Архиве категорија: Издања

Нова књига, нова едиција и први роман у Библиотеци Артија

У Библи­о­те­ци Арти­ја је покре­ну­та нова еди­ци­ја „Про­за­ик“ у којој је обја­вље­на прва књи­га, а укуп­но три­на­е­ста у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, и први роман Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић „Не веруј речима“.

ЈММ - Не веруј речима

Рецен­зент књи­ге је Ива­на Пекић Мили­мар­ков, која је под насло­вом „Не веруј речи­ма – При­ча о живо­ту и њего­вим апсур­ди­ма“ запи­са­ла о роману:

Нај­о­штри­је, кате­го­ри­јал­но гле­да­но, вред­но­сти ове књи­ге су рела­ци­о­ни фено­ме­ни који се поста­вља­ју у одно­су лико­ва, њихо­вих раз­ми­шља­ња и ста­во­ва и непри­стра­сног посма­тра­ча. Про­ми­нент­ним гово­ром без уви­ја­ња, нон­ша­лант­но под­сти­чу­ћи чита­о­ца на убр­за­ну и опсе­жну можда­ну актив­ност, ово аутор­ско дело без обзи­ра на жанр и тема­ти­ку спо­соб­но је да про­ду­ку­је моћ и раз­но­вр­сност ког­ни­тив­ног про­це­са са чим чита­лац дола­зи до сим­пли­фи­ко­ва­ња систе­ма лич­них вред­но­сти и бана­ли­зо­ва­ња про­жи­вља­ва­ња живо­та кроз дог­му, у овом слу­ча­ју кроз про­јек­ци­ју лико­ва из књи­ге која је рели­гиј­ски иро­нич­на (иако не и блас­фе­мич­не), те кроз иде­а­ли­зо­ва­ње вели­ка­на до гра­ни­це божан­ства, да би на кра­ју поен­ти­ра­ло емо­ци­јом као есен­ци­јом сва­ког људ­ског одно­са. Један од упе­ча­тљи­вих моме­на­та ове књи­ге је и ситу­а­ци­ја у којој је љубо­мо­ра ока­рак­те­ри­са­на као нај­ми­зер­ни­је људ­ско душев­но ста­ње, где аутор­ка наво­ди „Љубо­мо­ра је нај­бо­ља фора да држиш у шаци неси­гур­ног мушкар­ца.“ … „Не можеш убе­ди­ти мушкар­ца да је жена вер­на искљу­чи­во кад је задо­вољ­на и задо­во­ље­на, дакле, сва­ко: „Ко ти је онај?“ или „Шта онај хоће!?“ има за резул­тат или да га та иста жена замр­зи или да га наро­га­ти.“ Лише­но сва­ког табуа, при­ча изно­си одлич­не освр­те о љубав­ној пат­њи („Увек болиш сам себе иако је мно­го лак­ше пре­ба­ци­ти одго­вор­ност на неког дру­гог, углав­ном небит­ног за бити­са­ње и развој твог уни­вер­зу­ма.“), ком­про­ми­си­ма брач­не зајед­ни­це („Толи­ка важност при­да­је се три­ви­јал­ним и мар­ги­нал­ним ства­ри­ма да се везе и бра­ко­ви рас­па­да­ју јер се од глу­по­сти не виде пра­ви про­бле­ми.“), про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, хомо­сек­су­ал­но­сти и хомо­фо­би­ји („Је л’ ово та поро­ди­ца чији сам ја непри­ја­тељ, а?“… „Про­ла­зни­ци су застај­ки­ва­ли гле­да­ју­ћи дво­ји­цу како спа­са­ва­ју жену из руку рас­по­ма­мље­ног мани­ја­ка. Оца и мужа. Заштит­ни­ка.“), те о про­бле­ми­ма инте­лек­та и инте­гри­те­та, на момен­те и поли­ти­ке, а и самог уда­ља­ва­ња људи јед­них од других.

Јасан склоп ста­во­ва, који је вели­ким делом бази­ран на науч­ној осно­ви, одно­сно у соци­оп­си­хо­ло­шкој димен­зи­ји виђе­ња, бит­на је одли­ка дела, но, у цело­сти гле­да­но, књи­га није суво­пар­но шти­во већ је, у сје­ди­ња­ва­њу са соци­оп­си­хо­ло­шким аспек­том, доби­ла на дина­ми­ци, те нам током чита­ња отва­ра могућ­ност да сагле­да­мо разне ситу­а­ци­је из више угло­ва. Иако делом хер­ме­тич­не, при­че су разу­мљи­ве, систе­ма­тич­не, па је дола­же­ње до јасно­ће мисли разви­је­но у вели­ком сте­пе­ну, те је с тим у виду, књи­га читљи­ва широј публици.

Без ика­кве боја­зни, кора­ча­ње на тру­сно подруч­је сва­ке лич­но­сти – кри­зе иден­ти­те­та, поку­шај да се раз­мр­си тескоб­ност и кон­фу­зност напор­не емо­ци­о­нал­не и миса­о­не опе­ра­ци­је, суо­ча­ва­ње са фру­стра­ци­ја­ма и робо­ва­ње истим, бор­ба са стра­хо­ви­ма („Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу,бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи; одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­си­ти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у сво­јим.“), бек­ство од себе самог (где аутор­ка одлич­но поен­ти­ра: „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас баш бри­га. У ства­ри, живи­мо бег.“… „Нико од себе не бежи, напро­тив. То је изми­шље­на кла­у­зу­ла Зако­на кру­же­ња Чове­ка у при­ро­ди. Ниси то од чега бежиш већ тај који бежи“). Бити уман, не кал­ку­ли­са­ти, не спу­шта­ти заста­ве пред кука­вич­лу­ком и хипо­кри­зи­јом, рево­лу­ци­о­ни­са­ти кре­шен­дом интим­не визу­ре писца, из угла жене кроз лико­ве оба пола, у већи­ни слу­ча­је­ва инте­лек­ту­ал­но а опет народ­ски, оштри­ном књи­жев­ног пера сеци­ра­ти сва­ку тему; дака­ко, про­вин­циј­ски намер­но и син­хро­ни­зо­ва­но нета­бу­и­зо­ва­ну; јесу карак­те­ри­сти­ке ове књи­ге која ради ефект­ни­јег ути­ска садр­жи тотал­ни кон­траст свих наве­де­них импре­си­ја људ­ског карак­те­ра и њего­вом оду­пи­ра­њу про­ме­на­ма, јер, како аутор­ка каже: „Све се мења, само смо „ми“ и „сто­ка“ константни.“

Аутор­ка је, без обзи­ра на широк спек­тар лико­ва и опсе­жну рад­њу, пости­гла да роман не буде пре­пун дигре­си­ја које ће чита­о­ца скре­ну­ти са поен­те коју про­вла­чи кроз цео роман.

Чита­лац може да сао­се­ћа, осу­ђу­је, насме­је се, има осе­ћај гађе­ња, назна­ке туге, али апа­ти­ја је немо­гу­ћа. Сво­је­вр­сна дра­ма наше више сумор­не него раз­но­бој­не исти­не и сва­код­нев­ни­це, врло вешто уком­по­но­ва­на уз фик­ци­ју, која кроз хумо­ри­стич­не импре­си­је дово­ди до апсур­да људ­ска веро­ва­ња, пони­шта­ва све пре­дра­су­де и сте­ре­о­ти­пе, да би с дру­ге стра­не ука­за­ло на сву лепо­ту живље­ња. Роман је мај­стор­ска и ори­ги­нал­на ком­по­зи­ци­ја више разли­чи­тих сти­ло­ва, што ства­ра посеб­но добар дожи­вљај при­ли­ком чита­ња. Књи­га се мора пажљи­во чита­ти да би се дошло до сушти­не и логич­но уте­ме­ље­не мисли на којој је цела при­ча грађена.

ЈММ - Не веруј речима

Уме­сто био­гра­фи­је, осим песме на поле­ђи­ни књи­ге, у књи­зи се нала­зе мишље­ња коле­га и при­ја­те­ља о аутор­ки и њеном стваралаштву:

* * *

„Посто­је жене писци. И посто­је писци. ЈММ је ово дру­го, јер кроз њене редо­ве гово­ре сви људи око нас са сви­ма нама свој­стве­ним недо­у­ми­ца­ма, раз­ми­шља­њи­ма, и напо­слет­ку суд­би­на­ма. Чита­ти ЈММ је као ста­ви­ти нао­ча­ре са савр­ше­ном диоп­три­јом – одјед­ном све поста­је јасно. С дру­ге стра­не, ту је про­фа­на про­во­ка­ци­ја, памет­но и кул­тур­но обли­ко­ва­на, да чита­лац не доби­ја потре­бу да оце­њу­је њу или књи­гу – већ упра­во себе. Зато она није жен­ски писац, већ писац.“

Соња Мар­тић

* * *

„Ври­је­ме у којем живи­мо, као можда нијед­но до сада, омо­гу­ћи­ло је и олак­ша­ло доступ­ност писца чита­о­цу и чита­о­ца писцу, освје­жа­ва­ју­ћи књи­жев­ни про­стор новим ауто­ри­ма и новим читаоцима.

Ипак, ври­је­ме у којем смо, још није дало увјер­љив одго­вор да ли посто­ји жен­ско и мушко писмо у књи­жев­но­сти. И, ту дола­зи­мо до Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић.

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је ства­ра­лац који чини лошу услу­гу овој диле­ми, пој­му род­не рав­но­прав­но­сти у књи­жев­но­сти или неком дру­гом пој­му, који, по мом мишље­њу, ваљ­да има за циљ да да вје­тар у леђа амби­ци­о­зној просјечности.

Наве­де­не намет­ну­то­сти, у слу­ча­ју Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић пада­ју на првом и једи­ном пра­вом испи­ту. Испи­ту који има само јед­но пита­ње: да ли нешто ври­је­ди или не?

Ова­ко како пише и разу­ми­је­ва ства­ри, Јеле­на Милин­ко­вић Мла­де­но­вић, осло­ба­ђа нас те диле­ме. Код ова­квог писма, пре­ста­не­мо да се бак­ће­мо тео­ри­јом и пре­да­је­мо се прак­си и њеним резултатима.

Мислим да не посто­ји више исти­на. Мислим да посто­ји јед­на исти­на и више угло­ва посма­тра­ња. Или више врста инте­ре­со­ва­ња за истину.

Људи и писци међу њима, тре­ба­ло би да су заин­те­ре­со­ва­ни да слу­же исти­ни, а не исти­на њима. Зна­ју­ћи то и посту­па­ју­ћи у том сми­слу, Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је добар уче­ник, али и учитељ.

