Дру­го­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2015“ на сло­бод­ну тему:

Пра­у­нук Мари­је Рађине

ВЕЛИКЕ ТАЈНЕ МАЛИХ МАЈСТОРА
Кром­пи­ри с јање­ти­ном испод пеке

Узе­ти жеље­зни лим дебљи­не 6 мм димен­зи­ја 600 x 600 мм, отки­ну­ти ауто­ге­ним апа­ра­том (Бро­до­гра­ђев­на инду­стри­ја Сплит инв. бр. 12/123) куто­ве тако да доби­је­те кру­жни­цу про­мје­ра 600 мм. Све изве­сти без упо­тре­бе Нуши­ће­ве Ауто­би­о­гра­фи­је и Пита­го­ри­на поуч­ка. Из бив­ше фир­ме у који сте осје­ти­ли мањак пошто­ва­ња, па поста­ли тех­но­ло­шки вишак, „позај­ми­те“ чекић тежи­не изме­ђу 2,5 и 5 кг и уда­рај­те по хлад­ном лиму од сре­ди­шта (јаче) пре­ма рубо­ви­ма (сла­би­је) непре­кид­но 6 дана у рит­му гали­о­та Бен Хура, а на опће задо­вољ­ство уже и шире дру­штве­не град­ске зајед­ни­це. Кад лим доби­је купо­ласт облик доби­ли сте пеку.

Посто­ји и јед­но­став­ни­ји начин, али он већ спа­да у подруч­је дје­лат­но­сти поли­циј­ских органа.

Затим тре­ба у иди­лич­ном (Х)Растовцу набра­ти сухе гра­бо­ви­не и исту уто­ва­ри­ти на зад­ња сје­ди­шта сивог блин­ди­ра­ног стра­нач­ког BMW-а. Успут на путу из Тро­ги­ра, пре­ма прет­ход­ном тај­ном дого­во­ру са про­шло­тјед­ног дива­на, пре­у­зе­ти пре­ко Фима медие јање тежи­не цца 13 кг, уви­ти га у фоли­ју наци­о­нал­них боја, затво­ри­ти у пртља­жник и пра­вац комин. При­па­зи­ти да вас про­мет­ни поли­ца­јац Мишић (инти­мус г. гра­до­на­чел­ни­ка М. Бан­ди­ћа), који је из метро­по­ле сасвим слу­чај­но пре­ба­чен на пери­фе­ри­ју, не саче­ка негдје на сплит­ској заобилазници.

На коми­ну олим­пиј­ском бакљом (Сеул ’88) упа­ли­ти суху гра­бо­ви­ну и извје­шће Држав­не реви­зи­је за 2014. годи­ну. Из насло­ва књи­ге Ведра­не Рудан „Ухо, грло, нож“ узе­ти ово тре­ће и оду­зе­ти јање­ту живот поте­зом који се већ годи­на­ма не његу­је у фами­ли­ји, а чији је аутор стриц од тет­ки­не роди­це у тре­ћем коље­ну, који није нашао три свје­до­ка 1945. годи­не па је умро негдје у Арген­ти­ни. Кад јање по бан­кар­ском прин­ци­пу детаљ­но оде­ре­те, исто тре­ба исје­ћи на кома­де пре­ма При­руч­ни­ку за месар­ске кал­фе, тиска­ном у Бечу у изда­њу Дани­це Илир­ске 1882. годи­не, а кожу ску­по про­дај­те кла­сном непријатељу.

