У уторак 15. маја у 19 часова бићемо у Културном центру ГРАД. Зато што ће се тамо у то време одржати промоција књиге наше драге сараднице и колумнисткиње Алексине Ђорђевић. Написала је збирку прича и колумни под насловом “Голе жене”, са прикладно изазовним корицама.
Уопште, изазивање и задиркивање њена су специјалност. Пише неуобичајено, превише нежно да би се назвало шамаром, превише оштро да би се назвало миловањем. Стил јој је питак и бритак, а теме увек голицљиве и голишаве, онда када нису непосредне или неухватљиве. Једва чека да нас све упозна на промоцији, а пре тога ћемо да је пропитамо.
WANNABE MAGAZINE: Док се читају твоје колумне за “Wannabe”, поставља се питање. Откуд, бре, ти? Где је расло биће које пише тако бритко и нежно у исто време, ауторка провокативних тема, а благородног израза? Одакле теме, а одакле израз?
АЛЕКСИНА: (Смех), сад ти певам оно Јосипино “ткооо знааа, можда на ме чека неки други свијеееет, ткоооо знааа, и у мраку каткад никне диван цвијееет…!” Али стварно, бића светлости ничу на ђубришту, ако им је посао да обасјавају реалност и то је оно, клише. Мрзим клише, ал’ то ми не смета да га препознам код себе. Значи, ја сам ти једна од оних што се повремено појаве и само тако живе, без неких амбиција, захтева и великих замисли, као да су задовољне просто тиме да осећају и мисле све што осећају и мисле док живот протиче кроз њих. Пробада кроз њих. Шиба. Цури. Сече. Знаш већ. Никада нисам окренула леђа ниједном изазову, никада се нисам уплашила бола, никада нисам одустала од искуства. Ето ти теме, ето ти израз. Све из живота и из главе.
За Wannabe Magazine пишеш колумне “Цигла у глави” и “Стриптиз за писмене” (једном сам их прекрстио у “Циглом у главу” и “Стриптиз за паметне”). Опет, провокативни наслови, а нежан садржај. За која још издања (штампана и интернетска) пишеш и шта за њих пишеш? Напоменула си да си сарађивала (или још сарађујеш) са Марчелом?
Ех, па то је оно што Марчело дефинише као доброћудан безобразлук. Волим да провоцирам, јер провокација извлачи из људи оно што крију. Ако крију да су рањиви, провокација ће их повредити, ако крију да су сељаци, провокација ће их разбеснети, ако крију да су глупи, уф, то не може да се сакрије. Али тупавост је понекад дубоко унутар интелигенције и односи се на неку емотивну осакаћеност, духовну празнину, менталну резигнацију… Исправно схваћена провокација поклон је за моју уврнуту интелигенцију. Обожавам кад се неко забавља и смеје, саосећа и разуме, а уме и да узврати. У “Голим женама” налази се пар неких текстова који су објављени у е-новинама, чији је садржај, онако, ближи соцреалистичким условима живота хејтера у ћорсокаку Циган-мале, а и часопис за културу “Аванград” објавио ми је пар текстова.
Е сад, Марчело. То је била љубав на прву промоцију. Он је Параћинац и пре пар година дошао је у родни град да представи своје две књиге, а ја сам водила ту промоцију, током које смо се лепо испричали, добро зезали, забавили народ, изазвали пуно смеха и аплауза, и уопште, супер се провели. И после се исцимао да прочита шта сам прикупила за књигу и направи осврт, а онда је рекао “е сад ћу ја теби да водим промоцију, па да видиш…” са враголастим подизањем обрвица, пошто сам га пар пута била затекла неким непосредним питањима, па као, да ми врати. И ето, сад ће Марчело водити моју београдску промоцију и ја једва чекам да видим како ће то да испадне. И он није само интелектуалац међу хипхоперима, него човек међу људима и цар свемира међу универзумима.
Издајеш књигу, збирку рукописа која се састоји из објављених чланака плус приче. Какве сад – приче? Одакле приче? Какве приче? Када су настајале, шта их је изродило?
Приче сам писала из потребе да испразним креативни набој кроз ликове које мислим једног дана да изградим у неком роману и из мањка времена да се сада тиме бакћем. Свака прича може да прерасте у велику причу, кад дође тренутак.
И како на то гледа околина? Јеси ли полудела женска или те гледају онако као што су некад гледали на вештице, као на опасне, али неоспорно мудре жене?
