Књи­га афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ Пави­це Вељо­вић, шеста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја, иза­шла је из штам­пе са првим даном месе­ца авгу­ста 2014. године

Књи­га садр­жи бли­зу 250 афо­ри­за­ма поде­ље­них у три гру­пе: „Злат­не решет­ке“, „Тобо­ган мисли“ и „Злат­на риби­ца“. Рецен­зент Милен Мили­во­је­вић је те поде­ле обја­снио овако:

Дефи­ни­шу­ћи афо­ри­зам као „вапа­јем душе за исти­ном“, аутор­ка овом мини­ја­тур­ном књи­жев­ном фор­мом казу­је исти­ну, нај­пре, под насло­вом „Злат­не решет­ке“, о акту­ел­ној ствар­но­сти и њеним акте­ри­ма у нашој земљи, да би у дру­гом делу књи­ге, насло­вље­ном „Тобо­ган мисли“, фило­зо­фе­ма­ма ста­ви­ла под лупу не мање акту­ел­на живот­на пита­ња, а у завр­шном делу, назва­ном „Злат­на риби­ца“, бави се на дели­ка­тан начин гло­бал­ним ерот­ским темама.

Увод­ну реч напи­сао је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, глав­ни уред­ник књи­ге и свих доса­да­шњих изда­ња КУА „Арти­ја“:

Као уред­ник овог изда­ња и као неко ко је од почет­ка до кра­ја био упо­знат са афо­ри­зми­ма Пави­це Вељо­вић, а које сам ишчи­тао више десе­ти­на пута, на њима темељ­но радио не мења­ју­ћи ни за педаљ оно што је прво­бит­но рече­но и, напо­слет­ку, напра­вио избор, осе­ћам се позва­ним да у уво­ду књи­ге напи­шем коју реч:

Мало је жен­ских ауто­ра у афо­ри­сти­ци који се са озбиљ­но­шћу посве­ћу­ју овој крат­кој књи­жев­ној фор­ми и који су спрем­ни да при­хва­те све кри­ти­ке и суге­сти­је како би напре­до­ва­ли у нече­му у шта су искре­но заљу­бље­ни, па је сто­га било вели­ко задо­вољ­ство ради­ти на јед­ном таквом руко­пи­су. Да не буде забу­не, није све тако жен­стве­но у афо­ри­зми­ма из ове књи­ге. Шта­ви­ше, жен­ска рука се у мно­ги­ма од њих уоп­ште не осе­ћа и тек се јави на махо­ве. Тако све до сери­је љубав­но-сек­су­ал­них афо­ри­за­ма који­ма се затва­ра књига.

А док не дође до затва­ра­ња, ОВУ КЊИГУ ПРОГЛАШАВАМ ОТВОРЕНОМ!

Изме­ђу оста­лог у рецен­зи­ји Миле­на Мили­во­је­ви­ћа запи­са­но је и следеће:

… Некад су „мушки шови­ни­сти“ гово­ри­ли да међу афо­ри­сти­ча­ри­ма нема дама зато што оне не могу сво­ју мисао да саоп­ште са тако мало речи, коли­ко афо­ри­зам може да под­не­се, јер су, углав­ном, накло­ње­не знат­но дужим при­ча­ма и при­ча­њи­ма. Саме су то ого­ва­ра­ње опо­вр­гле, а и Пави­ца Вељо­вић је, ево, јед­на од њих и овом књи­гом успе­шно пока­зу­је да може крат­ко­ћом, духо­ви­то­шћу и сати­рич­но­шћу да над­ви­си и мно­ге који не при­па­да­ју дам­ском роду. …

… Сати­рич­ни дух и духо­ви­та сати­рич­ност не мањ­ка­ју Пави­ци Вељо­вић, која се опре­де­ли­ла за ову фор­му, која јесте крат­ка, али тиме не ускра­ћу­је задо­вољ­ство чита­ња. А изда­вач ће, обја­вљи­ва­њем ове књи­ге, то задо­вољ­ство пру­жи­ти свим чита­о­ци­ма. У вре­ме кад се за књи­гу има све мање вре­ме­на, то је пот­хват вре­дан сва­ке пажње и, исто­вре­ме­но, лепо и заслу­же­но при­зна­ње сме­лој сати­ри­чар­ки Пави­ци Вељовић.

