ста­ри­ја од паме­ти. Да први човек није био глуп, дру­ги се не би појавио.
Мати­ја Бећковић

Не зна­мо зашто гине­мо. У томе је тај­на наше храбрости.
Раде Јова­но­вић

Каме­ле­о­ни су поу­здан знак преображаја.
Дејан Лопи­чић

Напра­ви­те спи­сак иде­ја до којих сме­мо да дођемо.
Павле Кова­че­вић

Сви су били на мојој стра­ни. Зато се чамац и преврнуо.
Или­ја Марковић

Наро­ду су завр­ну­те сла­ви­не да му не би дошло до грла.
Рас­т­ко Закић

Код нас је нај­бо­ље на све­ту. Нигде нема толи­ко наших људи као код нас.
Вито­мир Теофиловић

По путу који је поли­вен крвљу тешко је кон­тро­ли­са­ти точак историје.
Мило­ван Витезовић

Минут шут­ње мало је за човека.
Мићо Лукић

Гла­ве про­сто лете коли­ко је мисао слободна.
Алек­сан­дар Баљак

Све смо поста­ви­ли на здра­ве ноге. Чак и боле­сне амбиције.
Ивко Миха­и­ло­вић

Писци­ма гра­фи­та обез­бе­ђе­ни су усло­ви. Сме­ште­ни су изме­ђу зидова.
Алек­сан­дар Чотрић

Није тач­но да паме­тан пише, а буда­ла пам­ти. Има и буда­ла које пишу.
Горан Радо­са­вље­вић

Мла­ди све више одла­зе из земље. Ста­ри иду у супрот­ном правцу.
Вла­ди­ца Миленковић

Дору­чак је нај­ва­жни­ји оброк. То нам је и ручак и вечера.
Алек­сан­дар Новаковић

Учи­нио сам све што је у мојој моћи – помо­лио сам се Богу.
Томи­слав Марковић

Ништа нама није пало с Неба. То ми живи­мо у облацима.
Милан Павло­вић

Наша демо­кра­ти­ја је чудо… Сва­ко чудо за три дана.
Мио­драг Стошић

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Павица Вељовић - Сизифе, промени руку

„Сизифе, промени руку“ – шеста Артијина књига

Књи­га афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ Пави­це Вељо­вић, шеста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја, иза­шла је из штам­пе са првим даном месе­ца авгу­ста 2014. године

Павица Вељовић - Сизифе, промени руку

Књи­га садр­жи бли­зу 250 афо­ри­за­ма поде­ље­них у три гру­пе: „Злат­не решет­ке“, „Тобо­ган мисли“ и „Злат­на риби­ца“. Рецен­зент Милен Мили­во­је­вић је те поде­ле обја­снио овако:

Дефи­ни­шу­ћи афо­ри­зам као „вапа­јем душе за исти­ном“, аутор­ка овом мини­ја­тур­ном књи­жев­ном фор­мом казу­је исти­ну, нај­пре, под насло­вом „Злат­не решет­ке“, о акту­ел­ној ствар­но­сти и њеним акте­ри­ма у нашој земљи, да би у дру­гом делу књи­ге, насло­вље­ном „Тобо­ган мисли“, фило­зо­фе­ма­ма ста­ви­ла под лупу не мање акту­ел­на живот­на пита­ња, а у завр­шном делу, назва­ном „Злат­на риби­ца“, бави се на дели­ка­тан начин гло­бал­ним ерот­ским темама.

Увод­ну реч напи­сао је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, глав­ни уред­ник књи­ге и свих доса­да­шњих изда­ња КУА „Арти­ја“:

Као уред­ник овог изда­ња и као неко ко је од почет­ка до кра­ја био упо­знат са афо­ри­зми­ма Пави­це Вељо­вић, а које сам ишчи­тао више десе­ти­на пута, на њима темељ­но радио не мења­ју­ћи ни за педаљ оно што је прво­бит­но рече­но и, напо­слет­ку, напра­вио избор, осе­ћам се позва­ним да у уво­ду књи­ге напи­шем коју реч:

Мало је жен­ских ауто­ра у афо­ри­сти­ци који се са озбиљ­но­шћу посве­ћу­ју овој крат­кој књи­жев­ној фор­ми и који су спрем­ни да при­хва­те све кри­ти­ке и суге­сти­је како би напре­до­ва­ли у нече­му у шта су искре­но заљу­бље­ни, па је сто­га било вели­ко задо­вољ­ство ради­ти на јед­ном таквом руко­пи­су. Да не буде забу­не, није све тако жен­стве­но у афо­ри­зми­ма из ове књи­ге. Шта­ви­ше, жен­ска рука се у мно­ги­ма од њих уоп­ште не осе­ћа и тек се јави на махо­ве. Тако све до сери­је љубав­но-сек­су­ал­них афо­ри­за­ма који­ма се затва­ра књига.

