Дру­го­на­гра­ђе­на при­ча на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2012“ на тему „Сре­ћа у несрећи“:

СРЕЋА У НЕСРЕЋИ

Решио сам да про­ме­ним живот из коре­на. Вара­те се ако мисли­те да је то тежак посао. Нема ту дру­ге мудро­сти до оне коју су ми оста­ви­ли пре­ци. Веко­ве и веко­ве иску­ства сме­сти­ли су у народ­не посло­ви­це, те мудре зве­зде води­ље на мом буду­ћем путу пре­о­бра­же­ња. Поуч­но, јасно и кратко.

У ства­ри, можда и пре­крат­ко. И не пре­ви­ше јасно. Зато сам их нау­чио само два­де­се­так… ваљ­да је и то довољно.

Данас, првог дана мог дру­гог живо­та, устао сам рано, вео­ма рано јер КО РАНО РАНИ, ДВЕ СРЕЋЕ ГРАБИ. Угра­био сам их дакле обе, али нисам био сигу­ран ни где се нала­зе ни како изгле­да­ју. Али, ЧОВЕК ЈЕ САМ КОВАЧ СВОЈЕ СРЕЋЕ. Можда у томе лежи цака. Зато сам згра­био пове­ћи чекић и почео да мла­тим на све стра­не не би ли нека­ко иско­вао сво­ју сре­ћу, или је бар исте­рао на виде­ло. У том зано­су пот­пу­но сам забо­ра­вио да се ЛОМИ ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТАЊЕ. Хоћу да кажем, пукла је дршка чеки­ћа тамо где је нај­у­жа, негде око гла­ве тега који ме је потом неви­ђе­ном јачи­ном звек­нуо у гла­ву. СИЛУ ТЕРАШ, СИЛА СЕ И ВРАЋА – поми­слих тужно пре него што сам се онесвестио.

Након пола сата лежа­ња на леђи­ма пола­ко сам почео да дола­зим к себи. Успео сам да отво­рим само јед­но око. Није лоше, то бар зна­чи да нисам мртав. А ШТО МЕ НИЈЕ УБИЛО, САМО МЕ ЈЕ ОЈАЧАЛО. Пола­ко сам се при­ди­гао и јачи него ика­да оте­ту­рао напо­ље јер ништа више не при­ја гла­ви уси­ја­ној од удар­ца него хлад­на киша. Могао сам ја нарав­но да ста­вим и лед, али ово ми је дошло баш у пра­ви час јер ПОСЛЕ СВАКЕ КИШЕ ДОЛАЗИ СУНЦЕ. Решио сам дакле да раз­би­јем малер и саче­кам то сун­це пре него што се вра­тим по сво­ју сре­ћу. Ста­јао сам тако на пљу­ску све док ми и гаће нису биле мокре, а вили­ца се тре­сла од хлад­но­ће, те сам накрат­ко пао у иску­ше­ње да уле­тим уну­тра. Али, не! Ипак, не. Није уза­луд мој народ рекао НА МУЦИ СЕ ПОЗНАЈУ ЈУНАЦИ.

Про­ла­зни­ци нису дели­ли моје мишљење.

– Буда­ле­ти­на!
– Је л’ овај чист?
– Што нам нешто не отпеваш?

КОЛО СРЕЋЕ СЕ ОКРЕЋЕ – поми­слио сам пако­сно. Можда ће и неко од њих јед­ног дана ста­ја­ти на киши са раз­би­је­ном гла­вом, а ја ћу се сме­ја­ти из свег гла­са. Али да се прво вра­тим сво­јој срећи.

После ружне епи­зо­де са чеки­ћем, одлу­чио сам да оми­ље­ну посло­ви­цу СРЕЋАН ЈЕ ОНАЈ КОЈИ СЕДИ У СВОЈОЈ КУЋИ про­гла­сим штам­пар­ском гре­шком или бар после­ди­цом чиње­ни­це да су мудри људи углав­ном били сенил­ни и наглу­ви. Можда је памет­ни­је да је потра­жим негде друг­де. СРЕЋА ЈЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ ДЕЛИШ СА ДРУГИМА. Није лоше. Дакле, са оним ко први наи­ђе, поде­ли­ћу сре­ћу, а онда идем даље са сво­јим новим животом.

