Прво­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2012“ на тему „Сре­ћа у несрећи“:

ВУДИ, ВУДИ, РИБА БУДИ

„Јеси ли чуо ко сутра дола­зи на оба­лу?“ – било је убе­дљи­во нај­че­шће пита­ње које се тог дана поста­вља­ло у нашем при­мор­ском гра­ди­ћу. „Вуди Ален… Вуди Ален…“ – одзва­ња­ло је уским меди­те­ран­ским ули­ца­ма. Оду­ше­вље­ње због посе­те слав­ног режи­се­ра било је вели­ко, јер таква зве­зда није зашла у наше мало место још од поја­ве Чарл­то­на Хесто­на. Радост нису кри­ли ни ста­ри, ни мла­ди, а наш гра­до­на­чел­ник је издао спе­ци­јал­но оба­ве­ште­ње пово­дом овог изне­над­ног дога­ђа­ја, а затим наста­вио да гута лоп­ти­це за голф.

Сутра­дан ују­тру сам пора­нио да зау­змем добро место и евен­ту­ал­но неку клу­пи­цу, али авај. Кад сам сти­гао до оба­ле, све је већ било пре­пу­но све­та, цео град је иза­шао да саче­ка Вуди­ја. Срео сам мог при­ја­те­ља Абе­ла, који је ина­че мор­нар по стру­ци и који ми је рекао да сам зака­снио… Вуди је већ сти­гао! Каже да су сви оче­ки­ва­ли неки огром­ни брод и евен­ту­ал­но ома­њи ватро­мет, али се испо­ста­ви­ло да је Ален дошао чам­цем, који га је само изба­цио на оба­лу. Био је пот­пу­но сам. Мало сам се про­гу­рао кроз гужву и имао сам шта и да видим. Чуве­ни режи­сер био је још мрша­ви­ји него ина­че. Седео је на оба­ли, упла­шен, и дрх­тао под ћебе­том које су му доне­ле тет­ка Хана и њене сестре. Сце­на је била дир­љи­ва, све док му кувар Педро није донео тањир са хра­ном. Ту се Вуди пре­тво­рио у пра­ву звер и за неко­ли­ко секун­ди сма­зао целу пор­ци­ју шкам­па у саф­ту од пре­пе­ли­чи­јег жуман­це­та. И даље није про­го­ва­рао ни реч. Људи су му при­ла­зи­ли, тра­жи­ли ауто­грам, хва­ли­ли њего­ве фил­мо­ве, сме­ја­ли се њего­вим нао­ча­ри­ма, али он ником није одго­во­рио. Као да је јед­но­став­но пре­го­рео, или је видео нешто застра­шу­ју­ће, неко мор­ско чудо­ви­ште, јети­ја у копач­ка­ма или голу Опру Вин­фри. Све у све­му, остао је ту на пла­жи целог дана и ноћи, а поча­сни говор гра­до­на­чел­ни­ка је отка­зан, тако да је он сада пре­шао на гута­ње шта­по­ва за голф.

Сутра­дан ују­тру сам опет пора­нио да видим шта се деша­ва са Вуди­јем. Ста­вио сам и пола хле­ба под мишку и упу­тио се на пла­жу. И даље је био на истом месту. Зате­као сам само неког деки­цу, каже да је дежу­рао овде целе ноћи и да није при­ме­тио ништа нео­бич­но, осим да је режи­сер у неко­ли­ко навра­та треп­нуо. Почео сам да ломим кома­де хле­ба и да му их бацам, нисам смео да при­ла­зим. Он је јео са истом хала­пљи­во­шћу као и јуче. Онда сам решио да целу ствар учи­ним мало забав­ни­јом, па сам му наре­дио да мора да хва­та пар­чи­ће хле­ба у вазду­ху. Ствар­но је било забав­но… После неко­ли­ко мину­та већ ми је јео из руке и гле­дао ме оним топлим оки­ца­ма, које су изгле­да­ле још веће кроз ту диоп­три­ју. Убр­зо су поче­ли да при­сти­жу људи у вели­ком бро­ју и тако­ђе да доно­се раз­но­ра­зну хра­ну за Вуди­ја. Наша мала зајед­ни­ца је још јед­ном пока­за­ла висок сте­пен заједништва.

Тра­ја­ло је то тако дани­ма, људи су дола­зи­ли и хра­ни­ли га, један мла­ди режи­сер је почео да сни­ма филм о све­му томе, локал­не нови­не су сва­код­нев­но изве­шта­ва­ле о режи­се­ро­вом ста­њу, баке и деке су дово­ди­ли уну­ке да мазе Вуди­ја, а он је пола­ко поста­јао све дебљи и дебљи… Све док није постао дебео таман коли­ко тре­ба. Био је то 30. фебру­ар. Сутра­дан смо напра­ви­ли тра­ди­ци­о­нал­ни цере­мо­ни­јал­ни обред и поје­ли га. Био је уку­сан као пекар­ка мла­да, али доста жила­ви­ји од Хестона.

Ђор­ђе Мај­сто­ро­вић (Нови Сад)