На пре­длог Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, а у сарад­њи са Кул­тур­ним цен­тром Пара­ћин, у мар­ту 2014. годи­не биће орга­ни­зо­ва­не две про­мо­ци­је књи­га, прва у уто­рак 11. мар­та када ће бити пред­ста­вље­на збир­ка при­ча „Мач­ка без јед­на ципе­ле“ Мио­дра­га Сто­ши­ћа, а затим у четвр­так 27. мар­та и збир­ка колум­ни „Писма из Срби­је“ Боја­на Љубеновића

„Мач­ка без јед­не ципе­ле“ је збир­ка 20 при­ча које се могу жан­ров­ски одре­ди­ти као урба­не при­по­вет­ке из сва­код­не­ви­це свих нас. Аутор се у сво­јим при­ча­ма бави тема­ма љуба­ви, сит­ни­ча­ре­ња као дру­ге наци­о­нал­не боле­сти, лепо­те као стен­да­лов­ског обе­ћа­ња сре­ће, бола и при­хва­та­ња себе, као нај­ве­ћег обли­ка победе.

Глав­ни рецен­зент књи­ге Вања Булић, позна­ти писац и нови­нар, изме­ђу оста­лог запи­сао је следеће:

Кад сам почео да читам збир­ку при­ча Мио­дра­га Сто­ши­ћа „Мач­ка без јед­не ципе­ле“, саче­ка­ло ме при­јат­но изне­на­ђе­ње. Оче­ки­вао сам хумо­ри­стич­ке при­че свој­стве­не јед­ном врсном афо­ри­сти­ча­ру и писцу крат­ких хумо­ри­стич­ко-сати­рич­них фор­ми, а награ­ђен сам са два­де­сет при­ча у који­ма, поред мно­го слат­ких дода­та­ка, нај­ви­ше има љуба­ви са при­ме­са­ма мело­дра­ме не тако свој­стве­не мушком перу. И када се у тај миље уме­ша прво­ра­зре­дан хумор, доби­ју се пит­ке при­че истка­не у мани­ру врхун­ских при­по­ве­да­ча. Сво­је лите­рар­но опре­де­ље­ње, Сто­шић је фор­му­ли­сао у јед­ној од при­ча: „Опро­сти нам Досто­јев­ски, али савр­ше­на лепо­та опте­ре­ћу­је. Наш свет ће спа­си­ти љубав“. …

… У сва­кој од при­ча, Сто­шић оста­вља по један траг свог буду­ћег лите­рар­ног дело­ва­ња. Он је песник који се изра­жа­ва у про­зи и то поку­ша­ва, не знам из којих разло­га, да сакри­је. При­ча „Лили“ може се чита­ти и као песма са мало црно­ху­мор­ног пато­са. При­ча „Рез“ кри­је доброг позна­ва­о­ца сце­на­ри­стич­ког рада. При­ча је и поде­ље­на у неко­ли­ко сли­ка, на начин како се пише модер­на сит­ком сери­ја, а при­том су задр­жа­не све карак­те­ри­сти­ке при­че. У Сто­ши­ће­вим при­ча­ма нај­ви­ше је пре­дло­жа­ка за роман и била би пра­ва ште­та ако те при­че јед­ног дана не пре­ра­сту у роман. При­ча „Баја мали книн­џа про­тив хеви метал зом­би­ја“ је, не знам да ли све­сно или несве­сно, пра­ви је омаж култ­ном фил­му „Како је про­пао рокенрол“. …

Поред Вање Були­ћа рецен­зент књи­ге је Арсе­ни­је Божо­вић, као и Јеле­на Про­тић Петро­ни­је­вић, а пово­дом пред­ста­вља­ња књи­ге у Крушевцу.

Про­мо­ци­ју књи­ге, обја­вље­ну у изда­њу Бео­књи­ге, пра­ти тро­ми­нут­ни чапли­нов­ски филм „Како је наста­ла књи­га Мач­ка без јед­не ципе­ле“, у коме „спо­ред­ну уло­гу“ има и књи­га „Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра Афо­те­ка 2“, изда­ње КУА „Арти­ја“.

Након про­мо­ци­ја у 9 гра­до­ва Срби­је, „Мач­ка без јед­не ципе­ле“ биће пред­ста­вље­на у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, у уто­рак 11. мар­та у 19 часова.

