Библи­о­те­ка Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ је бога­ти­ја за још јед­ну књи­гу, два­на­е­сту по реду, а прву књи­гу афо­ри­за­ма Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва која носи назив „Воште­на интелигенција“.

Рецен­зент књи­ге „Воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ је кру­ше­вач­ки афо­ри­сти­чар Ивко Михај­ло­вић који је под насло­вом „Поште­но воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ написао:

Кру­ше­вач­ка, а бога­ми и срп­ска хумо­ристч­ко-сати­рич­на сце­на, доби­ла је ново име у лику Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва. Он не спа­да у ауто­ре који су пре­ра­но оштри­ли перо, већ је свој спи­са­тељ­ски дар „пре­по­знао“ после сво­је три­де­се­те годи­не. Можда је тако и боље, што његов при­мер и потвр­ђу­је. Афо­ри­зам, тај сати­рич­ни зврк наше књи­жев­но­сти, као добар комад њај­бо­љег меса, мами ауто­ре. Није му одо­лео ни Коста­ди­нов. Фено­ме­нал­ни Ста­ни­слав Јежи Лец, пишу­ћи сво­је сјај­не афо­ри­зме, рекао је и ово: „До дуби­не мисли тре­ба се попе­ти“. То је себи као зада­так поста­вио и наш аутор. Њего­во четво­ро­го­ди­шње писа­ње уро­ди­ло је пло­дом, па нам је на чита­лач­ки тањир пону­дио сво­је прво сати­рич­но шти­во. Афо­ри­зам као „крхо­ти­не мисли које боду у очи“ (Габри­јел Лауб) добар су начин дефи­ни­ци­је свих нега­тив­них поја­ва који­ма оби­лу­је и наше под­не­бље. На самом почет­ку књи­ге одмах ми је запао за око афо­ри­зам „Немам сво­је мишље­ње, али ћу под­не­ти захтев за доби­ја­ње“, а упе­рен је пре­ма они­ма који по сво­је мишље­ње стал­но иду у неке „базе“ мишљења.

Добри афо­ри­зми су они који се изми­го­ље из већи­не „обич­них“, па се испр­се и намет­ну чита­о­цу. Афо­ри­сти­ча­ри, ти „лењи при­по­ве­да­чи“, како рече Душко Радо­вић, као да желе да под врца­ви скут афо­ри­зма ста­ве читав свет. Хумор и сати­ра су добри меди­ка­мен­ти за пси­хич­ки мир, али Коста­ди­нов каже: „Ако има­те душу, не бри­ни­те. Њено одстра­њи­ва­ње је рутин­ско“. Сми­сао за хумор је одраз доброг мен­тал­ног здра­вља, а душа је та госпо­ђа која је често на уда­ру, баш од стра­не оних који су са њом у тешком дефи­ци­ту. Оно што Бра­ти­сла­ву солид­но пола­зи за руком и пером су дефи­ни­ци­је. Он за пар­ти­је каже да су „инку­ба­то­ри мућ­ко­ва“, што оне нај­че­шће и јесу. Њего­ви крат­ки афо­ри­зми су посеб­но добри, она­ко реско секу и као на дла­ну нуде јасну и лепу мисао: „Имам шесто чуло. Глад­не очи“. А у све­оп­штем мутља­гу и финан­сиј­ској поле­ди­ци, очи су често глад­не. О нашем финан­сиј­ском кра­ху гово­ри и овај афо­ри­зам: „Буџет је мла­ће­ње пра­зне сла­ма­ри­це“. А пра­зне су нам не само сла­ма­ри­це, већ за њима каска­ју и нада и опти­ми­зам и рање­на душа.