На кра­ју, као што пра­вим ства­ри­ма не тре­ба мно­го обра­зло­же­ња, тако је и пре­по­ру­ка за ово што пише Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, крат­ка и јасна: прочитајте.“

Пре­драг Н. Рашула

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је жена коју прво чује­те, па тек онда види­те. Што је мало нео­бич­но, буду­ћи да је она изу­зет­но лепа жена. То само зна­чи да је сна­га њених речи ван­се­риј­ска! Јеле­на је бун­тов­ник, бун­тов­ник с разло­гом. Наши дани су попут Дисо­вих, тмур­ни и тегоб­ни, тра­же да им се пови­ну­је­мо, да их трпи­мо и ћути­мо, да не тала­са­мо, јер увек може и горе. А наша Јеле­на пра­ви буру речи­ма које не ште­де никог; она не при­ста­је на мање од оног за шта зна да јој при­па­да, сви­ма нама, и има петљу да то и јав­но каже. Ако мисли­те да то није вели­ко, окре­ни­те се око себе, ослу­шни­те људе из окру­же­ња; чуће­те при­гу­ше­ни шапат неза­до­вољ­ства који ће се, одмах потом, ули­ти у неку нову теско­бу. И ништа. Е ту насту­па Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић. Она реч­ју и делом гра­ди живот какав мно­ги при­жељ­ку­ју али нема­ју кура­жи да га себи дару­ју. Она је рође­ни лидер. Уме и има чиме! Има дара. Све­сна је сво­је миси­је и сле­ди је. При том ништа мање није жена, ништа мање мај­ка, сестра или ћер­ка. Напро­тив. Све што јесте чини је дамом, све што ради чини је озбиљ­ним писцем, чијој се књи­зи неи­змер­но радујем.“

Бран­ки­ца Дамјановић

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је од оних савре­ме­ни­ка који не гађа­ју у срце. Њене мете су дале­ко кар­ди­јал­ни­је: исти­ном, па у гла­ву. Упра­во ова­кав вид отре­жње­ња какав нам Јеле­на нуди доно­си опи­је­ност исти­ном. Речи су њено нај­ја­че оруж­је у тој миси­ји. Пуцај, Јеле­на, пуцај!“

Пави­ца Вељовић

* * *

„Јеле­на је један од рет­ких дома­ћих писа­ца, чија мисао је фор­ми­ра­на тако да буде бли­ска и ака­де­ми­ци­ма и људи­ма са мар­ги­не дру­штва. Сва­ка њена рече­ни­ца непре­тен­ци­о­зно хода по тана­ној и нестал­ној жици изме­ђу улич­ног изра­жа­ва­ња, жар­го­на и при­зе­мног, наи­зглед про­стог (не про­стач­ког!) реч­ни­ка, и дубо­ке фило­зо­фи­је, про­же­те бога­тим, тешким живот­ним иску­ством све­ви­де­ћих људи. Рав­но­те­жа изме­ђу те две крај­но­сти, у којој ни јед­на не одно­си “побе­ду” над дру­гом, одли­ка је великих…“

Иван Зора­но­вић

* * *

„Јеле­на је пра­ва, урба­на Бео­гра­ђан­ка. Широм отво­ре­них очи­ју и свих чула, сво­јим мане­кен­ски дугим нога­ма кора­ча кроз живот, не про­пу­шта­ју­ћи ништа, при­ме­ћу­ју­ћи све. И оно што је заин­те­ре­су­је, изу­ча­ва и апсол­ви­ра, до савршенства.

Довољ­но мла­да, да се сви окре­ћу за њом, не само због изгле­да и држа­ња топ-моде­ла, већ и увек насме­ја­них очи­ју, упе­ча­тљи­ве хари­зме. Нико­га не оста­вља рав­но­ду­шним. Има довољ­но годи­на да јако мно­го зна о људи­ма, да је не могу импре­си­о­ни­ра­ти пра­зни ком­пли­мен­ти и изли­за­не фра­зе. Уда­та, мај­ка, добра ћер­ка… Ода­на при­ја­те­љи­ца и увек спре­ман слу­ша­лац. Али, нема нави­ку да кима гла­вом, када мисли дру­га­чи­је, нема оби­чај да поди­ла­зи било чијој сује­ти, да мази било чији его, само зарад одр­жа­ва­ња добрих при­ја­тељ­ских одно­са. Не може се купи­ти, нема цену. Ако поне­кад уме да буде деструк­тив­на, онда то увек чини искљу­чи­во на свој рачун.

Пре­па­мет­на, брит­ког и брзог ума, коме мисли јуре брже од све­тло­сти, оштрог и непо­гре­ши­вог јези­ка, не пра­шта глу­пост, себич­лук, баха­тост, без­об­зир­ност, дрскост. Упор­на и искљу­чи­ва, емо­тив­на и увек спрем­на да при­ско­чи у помоћ. Интро­верт­на, не при­хва­та лако нове позна­ни­ке, про­мо­ви­ше их у при­ја­те­ље, само ако их детаљ­но и увек без гре­шке процени.

Ана­ли­тич­на, систе­ма­тич­на, осо­ба чијој пажњи баш ништа не про­ми­че. Са изра­зи­тим сми­слом за хумор, често на свој рачун. Можда је пре­ма себи и нај­ве­ћи и нај­о­штри­ји критичар.“

Вера Узе­лац

* * *

„Јеле­на нај­бо­ље раз­би­ја ону сек­си­стич­ку пре­дра­су­ду да лепе жене пишу зато што не зна­ју шта дру­го да раде у живо­ту. Она је нај­бо­љи доказ да посто­је лепе, успе­шне жене и мај­ке које су тако­ђе јако ква­ли­тет­ни писци, које и те како има­ју шта да кажу, вред­но чита­ња и размишљања.“

Милан Кам­по­не­ски

На наслов­ној стра­ни рома­на „Не веруј речи­ма“ нала­зи се умет­нич­ка сли­ка – уље на плат­ну Сан­дре Вујић, док је кори­це осми­слио и реа­ли­зо­вао Васа Младеновић.

Прво пред­ста­вља­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ биће одр­жа­но на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“ на пред­сто­је­ћем Сај­му књи­га у Бео­гра­ду, који се одр­жа­ва од 25. окто­бра до 1. новем­бра 2015. године.

О наруџ­би­ни рома­на инфор­ма­ци­је може­те доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Сајам књига 2015.

„Артија“ на Сајму књига 2015. у Београду

Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ изла­га­ће сво­ја изда­ња на пред­сто­је­ћем 60. Међу­на­род­ном бео­град­ском сај­му књи­га који ће бити одр­жан од неде­ље 25. окто­бра до неде­ље 1. новем­бра 2015. годи­не. Књи­ге Библи­о­те­ке Арти­ја биће део пону­де на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“ у Хали 4.

Сајам књига 2015.

Доса­да­шња изда­ња Библи­о­те­ке Артија:

Књи­га 1 / Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра „АФОТЕКА“ (2012.)

Књи­га 2 / Мићо Лукић – КРАТКЕ МИСЛИ ДУГИХ РАЗМИШЉАЊА (афо­ри­зми, 2012.)

Књи­га 3 / Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра „АФОТЕКА 2“ (2013.)

Књи­га 4 / Вла­ди­ца Милен­ко­вић – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ (афо­ри­зми; 2014.)

Књи­га 5 / Горан Радо­са­вље­вић – ТАШТИНА ТАШТИНА (афо­ри­зми; 2014.)

Књи­га 6 / Пави­ца Вељо­вић – СИЗИФЕ, ПРОМЕНИ РУКУ (афо­ри­зми; 2014.)

Књи­га 7 / Села­дон Павло­вић – НЕБЕСНА КЊИГА (збор­ник афо­ри­за­ма; 2014.)

Књи­га 8 (Еди­ци­ја Ура­дак 1) / Алек­си­на Ђор­ђе­вић, Вла­ди­ца Милен­ко­вић, Мар­ко Антић, Мари­ја Мила­ди­но­вић – АРТИКУЛИСАЊЕ (пое­зи­ја; 2014.)

Књи­га 9 / Нинус Несто­ро­вић – ЋУТИ И ПЛИВАЈ (афо­ри­зми; 2014.) НАЈБОЉА КЊИГА АФОРИЗАМА 2014. ГОДИНЕ

Књи­га 10 / ЖИКИШОН: РЕТРОСПЕКТИВА 2011-2012-2013 – Награ­ђе­ни и запа­же­ни радо­ви са кон­кур­са „Живо­јин Павло­вић Жики­шон“ (афо­ри­зми, песме, при­че; 2014.)

Књи­га 11 / Коста Павло­вић – ЧОВЕЧЕ НА СВОМ МЕСТУ, ПОМЕРИ СЕ (афо­ри­зми; 2015.)

Књи­га 12 / Бра­ти­слав Коста­ди­нов – ВОШТЕНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (афо­ри­зми; 2015.)

На Сај­му књи­га поја­ви­ће се и два нова Арти­ји­на насло­ва која сре­ди­ном окто­бра изла­зе из штам­пе, 13. и 14. књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја, роман у Еди­ци­ји „Про­за­ик“ „НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић и збир­ка афо­ри­за­ма „ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ“ Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кеп­чи­ја.

Све дру­ге дета­ље, тер­ми­не евен­ту­ал­них про­мо­ци­ја књи­га, обја­ви­ће­мо до почет­ка Сај­ма књига.

На 60. Међу­на­род­ном саја­му књи­га у Бео­гра­ду, под сло­га­ном „Шта би било да није било“, пред­ста­ви­ће се више од 450 изла­га­ча из Срби­је и ино­стран­ства, који ће књи­ге изла­га­ти на 29.968 ква­драт­них мета­ра изло­жбе­ног про­сто­ра. Поча­сни гост ове нај­ве­ће реги­о­нал­не мани­фе­ста­ци­је је Русија.

Оба­ве­ште­ње Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“ о изла­га­њу на Сај­му књи­га, на лин­ку: http://www.novapoetika.com/sajam-knjiga/

Братислав Костадинов - Воштена интелигенција

Дванаеста књига Библиотеке Артија је прва књига афоризама Братислава Костадинова

Библи­о­те­ка Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ је бога­ти­ја за још јед­ну књи­гу, два­на­е­сту по реду, а прву књи­гу афо­ри­за­ма Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва која носи назив „Воште­на интелигенција“.

Братислав Костадинов - Воштена интелигенција

Рецен­зент књи­ге „Воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ је кру­ше­вач­ки афо­ри­сти­чар Ивко Михај­ло­вић који је под насло­вом „Поште­но воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ написао:

Кру­ше­вач­ка, а бога­ми и срп­ска хумо­ристч­ко-сати­рич­на сце­на, доби­ла је ново име у лику Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва. Он не спа­да у ауто­ре који су пре­ра­но оштри­ли перо, већ је свој спи­са­тељ­ски дар „пре­по­знао“ после сво­је три­де­се­те годи­не. Можда је тако и боље, што његов при­мер и потвр­ђу­је. Афо­ри­зам, тај сати­рич­ни зврк наше књи­жев­но­сти, као добар комад њај­бо­љег меса, мами ауто­ре. Није му одо­лео ни Коста­ди­нов. Фено­ме­нал­ни Ста­ни­слав Јежи Лец, пишу­ћи сво­је сјај­не афо­ри­зме, рекао је и ово: „До дуби­не мисли тре­ба се попе­ти“. То је себи као зада­так поста­вио и наш аутор. Њего­во четво­ро­го­ди­шње писа­ње уро­ди­ло је пло­дом, па нам је на чита­лач­ки тањир пону­дио сво­је прво сати­рич­но шти­во. Афо­ри­зам као „крхо­ти­не мисли које боду у очи“ (Габри­јел Лауб) добар су начин дефи­ни­ци­је свих нега­тив­них поја­ва који­ма оби­лу­је и наше под­не­бље. На самом почет­ку књи­ге одмах ми је запао за око афо­ри­зам „Немам сво­је мишље­ње, али ћу под­не­ти захтев за доби­ја­ње“, а упе­рен је пре­ма они­ма који по сво­је мишље­ње стал­но иду у неке „базе“ мишљења.