Док је рецен­зи­ја про­тка­на афоризмима:

• Хва­там се за афо­ри­сти­чар­ко перо. Дакле, лете­ће перје.
• Пишем кад ми зада­ју тему. Још боље кад ми зада­ју главобољу.
• Напра­ви­ће­мо ми Вели­ку Срби­ју, виде­ће­те! Напра­ви­ли смо и веће неприлике.
• Сви кара­ва­ни су про­шли. Остао нам само лавеж.
• Слаб сам мате­ма­ти­чар, не рачу­нам на боље сутра.
• Држа­ва не изла­же свој народ тро­шко­ви­ма сахра­не. Поко­па­ва нас живе.
• Мртви су повла­шће­на кате­го­ри­ја гла­са­ча. Након избо­ра почи­ва­ју у миру.
• Језик ми је тобо­ган мисли.
• Не знам да пли­вам, али одлич­но таласам.
• Тру­лој ћупри­ји сва­ка Дри­на је крива.
• Ни веран пас, ни добар човек не лају без разлога.
• Кад је језик бржи од паме­ти, ноге мора­ју бити још брже.
• Да смо уме­сто рато­ва води­ли љубав, било би више невиних.
• Жене би данас воле­ле Сизи­фа. Он је неу­мор­но гурао.
• Кад мушка­рац каже да има 25, питај­те га и за године.
• Данас поште­на жена нема с ким да од мужа напра­ви рогоњу.
• Песи­ми­ста веру­је да су све жене лаке. Опти­ми­ста се томе нада.
• Нема разли­ке изме­ђу прин­ца и коња. На кра­ју се удаш за јед­ног од те двојице.
• Ти си моја жеља. Зами­сли ми рибицу!

За илу­стра­ци­ју кори­ца књи­ге побри­нуо се пан­че­вач­ки кари­ка­ту­ри­ста Нико­ла Дра­гаш, а за тех­нич­ку обра­ду ком­плет­не књи­ге Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Више о Пави­ци Вељо­вић:

Рође­на је 1978. годи­не у Новом Саду.
Афо­ри­змом се бави тек пар годи­на. Засту­пље­на је у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ (КУА Арти­ја, Пара­ћин, 2013). Обја­вљи­ва­ла је у штам­па­ним и елек­трон­ским меди­ји­ма (нови­не, часо­пи­си, интер­нет сајтови).
Поред афо­ри­за­ма, бави се писа­њем крат­ких при­ча и ске­че­ва за ТВ емисије.
Живи у Сурчину.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Књи­га афо­ри­за­ма „Ташти­на ташти­на“ Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа из Бео­гра­да, пета књи­га у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, иза­шла је из штам­пе почет­ком априла

Рецен­зент књи­ге је Коста Павло­вић, познат у све­ту афо­ри­сти­ке као Срба Павло­вић. Илу­стра­ци­је на кори­ца­ма дело су кари­ка­ту­ри­сте Тоша Бор­ко­ви­ћа, а сво­је место у књи­зи нашле су и по јед­на кари­ка­ту­ра Сло­бо­да­на Срди­ћа из Сме­де­ре­ва и Мира Геор­ги­ев­ског из Ско­пља (Маке­до­ни­ја).

Ова­ко је Коста Павло­вић под насло­вом „Ђаво који не спа­ва“ пре­нео сво­је ути­ске о књизи:

Реак­ти­ви­ра­њем Лиге духо­ви­тих дошло је до пра­ве инва­зи­је мла­дих сати­ри­ча­ра, али и оних који­ма рани­је није пру­жа­на при­ли­ка да се афир­ми­шу. Аутор књи­ге, која је пред нама, Ташти­на ташти­на, Горан Радо­са­вље­вић, само је један од број­них. Њего­во ства­ра­ла­штво, гле­да­но кроз тема­ти­ку, сеже у дав­не 90-те. Толи­ко је тре­ба­ло да доче­ка сво­јих пет мину­та, али и да испе­че занат. Сада, када је све про­шло, и када отво­ри сво­ју књи­гу, све пра­шта и све заборавља.