И како онда бити вољан да пра­виш нове кора­ке у живо­ту, ако је сиви­ло једи­на све­тлост која нам се нуди. То гура­во пси­хо-соци­јал­но ста­ње Коста­ди­нов ова­ко дефи­ни­ше: „Осе­ћам се срећ­но и задо­вољ­но, али ме лека­ри уве­ра­ва­ју да су то само про­ла­зне тего­бе“. Добар при­мер иро­ни­је у слу­жби афо­ри­зма! И поред тога што мно­ги мисле да је афо­ри­зам лако писа­ти, он је у сушти­ни врло захтев­на књи­жев­на фор­ма. У тој крат­ко­ћи саби­ти вели­ку мисао јесте пра­во мај­стор­ство, а то могу само нај­ве­шти­ји. Наш аутор се пола­ко, али сигур­но, при­бли­жа­ва сазве­жђу озбиљ­них ауто­ра, а то потвр­ђу­је и овај афо­ри­зам: „Коруп­ци­ја је зара­зна. Пре­но­си се путем фоте­ље“. Поли­ти­ка, то про­ка­же­но зани­ма­ње, често је на уда­ру афо­ри­сти­ча­ра. А како и не би, када нам она неми­ли­це тра­си­ра суд­би­ну и директ­но ути­че на ква­ли­тет овог једи­ног живо­та који има­мо. „Само у поли­ти­ци рђа није за ста­ро гво­жђе“, саоп­шта­ва нам Коста­ди­нов. Кари­је­ра по сва­ку цену, па уда­рај по неи­сто­ми­шље­ни­ци­ма и бацај их око­ло као зре­ло кла­сје. О тим надо­буд­ним пер­со­на­ма, о вла­сни­ци­ма нашег људ­ског инте­гри­те­та, аутор ове збир­ке гово­ри и на овај начин: „Глуп сам и неспо­со­бан. Коли­ко знам и умем“, доча­ра­ва­ју­ћи нам сву ала­вост за узда­ма и полу­га­ма вла­сти, не оба­зи­ру­ћи се на соп­стве­ни људ­ски и духов­ни кредибилитет.

У вре­ме­ну у коме се људ­скост баца под ноге, где баха­тост висо­ко диже сво­ју заста­ву, пишу се афо­ри­зми на које мало ко обра­ћа пажњу, али који нај­бо­ље осли­ка­ва­ју наста­лу летар­ги­ју. „Сви смо у истом стро­ју. Нерв­но растро­је­них“, каже Коста­ди­нов. О духов­ном пар­ло­гу, о оаза­ма без­на­ђа, о без­и­деј­но­сти и људ­ском несна­ла­же­њу, о загла­вље­но­сти у раља­ма мафи­ја­шких кла­но­ва, о убе­у­ће­но­сти и бес­пер­пек­тив­но­сти мла­дих људи, сли­ко­ви­то гово­ри афо­ри­зам: „Нека­да су се деца игра­ла жмур­ке, а данас саче­ку­ше“. Они који би тре­ба­ло да буду луче и све­ти­о­ни­ци дру­штва, та инте­ли­ген­ци­ја која би тре­ба­ло да неу­мор­но тегли напред, све више и дубље упа­да у духов­ни пар­лог. Некад су је зва­ли и поште­на, а она би, по логи­ци ства­ри, тре­ба­ло да буде у свим вре­ме­ни­ма таква, непот­ку­пљи­ва и поно­сна. Нажа­лост, она данас таво­ри, негде на мар­ги­ни дру­штве­них деша­ва­ња, уљуљ­ка­на зада­хом соп­стве­не тру­ле­жи. Наш писац каже: „Био сам нула од чове­ка, а онда сам пао у минус“. Заи­ста је неве­ро­ват­но коли­ко човек може да пада, а да и даље само­об­ма­њи­вач­ки твр­ди да је лич­ност и човек од формата.

Добро перо има Бра­ти­слав Kоста­ди­нов. Да је поштен, то лич­но знам, јер само такав аутор може да има здра­ву и чисту мисао. Нису га вошти­ли, а ваљ­да и неће, без обзи­ра на оштри­ну духа коју несум­њи­во посе­ду­је. Духов­но воште­ње је можда и горе од саме кну­те и бича, јер је оно пер­ма­нент­но, упор­но и као псе­то издр­жљи­во. Писац ове прве књи­ге афо­ри­за­ма при самом њеном кра­ју закљу­чу­је: „Јед­ни кажу да сам туп, а дру­ги су још и оштри­ји“. О тупо­сти неће­мо, јер је овде еви­дент­но нема, а за оштри­ну све похва­ле. Од пажљи­во ода­бра­них три­сто­ти­нак афо­ри­за­ма, гото­во да нема ни искре отпа­да. Рекло би се, нема духов­ног ивер­ја! То је, за садр­жај прве књи­ге, сва­ка­ко успех. Моје скром­но сло­во, беле­жни­штво и раз­ми­шља­ње о афо­ри­сти­чар­ском сочи­не­ни­ју Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва, завр­шио бих тако­зва­ним „општим“ местом: ово шти­во је солид­на одскоч­на даска за пишчев даљи рад. Про­чи­тај­те ову збир­ку, осве­жи­те сво­ју интелигенцију!