Мио­драг Сто­шић (Вла­ди­чин Хан, 1982) – Од 2001. годи­не бави се писа­њем, про­дук­ци­јом и нови­нар­ством. Обја­вљи­вао у нови­на­ма „Поли­ти­ка“, „Оши­ша­ни јеж“, „е-Нови­не“, „Глас оси­гу­ра­ни­ка“, „Етна“. Добит­ник „Вибо­ве награ­де“ за 2008. годи­ну и награ­де „Пера Сто­ја­но­вић Туман“ за ТВ дра­му за 2011. годи­ну. Уре­ђу­је рубри­ку о књи­жев­но­сти у часо­пи­су „Creative Art Magazine“. Уред­ник и води­тељ радио еми­си­је „Испод Ада­мо­вог листа“ на „Бео­град­ском Интер­нет Ради­ју“. Сарад­ник радио еми­си­је „Облак у бер­му­да­ма“ на Радио Бео­гра­ду 202. Осни­вач орга­ни­за­ци­је „Мул­ти­ме­ди­јал­но умет­нич­ко вече – МУВЕ“, која се бави про­мо­ви­са­њем кул­ту­ре путем орга­ни­зо­ва­ња позо­ри­шно-књи­жев­них пер­фор­ман­са, као и станд упка­ба­реа „Грба­ве Тан­ге“. Део је сце­на­ри­стич­ког тима ТВ еми­си­је „Вече са Ива­ном Ива­но­ви­ћем“ на ТВ Прва. Сце­на­ри­ста еми­си­је „Мали Мар­ко“ на Радио С. Пред­ста­вљен у неко­ли­ко анто­ло­ги­ја афо­ри­за­ма под нази­вом „Афо­ри­зми и афо­ри­сти­ча­ри“. Обја­вио збир­ку при­ча „Мач­ка без јед­не ципе­ле“ (2013). Коа­у­тор збир­ке при­ча „Тан­го на тро­то­а­ру“ (2009) и збир­ке афо­ри­за­ма „Мара­тон на крат­ке ста­зе“ (2012). Један од при­ре­ђи­ва­ча Алма­на­ха афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка“ (2012) и „Афо­те­ка 2“ (2013). Живи и ради у Београду.

„Писма из Срби­је“ је збир­ка колум­ни обја­вље­них у пери­о­ду од 2011. до 2013. годи­не на стра­на­ма хумо­ра у днев­ном листу „Вечер­ње ново­сти“. Књи­га садр­жи 101 „писмо“ које Љубе­но­ви­ћев има­ги­нар­ни стра­нац на изра­зи­то сати­ри­чан начин пише сво­ји­ма негде у ино­стран­ству духо­ви­то опи­су­ју­ћи дана­шњу Срби­ју, њене оби­ча­је и житеље.

Рецен­зент књи­ге, коју је обја­вио Европ­ски покрет при­ја­тељ­ства, Дејан Мило­је­вић је ова­ко почео и завр­шио сво­је ути­ске о књизи:

„При­ми­ти писмо је попут нена­ја­вље­не посе­те, а поштар му дође нешто као агент непри­јат­ног изне­на­ђе­ња.“ Ове Ниче­о­ве речи напи­са­не још кра­јем 19. века (умро је 1900. годи­не, као и Оскар Вајлд, уоста­лом) на нај­бо­љи начин наго­ве­шта­ва­ју могу­ће и изве­сно изне­на­ђе­ње које ће дожи­ве­ти кре­а­то­ри наше неве­се­ле (читај: тра­гич­не) ствар­но­сти када виде како изгле­да Срби­ја данас виђе­на неви­ним очи­ма Боја­на Љубе­но­ви­ћа, ауто­ра књи­ге Писма из Срби­је, који је био довољ­но оштро­у­ман и лите­рар­но луци­дан да схва­ти како епи­сто­лар­на фор­ма пру­жа ско­ро нео­гра­ни­че­не могућ­но­сти и за гор­ку, раза­ра­ју­ћу сати­ру као и за крај­ње инти­ми­стич­ку, боље рећи уте­ши­тељ­ску, а сва­ка­ко изле­чи­тељ­ску пору­ку: човек и њего­ва егзи­стен­ци­ја јесу и мора­ју бити пре­вас­ход­на бри­га сва­ког дру­штва ма коли­ко се сва­ка држа­ва, а наша посеб­но, тру­ди­ла да силом наме­ће морал­не нор­ме уве­зе­не из ко зна каквог изво­ра и тео­риј­ско – фило­зоф­ских шко­ла, раз­них иза­ма, тих духов­них шпан­ских чиза­ма и Про­кру­сто­вих посте­ља у које не може­мо сви ста­ти а да неко­га не скра­те за ноге а поје­ди­не, бога­ми, и за главу. …

