Жикишон 2011

Прво­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2011“ на тему „Живот пре и после смр­ти“:

ДУХОВИ САТИРЕ

За живо­та био сам писац, сати­ри­чар. Имао сам дру­га­ра, ком­ши­ју, тако­ђе писца. Као и ја и он је писао сати­рич­не при­че и по који назо­ви афо­ри­зам. Није био ништа посеб­но али је стал­но доби­јао награ­де по кон­кур­си­ма. Напи­ше осред­њу при­чу и за њу доби­је награ­ду. Напи­ше неки неја­сан и бана­лан афо­ри­зам и опет доби­је награ­ду! Ја, ништа. А што сам имао при­че… То су биле све саме пар еxел­лен­це теме! Бога­то опи­са­ни лико­ви, рад­ња која тече – не ста­је, без мно­го небит­них дета­ља, без пате­ти­ке и изве­шта­че­не лири­ке. А тек какве сам афо­ри­зме писао! Крат­ко, јасно и у цен­тар! Мени је још за свог живо­та књи­жев­ник Бор­ко Заче­љак, тако­ђе тален­то­ван али нес­хва­ћен од сре­ди­не, казао да ћу бити досто­јан наслед­ник Дома­но­ви­ћа и Виба. Али шта је то вре­де­ло кад је мој дру­гар поку­пио све награ­де, као да се прет­пла­тио на њих. Шта су ти људи из коми­си­ја у њему виде­ли није ми уоп­ште било јасно. Слао сам и допи­се у који­ма сам им отво­ре­но поста­вљао пита­ње шта то мој дру­гар има што ја немам. Међу­тим, био сам ускра­ћен за одго­вор. Жар­ко сам желео награ­ду. Макар и тре­ћу, па чак и да будем само у збор­ни­ку. Али, ништа.

Пошто ми је дру­гар, како сам већ казао, био ком­ши­ја, јед­ном при­ли­ком сам напи­сао њего­во пре­зи­ме на свом сан­ду­че­ту. То би наве­ло пошта­ра да писме­но оба­ве­ште­ње о награ­ди уме­сто мом дру­га­ра испо­ру­чи мени. Маштао сам како би изгле­дао мој сусрет са дру­га­ром, ују­тру испред ула­за. Срео бих га скроз „поки­слог“ и неве­се­лог јер није добио оче­ки­ва­ни допис. „Јеси ли добио оба­ве­ште­ње од кон­кур­сне коми­си­је?“, питао бих га. „Нисам“, поку­ње­но би ми одго­во­рио. „А ја, зами­сли, добио прву награ­ду!“, казао бих поно­сно држе­ћи писмо наме­ње­но њему скри­ве­но међу сво­јим недри­ма. „Чести­там ти, али искре­но!“, рекао би ми веро­ват­но неи­скре­но, сти­сао ми руку и поти­штен оти­шао у свој стан да пла­че од муке и љубо­мо­ре. Међу­тим, све то је била само моја машта. И ко за бак­суз у то вре­ме мој дру­гар није добио ни јед­ну једи­ну награ­ду!

Вре­ме је про­ла­зи­ло а ја сам све више писао и све више слао радо­ве на кон­кур­се. Али, награ­ду нисам ника­да добио. Дру­гар се одсе­лио. Чуо сам да је и даље доби­јао награ­де и то за сво­је осред­ње, сати­рич­не при­че, како сам чуо од неких дру­гих коле­га сати­ри­ча­ра.

Про­ђе тако још неко вре­ме. Умре мој дру­гар. Про­ђе још неко вре­ме и про­ђе мој живот, умрем и ја.

Одем код Бога на испо­вест, кад тамо гужва. Као код док­то­ра опште прак­се у Дому здра­вља: седе махом пен­зи­о­не­ри поку­ње­них лица, по које дете или омла­ди­нац, а била је тамо и јед­на згод­на лепој­ка коли­ко се сећам. Чујем раз­го­вор дво­ји­це кркља­вих ста­ра­ца да при­ча­ју како се чека и по годи­ну дана да се дође на ред за испо­вест. Ина­че, на небу је јед­на годи­на као хиља­ду годи­на на земљи. Ухва­ти ме пани­ка. Ко ће да чека на испо­вест годи­ну дана?! А хтео сам Богу да се пожа­лим како сам за живо­та био оште­ћен и како нисам ника­да добио награ­ду на кон­кур­су. И тако, док сам ја при­чао сам са собом и пра­вио кал­ку­ла­ци­је у сво­јој гла­ви, при­ђе ми неки човек. Погле­дам га добро али му не видим лице. Има ноге, руке, тело има и гла­ву чак, али лица нема. Видим и нека­кав репић како му вири и маше из дупе­та, да опро­сти­те на изра­зу. Пита он мене: „Да ли би волео да се вра­тиш доле на земљу и сазнаш јеси ли постао сла­ван након сво­је смр­ти?“ Дода­де још: „Мно­ги су писци за живо­та били непо­зна­ти, али су пост­хум­но поста­ли слав­ни!“ „Има пра­во!“, кажем себи сав узбу­ђе­но. „Хоћу! Само реци­те шта тре­ба да ура­дим!“, одго­во­рио сам сав радо­стан. Он ми рече да не тре­ба ништа да учи­ним, сем што тре­ба да знам да ћу након што одем са неба оста­ти дух који ће лута­ти све­том без пра­ва на испо­вед пред Богом и без пра­ва на сми­ре­ње сво­је душе. „Ма дај­те молим вас!“, ско­ро сам зацви­лео. „Па ја ако се не уве­рим да сам постао сла­ван након сво­је смр­ти, ника­да нећу наћи мир сво­јој души! При­ста­јем, води­те ме.“