Афо­ри­зме за књи­гу је уз помоћ ауто­ра иза­брао глав­ни и одго­вор­ни уред­ник изда­ња Вла­ди­ца Милен­ко­вић, а уз суге­сти­је сати­ри­ча­ра Вељ­ка Рај­ко­ви­ћа и Мио­дра­га Стошића.

Међу 330 афо­ри­за­ма нала­зе се следећи:

Срби­ја је при­вред­но чудо. Чудо да још увек има привреду.

Имам инсај­дер­ску инфор­ма­ци­ју. Пра­зан ми је стомак.

Генет­ски моди­фи­ко­ва­на хра­на? То мења ства­ри из корена.

Ако и даље буде­те твр­ди­ли да сам лажов, убо­шћу вас носем!

Коруп­ци­ја функ­ци­о­ни­ше пре­ма зако­ну пону­де и потра­жње мита.

Поли­ти­ка извла­чи оно нај­го­ре из људи. Дупеувлакаче.

Ми смо неза­о­би­ла­зан фак­тор. Ко год про­ђе, шути­ра нас и гази.

Има­ли смо вели­ку пред­ност, али нисмо дозво­ли­ли да то ути­че на наш кона­чан пораз.

Док је свет остао гло­бал­но село, Срби­ја се раз­ви­ла у паланку.

Поку­ша­ли су да уба­це шпи­ју­на у наше редо­ве, али то место је већ попуњено.

Пости­гао је зве­зда­ни успех. Астро­ном­ске тро­шко­ве пла­ти­ли смо ми.

Помо­зи, Боже! Ако имаш ман­дат од међу­на­род­них институција.

Мате­ри­јал је био мој, а руке њихо­ве. Тако су напра­ви­ли буда­лу од мене.

Неправ­ду може­мо виде­ти на сва­ком кора­ку, а прав­ду само у траговима.

Сиро­ти­њи капа доле!

Отка­ко су ме ста­ви­ли на лед, све у мени кључа.

Добит­ни­ци смо мно­гих при­зна­ња! – кажу у полицији.

За коруп­ци­ју нема зиме. Цве­та током целе године.

Да ли сме­те да се заку­не­те на буквар да сте сами напи­са­ли докторат?

Кошмар и ноћ­на мора су тан­дем снова.

Отка­ко је ђаво почео да купу­је душе поли­ти­ча­ра, у њега као да је ушло неко зло.

Пацо­ви први напу­шта­ју брод који тоне. Зато се и нази­ва­ју стра­нач­ким првацима.

За чашу меда је потреб­но мно­го пче­ла, а за чашу жучи само један трут.

За ђаво­ла је Срби­ја богом­да­на земља.

Конач­но је дошло мојих пет мину­та који су упра­во истекли.

(Избор афо­ри­за­ма: Вла­ди­ца Миленковић)

Кори­це књи­ге је илу­стро­вао кари­ка­ту­ри­ста Горан Ћели­ча­нин.

Беле­шка о аутору

Бра­ти­слав Коста­ди­нов, рођен је у Кру­шев­цу 1975. године.

Дипло­ми­рао је на Еко­ном­ском факул­те­ту у Нишу 2001. године.

Добит­ник је дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Сати­рич­ној позор­ни­ци „Жики­шон 2013“ у Пара­ћи­ну и дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Фести­ва­лу „Пија­нец 2014“ у Дел­че­ву (Маке­до­ни­ја), а афо­ри­зми су му засту­пље­ни у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ 2013. и збор­ни­ку „Банат­ског пера“ 2013. и 2014. у Житишту.

Афо­ри­зми су му обја­вљи­ва­ни у Вечер­њим ново­сти­ма, Поли­ти­ци, хумо­ри­стич­ким часо­пи­си­ма Јеж и Жуч (Дани­лов­град) и кру­ше­вач­ким часо­пи­си­ма Путе­ви кул­ту­ре и Баг­да­ла.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Послед­њег дана месе­ца мар­та 2015. годи­не у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ обја­вље­на је нова књи­га афо­ри­за­ма „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Србе Павло­ви­ћа под псе­у­до­ни­мом Коста Павловић.