Исто­доб­но поша­љи­те неког од уви­јек назоч­них сум­њи­вих лица да из тра­па доне­се кром­пи­ре. Исте тре­ба узе­ти вео­ма пажљи­во (при том се сје­ти­ти Ирске сре­ди­ном 19. сто­ље­ћа), ски­ну­ти с њих цело­фан и ети­ке­ту, опра­ти их у без­ал­ко­хол­ном кар­ло… (а, не, не) пиву, расје­ћи на поле и оста­ви­ти на сун­цу да при­ме мало боје и јужњач­ке топли­не. Када су при­прем­не рад­ње зго­то­вље­не тре­ба се одлуч­но при­бли­жи­ти коми­ну и раз­гр­ну­ти жера­ви­цу ватро­га­сним апа­ра­том С5, по могућ­но­сти без кри­во­тво­ре­не кар­ти­це дату­ма пуње­ња. Под пеку поло­жи­ти три гла­ви­це црве­ног лука (води­ти рачу­на да избјег­не­те Луку Модри­ћа) исјец­ка­не на круп­не кома­де и зали­ве­не суза­ма сре­ће. Папри­ке отво­ри­те кру­жним захва­том око петељ­ке и испу­ни­те надом у боље сутра, а затим кру­жно расје­ци­те и досто­јан­стве­но поло­жи­те да пли­ва­ју на лага­ном фил­му тобо­жњег дје­ви­чан­ског уља. Пан­це­ту, с попреч­не гре­де над коми­ном, сасјец­кај­те на пању Лоу­и­са XВИ (који није имао ту несре­ћу да буде кажњен радом за опће добро) из сијеч­ња 1793. Сми­ре­но и с пуно так­та уне­си­те у игру ред јање­ти­не зашти­ћен редом кром­пи­ра и пуно, пуно (без бес­плат­не рекла­ме молим) – зна се већ чега, рек’о би Сте­во Кара­пан­џа – тога. Позо­ви­те све­ће­но лице, без обзи­ра на вје­ро­и­спо­ви­јет, да исто пошкро­пи све­том води­цом што ће јелу дати посеб­ну аро­му. Пеку пре­кри­те жера­ви­цом, а себе поспи­те пепе­лом за сва­ки слу­чај. Покрај пеке орга­ни­зи­рај­те поча­сну стра­жу с измје­на­ма сва­ких два­де­сет мину­та док с опо­зи­ци­јом не оци­је­ни­те да је дошао пра­ви тре­ну­так. Кад подиг­не­те пеку про­вје­ри­те јесу ли испод ње при­слу­шни уре­ђа­ји УСКОК-а. Ако нису, реци­те гости­ма да нису, а ако јесу, исто реци­те гости­ма да нису, како због особ­не сигур­но­сти тако и због могу­ћег буду­ћег ста­ту­са зашти­ће­ног свје­до­ка. Затим извр­ши­те оба­ве­зну Гли­го­ри­ће­ву Вели­ку роха­ду кром­пи­ра и меса како би и оно доби­ло фину пари­шко-кому­нал­ну боју. Умје­сто масли­но­ве ста­ви­те гран­чи­цу ружма­ри­на и не дозво­ли­те да вам испад­не пушка из руке као сво­је­доб­но Јасе­ру Ара­фа­ту. Све поно­во енер­гич­но покло­пи­те без обзи­ра на про­свје­де соци­јал­но угро­же­них и тек 20 мину­та након упла­те јам­че­ви­не за инти­му­са поли­цај­ца Миши­ћа, дефи­ни­тив­но отворите.

Од вина послу­жи­те обе врсте, мисно из вла­сти­тих зали­ха, а онда касни­је може и кисе­лиш кад се гости поднапију.

Јање­ти­ну и кром­пи­ре поди­је­ли­те на брат­ске дје­ло­ве, што ће речи – ваши­ма јање­ти­ну, а њихо­вим кром­пи­ре, те након тога вино ули­те у обе бука­ре Кра­ље­ви­ћа Мар­ка и пусти­те га да се као народ­на пје­сма пре­но­си од уста до уста с тим да она зад­ња (пола пије, пола Шар­цу даје) не дође до ваших руку.

Кон­зу­ма­ци­ју започ­ни­те узи­ма­њем поле кром­пи­ра међу прсте и док вам се масно­ћа ције­ди у рукав Арма­ни оди­је­ла, а хрска­ва меде­на злат­но­жу­та кори­ца тихо пуц­ке­та, тре­ба лага­но сти­сну­ти прсте да језгра поле кром­пи­ра са свим сво­јим мио­ми­ри­си­ма угле­да сви­је­тло жару­ље сна­ге 25 wати пре­у­зе­те из ХЕП-а по повла­ште­ној мостар­ској ције­ни. Затим она­ко, нехај­но, као овлаш баци­те рас­цвје­та­лу полу пре­ко раме­на у сме­ће и при­хва­ти­ти се јање­ти­не обје­ма рукама.

При­јат­но!

Емил Стр­ни­ша (Сплит, Хрватска)