Добри афо­ри­зми су они који се изми­го­ље из већи­не „обич­них“, па се испр­се и намет­ну чита­о­цу. Афо­ри­сти­ча­ри, ти „лењи при­по­ве­да­чи“, како рече Душко Радо­вић, као да желе да под врца­ви скут афо­ри­зма ста­ве читав свет. Хумор и сати­ра су добри меди­ка­мен­ти за пси­хич­ки мир, али Коста­ди­нов каже: „Ако има­те душу, не бри­ни­те. Њено одстра­њи­ва­ње је рутин­ско“. Сми­сао за хумор је одраз доброг мен­тал­ног здра­вља, а душа је та госпо­ђа која је често на уда­ру, баш од стра­не оних који су са њом у тешком дефи­ци­ту. Оно што Бра­ти­сла­ву солид­но пола­зи за руком и пером су дефи­ни­ци­је. Он за пар­ти­је каже да су „инку­ба­то­ри мућ­ко­ва“, што оне нај­че­шће и јесу. Њего­ви крат­ки афо­ри­зми су посеб­но добри, она­ко реско секу и као на дла­ну нуде јасну и лепу мисао: „Имам шесто чуло. Глад­не очи“. А у све­оп­штем мутља­гу и финан­сиј­ској поле­ди­ци, очи су често глад­не. О нашем финан­сиј­ском кра­ху гово­ри и овај афо­ри­зам: „Буџет је мла­ће­ње пра­зне сла­ма­ри­це“. А пра­зне су нам не само сла­ма­ри­це, већ за њима каска­ју и нада и опти­ми­зам и рање­на душа.

И како онда бити вољан да пра­виш нове кора­ке у живо­ту, ако је сиви­ло једи­на све­тлост која нам се нуди. То гура­во пси­хо-соци­јал­но ста­ње Коста­ди­нов ова­ко дефи­ни­ше: „Осе­ћам се срећ­но и задо­вољ­но, али ме лека­ри уве­ра­ва­ју да су то само про­ла­зне тего­бе“. Добар при­мер иро­ни­је у слу­жби афо­ри­зма! И поред тога што мно­ги мисле да је афо­ри­зам лако писа­ти, он је у сушти­ни врло захтев­на књи­жев­на фор­ма. У тој крат­ко­ћи саби­ти вели­ку мисао јесте пра­во мај­стор­ство, а то могу само нај­ве­шти­ји. Наш аутор се пола­ко, али сигур­но, при­бли­жа­ва сазве­жђу озбиљ­них ауто­ра, а то потвр­ђу­је и овај афо­ри­зам: „Коруп­ци­ја је зара­зна. Пре­но­си се путем фоте­ље“. Поли­ти­ка, то про­ка­же­но зани­ма­ње, често је на уда­ру афо­ри­сти­ча­ра. А како и не би, када нам она неми­ли­це тра­си­ра суд­би­ну и директ­но ути­че на ква­ли­тет овог једи­ног живо­та који има­мо. „Само у поли­ти­ци рђа није за ста­ро гво­жђе“, саоп­шта­ва нам Коста­ди­нов. Кари­је­ра по сва­ку цену, па уда­рај по неи­сто­ми­шље­ни­ци­ма и бацај их око­ло као зре­ло кла­сје. О тим надо­буд­ним пер­со­на­ма, о вла­сни­ци­ма нашег људ­ског инте­гри­те­та, аутор ове збир­ке гово­ри и на овај начин: „Глуп сам и неспо­со­бан. Коли­ко знам и умем“, доча­ра­ва­ју­ћи нам сву ала­вост за узда­ма и полу­га­ма вла­сти, не оба­зи­ру­ћи се на соп­стве­ни људ­ски и духов­ни кредибилитет.

У вре­ме­ну у коме се људ­скост баца под ноге, где баха­тост висо­ко диже сво­ју заста­ву, пишу се афо­ри­зми на које мало ко обра­ћа пажњу, али који нај­бо­ље осли­ка­ва­ју наста­лу летар­ги­ју. „Сви смо у истом стро­ју. Нерв­но растро­је­них“, каже Коста­ди­нов. О духов­ном пар­ло­гу, о оаза­ма без­на­ђа, о без­и­деј­но­сти и људ­ском несна­ла­же­њу, о загла­вље­но­сти у раља­ма мафи­ја­шких кла­но­ва, о убе­у­ће­но­сти и бес­пер­пек­тив­но­сти мла­дих људи, сли­ко­ви­то гово­ри афо­ри­зам: „Нека­да су се деца игра­ла жмур­ке, а данас саче­ку­ше“. Они који би тре­ба­ло да буду луче и све­ти­о­ни­ци дру­штва, та инте­ли­ген­ци­ја која би тре­ба­ло да неу­мор­но тегли напред, све више и дубље упа­да у духов­ни пар­лог. Некад су је зва­ли и поште­на, а она би, по логи­ци ства­ри, тре­ба­ло да буде у свим вре­ме­ни­ма таква, непот­ку­пљи­ва и поно­сна. Нажа­лост, она данас таво­ри, негде на мар­ги­ни дру­штве­них деша­ва­ња, уљуљ­ка­на зада­хом соп­стве­не тру­ле­жи. Наш писац каже: „Био сам нула од чове­ка, а онда сам пао у минус“. Заи­ста је неве­ро­ват­но коли­ко човек може да пада, а да и даље само­об­ма­њи­вач­ки твр­ди да је лич­ност и човек од формата.

Добро перо има Бра­ти­слав Kоста­ди­нов. Да је поштен, то лич­но знам, јер само такав аутор може да има здра­ву и чисту мисао. Нису га вошти­ли, а ваљ­да и неће, без обзи­ра на оштри­ну духа коју несум­њи­во посе­ду­је. Духов­но воште­ње је можда и горе од саме кну­те и бича, јер је оно пер­ма­нент­но, упор­но и као псе­то издр­жљи­во. Писац ове прве књи­ге афо­ри­за­ма при самом њеном кра­ју закљу­чу­је: „Јед­ни кажу да сам туп, а дру­ги су још и оштри­ји“. О тупо­сти неће­мо, јер је овде еви­дент­но нема, а за оштри­ну све похва­ле. Од пажљи­во ода­бра­них три­сто­ти­нак афо­ри­за­ма, гото­во да нема ни искре отпа­да. Рекло би се, нема духов­ног ивер­ја! То је, за садр­жај прве књи­ге, сва­ка­ко успех. Моје скром­но сло­во, беле­жни­штво и раз­ми­шља­ње о афо­ри­сти­чар­ском сочи­не­ни­ју Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва, завр­шио бих тако­зва­ним „општим“ местом: ово шти­во је солид­на одскоч­на даска за пишчев даљи рад. Про­чи­тај­те ову збир­ку, осве­жи­те сво­ју интелигенцију!

Афо­ри­зме за књи­гу је уз помоћ ауто­ра иза­брао глав­ни и одго­вор­ни уред­ник изда­ња Вла­ди­ца Милен­ко­вић, а уз суге­сти­је сати­ри­ча­ра Вељ­ка Рај­ко­ви­ћа и Мио­дра­га Стошића.

Међу 330 афо­ри­за­ма нала­зе се следећи:

Срби­ја је при­вред­но чудо. Чудо да још увек има привреду.

Имам инсај­дер­ску инфор­ма­ци­ју. Пра­зан ми је стомак.

Генет­ски моди­фи­ко­ва­на хра­на? То мења ства­ри из корена.

Ако и даље буде­те твр­ди­ли да сам лажов, убо­шћу вас носем!

Коруп­ци­ја функ­ци­о­ни­ше пре­ма зако­ну пону­де и потра­жње мита.

Поли­ти­ка извла­чи оно нај­го­ре из људи. Дупеувлакаче.

Ми смо неза­о­би­ла­зан фак­тор. Ко год про­ђе, шути­ра нас и гази.

Има­ли смо вели­ку пред­ност, али нисмо дозво­ли­ли да то ути­че на наш кона­чан пораз.

Док је свет остао гло­бал­но село, Срби­ја се раз­ви­ла у паланку.

Поку­ша­ли су да уба­це шпи­ју­на у наше редо­ве, али то место је већ попуњено.

Пости­гао је зве­зда­ни успех. Астро­ном­ске тро­шко­ве пла­ти­ли смо ми.

Помо­зи, Боже! Ако имаш ман­дат од међу­на­род­них институција.

Мате­ри­јал је био мој, а руке њихо­ве. Тако су напра­ви­ли буда­лу од мене.

Неправ­ду може­мо виде­ти на сва­ком кора­ку, а прав­ду само у траговима.

Сиро­ти­њи капа доле!

Отка­ко су ме ста­ви­ли на лед, све у мени кључа.

Добит­ни­ци смо мно­гих при­зна­ња! – кажу у полицији.

За коруп­ци­ју нема зиме. Цве­та током целе године.

Да ли сме­те да се заку­не­те на буквар да сте сами напи­са­ли докторат?

Кошмар и ноћ­на мора су тан­дем снова.

Отка­ко је ђаво почео да купу­је душе поли­ти­ча­ра, у њега као да је ушло неко зло.

Пацо­ви први напу­шта­ју брод који тоне. Зато се и нази­ва­ју стра­нач­ким првацима.

За чашу меда је потреб­но мно­го пче­ла, а за чашу жучи само један трут.

За ђаво­ла је Срби­ја богом­да­на земља.

Конач­но је дошло мојих пет мину­та који су упра­во истекли.

(Избор афо­ри­за­ма: Вла­ди­ца Миленковић)

Кори­це књи­ге је илу­стро­вао кари­ка­ту­ри­ста Горан Ћели­ча­нин.

Беле­шка о аутору

Бра­ти­слав Коста­ди­нов, рођен је у Кру­шев­цу 1975. године.

Дипло­ми­рао је на Еко­ном­ском факул­те­ту у Нишу 2001. године.

Добит­ник је дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Сати­рич­ној позор­ни­ци „Жики­шон 2013“ у Пара­ћи­ну и дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Фести­ва­лу „Пија­нец 2014“ у Дел­че­ву (Маке­до­ни­ја), а афо­ри­зми су му засту­пље­ни у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ 2013. и збор­ни­ку „Банат­ског пера“ 2013. и 2014. у Житишту.

Афо­ри­зми су му обја­вљи­ва­ни у Вечер­њим ново­сти­ма, Поли­ти­ци, хумо­ри­стич­ким часо­пи­си­ма Јеж и Жуч (Дани­лов­град) и кру­ше­вач­ким часо­пи­си­ма Путе­ви кул­ту­ре и Баг­да­ла.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Коста Павловић - Човече на свом месту, помери се

Нова ауторска књига афоризама Србе Павловића

Послед­њег дана месе­ца мар­та 2015. годи­не у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ обја­вље­на је нова књи­га афо­ри­за­ма „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Србе Павло­ви­ћа под псе­у­до­ни­мом Коста Павловић.

