(група аутора: “Афотека 2“, Параћин, 2013)
Алманах афористичара АФОТЕКА 2, који су приредили сатиричари из Србије Владица Миленковић, Горан Радосављевић и Миодраг Стошић, у највећем дијелу фокусиран је на оно што у свијету (полу)сиромашних највише заокупља пажњу – на хљеб насушни и љубав, тј. на „голи живот“.
Наравно, читалац налети повремено и на политику, или она на њега, тек да се још једном потврди да живимо у времену у коме „свако може са сваким“.
МИРОСЛАВ СРЕДАНОВИЋ у три афоризма бави се темама на које, нажалост, више нико не обраћа пажњу. Сем полиције. Сва три пута афористичар гађа „у главу“:
* Криминалац је недоступан полицији. Искључио је телефон.
* Не обрађујемо земљу. Чувамо нетакнуту природу.
* Није се сва младост иселила у иностранство. Неко мора и овде да се дрогира.
ЖИВОЈИН ДЕНЧИЋ прича о наравима и посебеним подјелама.
* Највећи подухват будала је што су навели паметне да попуштају.
* Све нам је надохват руке, али ми нећемо да идемо тако далеко.
Судар са политиком КОСТА ПАВЛОВИЋ овјековјечио је фотографски. Вође или атентатори – вјечита српска дилема.
* Атентатори бирају председнике онако – одока.
* На местима где је слика Великог вође зид теже дише.
ПЕКО ЛАЛИЧИЋ још живи у времену транзиције које је преживјело све реформе и према коме револуције изгледају као обични инциденти.
* Мала предузећа су добра. Лако се гасе.
* Кад ми тата прими пензију, замолим га за неки динар – да дам унуцима за бурек.
СЛОБОДАН М. СТЕФАНОВИЋ има једну васпитну и једну образовну поруку:
* Не туците своју децу, она ће вам враћати дугове.
* Само код проститутки примања не зависе од положаја.
ЈОВАН КРАГУЈЕВИЋ залаже се за драстичне мјере, које га не би кандидовале за домаћег министра финансија.
* Са покером смо завршили – остао нам је још руски рулет.
* Ексхумирали смо прошлост да бисмо сахранили будућност.
ВАСИЛ ТОЛЕВСКИ не штеди ни себе нити било какве ауторитете. Успут, даје и животну лекцију „језичарима“.
* Ако је свака власт дата од Бога, онда је Бог наш највећи непријатељ.
* Храбар сатиричар вешто користи језик. Лиже тањире!
* Ми бисмо и даље користили главе. Али нема више зидова.
Како апсурд постаје свакодневица (и зашто) најбоље објашњава ПЕРИЦА ЈОКИЋ.
* Прије него што пође кући одговорни директор провјери да ли је затворио све погоне и да ли је угасио фирму.
* Сваки полицајац мора да буде опремљен пендреком, лисицима и пиштољем. Никад се не зна шта странка жели.
* Није ми вјерна. Често одлази свом мужу.
ЛЕНЧЕ СТОИМЕНОВА пише о два дна – људском и социјалном:
* Толико маски има да му је тешко да међу њима пронађе сопствено лице.
* Најдубље дно до кога човек може да допре јесте дно контејнера.
МОМИР СТАНИСАВЉЕВИЋ осврће се на једина два преостала српска бренда – вођу и заштићеног свједока.
* Слици на зиду није потребно кандило да би неки у њу гледали као у икону.
* Он је заштићени сведок. Остале можете да побијете.
АЛЕКСАНДАР КРЖАВАЦ и МИЛАН БУТРИЋ – ТАНКЕШ не одустају од идеологије и религије, као опијума за народ.
* Сви људски органи су биолошки, осим мозга који је идеолошки. (Кржавац)
* Толико је малих богова да Бога више нико и не спомиње. (Бутрић)
ДИМИТАР И. ВИЛАЗОРСКИ и ГОРАН РАДОСАВЉЕВИЋ остају вјерни женским ауторитетима.
* Уста не смем отворити пред женом. Она ме храни. (Вилазорски)
* Бесмислено је клонирати жене. Све су исте. (Радосављевић)
Алманах АФОТЕКА 2 садржи и антологијски афоризам АЛЕКСАНДРА ПАВИЋА, који би комотно могао да буде цитиран у уводу књиге – „Црв сумње никада не гладује“.
ДИНКО ОСМАНЧЕВИЋ ламентира над двије промашене инвестиције – човјеку и земљи.
* Шестог дана Бог је створио човјека. Свакоме се деси лош дан!
* У Босни и Хрецеговини постоје четири истине: српска истина, хрватска истина, бошњачка истина. И истина.
ДЕАНА САИЛОВИЋ осјећа се несигурном у свијету у коме ништа није онако како изгледа.
* Кад се двоумим, кажем нешто треће.
* Телефони су нам глуви. Зато зидови имају уши.
Докле иде наша најпоноснија особина – инат лијепо објашњава ВЛАДИЦА МИЛЕНКОВИЋ:
* Ми не знамо за пораз. Нећемо ни да чујемо за њега.
ДАЛИБОРКА ШИШМАНОВИЋ – КЕПЧИЈА не вјерује у љубав и медије. Има и добре разлоге.
* Идеалан смо пар. Он је мени први, а ја њему посљедња.
* Дневна штампа је пуна лажи. Понекад сумњам да је и датум тачан.
О два највећа проблема савременог Балканца – празном стомаку и ЕУ – луцидно пише БРАТИСЛАВ КОСТАДИНОВ:
* Некада су људи гледали у небо очекујући летеће тањире. Сада се надају пуним.
* Спала књига на два слова – ЕУ.
ПАВИЦА ЈОВАНОВИЋ – ВЕЉОВИЋ нема илузија о томе да је свијет – мушки. Ламент над женама гласи:
* Успех се не постиже скрштених руку. Али ни ногу.
* Џабе ми је што сам лепа, згодна и пожељана – кад сам паметна.
ЈЕЛЕНА ВУЧИНИЋ припада генерацији која нема комплекса, али ни илузија.
* Са тупима само оштро.
* Како иду године све више личим на свој фрижидер. Зујим у празно.
НАТАША ГЈОРГЈИЈОСКА прецизно портретише људску природу:
* У сваком човеку чучи по један људождер. Једе га изнутра.
О Србима и приватизацији могли би да се напишу томови есеја, а НИКОЛА ЖИВКОВИЋ то ради у двије луцидне мисли:
* У Француској револуцији одрубљена је глава вођи, а у српској целом народу.
* Мали лоповлук се зове крађа, а велики – тендер.
АФОТЕКА 2 справљена је за најшири круг читалаца. То је скуп врцавих, духовитих, опорих, мудрих и (најчешће) песимистичких мисли о свијету у коме живимо. Осим наведених афоризама, у алманаху је још низ избрушених реченица које нагоне на смијех са задршком. Афоризам увијек охрабри благотворном сатиром или јаком метафором. То је пут из досјетке у легенду. Пријатно. И… видимо се у афоризму.
Ненад Тадић,
Бијељина
Ненад Тадић (1960), новинар и уредник у Новинској агенцији СРНА, коментатор. Пише драмске комаде, позоришну, филмску и књижевну критику.