А док не дође до затва­ра­ња, ОВУ КЊИГУ ПРОГЛАШАВАМ ОТВОРЕНОМ!

Изме­ђу оста­лог у рецен­зи­ји Миле­на Мили­во­је­ви­ћа запи­са­но је и следеће:

… Некад су „мушки шови­ни­сти“ гово­ри­ли да међу афо­ри­сти­ча­ри­ма нема дама зато што оне не могу сво­ју мисао да саоп­ште са тако мало речи, коли­ко афо­ри­зам може да под­не­се, јер су, углав­ном, накло­ње­не знат­но дужим при­ча­ма и при­ча­њи­ма. Саме су то ого­ва­ра­ње опо­вр­гле, а и Пави­ца Вељо­вић је, ево, јед­на од њих и овом књи­гом успе­шно пока­зу­је да може крат­ко­ћом, духо­ви­то­шћу и сати­рич­но­шћу да над­ви­си и мно­ге који не при­па­да­ју дам­ском роду. …

… Сати­рич­ни дух и духо­ви­та сати­рич­ност не мањ­ка­ју Пави­ци Вељо­вић, која се опре­де­ли­ла за ову фор­му, која јесте крат­ка, али тиме не ускра­ћу­је задо­вољ­ство чита­ња. А изда­вач ће, обја­вљи­ва­њем ове књи­ге, то задо­вољ­ство пру­жи­ти свим чита­о­ци­ма. У вре­ме кад се за књи­гу има све мање вре­ме­на, то је пот­хват вре­дан сва­ке пажње и, исто­вре­ме­но, лепо и заслу­же­но при­зна­ње сме­лој сати­ри­чар­ки Пави­ци Вељовић.

Док је рецен­зи­ја про­тка­на афоризмима:

  • Хва­там се за афо­ри­сти­чар­ко перо. Дакле, лете­ће перје.
  • Пишем кад ми зада­ју тему. Још боље кад ми зада­ју главобољу.
  • Напра­ви­ће­мо ми Вели­ку Срби­ју, виде­ће­те! Напра­ви­ли смо и веће неприлике.
  • Сви кара­ва­ни су про­шли. Остао нам само лавеж.
  • Слаб сам мате­ма­ти­чар, не рачу­нам на боље сутра.
  • Држа­ва не изла­же свој народ тро­шко­ви­ма сахра­не. Поко­па­ва нас живе.
  • Мртви су повла­шће­на кате­го­ри­ја гла­са­ча. Након избо­ра почи­ва­ју у миру.
  • Језик ми је тобо­ган мисли.
  • Не знам да пли­вам, али одлич­но таласам.
  • Тру­лој ћупри­ји сва­ка Дри­на је крива.
  • Ни веран пас, ни добар човек не лају без разлога.
  • Кад је језик бржи од паме­ти, ноге мора­ју бити још брже.
  • Да смо уме­сто рато­ва води­ли љубав, било би више невиних.
  • Жене би данас воле­ле Сизи­фа. Он је неу­мор­но гурао.
  • Кад мушка­рац каже да има 25, питај­те га и за године.
  • Данас поште­на жена нема с ким да од мужа напра­ви рогоњу.
  • Песи­ми­ста веру­је да су све жене лаке. Опти­ми­ста се томе нада.
  • Нема разли­ке изме­ђу прин­ца и коња. На кра­ју се удаш за јед­ног од те двојице.
  • Ти си моја жеља. Зами­сли ми рибицу!