Коста Павловић - Човече на свом месту, помери се

Рецен­зент књи­ге „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ са под­на­сло­вом „Пост­скрипт­не беле­шке“ је Мио­драг Сто­шић. Књи­га садр­жи 224 афо­ри­зма или, како у под­на­сло­ву књи­ге пише, „пост­скрипт­них досет­ки“ од који су неке:

Пиши­те сати­ру. Иза сва­ког афо­ри­зма сто­ји држава.

Шта има народ да живи, кад је толи­ко оних који живе за народ.

Кад смо сти­гли до рас­кр­шћа, путе­ви су поче­ли да нам се крсте.

Лако је жени да буде борац, кад је рође­на за метак.

Има и дале­ко бољих од нас, али ми не жели­мо да иде­мо толи­ко далеко.

Песма их је толи­ко поне­ла да их је ђаво однео.

Сту­бо­ва на сва­ком кора­ку, а све да бисмо се чук­ну­ли у главу.

И кад смо у гов­ни­ма има­мо меру. Ништа пре­ко гуше.

Док је био на дрве­ту, човек је дело­вао узвишеније.

Мала вра­та на која је демо­кра­ти­ја ушла, за њу су као скројена.

Зна­мо ми те што живе од данас до сутра. Ника­ко душу да одморе.

Говор вође је од бит­ног зна­ча­ја. То јача веру у Бога.

У земљи дуго није било реда. А онда се неко досе­тио несташица.

Није да се ништа не пости­же пре­ко ноћи. А пораст наталитета?

Чове­ка који ради нао­па­ко, тешко је пре­о­бра­ти­ти. Јер не жели да ради наопако.

Сара­ђу­јем са поли­ци­јом. Упу­ћу­јем их на оне који при­ча­ју о поштењу.

Књи­жев­ни­ци о све­му пишу, само не о себи. А могло би нешто под насло­вом: „Глад­не душе“.

Оне, који мало-мало па ето их, осе­ћа­мо као код сво­је куће.

О палим херо­ји­ма народ пева. Шта зна народ шта је жалост.

На бољи живот неће­мо још дуго чека­ти јер неће­мо дуго издржати.

Кад раз­го­ва­рам са ком­ши­јом, он не чује. А кад про­ту­рим коју са ком­ши­ни­цом он чује.

У циљу очу­ва­ња мен­тал­ног здра­вља, чини­мо искљу­чи­во оно што је ван памети.

Добио сам два­де­сет и пет по туру. Мени не тре­ба сто пута понављати.

Нај­го­ре је кад чове­ку поне­ста­не маште. Не сти­же да ради свашта.

По дола­ску на одре­ди­ште, вој­ни­ци пови­ка­ше ово је, капе­та­не, марш у пич­ку материну.

Србо­љу­бу Срби Павло­ви­ћу, рође­ном 1942. годи­не, ово је два­на­е­ста књи­га афо­ри­за­ма чиме је број обја­вље­них афо­ри­за­ма дости­гао до 8001.

За наслов­ну стра­ну књи­ге иза­бра­на је илу­стра­ци­ја Пеђе Ђако­но­ви­ћа Ђако­на.

„Чове­че на свом месту, поме­ри се“ је једа­на­е­ста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја и дру­га која је пот­пи­сао Срба Павло­вић. Прет­ход­ну као Села­дон Павло­вић, при­ре­див­ши збор­ник афо­ри­за­ма „Небе­сна књи­га“ са афо­ри­зми­ма 31-ог аутора.

Нинус Несторовић - Ћути и пливај

„Ћути и пливај“ – најбоља књига афоризама у 2014. години

„Ћути и пли­вај“ Нину­са Несто­ро­ви­ћа у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ је нај­бо­ља књи­га афо­ри­за­ма у 2014. годи­ни, обја­вио је Бео­град­ски афо­ри­сти­чар­ски круг.

Међу 52 књи­ге које су уче­сто­ва­ле на кон­кур­су нашле су се још три књи­ге Библи­о­те­ке Арти­ја: „За сва­ки слу­чај“ Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, „Ташти­на ташти­на“ Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа и „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ Пави­це Вељовић.

Нинус Несторовић - Ћути и пливај

Бео­град, 15. јану­ар – На кон­курс Бео­град­ског афо­ри­сти­чар­ског кру­га при­спе­ле су 52 збир­ке афо­ри­за­ма обја­вље­не про­шле годи­не у Срби­ји, БиХ, Аустри­ји и Канади.

На сед­ни­ци одр­жа­ној 15. јану­а­ра ове годи­не жири (који је радио у саста­ву: Алек­сан­дар Баљак, пред­сед­ник Вито­мир Тео­фи­ло­вић и Бојан Љубе­но­вић, чла­но­ви) про­гла­сио је нај­бо­љу књи­гу афо­ри­за­ма обја­вље­ну на срп­ском јези­ку у 2014. години.

То је збир­ка Ћути и пли­вај, Нину­са Несто­ро­ви­ћа, сати­ри­ча­ра који живи у Новом Саду а ради у Пара­ћи­ну. Књи­гу је обја­ви­ла Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја Арти­ја, изда­вач­ка кућа из Параћина.

Жири у обра­зло­же­њу исти­че да је реч о изу­зет­но ква­ли­тет­ној књи­зи афо­ри­зми­ма, пре­пу­ној чуде­сних обр­та, која пре­ци­зно, на сар­ка­сти­чан начин гово­ри о број­ним деви­јант­ним поја­ва­ма у друштву.

У нај­у­жем избо­ру за награ­ду биле су још три књиге:

Бла­го вама ков­чег нама, Дра­го­сла­ва Митро­ви­ћа (Бин­дер, Београд)
После ћута­ња, Мила­на Бешти­ћа (Алма, Београд)
и афо­ри­зми о спор­ту Игра­ње гла­вом, Алек­сан­дра Чотри­ћа (Mozzart, Београд).

БЕОГРАДСКИ АФОРИСТИЧАРСКИ КРУГ

Миле Ђорђијоски - Три пута на дан

Миле Ђорђијоски: „Три пута на дан“ и „Нико неће да буде страшило“ (афоризми)

У сарад­њи са Књи­жев­но-умет­нич­ком асо­ци­ја­ци­јом „Арти­ја“ у Маке­до­ни­ји су у сеп­тем­бру 2014. годи­не у изда­њу „Ори­о­на“ из Дел­че­ва обја­вље­не две књи­ге афо­ри­за­ма: „Три пута на дан“ („Три пати на ден“) и „Нико неће да буде стра­ши­ло“ („Никој не сака да биде пла­ши­ло“), ауто­ра Миле­та Ђор­ђи­јо­ског (Миле Ѓорѓи­јо­ски) из Делчева.

Миле Ђорђијоски - Три пута на дан

Рецен­зен­ти књи­ге љубав­но-ерот­ских афо­ри­за­ма „Три пута на дан“ су: Васил Толев­ски, Саба­ху­дин Хаџи­а­лић и Ван­чо Пола­за­рев­ски. Илу­стра­ци­је на кори­ца­ма дела су Нико­ле Дра­га­ша и Мира Геор­ги­ев­ског, а у књи­зи Бла­жа Докула.

*
Тешко је води­ти љубав са соп­стве­ном женом.
Али на муци се позна­ју јунаци.

Тешко е да се води љубов со сопругата.
Ама на мака се позна­ва­ат јунаците.

*
У кре­ве­ту нису бит­не године,
већ минути.

Во кре­ве­тот не си бир­ни годинитите.
Туку минутите.

*
Имам редо­ван секс.
Сва­ке прве субо­те у месецу.

Имам редо­вен секс.
Секо­ја прва сабо­та во месецот.

*
Моли се неза­до­вољ­ни народ још мало да се стрпи.
Вођа иде све по списку.

Се моли неза­до­вол­ни­от народ уште мал­ку да се стрпи.
Вода­чот тера се по список.

*
Свет је мали.
Ника­ко да побег­нем од супруге.

Све­тот е мал.
Ника­ко да побег­нам од жена ми.

*
Одлу­чи­ли су центиметри.
Вири­ле су ми ноге испод кре­ве­та комшинице.

Одлу­чи­ја сантиметрите.
Ми се гле­даа нозе­те од под кре­ве­тот на комшивката.

*
Нисам пре­ва­рио жену.
То себи никад нећу опростити.

Не ја изне­ве­рив жена ми.
Тоа нико­гаш нема да си го простам.

*
Спа­вам само са женом.
Са дру­гим жена­ма ока не склопим.

Спи­јам со жена ми.
Со дру­ги­те очи не затворам.

*
Ђаво има рого­ве, а живи у паклу.
Зна­чи, оже­њен је, а има и бабу.

Ѓаво­лот има рого­ви, а живее во пеколот.
Зна­чи, женет е, а има и баба.

*
Он је пажљив супруг.
Вара жену у нај­ве­ћој тајности.

Тој е вни­ма­те­лен сопруг.
Ја изне­ве­ру­ва жена му во нај­го­ле­ма тајност.

*
Не посто­ји шко­ла за секс.
А и да посто­ји нико је не би завршио.
Сви би желе­ли да понављају.

Не постои учи­ли­ште за секс.
А и да постои никој не би го завршил.
Сите би сака­ле да повторуваат.

*
Супру­га ми је расиста.
Полу­де­ла је кад ме је зате­кла у кре­ве­ту са црнком.

Жена ми е расист!
Полу­де кога ме зате­че во кре­ве­тот со црнка.

*
У брач­ном кре­ве­ту уста не затварају.
Ево­ци­ра­ју успомене.

Во брач­ни­от кре­вет уста не затвараат.
Ево­ци­ра­ат спомени.

*
Пре­ва­рио сам жену с тинејџерком.
Младост-лудост.

Ја изне­ве­рив жена ми со тинејџерка.
Мла­дост лудост.

*
Он је поро­ди­чан човек.
Вара шва­лер­ку само са супругом.

Tој е фами­ли­ја­рен човек.
Ја изне­ве­ру­ва љубов­ни­ца­та само со жена му.

*
Ком­ши­ни­ца ми је уни­шти­ла љубав на први поглед.
Спу­сти­ла је ролетне.

Ком­шив­ка­та ми ја уни­шти љубов­та на прв поглед.
Ги спу­шти ролетните.

*
Срећ­ни алко­хо­ли­чар види дупло.
Уме­сто сво­је, две дупло мла­ђе жене.

Сре­ќни­от алко­хо­ли­чар гле­да двојно.
Наме­сто сво­ја­та, две дупло помла­ди жени.

Миле Ђорђијоски - Нико неће да буде страшило

Рецен­зент књи­ге „Нико неће да буде стра­ши­ло“ је Васил Толев­ски, а илу­стра­тор Саша Димитријевић.

*
Нема ко да чува земљу.
Нико неће да буде страшило.

Нема кој да ја чува земјата.
Никој не сака да биде плашило.

*
То што је вођа слеп, није његов,
већ наш хендикеп.

Тоа што вода­чот е слеп, не е негов,
туку наш хендикеп.

*
Дик­та­тор је упо­ран човек.
Опет је над­гла­сао народ.

Дик­та­то­рот е упо­рен човек.
Пак го над­гла­са народот.

*
Не пла­ши нас суд­њи дан.
Ми смо там­ни вилајет.

Не нè пла­ши суд­ни­от ден.
Ние сме темен вилает.

*
Кука­ви­це које мисле на сво­ју будућност
не под­ме­ћу јаја свакоме.

