Дру­го­на­гра­ђе­на песма на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2015“ на сло­бод­ну тему:

БАБА МИ РЕЧЕ ДА НАПИШЕМ ПЕСМУ

Пре неко вече
баба ми надах­ну­то рече:
„Срби­ја је земља велика,
а тако мало има песника,
само два песника
по гла­ви становника.“
Још је ста­ра ума бистра,
памет­ни­ја од министра.
Гле­да ста­ра „Паро­ве“ на Хепи
па се бојим да је шлог не стрефи.
Баба даље тера своје:
„Памет­но уну­че моје,
знам ја ква­ли­те­те поет­ске твоје,
мало вре­ме­на уграби
па напи­ши песму баби.“
Тако ме она песнич­ки куражи,
а знам шта она у песми тражи,
све би баба да позлати
само да јој се мла­дост врати.
Китим сти­хо­ве каква је била,
лепој­ка пра­ва, гор­ска вила.
А баба ко сва­ка баба
мато­ра, сет­на, на песму слаба.
Опе­вам мла­дост, а њој све мило,
баби паде и суза у крило…

Песму ћу сада да скратим,
и саоп­ште­њем да се обратим:
„Било би у песми још поезије,
да ми је баба дала који
динар од пензије.“

Дра­ган Мате­јић (Кру­ше­вац)