… Љубе­но­вић, као већ дока­за­ни сати­ри­чар, башти­ник леген­дар­ног Јова­на Хаџи-Кости­ћа, чију чуве­ну рубри­ку ТРН више него успе­шно испи­су­је на стра­ни­ца­ма Вечер­њих Ново­сти, оти­шао је корак даље од сво­јих одлич­них и заслу­же­но награ­ђе­них збир­ки афо­ри­за­ма и сати­рич­них при­ча и у сво­јим писми­ма при­бли­жио сати­рич­ну жао­ку и морал­ну пору­ку, поми­рио иро­ни­ју и забри­ну­тост, хумор и сету, љубав и бес, патри­о­ти­зам и бунт, лите­ра­ту­ру и поу­ку. И, ако Дома­но­ви­ће­ве Дан­га и Стра­ди­ја у осно­ви пред­ста­вља­ју нега­тив­не уто­пи­је, дакле изми­шљо­ти­не (уоста­лом, глав­ни јунак прве сва та срп­ска чуде­са сања), Љубе­но­ви­ће­ва писма јесу бол­но исти­ни­та, може се рећи репор­та­жна па чак и фал­то­граф­ска а напи­са­на врхун­ским сти­лом и суп­тил­но­шћу који ода­ју писца од расе и дара, уз чије писа­ни­је не може­мо а да не буде­мо опти­ми­сти (али не у сио­ра­нов­ском сми­слу да је опти­ми­зам трик уми­ру­ћих) или барем не дефе­ти­сти поми­ре­ни са суд­би­ном. Срби­ја се не мири са морал­ним суно­вра­том и духов­ним сло­мом, она без­ду­шној импе­ри­ји зла узвра­ћа уда­рац књи­га­ма као што су Писма из Срби­је. Хва­ла му што нам је про­бу­дио наду да неће­мо поста­ти стран­ци у соп­стве­ној држа­ви као ни у вла­сти­тим живо­ти­ма. А ако је у пра­ву Шато­бри­јан (опет он!) да писци сли­ка­ју само сво­је срце, онда је срце Боја­на Љубе­но­ви­ћа вели­ко барем као Срби­ја а ја бих рекао – и веће.

После Бео­гра­да и Вели­ке Пла­не, про­мо­ци­ја Љубе­но­ви­ће­вих „Писа­ма из Срби­је“ биће одр­жа­на у четвр­так 27. мар­та у 19 часо­ва у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Параћин.

Бојан Љубе­но­вић (Бео­град, 1972) – Књи­ге: „Писма из Бео­гра­да“, афо­ри­зми (1998); „Поце­па­ни сун­цо­бран“, афо­ри­зми о деци (2002); „Бео­град, live“, афо­ри­зми о Бео­гра­ду (2006); „Три­пут сечем и опет крат­ко“, сати­рич­не при­че (2009); „Сме­ја­ли­це“, афо­ри­зми за децу и дети­ња­сте (2012); „Љубав за поне­ти“, афо­ри­зми о љуба­ви (2013); и, „Писма из Срби­је“ (2014). Засту­пљен је у збир­ци крат­ких анти­рат­них при­ча „Леген­да за упу­ће­не“ (1992). Коа­у­тор књи­ге „Мета­фо­ре др Зора­на Ђин­ђи­ћа“ (2004).

Награ­де: „Мла­ди јеж 2000“, за нај­бо­љег мла­дог сати­ри­ча­ра Југо­сла­ви­је; „Злат­на чиви­ја 2007“, за нај­бо­љу крат­ку при­чу на „Шабач­кој чиви­ја­ди”; „Вла­ди­мир Була­то­вић ВИБ 2007“, награ­да листа „Поли­ти­ка” за допри­нос срп­ској сати­ри; „Злат­на чиви­ја 2008“, за нај­бо­љу крат­ку при­чу на „Шабач­кој чиви­ја­ди”; „Јован Хаџи Костић 2009“, награ­да листа „Вечер­ње ново­сти“ за новин­ску сати­ру; „Брон­за­на чиви­ја 2010“, тре­ћа награ­да за афо­ри­зме на „Шабач­кој чиви­ја­ди“; „Радо­је Дома­но­вић 2010“, награ­да Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Срби­је за књи­гу „Три­пут сечем и опет крат­ко“.; „Вуко Беза­ре­вић 2013“, награ­да за нај­бо­љу сати­рич­ну при­чу на Фести­ва­лу у Пље­вљи­ма (Црна Гора); и, „Лет­њи ерски каба­ре Чаје­ти­на 2013“, прва награ­да за деч­је афоризме.

Пре­во­ђен на ита­ли­јан­ски, сло­ве­нач­ки, бугар­ски… Засту­пљен у број­ним анто­ло­ги­ја­ма сати­ре. Сарад­ник интер­нет пор­та­ла ЕТНА и ЊУЗ.НЕТ. Више од јед­не деце­ни­је као нови­нар радио у Слу­жби за инфор­ми­са­ње Скуп­шти­не гра­да Бео­гра­да, био глав­ни и одго­вор­ни уред­ник „Гро­чан­ских нови­на“, писао колум­не у „Бор­би“ (2002-2004), сара­ђи­вао у мно­гим листо­ви­ма… Као уред­ник рубри­ке ТРН и стра­не хумо­ра ради у „Вечер­њим ново­сти­ма“. Члан је Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Србије.

Више о Боја­ну Љубе­но­ви­ћу на сај­ту bojanljubenovic.com.