– ОНАЈ МИ ЈЕ БРАТ, КО ЈЕ ДОБРУ РАД – вик­нуо сам из свег гла­са и ско­чио пред првог про­ла­зни­ка, тач­ни­је испред гро­ма­де са наву­че­ном капуљачом.

– Шта брат?.. Шта да ради­мо?.. – збу­ни се набил­да­ни. Али, и такви има­ју срце до којих допи­ре веков­на мудрост наших предака.

– Паа… КО ПИТА, ТАЈ НЕ СКИТА, а ДОБАР ПОЧЕТАК ЈЕ ПОЛА УСПЕХА – узвра­тих му шеретски.

– Шта, бре, да ме питаш!? Шта да поч­не­мо!? – заур­ла мишићавко.

За ова­кве је сва­ка мисао сло­же­на, а тек мудре посло­ви­це… Одме­рих га пре­зри­во од гла­ве до пете. Има вишак три­цеп­са, али очи­глед­но мањак у гла­ви. Шта да му пору­чим, а да њему буде јасно.

– БЕЗ АЛАТА НЕМА ЗАНАТА – рекох са уздахом.

– Је ли, сине? Ма је л’ ти мислиш да сам ја од оних… топлих?.. Ма је ли, бре, је л’ ти ја личим на њих!?.. Ма немој да ти сад… – поче да урла непо­зна­ти и шче­па ме за врат.

– Добро, добро – почех да се гушим, а оста­ло ми је тек још пар посло­ви­ца на паме­ти. Поку­шао сам да се изву­чем, па сам забрзао.

– БЕЖИ КУД ТИ ЈЕ ВОЉА, АЛИ ОД СЕБЕ НЕ УТЕЧЕ јер И ЗИД ИМА УШИ И ПЛОТ ИМА ОЧИ, а СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ. Не сте­жи толи­ко… и ЂАВО КАД ГОВОРИ ПРАВО, ВАЉА МУ ДАТИ ПРИЛИКУ.

– Ма за шта при­ли­ку, мај­му­не!? – сте­зао ме набил­да­ни све јаче. – Сад кад те шче­пам има три дана да те…

– ЗА ЈЕДАН ДОБАР ДАН, МНОГО СЕ ЗЛИХ ПРЕТРПИ… Оду­ста­јем од поу­ке… кккхххх… јер БОЉЕ СЕ ИЗ ДАЉИНЕ ЉУБИТИ НЕГО ИЗ БЛИЗИНЕ МРЗЕТИ.

Гори­ла је сте­зао све јаче, губио сам ваздух али ипак успео да изба­цим послед­њу запо­ма­жу­ћу народ­ну мисао коју сам знао.

– ЈЕДНОГ ГЛЕДАШ, ДВОЈИЦА СЕ НАДАЈУ!

Испо­ста­ви­ло се да сам само погор­шао ствар. Посма­трач од ког сам оче­ки­вао помоћ погре­шно је разу­мео моје запо­ма­га­ње па се при­кљу­чио набил­да­ном те су поче­ли да ме мла­те удвоје.

У јед­ном истом дану по дру­ги пут се будим из несве­сти. Овај пут у бол­ни­ци. Сестра ми бри­жно при­ла­зи и саопштава:

– Слу­чај­но је ули­цом про­ла­зи­ла патро­ла поли­ци­је. Они су вас спа­си­ли и дове­зли у бол­ни­цу. Што би мудро рекао наш народ СРЕЋА У НЕСРЕЋИ.

Да, да што би наш народ рекао… Пре него што опет изгу­бим свест осе­тио сам вели­ку потре­бу да нечим изу­зет­ним зао­кру­жим сво­је оду­ше­вље­ње народ­ним умо­тво­ри­на­ма. Само ако успем да поме­рим вилицу.

– Шта сте рекли… нисам Вас добро чула – каже се сестра изнад мене.

– Је..м ти народ­не мудро­сти – поно­вио сам гласније.

Јасми­на Пет­ко­вић (Леско­вац)