Прво­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2013“ на тему „Кул­ту­ра и уметност“:

ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ УМЕШНОСТИ

Било је тмур­но попод­не. Завр­ша­вао сам неке посло­ве у гра­ду. Баш када сам кре­нуо кући, почео је пљу­сак. Утр­чао сам кроз прва отво­ре­на вра­та на која сам наи­шао, да тамо саче­кам док про­ђе. Испо­ста­ви­ло се да је у пита­њу мала гале­ри­ја савре­ме­не умет­но­сти. Уну­тра је, осим гале­рист­ки­ње, која је седе­ла за сто­лом поред ула­за, био само још један човек. Сред­њих годи­на, са крат­ком црном бра­дом, у шаре­ној кошу­љи са висо­ком краг­ном и широ­ким, вре­ћа­стим пан­та­ло­на­ма беж боје. Због нео­бич­не оде­ће дело­вао ми је као неки чудак. Ста­јао је поред јед­не сли­ке која ме је на први поглед под­се­ти­ла на хисте­рич­но пре­тр­ча­ва­ње мач­ке пре­ко плат­на, након што је гре­шком уга­зи­ла у боју. Поде­лио сам сво­је мишље­ње са ексцентриком:

– Како Вам се ова чини? Мени ово изгле­да као гнев кућ­ног љубимца.

– А не чини Вам се да се ради о суда­ру кон­зу­ме­ри­зма и скром­но­сти, уме­ре­но­сти и још неких, дав­но забо­ра­вље­них вредности?

– Не. Чини ми се као да је мач­ка уга­зи­ла у фар­бу и онда она­ко помах­ни­та­ла пре­тр­ча­ла пре­ко белог стол­ња­ка. Ево, овде се јасно виде тра­го­ви коче­ња, а ови оти­сци су шапи­це. Сто посто! Разу­мем се, имам мач­ку код куће. Уз ову сли­ку ми ника­ко, али ама баш ника­ко не иде наслов: „Потро­шач­ко дру­штво пред нај­те­жим испитом“.

– То запа­жа­ње Вам је на нивоу пећин­ског чове­ка у Алта­ми­ри када је видео цртеж свог суста­на­ра. Ви сте сва­ка­ко оста­ли загла­вље­ни у првој, физич­кој рав­ни. А шта је са метафоричком?

– Не знам, али ова сли­ка десно, па ово је тек цир­кус! Жали боже ово­ли­ке фар­бе! Молим Вас, је л’ ово овде кловн? Нека­ко ми је тужан за клов­на, али опет… а назив: „Бре­ме писме­но­сти“ – па дај­те, молим Вас! Ни тра­га од оно­га што ја овде видим.

– Није кловн. Само закр­жља­лом оку може тако да делу­је. То је настав­ник у основ­ној шко­ли, мој госпо­ди­не. Види­те ли како му је чело набо­ра­но од бри­ге за мла­де нараштаје?

– Ја сам мислио да се то клов­ну раз­ма­за­ла шминка.

– Ама, чове­че, то НИЈЕ кловн! Схва­та­те? Зар не види­те књи­гу наста­ве коју носи под мишком? Не при­ме­ћу­је­те ни њего­ве посло­вич­но пра­зне џепо­ве, док се бори да сво­јој поро­ди­ци и себи обез­бе­ди егзи­стен­ци­ју, док одва­ја од уста да би пре­хра­нио сво­ју децу, док држи при­ват­не часо­ве да би…

– Жао ми је. Нисам убе­ђен. И даље мислим да је кловн.

– Уда­ри­ћу вас. Престаните!

– Добро, де. Баш сте неки нам­ћор. Е, ОВА ми се, реци­мо, сви­ђа – јед­но­став­на је и нека­ко директ­на. Вели­ко црве­но „Х“ на зелен­ка­стој подлози.

– То је хидрант.

– Па шта? Је л’ није дозво­ље­но да ми се хидрант сви­ђа више од ових мачи­јих шапа и тужног кловна?

– Нема­те! И напу­сти­те изло­жбу! Ништа не разу­ме­те и још даје­те ужа­сне коментаре!

– Молим? А ко сте, моли­ћу, Ви, да ме избаците?

– Ја сам аутор ове про­дај­не изло­жбе, ака­дем­ски сли­кар Жврљић.