За илу­стра­ци­ју кори­ца књи­ге побри­нуо се пан­че­вач­ки кари­ка­ту­ри­ста Нико­ла Дра­гаш, а за тех­нич­ку обра­ду ком­плет­не књи­ге Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Више о Пави­ци Вељо­вић:

Рође­на је 1978. годи­не у Новом Саду.
Афо­ри­змом се бави тек пар годи­на. Засту­пље­на је у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ (КУА Арти­ја, Пара­ћин, 2013). Обја­вљи­ва­ла је у штам­па­ним и елек­трон­ским меди­ји­ма (нови­не, часо­пи­си, интер­нет сајтови).
Поред афо­ри­за­ма, бави се писа­њем крат­ких при­ча и ске­че­ва за ТВ емисије.
Живи у Сурчину.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Горан Радосављевић - Таштина таштина

„Таштина таштина“ – пета књига у издању „Артије“

Књи­га афо­ри­за­ма „Ташти­на ташти­на“ Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа из Бео­гра­да, пета књи­га у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, иза­шла је из штам­пе почет­ком априла

Горан Радосављевић - Таштина таштина

Рецен­зент књи­ге је Коста Павло­вић, познат у све­ту афо­ри­сти­ке као Срба Павло­вић. Илу­стра­ци­је на кори­ца­ма дело су кари­ка­ту­ри­сте Тоша Бор­ко­ви­ћа, а сво­је место у књи­зи нашле су и по јед­на кари­ка­ту­ра Сло­бо­да­на Срди­ћа из Сме­де­ре­ва и Мира Геор­ги­ев­ског из Ско­пља (Маке­до­ни­ја).

Ова­ко је Коста Павло­вић под насло­вом „Ђаво који не спа­ва“ пре­нео сво­је ути­ске о књизи:

Реак­ти­ви­ра­њем Лиге духо­ви­тих дошло је до пра­ве инва­зи­је мла­дих сати­ри­ча­ра, али и оних који­ма рани­је није пру­жа­на при­ли­ка да се афир­ми­шу. Аутор књи­ге, која је пред нама, Ташти­на ташти­на, Горан Радо­са­вље­вић, само је један од број­них. Њего­во ства­ра­ла­штво, гле­да­но кроз тема­ти­ку, сеже у дав­не 90-те. Толи­ко је тре­ба­ло да доче­ка сво­јих пет мину­та, али и да испе­че занат. Сада, када је све про­шло, и када отво­ри сво­ју књи­гу, све пра­шта и све заборавља.

Срп­ска сати­ра је, ина­че, рела­тив­но мла­да. Прва књи­га Мали буквар за вели­ку децу, Миха­и­ла Мак­си­мо­ви­ћа, штам­па­на је 1792. годи­не. У Евро­пи куди­ка­мо рани­је, док заче­так афо­ри­зма, ретро­ак­тив­но гле­да­но, зала­зи дубо­ко у исто­ри­ју ста­ре ере. После поја­ве већ поме­ну­те прве књи­ге при­ре­ђи­ва­ча Сте­фа­на Нова­ко­ви­ћа, срп­ска сати­ра је ишла узла­зном пута­њом и у тала­си­ма. Нај­сна­жни­ји је дана­шњи „Бео­град­ски афо­ри­сти­чар­ски круг”, док пре­ђа­шњу трој­ку (Душа­на Радо­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Була­то­ви­ћа Виба и Бра­ну Црн­че­ви­ћа), мно­ги и данас сма­тра­ју нај­у­спе­шни­ји­ма. На повр­ши­ну нај­ра­зор­ни­јег тала­са испло­вио је он, наш Горан Радо­са­вље­вић, аутор ове књи­ге, који као већ иску­сни капе­тан, брзи­ном од седам миља, пло­ви нашим деце­ни­ја­ма узбур­ка­ним вода­ма. Поред сво­јих изу­зет­них орга­ни­за­ци­о­них спо­соб­но­сти, он је, не први пут, испо­љио и сво­ју ства­ра­лач­ку спо­соб­ност. Да је тако, све­до­чи и њего­ва штам­па­на књи­га Хле­ба и цига­ра 2011. годи­не. Уз то, њего­ви бисе­ри из обла­сти афо­ри­сти­ке, већ дав­но су нашли места у број­ним про­ан­то­ло­гиј­ским књи­га­ма. Не изо­ста­ју ни награ­де, али поме­ни­мо да је он и сам при­ре­ђи­вач или коа­у­тор неко­ли­ци­не запа­же­них књи­га. Оно што би још било вред­но поме­на, илу­стра­ци­је ради, је поне­ки од њего­вих хумо­ри­стич­ко-сати­рич­них бисе­ра. У том сми­слу ваља иста­ћи да су мно­ги од њих већ дав­но напу­сти­ли кори­це или руко­пи­се буду­ћих књи­га и кре­ну­ли светом…

Не падај­те у ватру!
Још вас гулимо.

