Жикишон 2012

Тре­ће­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2012“ на тему „Сре­ћа у несрећи“:

СРЕЋА У НЕСРЕЋИ

– Да сам обе ноге поло­ми­ла, боље би ми било него што сам у тво­ју кућу ушла.
– Да, драга.
– Да су ме вам­пи­ри пре­сре­ли на гро­бљу пре­стра­ви­ла бих се на пет мину­та, а с тобом – читав живот хорор!
– Да, драга.
– Не би ме чуди­ло да су ти све бив­ше цуре поу­ми­ра­ле, јер их цео живот кунем, што те мени оставише.
– Да, драга.
– Да сам хте­ла да нађем горег – тешко да би ми успело.
– Да, драга.
– Да сам десет села запа­ли­ла, до сад бих са роби­је изашла.
– Да, драга.
– Кад се сетим свих тво­јих обе­ћа­ња, ови поли­ти­ча­ри ти не би могли ни шегр­ти бити.
– Да, драга.
– Тебе је Алц­хај­мер дав­но узео под сво­је, забо­ра­вио си сва име­на од миља који­ма си ме звао. Ма, забо­ра­вио си ти и зашто си се оженио!
– Да, драга.
– Кад поч­не утак­ми­ца не смем ни да дишем, а тек да нешто при­у­пи­там… Не дао бог да ми затре­ба чаша воде, да про­ђем испред теле­ви­зо­ра, попи­ла бих – нокаут!
– Да, драга.
– Гај­бу пива ‘лад­но би заме­нио за мене – само да ти неко пону­ди. А тек та тво­ја пив­ска сто­ма­чи­на! Изи­гра­ва Унпро­фор изме­ђу нас и кад тре­ба и кад не треба.
– Да, драга.
– Толи­ки си нар­цис, да и кад пла­чем, мислиш да је то од сре­ће што сам са тобом.
– Да, драга.
– А некад… Некад сам расла од твог погле­да, топи­ла се под тво­јим осме­хом. Да ме ниси чвр­сто држао за руку од сре­ће бих се вину­ла до неба, несрећо!
– Да, дра­га. Али…
– Шта, али?
– Има­ла си ти и сре­ће у овој несрећи.
– Какве среће?
– Зами­сли да се ниси уда­ла за мене.
– Ах, дивоте!
– Сад би негде сик­та­ла на неког дру­гог несрећника…
– Па шта? Ти или неки дру­ги налик теби, у чему је разлика?
– Па… разли­ка је у томе што би про­ве­ла живот жале­ћи за оним од чијег си погле­да расла… под чијим си се осме­хом топила…
– И? Шта је то тебе брига?
– Није ме бри­га, дра­га. Али зами­сли иро­ни­је: он, то јест ја – ова­кав, сав ника­кав, узрок свих тво­јих мука.
– Да, дра­ги… имаш пра­во. Била би то још већа несрећа!

Јеле­на Кујун­џић (Мајур – Шабац)