Дру­го­на­гра­ђе­на песма на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2011“ на тему „Живот пре и после смрти“:

ПОНОЋНА ПЕСМА

Кре­нем кући касно, а ноћ мркла,
пре­ђе ми мач­ка пут, дабог­да цркла.
Пођем даље, а глу­во доба,
пут ме нане­се покрај неког гроба.
Ма шта сино­вац да ти причам,
смр­кло се као у рогу,
а ја вуна, само нога пред ногу.
Про­ђох ско­ро поред гроба,
кад тамо нешто шушну ил’ крете,
боже, срце сиђе у пете.
Освр­нем се она­ко пре­ко главе,
тад допре до мене глас из траве:
„Син­ко, не пла­ши се, нема вампира,
само ми гли­сте не дају мира,
помо­зи ако си при­ја­тељ и друг,
пре­о­ра­ше ме као плуг.
И молим те сле­де­ћи пут, поне­си лек,
Да их се решим заувек.“
Кроз гла­ву ми про­ђе, нема вампира,
ал’ онај из тра­ве, рецепт диктира.
Пре­вр­нух очи, спу­сти се тама,
изгу­бих тле под ногама.

*
Ноћ там­на, мркла,
мау­че мач­ка, дабог­да цркла.
Е, сад ја чучим у трави,
гли­сте су мир­не, зеза­ју мрави.
Чучим и чекам глу­во доба,
при­ли­ку нову,
да ми доне­су лек за гамад ову.

*
Само да ти кажем још јед­но словце,
кад кре­нем за овамо,
мра­ви и нису неко зло,
пази на ровце.

Дра­ган Мате­јић (Кру­ше­вац)