Види, ја живим у малом граду, родитељи су ми просветни пензионери, кева ми је била разредни две године у гимназији, ћале ме затицао да пушим у школском WC-у. Да не причам у чему су ме све затицале комшије и познаници познаника којекаквих душебрижника, а шта су тек, на основу примећеног, покушавали да наслуте. И тако сам решила да их ратосиљам мука одгонетања мог понашања, па сам почела да пишем свашта скандалозно и то све из искуства. Неколицина људи ме познаје, воли и подржава, нешто шири круг ме прихвата као забавну и безопасну (јбг, провалили ме), а сигурно има и оних који би ме радо опет спаљивали на тргу.
Али пошто смо то већ обавили у неком другом животу и они морају да ме трпе, так’а им карма. Верујем да сам се највише замерила мајкама бројних младића, које су морале да гледају како им упропаштавам синове, а нису могле ништа да учине, јер како да забраниш некоме нешто што је већ само по себи забрањено воће? Мада, чак и међу тим мајкама имам другарице, а није ме блам да изађем на црту свима које имају неку притужбу. Зато што и ја имам сина. И од срца му желим неку матору девојку да направи од њега човека, ако има имало материјала за рад.
И настављаш да пишеш? Роман, можда у најави?
Е па, ту прича излази из колосека, јер сам роман већ написала, има сигурно четири године. И убила сам се покушавајући да га објавим, шаљући рукописе на све могуће конкурсе и натјечаје, и свуда где сам добила одушевљене реакције није било пара, а они велики су ме просто искулирали. Неће да ризикују са неафирмисаним писцем. И тако сам схватила да не могу да прескочим ниједан степеник задатог пута, иако сам способна за то. Можда нисам имала среће да сретнем неког ко ће ме препознати, како год, више то не преиспитујем уопште, пишем за “Wannabe Magazine”, и пресрећна сам што имам где да објавим оно што бих свакако написала, јер нисам ни почела да пишем док нисам осетила унутрашњу принуду, којој не треба инспирација, садржај, повод, која само мора да се изрази или да цркне. И тако сам написала роман о Азалеји Бранковић (има је у једној причи), а онда прво објавила своју другу књигу. Прва мора још да чека, да налетим на неког издавача који је чуо за мене.
Да ли се надаш да ћеш овом књигом привући пажњу издавача? Да ли си размишљала да сама издаш књигу?
Да сама финансирам само штампање и неку основну маркетиншку подршку, треба ми најмање €1,000. Моја месечна плата ретко пређе 250. Да гањам спонзоре и да некоме дугујем услугу, то не долази у обзир. Једино да прођем на неком конкурсу, као што сам средства за штампање “Голих жена” добила на општинском конкурсу за пројекте у култури. Оно што ја стварно мислим, међутим, не тиче се општеприхваћене реалности. Тај роман мора да уђе, односно изађе на велика врата, и мора да има добра леђа и стабилно тло. То му је судбина, а судбинске ствари дешавају се у тачно одређеним тренуцима, који нас заскачу маскирани у најбаналније случајности. Па кад упаднем у заседу, знаће се.
Шта ће бити са овом књигом? Најлакше је написати, нешто теже објавити, а најтеже је да књига живи и има читаоце. Шта мислиш о томе, како видиш свој пут даље?
Књигу “Голе жене” схватам као посетницу. Оно што тутнете некоме у руке при размени основних информација, у нади да ће се можда развити некаква сарадња. Мој пут даље већ је прострт пред моје стопе, знам сигурно, јер све време њиме ређе идем, чешће посрћем. И то колика је километража којом сам се тетурала, котрљала, скакутала дечијим поскоцима, превртала се преко главе, упадала у рупе и ломила кости, враћала се по трагу њушкајући пречице, ходала у сну или одважно газила брзином искусног ходача, то уопште није битно. Једино је важно да ја сто посто знам да сам све време на путу, и да за мене нема назад, са стране, горе и доле. Само напред. Онолико брзо и спретно колико сам у стању, у нади да ће ме срећа сусрести ту и тамо. Мој слоган је (гласајте за мене) “дајем све од себе, јер то је најмање што могу” – ја измислила, мајке ми.
Е па, видимо се на промоцији!
—
Разговор водио: Ранко Трифковић
Извор: Wannabe magazine (10.05.2012.)