Кука­ви­ци­те што мислат на сво­ја­та иднина,
секо­му не му под­мет­ну­ва­ат јајца.

*
Некад смо живе­ли од данас до сутра.
Данас од кон­теј­не­ра до контејнера.

Неко­гаш живе­ев­ме од денес до утре,
Денес од кон­теј­нер до контејнер.

*
Народ је као ство­рен за фарбање.
Има чист образ.

Наро­дот е како ство­рен за фарбање.
Има чист образ.

*
Од сва­ког кри­ми­нал­ца не поста­је политичар.
За то су потреб­ни мир­ни, фер и демо­крат­ски избори.

Од секој кри­ми­на­лец не бива политичар.
За тоа се потреб­ни мир­ни, фер и демо­крат­ски избори.

*
Вођа ради у рукавицама.
Поно­вио је ман­дат, а није оста­вио ника­кве трагове.

Вода­чот рабо­ти во ракавици.
Го пов­то­ри ман­да­тот, а не оста­ви траги.

*
Кон­теј­не­ри су све пра­зни­ји и празнији.
Али то нас не забрињава.
Оно што нема и цар не једе.

Кон­теј­не­ри­те се се попра­зни и попразни.
Ама тоа не не загришува,
Она што го нема и царот не го јаде.

*
Бал­кан је пренасељен.
Толи­ко вели­ких наро­да на тако малом простору.

Бал­ка­нот е пренаселен.
Тол­ку голе­ми луѓе на така мал простор.

*
Није вре­ме за нове деобе.
И ста­ре добро функционишу.

Не е вре­ме за нови поделби.
И ста­ри­те добро функционираат.

*
Вра­ти­ли смо се из мртвих.
Нема разлике.

Се вра­тив­ме од мртвите.
Нема разлика.

*
Избо­ри су про­бу­ди­ли живо­ти­њу у нама.
Гла­са­ли смо као овце.

Избо­ри­те го раз­бу­ди­ја живот­но­то во нас.
Гла­сав­ме како овци.

*
Ми смо про­тив упо­тре­бе силе.
Зато увек ста­је­мо на стра­ну победника.

Ние сме про­тив упо­тре­ба на сила.
Затоа секо­гаш заста­ну­ва­ме на стра­на­та на победникот.

*
Има хле­ба без мотике.
Ста­ви­те чара­пу на главу.

Има леб без мотика.
Ста­ве­те чорап на главата.

*
Не сме­та им голуб мира.
Супа је супа.

Не им сме­та гула­бот на миро.
Супа е супа.

Жикишон: ретроспектива 2011-2012-2013

„Жикишон: ретроспектива 2011-2012-2013“ – књига за будуће генерације

Нова књи­га у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ носи назив „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2011-2012-2013“ и обу­хва­та награ­ђе­не и запа­же­не радо­ве са кон­кур­са „Живо­јин Павло­вић Жики­шон“ из прет­ход­не три годи­не, као и недо­вр­ше­ни есеј о Жики­шо­ну „Тра­гом забо­ра­вље­них сећања“

Жикишон: ретроспектива 2011-2012-2013

У збор­ни­ку „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2011-2012-2013“ обја­вље­но је укуп­но 199 афо­ри­за­ма од 56 ауто­ра, 13 при­ча од 12 ауто­ра и 11 песа­ма од исто толи­ко ауто­ра. У увод­ном делу сва­ког од три погла­вља са радо­ви­ма нала­зи се кра­так сиже кон­кур­са почев од бро­ја уче­сни­ка и радо­ва, чла­но­ва жири­ја и спи­ска награ­ђе­них ауто­ра све до крат­ког изве­шта­ја о „Сати­рич­ној позор­ни­ци Жики­шон“ за ту годину.

Уку­пан број ауто­ра у овом збор­ни­ку је 70 из Срби­је, Босне и Хер­це­го­ви­не, Црне Горе, Маке­до­ни­је и Хрват­ске, укљу­чу­ју­ћи и тро­ји­цу кари­ка­ту­ри­ста: Сло­бо­да­на Срди­ћа из Сме­де­ре­ва, Нико­лу Дра­га­ша из Пан­че­ва и Гора­на Ћели­ча­ни­на из Вар­ва­ри­на, чије су кари­ка­ту­ре биле зада­те теме кон­кур­са за спе­ци­јал­ну награ­ду „Зоран Матић Мазос“, а које су тако­ђе обја­вље­не у зборнику.

Спи­сак ауто­ра афо­ри­за­ма, песа­ма и при­ча по азбуч­ном реду:

Андре­јић, Дејан (Кру­ше­вац)
Бал­те­за­ре­вић, Мир­ја­на (Ниш)
Банић, Ники­ца (Инђи­ја)
Берић, Мила­дин (Бања Лука / Р. Срп­ска, БиХ)
Божа­но­вић, Бори­во­је (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Бра­ић Самар­џић, Кла­ра (Бео­град)
Бра­ло­вић, Љиља­на (Пра­ња­ни, Гор­њи Милановац)
Була­то­вић, Вла­ди­мир Бучи (Бео­град)
Вујић, Жив­ко (Бања Лука / Р. Срп­ска, БиХ)
Вуче­тић, Ненад (Кру­ше­вац)
Гаври­ло­вић, Жив­ко (Рум­ска, Шабац)
Гај­да­ше­вић, Весе­лин Шљар­ков (Феке­тић)
Гли­го­ри­је­вић, Мио­драг Миган (Пара­ћин)
Гру­јић, Љуби­сав (Пожа­ре­вац)
Деве­так, Алек­сан­дар М. (Врбас)
Доде­ро­вић, Зоран (Нови Сад)
Дре­кић, Дали­бор (Бео­град)
Дроб­ња­ко­вић, Мари­на (Нови Сад)
Ђер­го­вић, Раде (Шабац)
Ђор­ђе­вић, Дали­бор (Бабу­шни­ца)
Ђор­ђе­вић, Дејан (Грде­ли­ца)
Ђор­ђи­јо­ски, Миле (Дел­че­во, Македонија)
Ђуза, Жив­ко (Подра­шни­ца, Мрко­њић Град / Р. Срп­ска, БиХ)
Ђур­ђе­вић, Тања (Вели­ко Градиште)
Жуњић, Дар­ко Батан (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Илић, Милан Маја (Шило­во, Гњилане)
Јан­ко­вић, Сло­бо­дан (Бања Лука / Р. Срп­ска, БиХ)
Јова­но­вић, Сла­ви­ца (Мачван­ски Прња­вор, Шабац)
Јово­вић, Милој­ка (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Јозић, Мили­во­је (Бео­град)
Катић, Срђан (Сур­чин, Београд)
Коста­ди­нов, Бра­ти­слав (Кру­ше­вац)
Костић, Зво­ни­мир Палан­ски (Ниш)
Кујун­џић, Јеле­на (Мајур, Шабац)
Лаза­ре­вић, Мио­драг (Пожа­ре­вац)
Мај­сто­ро­вић, Ђор­ђе (Нови Сад)
Ман­чић Ружић, Олга Лоди­ка (Пара­ћин)
Мар­ко­вић, Жељ­ко (Чачак)
Мар­ко­вић, Мари­на (Ниш)
Мате­јић, Дра­ган (Кру­ше­вац)
Мацић, Екрем (Коњиц / БиХ)
Мили­во­је­вић, Милен (Бор)
Мили­ће­вић, Весе­лин (Врбас)
Милу­ти­но­вић, Тања (Бео­град)
Обре­но­вић, Милад (Рога­ти­ца / Р. Срп­ска, БиХ)
Осман­че­вић, Дин­ко (Бања Лука / Р. Срп­ска, БиХ)
Павло­вић, Дра­ги­ша Расин­ски (Кру­ше­вац)
Пет­ко­вић, Јасми­на (Леско­вац)
Про­да­но­вић, Жив­ко (Загреб / Хрватска)
Рај­ко­вић, Вељ­ко (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Рај­ко­вић, Ран­ко (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Ран­ков, Мило­рад (Вршац)
Ристић, Дејан (Кру­ше­вац)
Ристић, Рад­ми­ло (Кра­гу­је­вац)
Рука­ви­на, Јован (Шабац)
Симић, Зоран Зокс (Фоча / Р. Срп­ска, БиХ)
Сре­да­но­вић, Миро­слав (Бео­град)
Стан­чић, Милан (Сара­је­во / БиХ)
Сте­фа­но­вић, Сло­бо­дан М. (Бео­град)
Томић, Ста­ни­слав (Звор­ник / Р. Срп­ска, БиХ)
Тоф­че­вић, Дејан (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Фил­чев­ски, Ристо (Стру­ми­ца / Македонија)
Хали­ло­вић, Абду­рах­ман Ахил (Рије­ка, Хрватска)
Цве­та­но­ва, Љуп­ка (Штип, Македонија)
Чотрић, Алек­сан­дар (Бео­град)
Шестић, Огњен (Бео­град)
Шефер, Ђура Сре­мац (Рума)

Послед­њи део књи­ге зау­зи­ма недо­вр­ше­ни есеј о Жики­шо­ну „Тра­гом забо­ра­вље­них сећа­ња“, увод­ни део под насло­вом „Вели­ка сати­рич­на вре­ме­на мале Срби­је“, који је са писа­њем запо­чео пара­ћин­ски кари­ка­ту­ри­ста и сати­ри­чар Зоран Матић Мазос, али га је пре­ра­на смрт спре­чи­ла да наста­ви ово дело. Есеј је илу­стро­ван рет­ким фото­гра­фи­ја­ма и загла­вљи­ма листо­ва које је уре­ђи­вао Жикишон.

„Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2011-2012-2013“ је десе­та књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја и сед­ма у 2014. годи­ни, а обја­вље­на је и пред­ста­вље­на на Фести­ва­лу сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2014“ 14. новем­бра – на дан када је у Пара­ћи­ну пре 129 годи­на рођен Живо­јин Павло­вић Жикишон.

При­ре­ђи­вач овог збор­ни­ка је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, сати­ри­чар и уред­ник „Сати­рич­не позор­ни­це Жики­шон 2014“.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Нинус Несторовић - Ћути и пливај

„Ћути и пливај“ Нинуса Несторовића у издању „Артије“

Књи­га афо­ри­за­ма „Ћути и пли­вај“, позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Нину­са Несто­ро­ви­ћа, нови је наслов Библи­о­те­ке Артија

Нинус Несторовић - Ћути и пливај

Књи­га „Ћути и пли­вај“, која је била иза­зов за изда­ва­штво „Арти­је“ што због ква­ли­те­та афо­ри­за­ма, што због фор­ма­та и изгле­да саме књи­ге, након пуне две неде­ље ишче­ки­ва­ња конач­но је завр­ше­на у пот­пу­но­сти. „Арти­ји“ је при­па­ла част да буде изда­вач пете аутор­ске књи­ге Нину­са Несто­ро­ви­ћа, чији је рецен­зент Алек­сан­дар Баљак, а пого­во­ре су напи­са­ла три сати­ри­ча­ра мла­ђе гене­ра­ци­је Бојан Раје­вић, Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин и Мио­драг Сто­шић.

