Жикишон 2013

Дру­го­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2013“ на тему „Кул­ту­ра и умет­ност“:

КУЛТУРА И УМЕТНОСТ

То јутро било је сун­ча­но и девој­ка се осе­ћа­ла див­но. Обу­кла је нову хаљи­ну коју су јој роди­те­љи купи­ли, поче­шља­ла се и на врхо­ви­ма прсти­ју ушла у трпе­за­ри­ју.

– Добро јутро, мама! Добро јутро, тата!

– Ох, добро јутро, Кул­ту­ро! – отпо­здра­ви јој отац пре­ко нови­на.

– Добро јутро, мила! Јеси ли спрем­на? Данас је важан дан, са осме­хом јој се обра­ти мај­ка.

– Јесам, мама, све сам спре­ми­ла. Меда­ље, дипло­ме и похва­ле. Све сам упа­ко­ва­ла.

– Тако, тако, сине – поно­сно ће тата. – Не иде се на тржи­ште рада сва­ки дан. Тре­ба ли ти нов­ца?

– Нарав­но да ми не тре­ба, тата! Имам и више него довољ­но од сти­пен­ди­је Нор­ве­шког фон­да за тален­те.

– Е, па онда, срећ­но! – испра­ти­ше је поно­сни роди­те­љи до вра­та ста­на.

Кул­ту­ра опре­зно иза­ђе из згра­де, воде­ћи рачу­на да јој нека залу­та­ла кеса пуна ђубре­та са виших спра­то­ва не пад­не на гла­ву. Опре­зно се про­вла­чи­ла изме­ђу погре­шно пар­ки­ра­них ауто­мо­би­ла. Неко­ли­ко пута ума­ло да уга­зи у псе­ћи измет оста­вљен на тро­то­а­ру.

Оду­век се Кул­ту­ра, још као вео­ма мала, чуди­ла зашто се људи пона­ша­ју тако немар­но, али сва­ко њено пита­ње би наи­ла­зи­ло на зид ћута­ња или неве­што сле­га­ње раме­ни­ма одра­слих.

Мисли јој пре­ки­де шкри­па коч­ни­ца ауто­бу­са који се зау­ста­ви у бари испред ње, прска­ју­ћи јој хаљи­ни­цу масним жутим тач­ки­ца­ма прљав­шти­не.

– ’Ајде, мала! ’Ћеш да ула­зиш или не? – нељу­ба­зно јој се обра­ти возач масне косе.

Кул­ту­ра уђе уну­тра и пока­за кар­ти­цу за пре­воз воза­чу, нашта он нехај­но одмах­ну руком, поку­ша­ва­ју­ћи да поде­си ста­ни­цу са тур­бо- фолк музи­ком. Девој­ка пође ка зад­њем кра­ју ауто­бу­са. Јед­но место беше пра­зно. Поред њега ста­ја­ла је ста­ри­ја госпо­ђа.

– Госпо­ђо, жели­те ли сести?

– Нисам ти ја госпо­ђа! Нећу да сед­нем! Шта је тебе бри­га?

– Мисли­ла сам, ста­ри­ји сте…

– Ја, ста­ра? Срам те било, ја сам у нај­бо­љим годи­на­ма! И нећу да седим. Како мислиш са боле­сним куком да побег­нем кон­тро­ло­ру ако сед­нем?

Кул­ту­ри беше лак­ну­ло кад је сишла на сле­де­ћој ста­ни­ци. Пред собом угле­да згра­ду Наци­о­нал­ног бироа за запо­шља­ва­ње. Испра­ви набо­ре на хаљи­ни и сте­же јаче тор­бу са сво­јим при­зна­њи­ма и дипло­ма­ма. Ушла је у вели­ки и шља­ште­ћи хол и при­шла јед­ном шал­те­ру.

– Опро­сти­те, може­те ли…?