Рецен­зент књи­ге „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ са под­на­сло­вом „Пост­скрипт­не беле­шке“ је Мио­драг Сто­шић. Књи­га садр­жи 224 афо­ри­зма или, како у под­на­сло­ву књи­ге пише, „пост­скрипт­них досет­ки“ од који су неке:

Пиши­те сати­ру. Иза сва­ког афо­ри­зма сто­ји држава.

Шта има народ да живи, кад је толи­ко оних који живе за народ.

Кад смо сти­гли до рас­кр­шћа, путе­ви су поче­ли да нам се крсте.

Лако је жени да буде борац, кад је рође­на за метак.

Има и дале­ко бољих од нас, али ми не жели­мо да иде­мо толи­ко далеко.

Песма их је толи­ко поне­ла да их је ђаво однео.

Сту­бо­ва на сва­ком кора­ку, а све да бисмо се чук­ну­ли у главу.

И кад смо у гов­ни­ма има­мо меру. Ништа пре­ко гуше.

Док је био на дрве­ту, човек је дело­вао узвишеније.

Мала вра­та на која је демо­кра­ти­ја ушла, за њу су као скројена.

Зна­мо ми те што живе од данас до сутра. Ника­ко душу да одморе.

Говор вође је од бит­ног зна­ча­ја. То јача веру у Бога.

У земљи дуго није било реда. А онда се неко досе­тио несташица.

Није да се ништа не пости­же пре­ко ноћи. А пораст наталитета?

Чове­ка који ради нао­па­ко, тешко је пре­о­бра­ти­ти. Јер не жели да ради наопако.

Сара­ђу­јем са поли­ци­јом. Упу­ћу­јем их на оне који при­ча­ју о поштењу.

Књи­жев­ни­ци о све­му пишу, само не о себи. А могло би нешто под насло­вом: „Глад­не душе“.

Оне, који мало-мало па ето их, осе­ћа­мо као код сво­је куће.

О палим херо­ји­ма народ пева. Шта зна народ шта је жалост.

На бољи живот неће­мо још дуго чека­ти јер неће­мо дуго издржати.

Кад раз­го­ва­рам са ком­ши­јом, он не чује. А кад про­ту­рим коју са ком­ши­ни­цом он чује.

У циљу очу­ва­ња мен­тал­ног здра­вља, чини­мо искљу­чи­во оно што је ван памети.

Добио сам два­де­сет и пет по туру. Мени не тре­ба сто пута понављати.

Нај­го­ре је кад чове­ку поне­ста­не маште. Не сти­же да ради свашта.

По дола­ску на одре­ди­ште, вој­ни­ци пови­ка­ше ово је, капе­та­не, марш у пич­ку материну.

Србо­љу­бу Срби Павло­ви­ћу, рође­ном 1942. годи­не, ово је два­на­е­ста књи­га афо­ри­за­ма чиме је број обја­вље­них афо­ри­за­ма дости­гао до 8001.

За наслов­ну стра­ну књи­ге иза­бра­на је илу­стра­ци­ја Пеђе Ђако­но­ви­ћа Ђако­на.

„Чове­че на свом месту, поме­ри се“ је једа­на­е­ста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја и дру­га која је пот­пи­сао Срба Павло­вић. Прет­ход­ну као Села­дон Павло­вић, при­ре­див­ши збор­ник афо­ри­за­ма „Небе­сна књи­га“ са афо­ри­зми­ма 31-ог аутора.

Књи­га афо­ри­за­ма „Ћути и пли­вај“, позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Нину­са Несто­ро­ви­ћа, нови је наслов Библи­о­те­ке Артија

Књи­га „Ћути и пли­вај“, која је била иза­зов за изда­ва­штво „Арти­је“ што због ква­ли­те­та афо­ри­за­ма, што због фор­ма­та и изгле­да саме књи­ге, након пуне две неде­ље ишче­ки­ва­ња конач­но је завр­ше­на у пот­пу­но­сти. „Арти­ји“ је при­па­ла част да буде изда­вач пете аутор­ске књи­ге Нину­са Несто­ро­ви­ћа, чији је рецен­зент Алек­сан­дар Баљак, а пого­во­ре су напи­са­ла три сати­ри­ча­ра мла­ђе гене­ра­ци­је Бојан Раје­вић, Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин и Мио­драг Сто­шић.