Пре­ци­зно мик­со­ва­на кре­а­ци­ја духа и сати­ре, а сна­га овог разор­ног афо­ри­зма сеже до кости. Ана­ли­за­ма нигде кра­ја. Коли­ко би само стра­ни­ца тре­ба­ло да се све каже што овај бисер заслу­жу­је. Пре све­га о њего­вој дубо­кој иро­ни­ји, коју садр­жи у себи. Међу број­ним афо­ри­зми­ма често наи­ла­зи­мо и на афо­ри­зме само­кри­тич­ке природе:

Он је крив.
Испра­ви­те ме ако грешим.

Оно што кра­си ова­кву врсту њего­вих афо­ри­за­ма, сва­ка­ко је суп­тил­ност, тек наго­ве­ште­на сум­ња, што би се могло сма­тра­ти посеб­но вред­ним. А што се тиче само­кри­ти­ке, могу­ће је још да жели прво на себи, а касни­је и на број­ним дру­штве­ним поја­ва­ма да испо­љи сву сво­ју сати­рич­ну жести­ну. Један од таквих њего­вих афо­ри­за­ма сва­ка­ко је:

Има­мо времена.
Још се сви­ра на нашем Титанику.

Код афо­ри­зма:

Ђаво не спава.
Сади тикве.

иска­зан је наш вечи­ти скеп­ти­ци­зам због све­га веко­ви­ма пре­жи­вља­ва­ног. Међу број­ним ново­о­тво­ре­ним тема­ма, које дају све­жи­ну књи­зи, обра­ђе­не су и неке, назо­ви­мо виђене:

Мно­го је нау­чио од иследника.
Добио је бати­не за памћење.

што сва­ка­ко не може да поква­ри, ина­че, добру садр­жи­ну књи­ге. Али и поне­ке од дневно-актуелних:

Нико не зна шта носе дању, а шта ноћу.

Иако днев­но-акту­ел­ни, овај афо­ри­зам може да тра­је зау­век. Кра­ђи, кри­ми­на­лу и коруп­ци­ји, никад краја…

Гора­ну још мно­го ова­кве инспи­ра­ци­је, а чита­о­ци­ма при­јат­но дру­же­ње са овом нада­све садр­жај­ном књигом.

Коста Павло­вић

У књи­зи „Ташти­на ташти­на“ на укуп­но 172 стра­не нашло се чак 816 ода­бра­них афо­ри­за­ма напи­са­них на разли­чи­те теме у пери­о­ду након обја­вљи­ва­ња књи­ге сати­ре „Хле­ба и цига­ра“ 2011. годи­не. Ево крат­ког исеч­ка, слу­чај­ног избо­ра неко­ли­ко афоризама:

Афо­ри­зам је као мини сукња:
ако није довољ­но кратак
не држи пажњу публике.

Пиши­те лоше афоризме!
Нека се и пла­ги­ја­то­ри брукају.

Смех је зара­зна болест која се преноси
са здра­вих на болесне.

Није тач­но да паме­тан пише,
а буда­ла памти.
Има и буда­ла које пишу.

Живе­ти у Срби­ји је уметност
коју мало ко разуме.

Сре­ди­ће­мо Срби­ју под конац.
Биће то пра­ва мари­о­нет­ска држава.

Каква све­тлост, какав неутрино.
Код нас је мрак најбржи.

Про­шли смо сито и решето.
Сада смо мањи од мако­вог зрна.

Ако изгу­би­мо сво­је корене
неће­мо има­ти шта да једемо.

Гене­ра­ци­је које дола­зе нам одлазе!

Има­мо Вла­ду какву свет није видео.
Који су то слепци.

Можда нас и добро водите,
али ника­ко да вам види­мо леђа.

Одсви­ра­ли сте своје.
Оста­ви­те инстру­мен­те власти.

Нећу да се спу­штам на ваш ниво.
Под­зе­мље ми се никад није свиђало.

Уби­јем се од алко­хо­ла чим доби­јем плату.
Жив нисам до следеће.

Пусти­ли смо голу­бо­ве мира.
Нека се бар они спасу.

На пра­вом смо путу.
Овде има кон­теј­не­ра коли­ко хоћеш.

За оно­га ко не зна да свира,
послед­ња рупа на свира
може да буде и прва.

Незгод­не су боле­сти које дола­зе од ногу.
Наро­чи­то кад се рашире.

Отка­ко сам изгу­био медиј­ски рат од деце,
гле­дам само црта­не филмове.

Уда­ла се млада.
Заљу­би­ла се до зуба.

Кувам одлич­ну кафу.
Супру­га каже да могу да се женим.