Бојан Раје­вић свој пого­вор „Инструк­ци­је за пли­ва­ње“ почи­ње пасу­сом који наго­ве­шта­ва виђе­ње књи­ге од стра­не неког ко се озбиљ­но бави књи­жев­но­шћу, па тако при­сту­па и афоризму:

Већ се на наслов­ној кори­ци нове књи­ге афо­ри­за­ма Нину­са Несто­ро­ви­ћа кри­ста­ли­ше јед­но од бит­них свој­ста­ва њего­вог сати­рич­ног ства­ра­ла­штва, а то је спо­соб­ност да се јед­ном локал­ном, акту­ел­ном дога­ђа­ју (попла­ве у Пара­ћи­ну 2014.) пру­жи све­вре­мен­ски, уни­вер­зал­ни оквир. Уни­вер­зал­ност је овдје постиг­ну­та поступ­ком сим­бо­ли­за­ци­је, при чему су попла­ве виђе­не као pars pro toto свих наших неда­ћа. Затим је с тим у вези и наслов Ћути и пли­вај, који про­чи­тан у кому­ни­ка­тив­ном кљу­чу, у каквом је дат, може бити схва­ћен као дво­гла­сан и јед­на­ко при­па­да­ти некој мари­ја­ан­то­а­нет­ски распо­ло­же­ној инстан­ци, али исто тако, ако се чита у дослов­ни­јем зна­че­њу, може да зазву­чи као добро­на­мјер­ни­ји савјет субјек­та који његу­је вита­ли­стич­ки поглед на сви­јет. На самом почет­ку, дакле, запа­жа­мо да је сли­ва­ње разли­чи­тих гла­со­ва у један исказ Несто­ро­ви­ћу драг умјет­нич­ки посту­пак. Афо­ри­сти­чар нам исто­вре­ме­но наго­вје­шта­ва ко су крив­ци и окол­но­сти под који­ма дола­зи до нево­ља и чини нешто још важни­је: поду­ча­ва нас да се про­тив истих није немо­гу­ће бори­ти. Сред­ство пишче­ве бор­бе (које се и чита­о­ци­ма пре­по­ру­чу­је) уви­јек је хумор.

А завр­ша­ва у истом сти­лу уз кри­ти­ку афо­ри­сти­чар­ске сцене:

Нинус Несто­ро­вић се у новој књи­зи није пока­зао само као одли­чан инструк­тор пли­ва­ња кроз попла­ве и ине наше нево­ље поред попла­ва, него је дао при­мјер и сво­јој бра­ћи по сати­рич­ном перу, како се могу­ће одр­жа­ти на повр­ши­ни у попла­ви све већег бро­ја афо­ри­сти­ча­ра и „афо­ри­сти­ча­ра“. Риго­ро­зном пре­ци­зно­шћу, само­ди­сци­пли­ном и, при­је све­га, ријет­ко виђе­ном ори­ги­нал­но­шћу у изра­зу. Због све­га наве­де­ног афо­ри­зми овог ауто­ра заслу­жу­ју озбиљ­ну посве­ће­ност и чита­ла­ца и књи­жев­них тумача.

Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин је сво­јим крат­ким и пре­ци­зним пого­во­ром напи­сао оно што прво про­ле­ти кроз гла­ву после чита­ња избо­ра афо­ри­за­ма за ову књигу:

Нинус Несто­ро­вић је нешто дру­го! А да бих ту сво­ју тврд­њу обра­зло­жио, мора­ћу мало да заком­пли­ку­јем ства­ри. Пре све­га, његов стил, ма коли­ко то зву­ча­ло апсурд­но, има свој стил! Нинус Несто­ро­вић тач­но зна о чему пише, зна како да се при­бли­жи мети, мада кат­кад циља са безбед­не раз­да­љи­не, ари­сто­крат­ским сти­лом. Јед­ном реч­ју, он је иску­сан, пре­ка­ље­ни писац, а то њего­во лич­но емпи­риј­ско иску­ство, сати­ри­ча­ра, хумо­ри­сте, али и вели­ког мисли­о­ца и та црта пози­тив­ног луди­ла, чине га пот­пу­но дру­га­чи­јим и неве­ро­ват­но аутен­тич­ним. Гото­во сам убе­ђен да је Нинус Несто­ро­вић можда и једи­ни хумо­ри­ста који је сво­јим сти­лом писа­ња и начи­ном про­ми­шља­ња, нај­бли­жи самом себи – пот­пу­но је ори­ги­на­лан, често не шкр­та­ри на речи­ма, за њега не посто­је пра­ви­ла – како тре­ба писа­ти, коју фор­му тре­ба пра­ти­ти или којој цркви се при­кло­ни­ти, и у томе је досле­дан. Зато и твр­дим да је пома­ло луд, а то њего­во пози­тив­но луди­ло је упра­во оно што га издва­ја од већи­не писа­ца крат­ких, а по могућ­ству кри­тич­ко-духо­ви­тих мисли – све може да се нау­чи, али тај пози­тив­ни нерв­ни дис­ба­ланс, или имаш, или немаш! Такав нам се и пред­ста­вио и у сво­јој новој збир­ци афо­ри­за­ма, која без­ма­ло пред­ста­вља јед­но мало кул­ту­ро­ло­шко отре­жње­ње. Несто­ро­вић воли да кри­ти­ку­је поли­ти­ча­ре и због тога је вољен од стра­не чита­лач­ке публи­ке, а ува­жа­ван од стра­не коле­га, јер упра­во је то уло­га пра­вог, прав­ца­тог срп­ског сати­ри­ча­ра. Ако су поли­ти­ча­ри у очи­ма наро­да поја­ва слич­на кари­је­су, онда сати­ри­чар тре­ба да пред­ста­вља теско­бу за поли­ти­ча­ре. Ону нај­ве­ћу! Да луде од њега! Нинус је упра­во то!

Ево и дока­за у виду јед­ног афо­ри­зма из збир­ке Ћути и пли­вај: Не тре­ба пита­ти пре­ми­је­ра куда иде Срби­ја. То је њего­ва лич­на ствар!

И да суми­ра­мо: љуби­те­љи сати­ре, а у Срби­ји их сасвим сигур­но има око пет сто­ти­на, пред собом има­ју јед­ну одлич­ну књи­гу, вред­ну чита­ња и достој­ну посе­до­ва­ња у лич­ној колек­ци­ји, јер у себи садр­жи афо­ри­зме неве­ро­ват­них обр­та, пара­док­се који се косе са свим позна­тим пара­док­сал­ним нор­ма­ти­ви­ма, и још што­шта из бога­те трпе­зе нашег вели­ког мај­сто­ра писа­не речи – Нину­са Несторовића.

У финал­ном пого­во­ру под насло­вом „Цари­ник на гра­ни­ци са бесми­слом“ Мио­драг Сто­шић ста­вља до зна­ња да је „Ћути и пли­вај“ чисто­крв­на књи­га сати­ре, као што је и Нинус Несто­ро­вић чисто­крв­ни сатиричар:

Нинус Несто­ро­вић, јед­на од нај­бе­ском­про­ми­сни­јих ико­на срп­ске сати­ре, пода­рио нам је нову књи­гу са нази­вом „Ћути и пли­вај“. Оно што пре све­га тре­ба похва­ли­ти код ове сати­рич­не књи­ге је што је реши­ла да у себе укљу­чи све ређи састо­јак сати­рич­них књи­га. Сати­ру. Број људи који данас пише афо­ри­зме тешко је одре­ди­ти али је сва­ка­ко напи­сан на кине­ском. Скри­бо­ма­ни­ја, нека­да љуби­мац пое­зи­је, данас дрма свет сати­ре више него икад. Зато афо­ри­зам поста­је млак, нео­ри­ги­на­лан, оса­ка­ће­ни виц или уобра­же­ни гра­фит. Сто­га је за чита­о­ца вели­ко задо­вољ­ство када у књи­зи „Ћути и пли­вај“ види пра­ве, хра­бре, да опро­сте даме – мушке афо­ри­зме, који се не изви­ња­ва­ју. „Мој месар у миру и није био неки каса­пин, али се у рату пот­пу­но дока­зао!“; „Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!“

Аутор се бави кла­сич­ним тема­ма сати­ре: вла­шћу, зако­ни­ма, прав­дом, демо­кра­ти­јом, коруп­ци­јом и сло­бо­дом и за пости­за­ње циља кори­сти сце­но­гра­фи­ју меди­ја, цркве, фуд­ба­ла, лека­ра. Дакле, сасвим супрот­но од хумо­ри­ста који­ма је поли­ти­ка само изго­вор за лаку заба­ву. И упра­во је у том опре­де­ље­њу зна­чај ове књи­ге и зато је она пре све­га и после све­га сатира.

Избор афо­ри­за­ма који је без гре­шке могао бити и другачији:

– Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!

– Коли­ко има људи без кро­ва над гла­вом? Само небо зна!

– Што се тиче нашег при­зна­ва­ња Косо­ва, Евро­па каже да може­мо како хоће­мо… Само не може­мо да нећемо!

– Да бисмо уста­но­ви­ли како је дошло до наше несре­ће, не тре­ба да отва­ра­мо црне, већ гла­сач­ке кутије!

– Сигу­ран сам да овде више нико неће изво­ди­ти тен­ко­ве на народ… Видео сам у каквом су стању!

– Јеба­ли бисмо се за динар, а пошто нема пара, сад волонтирамо!

– Мари­о­не­та је дожи­ве­ла тешку повре­ду на раду. Смр­си­ли су јој конце!

– Не може народ сам да оде у про­паст, али увек се нађе неко ко зна пут!

– Експе­ри­мент је морао да буде ура­ђен на наро­ду. Пацо­ви не могу да издр­же толи­ки бол!

– Хра­на ми је оду­век била једи­на љубав. Због ње сам почео и да пијем!

– Бра­во за под­зе­мље! Кре­ну­ло је са дна, а сти­гло је до врха!

– Нема­мо мно­го паме­ти. Зато је и извозимо…

– За Нову годи­ну пуца­мо у ваздух. Оста­лим дани­ма смо мно­го прецизнији!

– Ствар­ност нам је лоша. Док се не попра­ви, пре­ки­ну­ће­мо сва­ки кон­такт са њом!

– Мртве душе се не сахра­њу­ју. Тру­ну у нама.

– Поме­нуо сам му мај­ку, а он мени оца. Ко о чему, ми о породици!

– Више не живим псе­ћим живо­том. Подвио сам реп.

– Не тре­ба да вас чуди то што су испи­та­ни­ци после инфор­ма­тив­ног раз­го­во­ра личи­ли један на дру­гог. Све су то дела истог аутора!

Нинус Несто­ро­вић, рођен је 1965. годи­не у Сме­де­рев­ској Палан­ци. Живи у Новом Саду, а ради у Пара­ћи­ну као царин­ски инспек­тор. Члан је Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не, где је и пред­сед­ник сек­ци­је хумо­ри­ста и сати­ри­ча­ра. Њего­ви афо­ри­зми су пре­во­ђе­ни на: ита­лијн­ски, пољ­ски, енгле­ски, сло­ве­нач­ки, бугар­ски, маке­дон­ски, руски, чешки, румун­ски, немач­ки и баскиј­ски језик. Засту­пљен је у анто­ло­ги­ја­ма срп­ског афо­ри­зма, које су пре­ве­де­не и обја­вље­не у Ита­ли­ји, Пољ­ској, Сло­ве­ни­ји, Руму­ни­ји, Руси­ји и Шпанији.