Бојан Раје­вић свој пого­вор „Инструк­ци­је за пли­ва­ње“ почи­ње пасу­сом који наго­ве­шта­ва виђе­ње књи­ге од стра­не неког ко се озбиљ­но бави књи­жев­но­шћу, па тако при­сту­па и афоризму:

Већ се на наслов­ној кори­ци нове књи­ге афо­ри­за­ма Нину­са Несто­ро­ви­ћа кри­ста­ли­ше јед­но од бит­них свој­ста­ва њего­вог сати­рич­ног ства­ра­ла­штва, а то је спо­соб­ност да се јед­ном локал­ном, акту­ел­ном дога­ђа­ју (попла­ве у Пара­ћи­ну 2014.) пру­жи све­вре­мен­ски, уни­вер­зал­ни оквир. Уни­вер­зал­ност је овдје постиг­ну­та поступ­ком сим­бо­ли­за­ци­је, при чему су попла­ве виђе­не као pars pro toto свих наших неда­ћа. Затим је с тим у вези и наслов Ћути и пли­вај, који про­чи­тан у кому­ни­ка­тив­ном кљу­чу, у каквом је дат, може бити схва­ћен као дво­гла­сан и јед­на­ко при­па­да­ти некој мари­ја­ан­то­а­нет­ски распо­ло­же­ној инстан­ци, али исто тако, ако се чита у дослов­ни­јем зна­че­њу, може да зазву­чи као добро­на­мјер­ни­ји савјет субјек­та који његу­је вита­ли­стич­ки поглед на сви­јет. На самом почет­ку, дакле, запа­жа­мо да је сли­ва­ње разли­чи­тих гла­со­ва у један исказ Несто­ро­ви­ћу драг умјет­нич­ки посту­пак. Афо­ри­сти­чар нам исто­вре­ме­но наго­вје­шта­ва ко су крив­ци и окол­но­сти под који­ма дола­зи до нево­ља и чини нешто још важни­је: поду­ча­ва нас да се про­тив истих није немо­гу­ће бори­ти. Сред­ство пишче­ве бор­бе (које се и чита­о­ци­ма пре­по­ру­чу­је) уви­јек је хумор.

А завр­ша­ва у истом сти­лу уз кри­ти­ку афо­ри­сти­чар­ске сцене:

Нинус Несто­ро­вић се у новој књи­зи није пока­зао само као одли­чан инструк­тор пли­ва­ња кроз попла­ве и ине наше нево­ље поред попла­ва, него је дао при­мјер и сво­јој бра­ћи по сати­рич­ном перу, како се могу­ће одр­жа­ти на повр­ши­ни у попла­ви све већег бро­ја афо­ри­сти­ча­ра и „афо­ри­сти­ча­ра“. Риго­ро­зном пре­ци­зно­шћу, само­ди­сци­пли­ном и, при­је све­га, ријет­ко виђе­ном ори­ги­нал­но­шћу у изра­зу. Због све­га наве­де­ног афо­ри­зми овог ауто­ра заслу­жу­ју озбиљ­ну посве­ће­ност и чита­ла­ца и књи­жев­них тумача.

Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин је сво­јим крат­ким и пре­ци­зним пого­во­ром напи­сао оно што прво про­ле­ти кроз гла­ву после чита­ња избо­ра афо­ри­за­ма за ову књигу:

Нинус Несто­ро­вић је нешто дру­го! А да бих ту сво­ју тврд­њу обра­зло­жио, мора­ћу мало да заком­пли­ку­јем ства­ри. Пре све­га, његов стил, ма коли­ко то зву­ча­ло апсурд­но, има свој стил! Нинус Несто­ро­вић тач­но зна о чему пише, зна како да се при­бли­жи мети, мада кат­кад циља са безбед­не раз­да­љи­не, ари­сто­крат­ским сти­лом. Јед­ном реч­ју, он је иску­сан, пре­ка­ље­ни писац, а то њего­во лич­но емпи­риј­ско иску­ство, сати­ри­ча­ра, хумо­ри­сте, али и вели­ког мисли­о­ца и та црта пози­тив­ног луди­ла, чине га пот­пу­но дру­га­чи­јим и неве­ро­ват­но аутен­тич­ним. Гото­во сам убе­ђен да је Нинус Несто­ро­вић можда и једи­ни хумо­ри­ста који је сво­јим сти­лом писа­ња и начи­ном про­ми­шља­ња, нај­бли­жи самом себи – пот­пу­но је ори­ги­на­лан, често не шкр­та­ри на речи­ма, за њега не посто­је пра­ви­ла – како тре­ба писа­ти, коју фор­му тре­ба пра­ти­ти или којој цркви се при­кло­ни­ти, и у томе је досле­дан. Зато и твр­дим да је пома­ло луд, а то њего­во пози­тив­но луди­ло је упра­во оно што га издва­ја од већи­не писа­ца крат­ких, а по могућ­ству кри­тич­ко-духо­ви­тих мисли – све може да се нау­чи, али тај пози­тив­ни нерв­ни дис­ба­ланс, или имаш, или немаш! Такав нам се и пред­ста­вио и у сво­јој новој збир­ци афо­ри­за­ма, која без­ма­ло пред­ста­вља јед­но мало кул­ту­ро­ло­шко отре­жње­ње. Несто­ро­вић воли да кри­ти­ку­је поли­ти­ча­ре и због тога је вољен од стра­не чита­лач­ке публи­ке, а ува­жа­ван од стра­не коле­га, јер упра­во је то уло­га пра­вог, прав­ца­тог срп­ског сати­ри­ча­ра. Ако су поли­ти­ча­ри у очи­ма наро­да поја­ва слич­на кари­је­су, онда сати­ри­чар тре­ба да пред­ста­вља теско­бу за поли­ти­ча­ре. Ону нај­ве­ћу! Да луде од њега! Нинус је упра­во то!