– Не могу – неза­ин­те­ре­со­ва­но про­збо­ри тако­ђе шља­ште­ћа жен­ска осо­ба са дру­ге стра­не шал­те­ра.

– Само тре­ну­так вашег вре­ме­на!

– Слу­шај, цуро, ја у ства­ри и не радим овде. Ја само чувам место некој жени која је на боло­ва­њу. Иди ти доле ниже, низ ход­ник, можда тамо има неког ко може да ти помог­не.

Кул­ту­ра жало­сно уздах­ну и кре­ну ка мрач­ном делу ход­ни­ка. Како се уда­ља­ва­ла од све­тла, тако је и ход­ник био све сумор­ни­ји и прља­ви­ји. И пуст. Сабла­сно пра­зан.

Конач­но, у јед­ној ниши, виде девој­ку како седи са цига­ре­том у усти­ма и листа неке ста­ре нови­не. Девој­ка је нека­да била вео­ма лепа, али су годи­не лошег живо­та на њеном лицу оста­ви­ле тра­го­ве.

– Здра­во, ја сам Кул­ту­ра? Има ли кога овде да ми помог­не?

– Ех, нико нама не може помо­ћи – за себе рече непо­зна­та девој­ка. – Здра­во, ја сам Умет­ност, рече, ста­вља­ју­ћи наме­штен осмех на лице. Ти си овде нова? Први ти је дан?

– Нова – у чему? Дошла сам да се при­ја­вим на посао.

– Ха-ха-ха! Како си ти мла­да и наив­на. Посао за нас две. Овде, у Срби­ји?

– Мени су роди­те­љи гово­ри­ли да …

– Да будеш добар ђак, вред­но учиш, сви­ма гово­риш „Добар дан“ и „ Хва­ла“ и да ћеш успе­ти у живо­ту.

– Јесте, тако су ми гово­ри­ли. Како знаш?

– Шта мислиш, како сам доспе­ла овде? У почет­ку су ме сви воле­ли, вукли ме са јед­ног при­је­ма на дру­ги, фото­гра­фи­са­ли се са мном, али кад би се каме­ре уга­си­ле и паре поде­ли­ле, гура­ли би ме у крај. Сада сам срећ­на ако ме позо­ву да ста­ти­рам у спо­ту неке ново­ком­по­но­ва­не певаљ­ке.

– Али, шта је са потре­бом људи за лепим?

– Људи има­ју потре­бу за хра­ном, сек­сом и сном. Све оста­ло не разу­ме­ју.

– Па шта ја сада да радим?

– Иди кући, спа­куј ства­ри и бежи. Бежи што даље одав­де.

– Хва­ла ти за савет. Пођи и ти са мном.

– Касно је за мене. Бежи док те неко не види тако мла­ду.

Кул­ту­ра сти­сну сво­ја доку­мен­та на гру­ди, спу­сти гла­ву и брзо напу­сти згра­ду, не освр­ћу­ћи се. Умет­ност се умор­но осмех­ну и при­па­ли још јед­ну цига­ре­ту мада је јасно био истак­нут знак који је бра­нио пуше­ње. У том тре­нут­ку зазво­ни јој теле­фон. Она се јави.

– Хало, мили! Ту сам! Нарав­но да сам сло­бод­на! Ко још данас ула­же у умет­ност? Осим тебе, нарав­но. Хоћеш да глу­мим у фил­му!?! Озбиљ­ном умет­нич­ком фил­му са нешто сло­бод­ни­јим сце­на­ма? А име фил­ма? „Неста­шне сту­дент­ки­ње у невла­ди­ном кам­пу“? Нарав­но, душо, да немам ништа про­тив док год пла­ћа­те.

Умет­ност пре­ки­де везу, про­тег­ну сво­је умор­не ноге и баци опу­шак на зама­шћен под. Тре­ба­ло је живе­ти и она је зна­ла да за то тре­ба да пла­ти.

Дејан Андре­јић (Кру­ше­вац)