Обја­вио је чети­ри књи­ге афоризама:

– Изгу­жва­не мисли;
– Сизи­фе, Србине!;
– Нера­ски­ди­ва веза;
– Вој­на тајна;
– при­ре­дио Анто­ло­ги­ју ново­сад­ског афо­ри­зма Печат времена.

Добит­ник је више зна­чај­них награда:

– ВИБ-ове награ­де коју доде­љу­је лист „Поли­ти­ка“;
– Злат­не каци­ге на Међу­на­род­ном фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Крушевцу;
– Две прве и јед­не дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Чиви­ја­ди у Шапцу;
– Награ­де „Бије­ли Павле“ за нај­бо­љег афо­ри­сти­ча­ра на 5. црно­гор-ском фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Даниловграду;
– Награ­де „Дими­три­је Фру­шић“ коју доде­љу­је Удру­же­ње нови­на­ра Војводине;
– Злат­не пла­ке­те за афо­ри­зам на 14. Међу­на­род­ном фести­ва­лу афо­ри­зма и кари­ка­ту­ре – Стру­ми­ца 2013.;
– Награ­де „Вук Гли­го­ри­је­вић“ на 11. Сати­ра-фесту (2013).

Аутор фото­гра­фи­је пано­ра­ме попла­вље­ног Пара­ћи­на, наста­ле 15. маја 2014. годи­не, а која се нашла на кори­ца­ма књи­ге, је мла­ди фото­граф Дими­три­је Ден­чић.

Глав­ни уред­ник ове као и прет­ход­них осам књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја је Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Изда­ва­ње књи­ге је помо­гла фир­ма „ТПК“ д.о.о. из Пара­ћин која се бави про­и­звод­њом парфема.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Артикулисање - књига поезије

Артикулисање – први „урадак“ Библиотеке Артија

Збир­ка пое­зи­је „Арти­ку­ли­са­ње“ чети­ри ауто­ра, чла­на КУА „Арти­ја“: Алек­си­не Ђор­ђе­вић, Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, Мар­ка Анти­ћа и Мари­је Мила­ди­но­вић, доби­ла је свој опи­пљив облик – прву књи­гу у окви­ру еди­ци­је „Ура­дак“ Библи­о­те­ке Артија

Артикулисање - књига поезије

Уме­сто кра­јем маја када је био зака­зан Фести­вал умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње“, али због попла­ве која је заде­си­ла Пара­ћин отка­зан, у окви­ру про­гра­ма је била пред­ви­ђе­на и про­мо­ци­ја књи­ге пое­зи­је истог нази­ва. Фести­ва­ла по све­му суде­ћи ове годи­не неће бити, али ће књи­га и актив­но­сти око ње коли­ко-толи­ко надо­ме­сти­ти сви­ма нама потреб­но артикулисање.

Рецен­зент књи­ге је Небој­ша Петро­ни­је­вић, књи­жев­ник из Ћупри­је, и сам по књи­жев­ном изра­зу песник, који је у крат­ким црта­ма хирур­шки дефи­ни­сао пое­зи­ју ове песнич­ке четворке:

Има књи­га које могу да рас­пла­чу, да насме­ју и исме­ју, које могу да обо­га­те, али и оних које могу да раср­де, ако већ на почет­ку не досаде.

Овде неће бити речи о њима.

Збор­ник „Арти­ку­ли­са­ње“ је међу сво­јим кори­ца­ма сабрао збир лир­ских моме­на­та посе­ја­них да про­кли­ја­ју тек у има­ги­на­ци­ји оно­га који чита.

Ово под­ра­зу­ме­ва искре­ност чита­о­ца пре­ма самом себи и спрем­ност да се чује оно неви­дљи­во и уобли­чи неизречено.

Четво­ро ауто­ра засту­пље­них у овој књи­зи, при­дру­жу­ју сво­је импре­си­је кроз тума­че­ња јед­ног пој­ма чији је анто­ним дале­ко попу­лар­ни­ји у нашој сре­ди­ни. Они се не усте­жу да вам „дишу за вра­том“, не бисте ли ви окре­ну­ли гла­ву, а можда чак и отво­ри­ли очи. Сва­ко на свој начин, они ини­ци­ра­ју побуну.

Пођи­мо редом:

Испо­вед­на пое­зи­ја Алек­си­не Ђор­ђе­вић, суп­тил­но арти­ку­ли­ше мит о соп­стве­но­сти не при­хва­та­ју­ћи дистан­цу са интим­ним и про­ла­зним. Она ула­же себе у рискант­ној игри међу­људ­ских одно­са, иако зна да је игра од пам­ти­ве­ка наме­ште­на, и да „… све се већ деси­ло / са таквом сна­гом / да је само одјек остао / уме­сто ствар­ног живота“!

Вла­ди­ца Милен­ко­вић, зби­ља нео­збиљ­но арти­ку­ли­ше озбиљ­ном зби­љом, чине­ћи и јед­но и дру­го под­но­шљи­ви­јим за живот. Сво­ју уло­гу миро­твор­ца опо­не­на­та, он спро­во­ди кроз емо­тив­но и теле­сно, све­стан чиње­ни­це да Добро и Зло пре­ви­ја­ју „ране међу­соб­но, не би ли рат што дуже трајао“!

Мар­ко Антић, за разли­ку од дру­гих, не арти­ку­ли­ше ништа. Он, очи­ма успут­ног про­ла­зни­ка, посма­тра социо-пси­хо-сомат­ске игра­ри­је и оста­вља их да оста­ну неар­ти­ку­ли­са­не. При­зо­ри које осли­ка­ва, а који су при­сту­пач­ни и позна­ти, глав­ни су носи­лац њего­ве пое­ти­ке, а то је пое­ти­ка која над­ра­ста око­шта­ле фор­ме и стро­ге дог­ме сво­јом тра­га­лач­ком игром духа и ефект­ним песнич­ким умећем.

Мари­ја Мила­ди­но­вић је мла­да пое­те­са која арти­ку­ли­ше машта­ри­је. Она пое­зи­јом машта, а машта јој је песма. Она зна да „иона­ко су све ствар­но­сти погре­шне“ и зато је ради­је у дослу­ху са над­ре­ал­ним. Лепр­ша­ва, и са ујед­на­че­ним зама­хом кре­а­ци­је, Мари­ји­на пое­ти­ка луцид­но нас оба­сја­ва и милује.

Све у све­му, овај збор­ник је још јед­но добро­до­шло књи­жев­но оства­ре­ње у нашој праг­ма­тич­ној ствар­но­сти. Можда ће баш ова књи­га бити кључ­на за повра­так пове­ре­ња у песнич­ку уметност!

Сва­ки од песни­ка је имао на рас­по­ла­га­њу по 16 стра­на да пока­же кроз пое­зи­ју сво­је арти­ку­ли­са­ње које се по нази­ву, али и по изра­зу и атмо­сфе­ри са фести­ва­ла пре­се­ли­ло међу кори­це књи­ге. Пое­зи­ја која се нашла у књи­зи нису само песме којe су наста­ле у пери­о­ду од покре­та­ња фести­ва­ла 2012. годи­не, већ и песме напи­са­не пре мно­го годи­на када је глад за арти­ку­ли­са­њем била можда и јача.

Артикулисање - књига поезије

Када се међу кори­це исте књи­ге пое­зи­је нађу јед­на колум­ни­сти­ки­ња, један сати­ри­чар, један сле­мер и јед­на глу­ми­ца, све то у прак­си „зву­чи“ овако:

ШАРМАНТНО МРТВА

Изгле­дам
при­лич­но жива
али не дозволи
да те изглед превари
изну­тра сам
сасвим као ти
затечена
недоречена
заглављена
напо­ла рођена
намах убијена
можда сам
привлачна
али пази
живот није
ста­ње тела
ја сам само
шар­мант­но мртва
на луђи начин
него ти
то је зато
што дишем
и сме­јем се
са мало више
пра­вог очајања

Алек­си­на Ђорђевић

ШТА ЋЕ ГЛАВИ ДУГЕ МИСЛИ

Шта ће гла­ви дуге мисли
Вију­га­ма да завију
Да изду­же крат­ке речи
Рече­ни­це да повију
Да се никад не изусте
За врх јези­ка да се држе
Да се језик неуморни
Док пала­ца брзо, брже
Од умо­ра сломи

Шта ће гла­ви дуге мисли
У уши­ма да зазује
Да се из те такве главе
И без при­че нешто чује
Да се због њих не препозна
Ко гово­ри, а ко ћути
Да се због њих не разуме
Ко не уме, а ко уме
Прозборити

Шта ће гла­ви дуге мисли
Што у тор­би, што на врату
Да за вра­том увек има
Омчу, нож, кравату,..
Да се стал­но пресабира
Коли­ка је вред­ност њена
Да у сво­ме неком свету
Буде стал­но замишљена
Ко је шиша.

Вла­ди­ца Миленковић

МОЈА (САМО)ОДБРАНА

Изла­зим све ређе и ређе
викен­дом уве­че као да се гушим
зако­па­вам се у кревету
поста­вљам оми­ље­ну књи­гу или стрип
као штит
често гле­дам филмове
ника­ко оне са ТВ-а
ноћас сам (опет) сањао Мад Маx сценарио
током ката­стро­фич­ких пројекција
на памет ми одјед­ном пада
Марио Вар­гас Љоса
и његов текст
о кра­ју културе.

Јежим се.

Док Сун­це допи­ре кроз ролетне
гви­рим и видим их:
зату­пље­ни, заглу­пље­ни, испра­них мозгова
сви некуд миле
кажем себи:
„и ти гре­шиш, и ти си део те декаденције“
а затим опет говорим:
„при­ла­го­ди се само коли­ко мораш,
никад не оду­стај од размишљања,
не оду­стај од игре и сумње.“

Пија­на раз­у­ла­ре­на хор­да дивља улицом.
Пре­би­рам по дисковима.

Кау­ри­сма­ки
Куросава
Балабанов
Вендерс
Гре­мли­ни и Мапетшоу

нај­бо­љи телохранитељи
вечерас.