Ево и дока­за у виду јед­ног афо­ри­зма из збир­ке Ћути и пли­вај: Не тре­ба пита­ти пре­ми­је­ра куда иде Срби­ја. То је њего­ва лич­на ствар!

И да суми­ра­мо: љуби­те­љи сати­ре, а у Срби­ји их сасвим сигур­но има око пет сто­ти­на, пред собом има­ју јед­ну одлич­ну књи­гу, вред­ну чита­ња и достој­ну посе­до­ва­ња у лич­ној колек­ци­ји, јер у себи садр­жи афо­ри­зме неве­ро­ват­них обр­та, пара­док­се који се косе са свим позна­тим пара­док­сал­ним нор­ма­ти­ви­ма, и још што­шта из бога­те трпе­зе нашег вели­ког мај­сто­ра писа­не речи – Нину­са Несторовића.

У финал­ном пого­во­ру под насло­вом „Цари­ник на гра­ни­ци са бесми­слом“ Мио­драг Сто­шић ста­вља до зна­ња да је „Ћути и пли­вај“ чисто­крв­на књи­га сати­ре, као што је и Нинус Несто­ро­вић чисто­крв­ни сатиричар:

Нинус Несто­ро­вић, јед­на од нај­бе­ском­про­ми­сни­јих ико­на срп­ске сати­ре, пода­рио нам је нову књи­гу са нази­вом „Ћути и пли­вај“. Оно што пре све­га тре­ба похва­ли­ти код ове сати­рич­не књи­ге је што је реши­ла да у себе укљу­чи све ређи састо­јак сати­рич­них књи­га. Сати­ру. Број људи који данас пише афо­ри­зме тешко је одре­ди­ти али је сва­ка­ко напи­сан на кине­ском. Скри­бо­ма­ни­ја, нека­да љуби­мац пое­зи­је, данас дрма свет сати­ре више него икад. Зато афо­ри­зам поста­је млак, нео­ри­ги­на­лан, оса­ка­ће­ни виц или уобра­же­ни гра­фит. Сто­га је за чита­о­ца вели­ко задо­вољ­ство када у књи­зи „Ћути и пли­вај“ види пра­ве, хра­бре, да опро­сте даме – мушке афо­ри­зме, који се не изви­ња­ва­ју. „Мој месар у миру и није био неки каса­пин, али се у рату пот­пу­но дока­зао!“; „Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!“

Аутор се бави кла­сич­ним тема­ма сати­ре: вла­шћу, зако­ни­ма, прав­дом, демо­кра­ти­јом, коруп­ци­јом и сло­бо­дом и за пости­за­ње циља кори­сти сце­но­гра­фи­ју меди­ја, цркве, фуд­ба­ла, лека­ра. Дакле, сасвим супрот­но од хумо­ри­ста који­ма је поли­ти­ка само изго­вор за лаку заба­ву. И упра­во је у том опре­де­ље­њу зна­чај ове књи­ге и зато је она пре све­га и после све­га сатира.

Избор афо­ри­за­ма који је без гре­шке могао бити и другачији:

– Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!

– Коли­ко има људи без кро­ва над гла­вом? Само небо зна!

