Другонаграђена прича на конкурсу сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2012“ на тему „Срећа у несрећи“:
СРЕЋА У НЕСРЕЋИ
Решио сам да променим живот из корена. Варате се ако мислите да је то тежак посао. Нема ту друге мудрости до оне коју су ми оставили преци. Векове и векове искуства сместили су у народне пословице, те мудре звезде водиље на мом будућем путу преображења. Поучно, јасно и кратко.
У ствари, можда и прекратко. И не превише јасно. Зато сам их научио само двадесетак… ваљда је и то довољно.
Данас, првог дана мог другог живота, устао сам рано, веома рано јер КО РАНО РАНИ, ДВЕ СРЕЋЕ ГРАБИ. Уграбио сам их дакле обе, али нисам био сигуран ни где се налазе ни како изгледају. Али, ЧОВЕК ЈЕ САМ КОВАЧ СВОЈЕ СРЕЋЕ. Можда у томе лежи цака. Зато сам зграбио повећи чекић и почео да млатим на све стране не би ли некако исковао своју срећу, или је бар истерао на видело. У том заносу потпуно сам заборавио да се ЛОМИ ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТАЊЕ. Хоћу да кажем, пукла је дршка чекића тамо где је најужа, негде око главе тега који ме је потом невиђеном јачином звекнуо у главу. СИЛУ ТЕРАШ, СИЛА СЕ И ВРАЋА – помислих тужно пре него што сам се онесвестио.
Након пола сата лежања на леђима полако сам почео да долазим к себи. Успео сам да отворим само једно око. Није лоше, то бар значи да нисам мртав. А ШТО МЕ НИЈЕ УБИЛО, САМО МЕ ЈЕ ОЈАЧАЛО. Полако сам се придигао и јачи него икада отетурао напоље јер ништа више не прија глави усијаној од ударца него хладна киша. Могао сам ја наравно да ставим и лед, али ово ми је дошло баш у прави час јер ПОСЛЕ СВАКЕ КИШЕ ДОЛАЗИ СУНЦЕ. Решио сам дакле да разбијем малер и сачекам то сунце пре него што се вратим по своју срећу. Стајао сам тако на пљуску све док ми и гаће нису биле мокре, а вилица се тресла од хладноће, те сам накратко пао у искушење да улетим унутра. Али, не! Ипак, не. Није узалуд мој народ рекао НА МУЦИ СЕ ПОЗНАЈУ ЈУНАЦИ.
Пролазници нису делили моје мишљење.
– Будалетина!
– Је л’ овај чист?
– Што нам нешто не отпеваш?
КОЛО СРЕЋЕ СЕ ОКРЕЋЕ – помислио сам пакосно. Можда ће и неко од њих једног дана стајати на киши са разбијеном главом, а ја ћу се смејати из свег гласа. Али да се прво вратим својој срећи.
После ружне епизоде са чекићем, одлучио сам да омиљену пословицу СРЕЋАН ЈЕ ОНАЈ КОЈИ СЕДИ У СВОЈОЈ КУЋИ прогласим штампарском грешком или бар последицом чињенице да су мудри људи углавном били сенилни и наглуви. Можда је паметније да је потражим негде другде. СРЕЋА ЈЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ ДЕЛИШ СА ДРУГИМА. Није лоше. Дакле, са оним ко први наиђе, поделићу срећу, а онда идем даље са својим новим животом.
– ОНАЈ МИ ЈЕ БРАТ, КО ЈЕ ДОБРУ РАД – викнуо сам из свег гласа и скочио пред првог пролазника, тачније испред громаде са навученом капуљачом.
– Шта брат?.. Шта да радимо?.. – збуни се набилдани. Али, и такви имају срце до којих допире вековна мудрост наших предака.
– Паа… КО ПИТА, ТАЈ НЕ СКИТА, а ДОБАР ПОЧЕТАК ЈЕ ПОЛА УСПЕХА – узвратих му шеретски.
– Шта, бре, да ме питаш!? Шта да почнемо!? – заурла мишићавко.
За овакве је свака мисао сложена, а тек мудре пословице… Одмерих га презриво од главе до пете. Има вишак трицепса, али очигледно мањак у глави. Шта да му поручим, а да њему буде јасно.
– БЕЗ АЛАТА НЕМА ЗАНАТА – рекох са уздахом.
– Је ли, сине? Ма је л’ ти мислиш да сам ја од оних… топлих?.. Ма је ли, бре, је л’ ти ја личим на њих!?.. Ма немој да ти сад… – поче да урла непознати и шчепа ме за врат.
– Добро, добро – почех да се гушим, а остало ми је тек још пар пословица на памети. Покушао сам да се извучем, па сам забрзао.
– БЕЖИ КУД ТИ ЈЕ ВОЉА, АЛИ ОД СЕБЕ НЕ УТЕЧЕ јер И ЗИД ИМА УШИ И ПЛОТ ИМА ОЧИ, а СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ. Не стежи толико… и ЂАВО КАД ГОВОРИ ПРАВО, ВАЉА МУ ДАТИ ПРИЛИКУ.
– Ма за шта прилику, мајмуне!? – стезао ме набилдани све јаче. – Сад кад те шчепам има три дана да те…
– ЗА ЈЕДАН ДОБАР ДАН, МНОГО СЕ ЗЛИХ ПРЕТРПИ… Одустајем од поуке… кккхххх… јер БОЉЕ СЕ ИЗ ДАЉИНЕ ЉУБИТИ НЕГО ИЗ БЛИЗИНЕ МРЗЕТИ.
Горила је стезао све јаче, губио сам ваздух али ипак успео да избацим последњу запомажућу народну мисао коју сам знао.
– ЈЕДНОГ ГЛЕДАШ, ДВОЈИЦА СЕ НАДАЈУ!
Испоставило се да сам само погоршао ствар. Посматрач од ког сам очекивао помоћ погрешно је разумео моје запомагање па се прикључио набилданом те су почели да ме млате удвоје.
У једном истом дану по други пут се будим из несвести. Овај пут у болници. Сестра ми брижно прилази и саопштава:
– Случајно је улицом пролазила патрола полиције. Они су вас спасили и довезли у болницу. Што би мудро рекао наш народ СРЕЋА У НЕСРЕЋИ.
Да, да што би наш народ рекао… Пре него што опет изгубим свест осетио сам велику потребу да нечим изузетним заокружим своје одушевљење народним умотворинама. Само ако успем да померим вилицу.
– Шта сте рекли… нисам Вас добро чула – каже се сестра изнад мене.
– Је..м ти народне мудрости – поновио сам гласније.
Јасмина Петковић (Лесковац)