Жене зна­ју шта хоће,
али некад није ни место,
ни вре­ме за то.

Дожи­вео сам брач­ни бродолом.
Бар сам се решио пацова.

Ташти­на ташти­на вре­ђа моју таштину!

Сви има­мо исти фетиш.
При­вла­чи нас Земља!

Ништа не почи­ње од мене.
Нисам ја мајмун.

Поне­ста­ло ми је маште.
Не могу да их смислим.

Ја сам дома­ћин човек!
Отка­ко сам уба­цио кон­теј­нер у кућу,
код мене нема шта нема.

Кад се једе, не при­ча се!
Нисте ваљ­да луди да при­ча­те да сте јели?!

Про­ве­три­те главу.
Изне­си­те све сво­је ставове.

Јед­ном се живи.
Да ми је зна­ти ко је тај?

Кад је дно на врху,
исти­на не испли­ва на површину.

Гре­ба­ње зида пара уши.

Ако сва­ку реч ста­виш на сво­је место,
нијед­на ти неће бити последња.

Горан Радосављевић

Горан Радо­са­вље­вић (аутор: Миро Георгиевски)

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Горан Радо­са­вље­вић, рођен је 1969. годи­не у Београду.

Обја­вио јед­ну књигу:

  • Хле­ба и цига­ра (УБСС Јеж, 2011)

Засту­пљен у књигама:

  • Епру­ве­то, сре­ћан ти 8. март (Орбис, 1993)
  • Тач­но у подне (Пери­ца Јокић, Либер­тас, Бије­ло Поље, 1998)
  • Antologijа ex yu аforizа­mа (Dhira Verlag, Швај­цар­ска, 2011)
  • Изва­ја­не мисли 4 (Цен­тар за кул­ту­ру и умет­ност Алек­си­нац, 2011)
  • Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
  • Дри­блинг духа (збор­ник афо­ри­за­ма о спор­ту, Mozzart, Бео­град, 2012)
  • Нај­кра­ће при­че 2012 (Алма, Бео­град, 2013)
  • Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

При­ре­дио две књиге:

  • Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
  • Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

Добит­ник је признања:

  • Злат­на каци­га за афо­ри­зам (Међу­на­род­ни фести­вал хумо­ра и сати­ре у Кру­шев­цу, 2012)

Адми­ни­стра­тор сај­та Лига духо­ви­тих, као и исто­и­ме­не стра­ни­це и гру­пе на Фејсбуку.

Интер­нет адре­са ауто­ра: radosavljevic.net.

Целу књи­гу може­те пре­ли­ста­ти и пре­у­зе­ти на лин­ку и(ли) нару­чи­ти штам­па­но изда­ње пре­ко елек­трон­ске адре­се: goran@radosavljevic.net.

Владица Миленковић - За сваки случај

„За сваки случај“ – нова књига афоризама Владице Миленковића

Са пар месе­ци зака­шње­ња од кад је наја­вље­на, у јану­а­ру 2014. годи­не у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ обја­вље­на је тре­ћа књи­га афо­ри­за­ма Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа „За сва­ки слу­чај“ која зао­кру­жу­је пуних 15 годи­на ауто­ро­вог бавље­на афоризмом

Владица Миленковић - За сваки случај

„За сва­ки слу­чај“ је књи­га која почи­ње увод­ном мисли: „Мрак не може про­гу­та­ти оног у коме има има­ло све­тло­сти“, а завр­ша­ва духо­ви­тим и визу­ел­но обо­га­ће­ним афо­ри­змом: „Напи­сао сам: ремек-дело. Толи­ко од мене“, и поде­ље­на је са 8 под­на­сло­ва: „Ми у вре­ме­ну, а вре­ме­на је све мање“, „Глад, рад и кри­за бед­них годи­на“, „За испи­ти­ва­ње“, „Народ води поли­ти­ку, власт је под­во­ди“, „Извла­че­ње поу­ке је добро за гла­ву“, „Дечи­ја посла“, „Спорт­ска дија­гно­за“ и „У себи и ван себе“… све то на укуп­но 96 стра­на са око 350 афоризама.

Рецен­зент књи­ге Села­дон Павло­вић, или­ти Срба Павло­вић, чита­ју­ћи руко­пис књи­ге запи­сао је следеће:

Иако тек у наја­ви, буду­ћа, тре­ћа књи­га пара­ћин­ског писца Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, под насло­вом: „За сва­ки слу­чај“, недво­сми­сле­но уве­ра­ва у сво­ју свр­сис­ход­ност. Мало је писа­ца који зна­ју тако да иза­зо­ву зна­ти­же­љу и побу­де осе­ћај лепог, као што, деце­ни­ју и више, садр­жи­ном сво­јих књи­га, тако успе­шно чини он, наш Влај­че, сво­јим, већ дуже годи­на, вер­ним читаоцима.