– Што се тиче нашег при­зна­ва­ња Косо­ва, Евро­па каже да може­мо како хоће­мо… Само не може­мо да нећемо!

– Да бисмо уста­но­ви­ли како је дошло до наше несре­ће, не тре­ба да отва­ра­мо црне, већ гла­сач­ке кутије!

– Сигу­ран сам да овде више нико неће изво­ди­ти тен­ко­ве на народ… Видео сам у каквом су стању!

– Јеба­ли бисмо се за динар, а пошто нема пара, сад волонтирамо!

– Мари­о­не­та је дожи­ве­ла тешку повре­ду на раду. Смр­си­ли су јој конце!

– Не може народ сам да оде у про­паст, али увек се нађе неко ко зна пут!

– Експе­ри­мент је морао да буде ура­ђен на наро­ду. Пацо­ви не могу да издр­же толи­ки бол!

– Хра­на ми је оду­век била једи­на љубав. Због ње сам почео и да пијем!

– Бра­во за под­зе­мље! Кре­ну­ло је са дна, а сти­гло је до врха!

– Нема­мо мно­го паме­ти. Зато је и извозимо…

– За Нову годи­ну пуца­мо у ваздух. Оста­лим дани­ма смо мно­го прецизнији!

– Ствар­ност нам је лоша. Док се не попра­ви, пре­ки­ну­ће­мо сва­ки кон­такт са њом!

– Мртве душе се не сахра­њу­ју. Тру­ну у нама.

– Поме­нуо сам му мај­ку, а он мени оца. Ко о чему, ми о породици!

– Више не живим псе­ћим живо­том. Подвио сам реп.

– Не тре­ба да вас чуди то што су испи­та­ни­ци после инфор­ма­тив­ног раз­го­во­ра личи­ли један на дру­гог. Све су то дела истог аутора!

Нинус Несто­ро­вић, рођен је 1965. годи­не у Сме­де­рев­ској Палан­ци. Живи у Новом Саду, а ради у Пара­ћи­ну као царин­ски инспек­тор. Члан је Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не, где је и пред­сед­ник сек­ци­је хумо­ри­ста и сати­ри­ча­ра. Њего­ви афо­ри­зми су пре­во­ђе­ни на: ита­лијн­ски, пољ­ски, енгле­ски, сло­ве­нач­ки, бугар­ски, маке­дон­ски, руски, чешки, румун­ски, немач­ки и баскиј­ски језик. Засту­пљен је у анто­ло­ги­ја­ма срп­ског афо­ри­зма, које су пре­ве­де­не и обја­вље­не у Ита­ли­ји, Пољ­ској, Сло­ве­ни­ји, Руму­ни­ји, Руси­ји и Шпанији.

Обја­вио је чети­ри књи­ге афоризама:

– Изгу­жва­не мисли;
– Сизи­фе, Србине!;
– Нера­ски­ди­ва веза;
– Вој­на тајна;
– при­ре­дио Анто­ло­ги­ју ново­сад­ског афо­ри­зма Печат времена.

Добит­ник је више зна­чај­них награда:

– ВИБ-ове награ­де коју доде­љу­је лист „Поли­ти­ка“;
– Злат­не каци­ге на Међу­на­род­ном фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Крушевцу;
– Две прве и јед­не дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Чиви­ја­ди у Шапцу;
– Награ­де „Бије­ли Павле“ за нај­бо­љег афо­ри­сти­ча­ра на 5. црно­гор-ском фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Даниловграду;
– Награ­де „Дими­три­је Фру­шић“ коју доде­љу­је Удру­же­ње нови­на­ра Војводине;
– Злат­не пла­ке­те за афо­ри­зам на 14. Међу­на­род­ном фести­ва­лу афо­ри­зма и кари­ка­ту­ре – Стру­ми­ца 2013.;
– Награ­де „Вук Гли­го­ри­је­вић“ на 11. Сати­ра-фесту (2013).

Аутор фото­гра­фи­је пано­ра­ме попла­вље­ног Пара­ћи­на, наста­ле 15. маја 2014. годи­не, а која се нашла на кори­ца­ма књи­ге, је мла­ди фото­граф Дими­три­је Ден­чић.

Глав­ни уред­ник ове као и прет­ход­них осам књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја је Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Изда­ва­ње књи­ге је помо­гла фир­ма „ТПК“ д.о.о. из Пара­ћин која се бави про­и­звод­њом парфема.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.