Тре­ће­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2013“ на тему „Кул­ту­ра и уметност“:

УМЈЕТНИК ЈЕ ПРИСУТАН

Шета­ју­ћи се квар­том поред ста­ре жеље­знич­ке ста­ни­це на фаса­ди јед­не оро­ну­ле али још уви­јек лије­пе згра­де угле­дао је нео­би­чан пла­кат. Текст бија­ше испи­сан кали­граф­ским сло­ви­ма које је начео зуб вре­ме­на, не оног ствар­но про­те­клог, већ на умјет­нич­ки начин доча­ра­ног вре­ме­на, вре­ме­на које је про­ху­ја­ло али још уви­јек покре­ће успо­ме­не. Бога­то исцр­та­на сло­ва с јед­не стра­не осва­ја­ла је пре­ци­зно исцр­та­на пау­чи­на. С дру­ге стра­не уз сло­ва су се вера­ле једре, зеле­не пуза­ви­це. Нека од сло­ва бија­ху поло­мље­на али не толи­ко да би им ломо­ви угро­зи­ли пре­по­зна­тљи­вост. Могла су се чита­ти лак­ше и теч­ни­је него њихо­ви тек одштам­па­ни гра­фич­ки пан­да­ни. Згра­да је била у слич­ном ста­њу као и текст с тим што је на про­че­љу гра­ђе­ви­не писа­ло да је подиг­ну­та при­је више од 100 годи­на, а текст иако му је недо­ста­јао датум очи­глед­но је био напи­сан, одно­сно исцр­тан коли­ко јуче. Наја­вљи­вао је дога­ђај који ће поче­ти вече­рас. Оба­ве­ште­ње на фаса­ди и сама згра­да били су у тихом сагла­сју. Пре­да­ти сјет­ним успо­ме­на­ма диса­ли су истим, умјет­нич­ким дахом.

„У овој згра­ди ства­ра умјет­ник”, писа­ло је на пла­ка­ту, „Њего­во дје­ло дубо­ко је зашло у 21. вијек. При­је него се на зиду згра­де поста­ви пло­ча о умјет­ни­ко­вом при­су­ству, умјет­ник ће доди­је­ли­ти згра­ди уло­гу умјет­нич­ког објек­та. Током тра­ја­ња пер­фор­ман­са – Прво умјет­ност, потом спо­ме­ни­ци уна­при­је­ди­ће се сви­јест и о умјет­нич­ком дје­лу које чини умјет­ни­ка умјет­ни­ком и о умјет­ни­ку који дје­ло чини умјет­нич­ким. Вече­рас од поно­ћи згра­да почи­ње свој умјет­нич­ки живот. Оно­га тре­нут­ка када у њој вје­ра у умјет­ност пад­не испод 51% пер­фор­манс ће бити окончан.”

Пла­кат је про­чи­тао неко­ли­ко пута.

Суо­чен са више­знач­ном умјет­но­шћу и сим­бо­ли­ма чији сми­сао није могао доку­чи­ти почео се рас­пи­ти­ва­ти о згра­ди, пла­ка­ту, пер­фор­ман­су и умјет­ни­ку. Одго­во­ре је тра­жио у умјет­нич­ким удру­же­њи­ма, у фон­до­ви­ма за кул­ту­ру и умјет­ност, пре­ли­ста­вао ката­ло­ге само­стал­них и груп­них изло­жби, писао ликов­ним кри­ти­ча­ри­ма и редак­ци­ја­ма лек­си­ко­на дома­ћих умјет­ни­ка… Ни тра­га згра­ди, умјет­ни­ку, пер­фор­ман­су… У међу­вре­ме­ну редов­но је оби­ла­зио умјет­нич­ко попри­ште. Надао се да ће на затва­ра­њу пер­фор­ман­са има­ти више сре­ће него на отва­ра­њу које је испра­тио из мра­ка уза­луд ишче­ку­ју­ћи да се нешто деси.

Како је мисте­ри­ја узи­ма­ла маха одлу­чио се да дубље загре­бе по амби­јен­ту и бићу умјет­но­сти која му је голи­ца­ла машту. Оти­шао је у ката­стар инте­ре­су­ју­ћи се ко је упи­сан као вла­сник згра­де и у каквим је рела­ци­ја­ма са неви­дљи­вим умјет­ни­ком и њего­вим про­јек­том. Сазнао је да је вла­снич­ке папи­ре одав­но пре­кри­ла пау­чи­на, да су вла­сни­ков гроб осво­ји­ле пуза­ви­це, а њего­ви се наслед­ни редо­ви погу­би­ли по дале­ким кон­ти­нен­ти­ма. У тужној ствар­но­сти ука­за­ли су му и на јед­ну сви­је­тлу тач­ку. Непо­зна­ти добро­твор одр­жа­вао је умјет­нич­ке потен­ци­ја­ле згра­де коли­ко толи­ко још уви­јек живим. На жалост сва је при­ли­ка да ће због неза­ин­те­ре­со­ва­но­сти сре­ди­не за савре­ме­ну умјет­ност, посто­је­ћем објек­ту уско­ро про­ми­је­ни­ти намје­ну, реко­ше у катастру.

Умјет­нич­ки дожи­вљај који га је током јед­не попод­нев­не шет­ње поред ста­ре жеље­знич­ке ста­ни­це увео у сфе­ру модер­не умјет­но­сти давао му је наду да ће се згра­да, умјет­ник и пер­фор­манс ипак избо­ри­ти за сво­је мје­сто у нашој запу­ште­ној и зане­ма­ре­ној кул­ту­ри. У тој илу­зи­ји живио је све док га при­ли­ком јед­ног од редов­них, опет попод­нев­них оби­ла­за­ка, није саче­као уни­штен пла­кат. Згра­да је очи­глед­но изгу­би­ла вје­ру у умјет­ност. Сво­је сум­ње желио је про­вје­ри­ти у катастру.

Про­сто­ри који се не успи­ју упо­до­би­ти с дру­штве­но-кул­тур­ним потре­ба­ма и умјет­нич­ким насле­ђем биће лише­ни сва­ке закон­ске зашти­те, писа­ло је у доку­мен­ту који је добио из катастра.

Да вје­ра у умјет­ност није пала испод 51%, да умјет­ност није­су поби­је­ди­ли про­цен­ти, на мје­сту ста­ре згра­де не би се гра­дио кан­це­ла­риј­ско-стам­бе­ни про­стор. Ако је кул­ту­ри за утје­ху, на заштит­ној огра­ди око буду­ће сед­мо­спрат­ни­це осва­нуо је нови пла­кат у виду фото­гра­фи­је на вели­ком метал­ном плат­ну. Визу­ел­но је наја­вљи­вао спо­мен пло­чу на фаса­ди буду­ће гра­ђе­ви­не, пло­чу која ће под­сје­ћа­ти на умјет­ни­ко­во при­су­ство у ста­рој згради.

Упра­во тај нови пла­кат бацио га је у још већу диле­му. Ника­ко да схва­ти да ли је пер­фор­манс Прво умјет­ност, потом спо­ме­ни­ци про­пао или успио.

Ран­ко Рај­ко­вић (Под­го­ри­ца, Црна Гора)