Приказ „Афотеке 2“ – Ненад Тадић: Вјечити црв сумње

Алманах афористичара "Афотека 2"(гру­па ауто­ра: “Афо­те­ка 2“, Пара­ћин, 2013)

Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра АФОТЕКА 2, који су при­ре­ди­ли сати­ри­ча­ри из Срби­је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, Горан Радо­са­вље­вић и Мио­драг Сто­шић, у нај­ве­ћем дије­лу фоку­си­ран је на оно што у сви­је­ту (полу)сиромашних нај­ви­ше зао­ку­пља пажњу – на хљеб насу­шни и љубав, тј. на „голи живот“.

Нарав­но, чита­лац нале­ти повре­ме­но и на поли­ти­ку, или она на њега, тек да се још јед­ном потвр­ди да живи­мо у вре­ме­ну у коме „сва­ко може са сва­ким“.

МИРОСЛАВ СРЕДАНОВИЋ у три афо­ри­зма бави се тема­ма на које, нажа­лост, више нико не обра­ћа пажњу. Сем поли­ци­је. Сва три пута афо­ри­сти­чар гађа „у гла­ву“:

* Кри­ми­на­лац је недо­сту­пан поли­ци­ји. Искљу­чио је теле­фон.
* Не обра­ђу­је­мо земљу. Чува­мо нетак­ну­ту при­ро­ду.
* Није се сва мла­дост исе­ли­ла у ино­стран­ство. Неко мора и овде да се дро­ги­ра.

ЖИВОЈИН ДЕНЧИЋ при­ча о нара­ви­ма и посе­бе­ним под­је­ла­ма.

* Нај­ве­ћи поду­хват буда­ла је што су наве­ли памет­не да попу­шта­ју.
* Све нам је надо­хват руке, али ми неће­мо да иде­мо тако дале­ко.

Судар са поли­ти­ком КОСТА ПАВЛОВИЋ овје­ко­вје­чио је фото­граф­ски. Вође или атен­та­то­ри – вје­чи­та срп­ска диле­ма.

* Атен­та­то­ри бира­ју пред­сед­ни­ке она­ко – одо­ка.
* На мести­ма где је сли­ка Вели­ког вође зид теже дише.

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ још живи у вре­ме­ну тран­зи­ци­је које је пре­жи­вје­ло све рефор­ме и пре­ма коме рево­лу­ци­је изгле­да­ју као обич­ни инци­ден­ти.

* Мала пре­ду­зе­ћа су добра. Лако се гасе.
* Кад ми тата при­ми пен­зи­ју, замо­лим га за неки динар – да дам уну­ци­ма за бурек.

СЛОБОДАН М. СТЕФАНОВИЋ има јед­ну васпит­ну и јед­ну обра­зов­ну пору­ку:

* Не туци­те сво­ју децу, она ће вам вра­ћа­ти дуго­ве.
* Само код про­сти­тут­ки при­ма­ња не зави­се од поло­жа­ја.

ЈОВАН КРАГУЈЕВИЋ зала­же се за дра­стич­не мје­ре, које га не би кан­ди­до­ва­ле за дома­ћег мини­стра финан­си­ја.

* Са поке­ром смо завр­ши­ли – остао нам је још руски рулет.
* Екс­ху­ми­ра­ли смо про­шлост да бисмо сахра­ни­ли будућ­ност.

ВАСИЛ ТОЛЕВСКИ не ште­ди ни себе нити било какве ауто­ри­те­те. Успут, даје и живот­ну лек­ци­ју „јези­ча­ри­ма“.

* Ако је сва­ка власт дата од Бога, онда је Бог наш нај­ве­ћи непри­ја­тељ.
* Хра­бар сати­ри­чар вешто кори­сти језик. Лиже тањи­ре!
* Ми бисмо и даље кори­сти­ли гла­ве. Али нема више зидо­ва.

Како апсурд поста­је сва­код­не­ви­ца (и зашто) нај­бо­ље обја­шња­ва ПЕРИЦА ЈОКИЋ.

* При­је него што пође кући одго­вор­ни дирек­тор про­вје­ри да ли је затво­рио све пого­не и да ли је уга­сио фир­му.
* Сва­ки поли­ца­јац мора да буде опре­мљен пен­дре­ком, лиси­ци­ма и пишто­љем. Никад се не зна шта стран­ка жели.
* Није ми вјер­на. Често одла­зи свом мужу.

ЛЕНЧЕ СТОИМЕНОВА пише о два дна – људ­ском и соци­јал­ном:

* Толи­ко маски има да му је тешко да међу њима про­на­ђе соп­стве­но лице.
* Нај­ду­бље дно до кога човек може да допре јесте дно кон­теј­не­ра.

МОМИР СТАНИСАВЉЕВИЋ освр­ће се на једи­на два пре­о­ста­ла срп­ска брен­да – вођу и зашти­ће­ног свје­до­ка.

* Сли­ци на зиду није потреб­но кан­ди­ло да би неки у њу гле­да­ли као у ико­ну.
* Он је зашти­ће­ни све­док. Оста­ле може­те да поби­је­те.

АЛЕКСАНДАР КРЖАВАЦ и МИЛАН БУТРИЋ – ТАНКЕШ не оду­ста­ју од иде­о­ло­ги­је и рели­ги­је, као опи­ју­ма за народ.

