Другонаграђена прича на конкурсу сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2013“ на тему „Култура и уметност“:
КУЛТУРА И УМЕТНОСТ
То јутро било је сунчано и девојка се осећала дивно. Обукла је нову хаљину коју су јој родитељи купили, почешљала се и на врховима прстију ушла у трпезарију.
– Добро јутро, мама! Добро јутро, тата!
– Ох, добро јутро, Културо! – отпоздрави јој отац преко новина.
– Добро јутро, мила! Јеси ли спремна? Данас је важан дан, са осмехом јој се обрати мајка.
– Јесам, мама, све сам спремила. Медаље, дипломе и похвале. Све сам упаковала.
– Тако, тако, сине – поносно ће тата. – Не иде се на тржиште рада сваки дан. Треба ли ти новца?
– Наравно да ми не треба, тата! Имам и више него довољно од стипендије Норвешког фонда за таленте.
– Е, па онда, срећно! – испратише је поносни родитељи до врата стана.
Култура опрезно изађе из зграде, водећи рачуна да јој нека залутала кеса пуна ђубрета са виших спратова не падне на главу. Опрезно се провлачила између погрешно паркираних аутомобила. Неколико пута умало да угази у псећи измет остављен на тротоару.
Одувек се Култура, још као веома мала, чудила зашто се људи понашају тако немарно, али свако њено питање би наилазило на зид ћутања или невешто слегање раменима одраслих.
Мисли јој прекиде шкрипа кочница аутобуса који се заустави у бари испред ње, прскајући јој хаљиницу масним жутим тачкицама прљавштине.
– ’Ајде, мала! ’Ћеш да улазиш или не? – нељубазно јој се обрати возач масне косе.
Култура уђе унутра и показа картицу за превоз возачу, нашта он нехајно одмахну руком, покушавајући да подеси станицу са турбо- фолк музиком. Девојка пође ка задњем крају аутобуса. Једно место беше празно. Поред њега стајала је старија госпођа.
– Госпођо, желите ли сести?
– Нисам ти ја госпођа! Нећу да седнем! Шта је тебе брига?
– Мислила сам, старији сте…
– Ја, стара? Срам те било, ја сам у најбољим годинама! И нећу да седим. Како мислиш са болесним куком да побегнем контролору ако седнем?
Култури беше лакнуло кад је сишла на следећој станици. Пред собом угледа зграду Националног бироа за запошљавање. Исправи наборе на хаљини и стеже јаче торбу са својим признањима и дипломама. Ушла је у велики и шљаштећи хол и пришла једном шалтеру.
– Опростите, можете ли…?
– Не могу – незаинтересовано прозбори такође шљаштећа женска особа са друге стране шалтера.
– Само тренутак вашег времена!
– Слушај, цуро, ја у ствари и не радим овде. Ја само чувам место некој жени која је на боловању. Иди ти доле ниже, низ ходник, можда тамо има неког ко може да ти помогне.
Култура жалосно уздахну и крену ка мрачном делу ходника. Како се удаљавала од светла, тако је и ходник био све суморнији и прљавији. И пуст. Сабласно празан.
Коначно, у једној ниши, виде девојку како седи са цигаретом у устима и листа неке старе новине. Девојка је некада била веома лепа, али су године лошег живота на њеном лицу оставиле трагове.
– Здраво, ја сам Култура? Има ли кога овде да ми помогне?
– Ех, нико нама не може помоћи – за себе рече непозната девојка. – Здраво, ја сам Уметност, рече, стављајући намештен осмех на лице. Ти си овде нова? Први ти је дан?
– Нова – у чему? Дошла сам да се пријавим на посао.
– Ха-ха-ха! Како си ти млада и наивна. Посао за нас две. Овде, у Србији?
– Мени су родитељи говорили да …
– Да будеш добар ђак, вредно учиш, свима говориш „Добар дан“ и „ Хвала“ и да ћеш успети у животу.
– Јесте, тако су ми говорили. Како знаш?
– Шта мислиш, како сам доспела овде? У почетку су ме сви волели, вукли ме са једног пријема на други, фотографисали се са мном, али кад би се камере угасиле и паре поделиле, гурали би ме у крај. Сада сам срећна ако ме позову да статирам у споту неке новокомпоноване певаљке.
– Али, шта је са потребом људи за лепим?
– Људи имају потребу за храном, сексом и сном. Све остало не разумеју.
– Па шта ја сада да радим?
– Иди кући, спакуј ствари и бежи. Бежи што даље одавде.
– Хвала ти за савет. Пођи и ти са мном.
– Касно је за мене. Бежи док те неко не види тако младу.
Култура стисну своја документа на груди, спусти главу и брзо напусти зграду, не осврћући се. Уметност се уморно осмехну и припали још једну цигарету мада је јасно био истакнут знак који је бранио пушење. У том тренутку зазвони јој телефон. Она се јави.
– Хало, мили! Ту сам! Наравно да сам слободна! Ко још данас улаже у уметност? Осим тебе, наравно. Хоћеш да глумим у филму!?! Озбиљном уметничком филму са нешто слободнијим сценама? А име филма? „Несташне студенткиње у невладином кампу“? Наравно, душо, да немам ништа против док год плаћате.
Уметност прекиде везу, протегну своје уморне ноге и баци опушак на замашћен под. Требало је живети и она је знала да за то треба да плати.
Дејан Андрејић (Крушевац)