Срп­ска сати­ра је, ина­че, рела­тив­но мла­да. Прва књи­га Мали буквар за вели­ку децу, Миха­и­ла Мак­си­мо­ви­ћа, штам­па­на је 1792. годи­не. У Евро­пи куди­ка­мо рани­је, док заче­так афо­ри­зма, ретро­ак­тив­но гле­да­но, зала­зи дубо­ко у исто­ри­ју ста­ре ере. После поја­ве већ поме­ну­те прве књи­ге при­ре­ђи­ва­ча Сте­фа­на Нова­ко­ви­ћа, срп­ска сати­ра је ишла узла­зном пута­њом и у тала­си­ма. Нај­сна­жни­ји је дана­шњи „Бео­град­ски афо­ри­сти­чар­ски круг”, док пре­ђа­шњу трој­ку (Душа­на Радо­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Була­то­ви­ћа Виба и Бра­ну Црн­че­ви­ћа), мно­ги и данас сма­тра­ју нај­у­спе­шни­ји­ма. На повр­ши­ну нај­ра­зор­ни­јег тала­са испло­вио је он, наш Горан Радо­са­вље­вић, аутор ове књи­ге, који као већ иску­сни капе­тан, брзи­ном од седам миља, пло­ви нашим деце­ни­ја­ма узбур­ка­ним вода­ма. Поред сво­јих изу­зет­них орга­ни­за­ци­о­них спо­соб­но­сти, он је, не први пут, испо­љио и сво­ју ства­ра­лач­ку спо­соб­ност. Да је тако, све­до­чи и њего­ва штам­па­на књи­га Хле­ба и цига­ра 2011. годи­не. Уз то, њего­ви бисе­ри из обла­сти афо­ри­сти­ке, већ дав­но су нашли места у број­ним про­ан­то­ло­гиј­ским књи­га­ма. Не изо­ста­ју ни награ­де, али поме­ни­мо да је он и сам при­ре­ђи­вач или коа­у­тор неко­ли­ци­не запа­же­них књи­га. Оно што би још било вред­но поме­на, илу­стра­ци­је ради, је поне­ки од њего­вих хумо­ри­стич­ко-сати­рич­них бисе­ра. У том сми­слу ваља иста­ћи да су мно­ги од њих већ дав­но напу­сти­ли кори­це или руко­пи­се буду­ћих књи­га и кре­ну­ли светом…

Не падај­те у ватру!
Још вас гулимо.

Пре­ци­зно мик­со­ва­на кре­а­ци­ја духа и сати­ре, а сна­га овог разор­ног афо­ри­зма сеже до кости. Ана­ли­за­ма нигде кра­ја. Коли­ко би само стра­ни­ца тре­ба­ло да се све каже што овај бисер заслу­жу­је. Пре све­га о њего­вој дубо­кој иро­ни­ји, коју садр­жи у себи. Међу број­ним афо­ри­зми­ма често наи­ла­зи­мо и на афо­ри­зме само­кри­тич­ке природе:

Он је крив.
Испра­ви­те ме ако грешим.

Оно што кра­си ова­кву врсту њего­вих афо­ри­за­ма, сва­ка­ко је суп­тил­ност, тек наго­ве­ште­на сум­ња, што би се могло сма­тра­ти посеб­но вред­ним. А што се тиче само­кри­ти­ке, могу­ће је још да жели прво на себи, а касни­је и на број­ним дру­штве­ним поја­ва­ма да испо­љи сву сво­ју сати­рич­ну жести­ну. Један од таквих њего­вих афо­ри­за­ма сва­ка­ко је:

Има­мо времена.
Још се сви­ра на нашем Титанику.

Код афо­ри­зма:

Ђаво не спава.
Сади тикве.

иска­зан је наш вечи­ти скеп­ти­ци­зам због све­га веко­ви­ма пре­жи­вља­ва­ног. Међу број­ним ново­о­тво­ре­ним тема­ма, које дају све­жи­ну књи­зи, обра­ђе­не су и неке, назо­ви­мо виђене:

Мно­го је нау­чио од иследника.
Добио је бати­не за памћење.

што сва­ка­ко не може да поква­ри, ина­че, добру садр­жи­ну књи­ге. Али и поне­ке од дневно-актуелних:

Нико не зна шта носе дању, а шта ноћу.

Иако днев­но-акту­ел­ни, овај афо­ри­зам може да тра­је зау­век. Кра­ђи, кри­ми­на­лу и коруп­ци­ји, никад краја…

Гора­ну још мно­го ова­кве инспи­ра­ци­је, а чита­о­ци­ма при­јат­но дру­же­ње са овом нада­све садр­жај­ном књигом.

Коста Павло­вић

У књи­зи „Ташти­на ташти­на“ на укуп­но 172 стра­не нашло се чак 816 ода­бра­них афо­ри­за­ма напи­са­них на разли­чи­те теме у пери­о­ду након обја­вљи­ва­ња књи­ге сати­ре „Хле­ба и цига­ра“ 2011. годи­не. Ево крат­ког исеч­ка, слу­чај­ног избо­ра неко­ли­ко афоризама:

Афо­ри­зам је као мини сукња:
ако није довољ­но кратак
не држи пажњу публике.

Пиши­те лоше афоризме!
Нека се и пла­ги­ја­то­ри брукају.