* Сви људ­ски орга­ни су био­ло­шки, осим мозга који је иде­о­ло­шки. (Кржа­вац)
* Толи­ко је малих бого­ва да Бога више нико и не спо­ми­ње. (Бутрић)

ДИМИТАР И. ВИЛАЗОРСКИ и ГОРАН РАДОСАВЉЕВИЋ оста­ју вјер­ни жен­ским ауто­ри­те­ти­ма.

* Уста не смем отво­ри­ти пред женом. Она ме хра­ни. (Вила­зор­ски)
* Бесми­сле­но је кло­ни­ра­ти жене. Све су исте. (Радо­са­вље­вић)

Алма­нах АФОТЕКА 2 садр­жи и анто­ло­гиј­ски афо­ри­зам АЛЕКСАНДРА ПАВИЋА, који би комот­но могао да буде цити­ран у уво­ду књи­ге – „Црв сум­ње ника­да не гла­ду­је“.

ДИНКО ОСМАНЧЕВИЋ ламен­ти­ра над дви­је про­ма­ше­не инве­сти­ци­је – човје­ку и земљи.

* Шестог дана Бог је ство­рио човје­ка. Сва­ко­ме се деси лош дан!
* У Босни и Хре­це­го­ви­ни посто­је чети­ри исти­не: срп­ска исти­на, хрват­ска исти­на, бошњач­ка исти­на. И исти­на.

ДЕАНА САИЛОВИЋ осје­ћа се неси­гур­ном у сви­је­ту у коме ништа није она­ко како изгле­да.

* Кад се дво­у­мим, кажем нешто тре­ће.
* Теле­фо­ни су нам глу­ви. Зато зидо­ви има­ју уши.

Докле иде наша нај­по­но­сни­ја осо­би­на – инат лије­по обја­шња­ва ВЛАДИЦА МИЛЕНКОВИЋ:

* Ми не зна­мо за пораз. Неће­мо ни да чује­мо за њега.

ДАЛИБОРКА ШИШМАНОВИЋ – КЕПЧИЈА не вје­ру­је у љубав и меди­је. Има и добре разло­ге.

* Иде­а­лан смо пар. Он је мени први, а ја њему посљед­ња.
* Днев­на штам­па је пуна лажи. Поне­кад сум­њам да је и датум тачан.

О два нај­ве­ћа про­бле­ма савре­ме­ног Бал­кан­ца – пра­зном сто­ма­ку и ЕУ – луцид­но пише БРАТИСЛАВ КОСТАДИНОВ:

* Нека­да су људи гле­да­ли у небо оче­ку­ју­ћи лете­ће тањи­ре. Сада се нада­ју пуним.
* Спа­ла књи­га на два сло­ва – ЕУ.

ПАВИЦА ЈОВАНОВИЋ – ВЕЉОВИЋ нема илу­зи­ја о томе да је сви­јет – мушки. Ламент над жена­ма гла­си:

* Успех се не пости­же скр­ште­них руку. Али ни ногу.
* Џабе ми је што сам лепа, згод­на и поже­ља­на – кад сам памет­на.

ЈЕЛЕНА ВУЧИНИЋ при­па­да гене­ра­ци­ји која нема ком­плек­са, али ни илу­зи­ја.

* Са тупи­ма само оштро.
* Како иду годи­не све више личим на свој фри­жи­дер. Зујим у пра­зно.

НАТАША ГЈОРГЈИЈОСКА пре­ци­зно пор­тре­ти­ше људ­ску при­ро­ду:

* У сва­ком чове­ку чучи по један људо­ждер. Једе га изну­тра.

О Срби­ма и при­ва­ти­за­ци­ји могли би да се напи­шу томо­ви есе­ја, а НИКОЛА ЖИВКОВИЋ то ради у дви­је луцид­не мисли:

* У Фран­цу­ској рево­лу­ци­ји одру­бље­на је гла­ва вођи, а у срп­ској целом наро­ду.
* Мали лопо­влук се зове кра­ђа, а вели­ки – тен­дер.

АФОТЕКА 2 спра­вље­на је за нај­ши­ри круг чита­ла­ца. То је скуп врца­вих, духо­ви­тих, опо­рих, мудрих и (нај­че­шће) песи­ми­стич­ких мисли о сви­је­ту у коме живи­мо. Осим наве­де­них афо­ри­за­ма, у алма­на­ху је још низ избру­ше­них рече­ни­ца које наго­не на сми­јех са задр­шком. Афо­ри­зам уви­јек охра­бри бла­го­твор­ном сати­ром или јаком мета­фо­ром. То је пут из досјет­ке у леген­ду. При­јат­но. И… види­мо се у афо­ри­зму.

Ненад Тадић,
Бије­љи­на

Ненад Тадић (1960), нови­нар и уред­ник у Новин­ској аген­ци­ји СРНА, комен­та­тор. Пише драм­ске кома­де, позо­ри­шну, филм­ску и књи­жев­ну кри­ти­ку.

, , , ,

О... КУА Артија

Књижевно-уметничка асоцијација "Артија" је невладино и непрофитно удружење са седиштем у Параћину, које се бави остваривањем циљева у области књижевности, уметности и културе и делује на територији Републике Србије. Основано је 29. фебруара 2012. године.

Повратне везе

  1. Prikaz „Afoteke 2“ – Nenad Tadić: Vječiti crv sumnje | ЖИКИШОН • ŽIKIŠON - 03/11/2013

    […] Izvor: KUA „Artija“ […]

  2. „Афотека 2“ у Новом Саду | Књижевно-уметничка асоцијација АРТИЈА - 27/11/2014

    […] При­каз „Афо­те­ке 2“ – Ненад Тадић: Вје­чи­ти црв сум­ње […]