И тако одо­смо нас дво­ји­ца доле на земљу. Тамо беше про­шло већ педе­се­так годи­на. Иде­мо ули­цом а нико нас не при­ме­ћу­је. „Баш је зани­мљи­во бити дух!“, поми­слих, „Пошто те не виде можеш да се кезиш људи­ма у лице до миле воље!“. Уђем у прву књи­жа­ра сав усхи­ћен што ћу на рафо­ви­ма виде­ти књи­гу са сво­јим име­ном, али ништа. Од књи­жа­ре до књи­жа­ре ни јед­на једи­на књи­га са мојим име­ном није посто­ја­ла. Поми­слио сам да мора посто­ја­ти барем неки доказ о томе да сам постао сла­ван након сво­је смр­ти. Да ме барем могу виде­ти људи на ули­ци, одмах би ме пре­по­зна­ли и при­шли ми тра­же­ћи ауто­грам! Ту ми се човек без лица одмах нашао рекав­ши да ће ми помо­ћи. Оти­шли смо код јед­ног њего­вог дру­га­ра који тако­ђе није имао лице али је тако­ђе имао репић којим је махао из дупе­та, да поно­во опро­сти­те на изра­зу, а који се бавио пра­ће­њем људ­ске исто­ри­је свих духо­ва на земљи. Он рече да посто­ји сто­ти­нак књи­га са јед­ном при­чом коју сам ја напи­сао. Не могу вам опи­са­ти усхи­ће­ност коју сам осе­тио након што сам то дознао! Сто­ти­нак књи­га са мојом при­чом, зами­сли­те! Одмах, по њего­вој пре­по­ру­ци, оти­дох на нај­бли­же место на ком је био један при­ме­рак те књи­ге. Била је то нека ста­ра, тро­шна кућа у којој је живе­ла нека непо­крет­на ста­ри­ца. На јед­ном орма­ру беху посла­га­не пра­шња­ве и ста­ре књи­ге. Ја изва­дих јед­ну. Био је то пожу­те­ли збор­ник са неког кон­кур­са. Отре­сох га од пра­ши­не, отво­рих га, пре­ли­стах га и видех сво­ју, по мом скром­ном мишље­њу, можда и нај­сла­би­ју при­чу коју сам ика­да послао на неки кон­курс. Руке ми задрх­та­ше и ја ско­ро што не запла­ках. Про­чи­тах затим датум штам­па­ња и тираж. Штам­па­но је сто при­ме­ра­ка збор­ни­ка, пре осам­де­сет годи­на, и то чини­ло ми се баш у вре­ме док сам на сан­ду­че­ту држао дру­га­ре­во пре­зи­ме. Зато нисам ни могао да сазнам да ми је при­ча ушла у збор­ник! Тада се сетих и свог дру­га­ра. Позвах чове­ка без лица да ми помог­не да сазнам је ли мој нека­да­шњи ком­ши­ја постао сла­ван након сво­је смр­ти. Он ми рече да ина­че помно пра­ти књи­жев­ну сце­ну али да за њего­во име није ника­да чуо. Питао је и оста­ле сво­је дру­га­ре без лица и са репи­ћи­ма да ли су чули за њега, али му ови одго­во­ри­ше да нису. „Ето, лепо сам гово­рио да је про­се­чан писац!“, рекох себи, захва­лих се обо­ји­ци на помо­ћи, па кре­нух даље.

Тако ја сада лутам ули­ца­ма гра­до­ва и тра­жим свог бив­шег дру­га­ра и ком­ши­ју. Позна­ју­ћи га, веро­ват­но је и он постао дух и спу­стио се на земљу не би ли про­ве­рио да ли је постао сла­ван након сво­је смр­ти. Да само зна­те коли­ко жар­ко желим да га видим „поки­слог“ и неве­се­лог када му будем казао да није постао ништа слав­ни­ји од мене! Само да га срет­нем, јер се бојим да нећу дру­га­чи­је наћи сми­ре­ње сво­јој души…

Вла­ди­мир Була­то­вић Бучи (Бео­град)