Смех је зара­зна болест која се преноси
са здра­вих на болесне.

Није тач­но да паме­тан пише,
а буда­ла памти.
Има и буда­ла које пишу.

Живе­ти у Срби­ји је уметност
коју мало ко разуме.

Сре­ди­ће­мо Срби­ју под конац.
Биће то пра­ва мари­о­нет­ска држава.

Каква све­тлост, какав неутрино.
Код нас је мрак најбржи.

Про­шли смо сито и решето.
Сада смо мањи од мако­вог зрна.

Ако изгу­би­мо сво­је корене
неће­мо има­ти шта да једемо.

Гене­ра­ци­је које дола­зе нам одлазе!

Има­мо Вла­ду какву свет није видео.
Који су то слепци.

Можда нас и добро водите,
али ника­ко да вам види­мо леђа.

Одсви­ра­ли сте своје.
Оста­ви­те инстру­мен­те власти.

Нећу да се спу­штам на ваш ниво.
Под­зе­мље ми се никад није свиђало.

Уби­јем се од алко­хо­ла чим доби­јем плату.
Жив нисам до следеће.

Пусти­ли смо голу­бо­ве мира.
Нека се бар они спасу.

На пра­вом смо путу.
Овде има кон­теј­не­ра коли­ко хоћеш.

За оно­га ко не зна да свира,
послед­ња рупа на свира
може да буде и прва.

Незгод­не су боле­сти које дола­зе од ногу.
Наро­чи­то кад се рашире.

Отка­ко сам изгу­био медиј­ски рат од деце,
гле­дам само црта­не филмове.

Уда­ла се млада.
Заљу­би­ла се до зуба.

Кувам одлич­ну кафу.
Супру­га каже да могу да се женим.

Жене зна­ју шта хоће,
али некад није ни место,
ни вре­ме за то.

Дожи­вео сам брач­ни бродолом.
Бар сам се решио пацова.

Ташти­на ташти­на вре­ђа моју таштину!

Сви има­мо исти фетиш.
При­вла­чи нас Земља!

Ништа не почи­ње од мене.
Нисам ја мајмун.

Поне­ста­ло ми је маште.
Не могу да их смислим.

Ја сам дома­ћин човек!
Отка­ко сам уба­цио кон­теј­нер у кућу,
код мене нема шта нема.

Кад се једе, не при­ча се!
Нисте ваљ­да луди да при­ча­те да сте јели?!

Про­ве­три­те главу.
Изне­си­те све сво­је ставове.

Јед­ном се живи.
Да ми је зна­ти ко је тај?

Кад је дно на врху,
исти­на не испли­ва на површину.

Гре­ба­ње зида пара уши.

Ако сва­ку реч ста­виш на сво­је место,
нијед­на ти неће бити последња.

Горан Радо­са­вље­вић (аутор: Миро Георгиевски)

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Горан Радо­са­вље­вић, рођен је 1969. годи­не у Београду.

Обја­вио јед­ну књигу:

• Хле­ба и цига­ра (УБСС Јеж, 2011)

Засту­пљен у књигама:

• Епру­ве­то, сре­ћан ти 8. март (Орбис, 1993)
• Тач­но у подне (Пери­ца Јокић, Либер­тас, Бије­ло Поље, 1998)
• Antologijа ex yu аforizа­mа (Dhira Verlag, Швај­цар­ска, 2011)
• Изва­ја­не мисли 4 (Цен­тар за кул­ту­ру и умет­ност Алек­си­нац, 2011)
• Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
• Дри­блинг духа (збор­ник афо­ри­за­ма о спор­ту, Mozzart, Бео­град, 2012)
• Нај­кра­ће при­че 2012 (Алма, Бео­град, 2013)
• Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

При­ре­дио две књиге:

• Афо­те­ка (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2012)
• Афо­те­ка 2 (Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра, Арти­ја, Пара­ћин, 2013)

Добит­ник је признања:

• Злат­на каци­га за афо­ри­зам (Међу­на­род­ни фести­вал хумо­ра и сати­ре у Кру­шев­цу, 2012)

Адми­ни­стра­тор сај­та Лига духо­ви­тих, као и исто­и­ме­не стра­ни­це и гру­пе на Фејсбуку.

Интер­нет адре­са ауто­ра: radosavljevic.net.

Целу књи­гу може­те пре­ли­ста­ти и пре­у­зе­ти на лин­ку и(ли) нару­чи­ти штам­па­но изда­ње пре­ко елек­трон­ске адре­се: goran@radosavljevic.net.