Као ства­ра­лац, Милен­ко­вић сва­ка­ко при­па­да мла­дој гене­ра­ци­ји. Међу­тим, по оно­ме што он са толи­ко успе­ха и уме­ћа пре­зен­ту­је јав­но­сти, са задо­вољ­ством се може закљу­чи­ти да је у завр­шној фази фор­ми­ра­ња сво­је књи­жев­но-умет­нич­ке личности.

И поред тога што је лепе­за њего­вог књи­жев­но-ства­ра­лач­ког рада и инте­ре­со­ва­ња дале­ко шира: про­за, пое­зи­ја и др., Вла­ди­ца је пре­вас­ход­но афо­ри­сти­чар. И то није све, небро­је­но пута је пока­зао свој изу­зе­тан сми­сао на орга­ни­за­ци­о­ном пољу: број­не хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не при­ред­бе, пред­ста­вља­ње вели­ка­на наше књи­жев­но­сти, као и оних који ће тек бити, и про­мо­ви­са­ње њихо­вих дела, како у земљи, тако и шире. Тако­ђе је врстан орга­ни­за­тор изло­жби кари­ка­ту­ра, илу­стра­ци­ја и др., па све до врло зна­чај­них годи­шњих мани­фе­ста­ци­ја, као што су фести­ва­ли и „сати­ри­ко­ни“.

Уз то, први је човек Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ – вели­ки је енту­зи­ја­ста. Но, да се вра­ти­мо књизи…

Књи­га под насло­вом „За сва­ки слу­чај“, како је у наја­ви рече­но, биће као и прет­ход­не: пит­ка, чит­ка… што је и оче­ки­ва­но. А, да би се то и оби­сти­ни­ло, писац је, поред добре хумо­ри­стич­ко-сати­рич­не садр­жи­не, вели­ку пажњу посве­тио и дру­гим дета­љи­ма, као што су тех­нич­ки ефек­ти и естет­ски изглед књиге.

Поде­ле по погла­вљи­ма, која су добро осми­шље­на, има­ју за зада­так да раз­би­ју моно­лит­ност и ужи­ве чита­о­ца у садр­жи­ну књи­ге. Али да се не задр­жа­ва­мо на томе, ваља крат­ком ана­ли­зом, илу­стра­ци­је ради, обра­ди­ти пре­гршт афо­ри­за­ма, који су пред­мет целине.

„Напра­ви­ли смо дистан­цу од наших веков­них непри­ја­те­ља. Они корак напред, ми корак назад“. Коле­га Милен­ко­вић је у овом слу­ча­ју могао да буде и жешћи. Не иде­мо ми уна­зад кора­ком клај-клај… У пита­њу је фор­си­ра­ни марш…

„За отаџ­би­ну срце бије изну­тра, а поли­ци­ја спо­ља“… Љубав пре­ма отаџ­би­ни, очи­глед­но, сва­ко види на свој начин, срце дожи­вља­ва на један, а поли­ци­ја на дру­ги… На чове­ку је само да седи и пла­че… Али како све­му јед­ном дође крај, то и стр­пље­њу и трпље­њу, наш врли сати­ри­чар у нена­ла­же­њу повољ­ни­јег реше­ња, пун оча­ја и беса изго­ва­ра сле­де­ће: „Пре­ко обе­ћа­них брда и доли­на не може тако лако да се пре­ђе. Једи­но пре­о­ста­је – марш!“…

„Све нам је горе, а ми упор­но иде­мо ка дну“. Тоне­мо као Тита­ник, све дубље и дубље, док су виси­не о који­ма наш сати­ри­чар мета­фо­рич­но гово­ри резер­ви­са­не за више сло­је­ве. Они су тај небе­ски народ.

„Наши игра­чи зна­ју како се побе­ђу­је. Про­тив­ни­ци им то пока­зу­ју из утак­ми­це у утак­ми­цу”… Тако је то, а и како би дру­га­чи­је било, када су нам игра­чи непо­бе­ди­ви, а руко­во­ди­о­ци несме­њи­ви. Кад је међу нави­ја­чи­ма Тре­ћи свет­ски, а терен Косо­во равно.