Мар­ко Антић

НАСЛОВНА

Када би ми Господ дао да у
Сле­де­ћем живо­ту будем клавир
Неког буду­ћег Шопена
Била бих као буби­ца мирна
Чека­ла бих да се извр­ши живот­на смена
Чека­ла би и моја душа
Буду­ћа клавирна

Када бих била неко чуде­сно јело
Јед­но од оних код којих пре­о­вла­да­ва маса
Иза­бра­ла бих питу од џеза
Да сва­ко ко ме једе, добро се распојаса
Уздах­не, откоп­ча дуг­ме, про­ђе га језа
И све то пре него што
Кре­не да једе сво­ју питу од џеза
Прсти­ма, к’о жица­ма контрабаса

Када бих била мокри пешкир
Сав пијан од зно­ја, бачен у страну
Обри­сан од стра­не хиља­ду мокрих душа
Не би ми било важно
Била бих само без­вред­на крпа
Пешкир вре­ди само ако се њиме обрише
Неки тамо Вла­ди­мир Мајаковски
После исцр­пљу­ју­ћег Хлад­ног туша

Али и када бих зау­век оста­ла дете
Да ме чува­ју мама и тата
Да имам део соп­стве­не планете
И нај­у­ку­сни­ји ручак од блата
И пита од џеза, пија­ни пешкир
И кла­вир­ска ми душа

Пре­пу­на сва­ко­ја­ких мана
Поста­ла само уло­га нова
Само маска од марципана
Оста­јем дете
Да кора­чам од дана до дана

Мари­ја Миладиновић

„Арти­ку­ли­са­ње“ је при­ре­дио Вла­ди­ца Милен­ко­вић, а штам­па­но је писа­ним лати­нич­ним фон­том којим ће убу­ду­ће бити штам­па­на сва изда­ња еди­ци­је „Ура­дак“ наме­ње­не модер­ном поет­ско-про­зном ства­ра­ла­штву, тако гра­фич­ки спа­ја­ју­ћи ретро са модерним.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Небесна књига

„Небесна књига“ на Артији

Како је и наја­вље­но, збор­ник афо­ри­за­ма по избо­ру афо­ри­сти­ча­ра Србе Села­до­на Павло­ви­ћа под нази­вом „Небе­сна књи­га“ иза­шао је из штам­пе у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“

Небесна књига

Јован Јова­но­вић Змај, Сте­ван Сре­мац, Божи­дар Кне­же­вић, Бра­ни­слав Нушић, Јован Дучић, Нико­лај Вели­ми­ро­вић, Душан Радо­вић, Вла­ди­мир Була­то­вић Виб, Мили­во­је Јозић, Митар Митро­вић, Бра­на Црн­че­вић, Васка Јукић Мар­ја­но­вић, Мило­ван Илић Мини­макс, Мати­ја Бећ­ко­вић, Раде Јова­но­вић, Дејан Лопи­чић, Павле Кова­че­вић, Или­ја Мар­ко­вић, Рас­т­ко Закић, Вито­мир Тео­фи­ло­вић, Мило­ван Вите­зо­вић, Мићо Лукић, Алек­сан­дар Баљак, Ивко Михај­ло­вић, Алек­сан­дар Чотрић, Горан Радо­са­вље­вић, Вла­ди­ца Милен­ко­вић, Алек­сан­дар Нова­ко­вић, Томи­слав Мар­ко­вић, Милан Павло­вић и Мио­драг Сто­шић су 31 аутор који се нашао у „Небе­сној књи­зи“, о којој је рецен­зент Огњен Шестић напи­сао под насло­вом „Чека­ју­ћи Феба“:

Срби­ја је мала земља, а изгле­да­ла би још и мања да није на брдо­ви­том Бал­ка­ну. На њеним про­сто­ри­ма секу се сви путе­ви, сви ветро­ви и сви векови…

Кад се у јед­ној тако малој земљи роди само један вели­ки човек, она је још већа… А роди­ло их је се… Срби­ји, дакле, не мањ­ка пре­зен­та­тив­ног кадра ни у чему. Само у књи­жев­но­сти, кон­крет­ни­је афо­ри­зму, Павло­вић их је реги­стро­вао три­де­се­так… И то би, углав­ном, био одго­вор на пита­ње, због чега та мала земља сло­ви на Балкану…

Павло­вић, по сво­ме кази­ва­њу, није имао наме­ру да сачи­ња­ва анто­ло­ги­ју, али ће се она, упр­кос све­му, наћи у рука­ма сво­јих читалаца…

При­др­жа­ва­ју­ћи се сво­је рецеп­ту­ре, при­ре­ђи­вач их је нај­пре ода­брао, а потом свр­стао по годи­шти­ма, почев од нај­ста­ри­јег, Јова­на Јова­но­ви­ћа Зма­ја (1833-1904), па све до нај­мла­ђег, Мио­дра­га Сто­ши­ћа (1982.)…

Иду­ћи од ауто­ра до ауто­ра (од име­на до име­на), није тешко уочи­ти да се ради о нама добро позна­тим ства­ра-оци­ма, чија су име­на већ поо­дав­но уре­за­на у исто­ри­ју срп­ског афоризма.
Међу­тим, Павло­вић их је доста сим­бо­лич­но засту­пио, руко­во­ђен чиње­ни­цом да су њихо­ви афо­ри­зми и по више пута виђе­ни у прет­ход­ним анто­ло­ги­ја­ма и њихо­вим више пута поно­вље­ним изда­њи­ма. Осим њих, ту је и не мали број потен­ци­јал­них вели­ка­на из редо­ва мла­дих стваралаца…

Суде­ћи по кри­те­ри­ју­му у избо­ру афо­ри­за­ма, лако је запа­зи­ти да је при­ре­ђи­вач био знат­но накло­ње­ни­ји кла­сич­ном афо­ри­зму, чак и онда када днев­но-акту­ел­ни и анга­жо­ва­ни афо­ри­зам сво­јом садр­жи­ном, жести­ном и сати­рич­но­шћу озбиљ­но потре­са фоте­ље дубо­ко угње­жде­них властодржаца…

Послед­њих деце­ни­ју-две афо­ри­зам је код нас дожи­вео поср­ну­ће, баш као и чита­ва земља, а наро­чи­то у пери­о­ду ратом захва­ће­них годи­на. Уме­сто у наро­ду „кука и моти­ка“, у афо­ри­сти­ци инвек­ти­ва и грубијанство…

И с дру­ге стра­не; комен­та­ри, кон­ста­та­ци­је, резо­ни – про­за­ич­ност. Нигде мета­фо­ре и дру­гих књи­жев­них укра­са… А све у циљу, и под паро­лом, „про­ме­не вла­сти“ (чиста пар­ти­зан­шти­на), али и ста­ја­њу на пут дру­гим број­ним нега­тив­ним поја­ва­ма које су хара­ле земљом. Тих поја­ва је, нема сум­ње, било и у дру­гим земља­ма, па опет, нису нашко­ди­ле афо­ри­зму. Тако поред број­них мафи­ја свр­ста­них по раз­ним обла­сти­ма, код нас као да је посто­ја­ла јед­на и на пољу афо­ри­зма и сатире…

На сре­ћу, данас већ није све тако црно. „Иза обла­ка, дола­зи Феб“. То је оно што при­ре­ђи­вач жели да под-вуче, вера у мла­де, чији су доме­ти непре­дви­ди­ви јер је њихо­во ства­ра­ла­штво још у успо­ну, те да је њихо­ве резул­та­те ису­ви­ше рано суми­ра­ти… Нај­за­сту­пље­ни­ји су, сва­ка­ко, ауто­ри сред­ње генерације. (…)

Узгред поме­ни­мо да је при­ре­ђи­вач ове нада­све лепе књи­ге, позна­ти афо­ри­сти­чар, Срба Павло­вић, овде под псе­у­до­ни­мом „Села­дон“, коме је, поред једа­на­ест аутор­ских насло­ва, Небе­сна књи­га, сед­ма у низу, након: Чети­ри јаха­ча афо­ка­лип­се и коњу­шар, Рат зве­зда или Вели­ке зађе­ви­це малих писа­ца, Пос­тлу­дус, Фацио-сати­ри­кум, Књи­га угур­су­за и прет­ход­не – Козо­ли­ци у срп­ској књи­жев­но­сти.

Сва­ки аутор је у „Небе­сној књи­зи“, која се може сма­тра­ти и малом анто­ло­ги­јом, засту­пљен са по нај­ма­ње 7 афо­ри­за­ма, а међу њима нала­зе се и афо­ри­зми чла­на и заступ­ни­ка КУА „Арти­ја“ Вла­ди­це Миленковића.

Небесна књига

Мали избор афоризама:

Из вели­ке љуба­ви не може се роди­ти мала мржња.
Јован Јова­но­вић Змај

Риба и гост тре­ћи дан смрде.
Сте­ван Сремац

Човек је ствар којој би се по неки пут и Бог обра­до­вао, а од које се често и ђаво стиди.
Божи­дар Кнежевић

У сва­ком слу­ча­ју, боље је гле­да­ти живот у позо­ри­шном кома­ду, него позо­ри­шни комад у животу.
Бра­ни­слав Нушић

Оно што у људи­ма посто­ји звер­ско не може се укро­ти­ти ника­квим сред­стви­ма, коли­ко лепом речју.
Јован Дучић

Какву љубав пре­ма при­ја­те­љи­ма један човек нуди, такве ће и при­ја­те­ље имати.
Нико­лај Велимировић

Ако реши­те све про­бле­ме сво­је деце, она неће има­ти дру­гих про­бле­ма, сем вас.
Душан Радо­вић

Лако је бити лав, кад напра­виш пусти­њу око себе.
Вла­ди­мир Булатовић

Сти­гли смо до црте. Вре­ме је да се саберемо.
Мили­во­је Јозић

Ко мудро ћути – дале­ко се чује!
Митар Митро­вић

Како да веру­јем чове­ку кад прет­ке држи у каве­зу, а потом­ке у неизвесности.
Бра­ни­слав Црнчевић

Зашто они који су се про­гу­ра­ли напред, тра­же да их сма­тра­мо напреднима.
Васка Јукић Марјановић

Кад се народ диже, или се сви­ра хим­на, или му је дошло до грла.
Мило­ван Илић Минимакс

Глу­пост је ста­ри­ја од паме­ти. Да први човек није био глуп, дру­ги се не би појавио.
Мати­ја Бећковић

Не зна­мо зашто гине­мо. У томе је тај­на наше храбрости.
Раде Јова­но­вић

Каме­ле­о­ни су поу­здан знак преображаја.
Дејан Лопи­чић

Напра­ви­те спи­сак иде­ја до којих сме­мо да дођемо.
Павле Кова­че­вић

Сви су били на мојој стра­ни. Зато се чамац и преврнуо.
Или­ја Марковић

Наро­ду су завр­ну­те сла­ви­не да му не би дошло до грла.
Рас­т­ко Закић

Код нас је нај­бо­ље на све­ту. Нигде нема толи­ко наших људи као код нас.
Вито­мир Теофиловић

По путу који је поли­вен крвљу тешко је кон­тро­ли­са­ти точак историје.
Мило­ван Витезовић

Минут шут­ње мало је за човека.
Мићо Лукић

Гла­ве про­сто лете коли­ко је мисао слободна.
Алек­сан­дар Баљак

Све смо поста­ви­ли на здра­ве ноге. Чак и боле­сне амбиције.
Ивко Миха­и­ло­вић

Писци­ма гра­фи­та обез­бе­ђе­ни су усло­ви. Сме­ште­ни су изме­ђу зидова.
Алек­сан­дар Чотрић

Није тач­но да паме­тан пише, а буда­ла пам­ти. Има и буда­ла које пишу.
Горан Радо­са­вље­вић

Мла­ди све више одла­зе из земље. Ста­ри иду у супрот­ном правцу.
Вла­ди­ца Миленковић

Дору­чак је нај­ва­жни­ји оброк. То нам је и ручак и вечера.
Алек­сан­дар Новаковић

Учи­нио сам све што је у мојој моћи – помо­лио сам се Богу.
Томи­слав Марковић

Ништа нама није пало с Неба. То ми живи­мо у облацима.
Милан Павло­вић

Наша демо­кра­ти­ја је чудо… Сва­ко чудо за три дана.
Мио­драг Стошић

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.