– А, па сад је мени јасно зашто Ви толи­ко бра­ни­те ове глуп… пар­дон, ове сли­ке. Али, ако дозво­ли­те да Вам кажем, као аутен­тич­ни глас наро­да – тешко ћете Ви то ова­ко про­да­ти. Људи се боје ства­ри које не разу­ме­ју. Таква нам је при­ро­да. Јесте ли про­да­ли неку сли­ку до сада?

– Па… нисам. Али, изло­жба је поста­вље­на тек пет дана. Још се није ни прочула.

– Пусти­те те при­че! Кла­дим се да би, уз малу интер­вен­ци­ју, ове сли­ке ишле к’о луде.

– Какву интервенцију?

– Само да им ја дам нове насло­ве. Народ­ске. По оно­ме како их ја видим. Ако дате људи­ма за пра­во, осе­ти­ће да су на неки начин пове­за­ни са умет­но­шћу. Ова­ко, она их одби­ја. Пру­жи­те ми шан­су! Ако про­да­мо нешто до уве­че, дели­мо зара­ду. Може?

– Зна­те шта? Радио сам и луђе ства­ри. Ипак сам ја умет­ник. Вре­ди поку­ша­ти. Ево Вам папир, испи­ши­те нове насло­ве. Шта, уоста­лом, могу да изгу­бим? Углед у дру­штву иона­ко одав­но немам. Али њега сам све­сно жртво­вао, чим сам одлу­чио да ћу се бави­ти сли­кар­ством код нас. А лепо ми је мој покој­ни отац гово­рио: „Сине Реља, оста­ви се тих глу­по­сти, иди тре­ни­рај лепо фуд­бал, па да оже­ниш пева­чи­цу народ­ња­ка и бог да те види!“

– Мани­те се пра­зне при­че! Уско­ро ће ова­мо нагр­ну­ти људи, киша се поја­ча­ва. Дај­те тај папир овамо!

Пошто сам ока­чио нове нази­ве поред сли­ка, иза­шао сам испред гале­ри­је и почео да вичем: „Нава­ли, наро­де! Бес­пла­тан заклон од кише и умет­ност по мери наро­да! Свра­ти­те и насмеј­те се брљо­ти­на­ма на плат­ну!“ Пет мину­та касни­је, прва гру­па посе­ти­ла­ца ушла је у гале­ри­ју, тра­же­ћи, као и ја нешто рани­је, заклон од неми­ло­срд­не кише. При­шли су сли­ци са насло­вом „Иде маца око тебе“ и поче­ли да се под­ба­да­ју и кико­ћу са одо­бра­ва­њем. Затим су наста­ви­ли до „Тужног клов­на“. Реак­ци­ја је поно­во била пози­тив­на. Након што су оби­шли и „Сло­но­во уво“ и „Кило меса без коске“, при­шли су гале­рист­ки­њи и нешто је тихо упи­та­ли. Пет мину­та касни­је, про­да­та је и прва сли­ка. „Тужни кловн“ је очи­глед­но про­бу­дио емо­ци­је и сећа­ња на рано детињ­ство ста­ри­јег госпо­ди­на у одврат­ном сме­ђем капуту.

– Шта сам Вам рекао?

– Про­сто неве­ро­ват­но. Да ми је неко при­чао да ће јед­на сиров… један сли­кар­ски анал­фа­бе­та да напра­ви ова­кво мар­ке­тин­шко чудо, не бих му веровао.

– Само гле­дај­те и уживајте!

У року од сат вре­ме­на рас­про­да­ли смо све. „Дебе­ла жена закла­ња језе­ро“ и „Црни чича Гли­ша уокви­рен жутом“ су оти­шле међу први­ма. Про­да­ли смо чак и тотал­не аут­сај­де­ре: „Им’о сам неког плат­на и боја па гре’ота да се баце“ и „У мртвом дру­штву, мртва природа“.

Киша није пре­ста­ла ни до затва­ра­ња гале­ри­је. Кући сам се вра­тио так­си­јем, пуног срца и још пуни­јих џепо­ва. Са сли­ка­ром сам на лицу места дого­во­рио још јед­ну изло­жбу, чим стиг­не да нажвр­ља десе­так нових слика.

Ко каже да од умет­но­сти не може да се живи? Само је неоп­хо­дан при­зем­ни­ји при­ступ. Људи­ма тре­ба пру­жи­ти шан­су да схва­те умет­ност на пра­ви начин. Још ако нас киша послужи…

Огњен Шестић (Бео­град)