И као што обич­но бива, један љубав­ни, али не и једи­ни: „Не могу сви да нас воле. Неки би хте­ли и нешто више од тога“… Пустим жеља­ма нигде кра­ја… Пру­жиш неко­ме прст, а он би целу руку. Узгред и један „опти­ми­стич­ки“: „Са про­ле­ћем живот ће нам се про­ме­ни­ти из коре­на. Има­ће­мо шта да пасемо“.

Афо­ри­зми који су се нашли на поле­ђи­ни кори­це књиге:

Напо­кон нас је огре­ја­ло сунце.
Оста­ли смо без кро­ва над главом.

Бог нас још није погледао.
Ми смо неви­ђе­ни верници.

Посао ми је такав
да не могу мир­но да спавам –
на рад­ном месту.

Пре­ко обе­ћа­них брда и долина
не може тако лако да се пређе.
Једи­но пре­о­ста­је – марш!

Наши игра­чи зна­ју како се побеђује.
Про­тив­ни­ци им то показују
из утак­ми­це у утакмицу.

Напи­сао сам само јед­ну биографију.
Више нисам имао инспирације.

Коме је дошло из дупе­та у главу
пре­по­руч­љи­во је да не отва­ра уста.

Пре обја­вљи­ва­ња књи­ге неки од афо­ри­за­ма нашли су се у неко­ли­ко дру­гих књи­жев­них изда­ња (лек­си­ко­на, алма­на­ха, збор­ни­ка): Изва­ја­не мисли 4, Афо­те­ка, Дри­блинг духа, Вечи­ти рам, Афо­те­ка 2 и Пери­вој оме­ђе­них шим­ши­ра, као и у днев­ном листу „Вечер­ње ново­сти“ на стра­ни­ци Хумор, уред­ни­ка Боја­на Љубе­но­ви­ћа, и Првом елек­трон­ском часо­пи­су за сати­ру „Етна“, уред­ни­це Весне Ден­чић, а ових дана и у днев­ном листу „Поли­ти­ка“ у рубри­ци Сати­ри­кон, уред­ни­ка Дра­гу­ти­на Мини­ћа Карла.

Књи­га „За сва­ки слу­чај“ је финан­си­ра­на сред­стви­ма наме­ње­ним за про­јек­те у кул­ту­ри Општи­не Пара­ћин, а ина­че четвр­та књи­га и ујед­но прва штам­па­на на ћири­ли­ци Библи­о­те­ке Артија.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти пре­ко елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Мићо Лукић - Кратке мисли дугих размишљања

Објављена друга књига библиотеке „Артија“

Мићо Лукић - Кратке мисли дугих размишљањаИз штам­пе је иза­шла дру­га књи­га у изда­њу КУА „Арти­ја“ под нази­вом „Крат­ке мислих дугих раз­ми­шља­ња“ афо­ри­сти­ча­ра Мића Луки­ћа из Београда.

Књи­га афо­ри­за­ма „Крат­ке мисли дугих раз­ми­шља­ња“, која садр­жи нешто више 350 афо­ри­за­ма, може се сма­тра­ти и настав­ком књи­ге „Алма­на­ха афо­ри­сти­ча­ра ‘Афо­те­ка'“ која је прва обја­вље­на у библи­о­те­ци „Арти­ја“, а у којој је сво­је место нашао и Мићо Лукић поред још 28 ауто­ра. Ина­че, ово је после више од 20 годи­на писа­ња афо­ри­за­ма и обја­вљи­ва­ња у штам­па­ним и елек­трон­ским меди­ји­ма прва књи­га овог аутора.

Сво­је импре­си­је о овој књи­зи изнео је пре­ко рецен­зи­је „Инспи­ра­тив­не рефлек­си­је“ још један „афо­те­кар“ Коста Павло­вић:

Чита­ју­ћи још прве стра­ни­це руко­пи­сне збир­ке афо­ри­за­ма Миће Луки­ћа Крат­ке мисли дугих раз­ми­шља­ња, поја­ви­ле су ми се инспи­ра­тив­не рефлек­си­је да напи­шем који редак, уве­рен да се ради о изу­зет­ној књизи.

