Прво­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2015“ на сло­бод­ну тему:

ДЕСЕТ ДЕКА МОЗГА

Због тешке еко­ном­ске кри­зе у земљи, која се као каква пошаст угне­зди­ла код нас, као једи­ни хра­ни­тељ у поро­ди­ци, био сам при­ну­ђен да због рефор­ми и губит­ка посла у обра­зо­ва­њу дам оглас у нови­не: – Про­да­јем десет дека мозга. Шифра: „Про­фе­сор“.

Тржи­ште људ­ских орга­на било је заси­ће­но. Цена јед­ног бубре­га у земљи била је мала. Ни оста­ли орга­ни нису могли да се про­да­ју без посред­ни­ка, а поје­дин­ци су ски­да­ли кај­мак. Кога они шче­па­ју у шаке, тешко да ће више моћи да ста­не на сво­је ноге.

Први ми се на оглас јавио један док­тор нау­ка. Пожа­лио се да је глу­по про­да­ва­ти мозак на деке. „То је пони­же­ње за про­фе­си­ју“, рекао је резиг­ни­ра­но. „Код нас се цене само они који нема­ју ни гра­ма мозга.“

И врап­ци зна­ју да је то исти­на, рекао сам. Људи одла­зе из земље, нема­ју сви капа­ци­тет. Сигур­но ће неком затре­ба­ти који грам мозга, мислио сам, а ја ћу за при­стој­ну сво­ту нов­ца и без десет дека моћи комот­но да живим.

На оглас су ми се јавља­ли углав­ном сту­ден­ти. Рас­пи­ти­ва­ли су се коли­ка је цена на тржи­шту у земљи. Неки су пре­дла­га­ли да ако нађем доброг куп­ца у ино­стран­ству, ди би и они про­да­ју који грам. Запи­сао сам њихо­ве меј­ло­ва и бро­је­ва теле­фо­на у све­ску. Кад нађем куп­ца за сво­јих десет дека, биће ми лако дру­гом да помогнем.

На оглас ми се јавио лидер јед­не коа­ли­ци­о­не стран­ке. Био је заин­те­ре­со­ван за купо­ви­ну, али се нећ­као око масе у гра­ми­ма. «Цена није про­блем», рекао је. „Већи­на чла­но­ва пар­ти­је не кори­сти мозак, али ја сма­трам да би лиде­ри воде­ћих стра­на­ка у земљи тре­ба­ли да посе­ду­је макар неку мини­мал­ну масу. Десет дека је пуно“.

Поку­шао је да се цењ­ка. Хтео је да му про­дам дека­грам, али ја нисам хтео ни да чујем. Хирур­шки захват због дека­гра­ма мозга не дола­зи у обзир. Тре­ба ли да због јед­ног дека­гра­ма цео живот носим ожи­љак на гла­ви? Или десет дека или ништа, био сам категоричан.

Иако је лидер коа­ли­ци­о­не стран­ке био једи­ни озби­љан купац, нисмо успе­ли да се дого­во­ри­мо. Остао сам сам са да мозгам шта даље. И што сам више мозгао теже ми је пада­ло сазна­ње да је мозак код нас мртав капи­тал, да прак­тич­но и нема цену јер ником не треба.

Осо­бе без мозга успе­ва­ју лак­ше да се сна­ђу у живо­ту. Нала­зе посао пре­ко пар­тиј­ске или рођач­ке везе. Лиде­ри стра­на­ка воде земљу без гра­ма мозга. Није чудо да смо додир­ну­ли дно провалије.

Опет они дру­ги с мозгом не зна­ју шта ће са њим. Људ­ски мозак је застра­нио. Од про­на­ла­ска точ­ка до лета у космос раз­вио се пре­ко сва­ке мере. Нови свет­ски поре­дак вра­тио га је у прво­бит­ну зајед­ни­цу. Тешко је зами­сли­ти шта би све чове­чан­ство могао да ура­ди, само кад би човек добио при­ли­ку да кори­сти мозак.

Зоран Доде­ро­вић (Нови Сад)