Сати­ри­чар, у бли­жој одред­ни­ци афо­ри­сти­чар, Мићо Лукић, књи­жев­ник је широ­ког распо­на моти­ва­ци­ја и хумо­ри­стич­ко-сати­рич­ног начи­на изра­жа­ва­ња. Тај­на њего­вог уме­ћа је, што само на сам себи начин знан, у тако крат­кој фор­ми, тек у пре­гршт речи, успе­ва да зна­ти­жељ­ном чита­о­цу саоп­шти тако много…

Да раз­га­ли душу чита­о­цу и иза­зо­ве осе­ћај лепог… Мно­ги њего­ви афо­ри­зми су по сво­јој садр­жај­но­сти чита­ви томо­ви књи­га. Сто­га тра­же пови­ше умно­сту­диј­ског вре­ме­на за сво­је дубље ана­ли­зе. Сво­јом мета­фо­рич­но­шћу, пре­но­сним зна­че­њем и број­ним књи­жев­ним укра­си­ма кори­шће­ним у сати­ри, сати­ри­чар Мићо зна некад при­лич­но да упле­те чита­о­ца у сво­је про­фи­ло­зоф­ске нити.

Њего­ва миса­о­но­а­фо­ри­стич­на раз­ми­шља­ња често су иска­за­на у овлаш фор­ми, али са обр­том који делу­је попут пра­ска. Таква при­кри­ве­на иро­ни­ја има при­влач­ни­ју аро­му од оне директ­но упу­ће­не. За начин на који наш умет­ник испо­ља­ва често и врло јет­ка осе­ћа­ња, инвек­ти­ва је посве стран појам. Његов афо­ри­зам је нерет­ко тво­рен по асо­ци­ја­циј­ском кључу.

Иако је ово пишче­ва прва књи­га, да се уочи­ти да је исти дости­гао сам зенит у начи­ну ства­ра­ња ове нима­ло лаке форме.

Сма­тра се да су сред­ње годи­не нај­и­де­ал­ни­је за пре­зен­то­ва­ње јав­но­сти сво­га годи­на­ма наку­пље­ног зна­ња и уме­ња. За Мићу Луки­ћа се, суде­ћи по првим ути­сци­ма, са сигур­но­шћу може рећи да је један од таквих. Тако­ђе није тешко уочи­ти да је Мићо ово задо­вољ­ство могао при­ре­ди­ти чита­о­ци­ма куди­ка­мо рани­је… Дакле, пого­то­во гле­да­но кроз ква­ли­тет, Мићо је „сво­ју при­чу“ могао да нам испри­ча и мно­го рани­је. Позна­то је да су неки то учи­ни­ли у самој мла­до­сти, али то су већ неке дру­ге теме и пре­о­ку­па­ци­је, које пра­те мла­де… Ишчи­та­ва­њем књи­ге да се при­ме­ти­ти да је аутор напро­сто од неку­да иско­пао доста нетак­ну­тих тема које поду­же вре­ме­на море савре­ме­ног чове­ка… Рекло би се, чак да је за мно­ге наше нево­ље раз­от­крио кључ, или барем начин да нам их у некој мери олак­ша… Што се тиче детаљ­ни­је ана­ли­зе књи­ге очи­глед­но да је сам при­ступ доста уоп­ште­но учи­њен, пого­то­во ана­ли­за афо­ри­за­ма. У овом слу­ча­ју тај посао је пре­пу­штен суду чита­ла­ца од којих се оче­ку­је да буду стро­ги, баш као што је наш сати­ри­чар Мићо резак и раби­ја­тан пре­ма нега­тив­ним поја­ва­ма које неу­мил­но пра­те наше друштво.

Коста Павло­вић

Избор афо­ри­за­ма рецен­зен­та Косте Павловића:

Ако је у раду спас, онда овом народу
нема спа­са без батине.

Кад наи­ђе на несрећ­ни­ка, сва­ка жена
се срећ­но уда.

Круп­ни мили­ци­о­не­ри туку сит­не лопове!

Због неста­ши­це лекова,
гра­ђа­ни­ма се препоручује
раз­бо­ље­ва­ње само у слу­ча­ју нужде.

Нисмо без сло­бо­де гово­ра, али није
згод­но да се изражавамо.

Тра­жи се поште­ни нала­зач да врати
изгу­бље­ни народ.

У здра­вом телу – здра­во теле.

Састав вла­де је пукао на саставу!

Вла­да мора неи­зо­став­но направити
свој соци­јал­ни – проблем.

Чудо, од чега овај народ живи,
ваља­ло би про­гла­си­ти свет­ским чудом.

Књи­гу је тех­нич­ки уре­дио и при­пре­мио за штам­пу „Арти­јин кре­а­тив­ни тим“ (А.К.Т.).

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.