У Библиотеци Артија је покренута нова едиција „Прозаик“ у којој је објављена прва књига, а укупно тринаеста у издању Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“, и први роман Јелене Миленковић Младеновић „Не веруј речима“.
Рецензент књиге је Ивана Пекић Милимарков, која је под насловом „Не веруј речима – Прича о животу и његовим апсурдима“ записала о роману:
Најоштрије, категоријално гледано, вредности ове књиге су релациони феномени који се постављају у односу ликова, њихових размишљања и ставова и непристрасног посматрача. Проминентним говором без увијања, ноншалантно подстичући читаоца на убрзану и опсежну мождану активност, ово ауторско дело без обзира на жанр и тематику способно је да продукује моћ и разноврсност когнитивног процеса са чим читалац долази до симплификовања система личних вредности и банализовања проживљавања живота кроз догму, у овом случају кроз пројекцију ликова из књиге која је религијски иронична (иако не и бласфемичне), те кроз идеализовање великана до границе божанства, да би на крају поентирало емоцијом као есенцијом сваког људског односа. Један од упечатљивих момената ове књиге је и ситуација у којој је љубомора окарактерисана као најмизерније људско душевно стање, где ауторка наводи „Љубомора је најбоља фора да држиш у шаци несигурног мушкарца.“ … „Не можеш убедити мушкарца да је жена верна искључиво кад је задовољна и задовољена, дакле, свако: „Ко ти је онај?“ или „Шта онај хоће!?“ има за резултат или да га та иста жена замрзи или да га нарогати.“ Лишено сваког табуа, прича износи одличне осврте о љубавној патњи („Увек болиш сам себе иако је много лакше пребацити одговорност на неког другог, углавном небитног за битисање и развој твог универзума.“), компромисима брачне заједнице („Толика важност придаје се тривијалним и маргиналним стварима да се везе и бракови распадају јер се од глупости не виде прави проблеми.“), промискуитету, наркоманији, хомосексуалности и хомофобији („Је л’ ово та породица чији сам ја непријатељ, а?“… „Пролазници су застајкивали гледајући двојицу како спасавају жену из руку распомамљеног манијака. Оца и мужа. Заштитника.“), те о проблемима интелекта и интегритета, на моменте и политике, а и самог удаљавања људи једних од других.
Јасан склоп ставова, који је великим делом базиран на научној основи, односно у социопсихолошкој димензији виђења, битна је одлика дела, но, у целости гледано, књига није сувопарно штиво већ је, у сједињавању са социопсихолошким аспектом, добила на динамици, те нам током читања отвара могућност да сагледамо разне ситуације из више углова. Иако делом херметичне, приче су разумљиве, систематичне, па је долажење до јасноће мисли развијено у великом степену, те је с тим у виду, књига читљива широј публици.
Без икакве бојазни, корачање на трусно подручје сваке личности – кризе идентитета, покушај да се размрси тескобност и конфузност напорне емоционалне и мисаоне операције, суочавање са фрустрацијама и робовање истим, борба са страховима („Спасавај се! Удри томахавком по предрасудама у сопственој глави, почисти смеће из ставова, откриј да још увек имаш срце и викни: „Нећу,бре!“ свима који су те убедили да си безбедан само док си миш. Појави се где мислиш да не смеш, ризикуј, узвикуј или шапћи; одврни заврнуте славине! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спасити правог себе у туђим слепим очима. Осим да ћеш постати херој у својим.“), бекство од себе самог (где ауторка одлично поентира: „Кукавице су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо морали. И оно што никад нећемо, осим кад нас јуре. Оно што презиремо, осим кад нас баш брига. У ствари, живимо бег.“… „Нико од себе не бежи, напротив. То је измишљена клаузула Закона кружења Човека у природи. Ниси то од чега бежиш већ тај који бежи“). Бити уман, не калкулисати, не спуштати заставе пред кукавичлуком и хипокризијом, револуционисати крешендом интимне визуре писца, из угла жене кроз ликове оба пола, у већини случајева интелектуално а опет народски, оштрином књижевног пера сецирати сваку тему; дакако, провинцијски намерно и синхронизовано нетабуизовану; јесу карактеристике ове књиге која ради ефектнијег утиска садржи тотални контраст свих наведених импресија људског карактера и његовом одупирању променама, јер, како ауторка каже: „Све се мења, само смо „ми“ и „стока“ константни.“
Ауторка је, без обзира на широк спектар ликова и опсежну радњу, постигла да роман не буде препун дигресија које ће читаоца скренути са поенте коју провлачи кроз цео роман.
Читалац може да саосећа, осуђује, насмеје се, има осећај гађења, назнаке туге, али апатија је немогућа. Својеврсна драма наше више суморне него разнобојне истине и свакодневнице, врло вешто укомпонована уз фикцију, која кроз хумористичне импресије доводи до апсурда људска веровања, поништава све предрасуде и стереотипе, да би с друге стране указало на сву лепоту живљења. Роман је мајсторска и оригинална композиција више различитих стилова, што ствара посебно добар доживљај приликом читања. Књига се мора пажљиво читати да би се дошло до суштине и логично утемељене мисли на којој је цела прича грађена.
Уместо биографије, осим песме на полеђини књиге, у књизи се налазе мишљења колега и пријатеља о ауторки и њеном стваралаштву:
* * *
„Постоје жене писци. И постоје писци. ЈММ је ово друго, јер кроз њене редове говоре сви људи око нас са свима нама својственим недоумицама, размишљањима, и напослетку судбинама. Читати ЈММ је као ставити наочаре са савршеном диоптријом – одједном све постаје јасно. С друге стране, ту је профана провокација, паметно и културно обликована, да читалац не добија потребу да оцењује њу или књигу – већ управо себе. Зато она није женски писац, већ писац.“
Соња Мартић
* * *
„Вријеме у којем живимо, као можда ниједно до сада, омогућило је и олакшало доступност писца читаоцу и читаоца писцу, освјежавајући књижевни простор новим ауторима и новим читаоцима.
Ипак, вријеме у којем смо, још није дало увјерљив одговор да ли постоји женско и мушко писмо у књижевности. И, ту долазимо до Јелене Миленковић Младеновић.
Јелена Миленковић Младеновић је стваралац који чини лошу услугу овој дилеми, појму родне равноправности у књижевности или неком другом појму, који, по мом мишљењу, ваљда има за циљ да да вјетар у леђа амбициозној просјечности.
Наведене наметнутости, у случају Јелене Миленковић Младеновић падају на првом и једином правом испиту. Испиту који има само једно питање: да ли нешто вриједи или не?
Овако како пише и разумијева ствари, Јелена Милинковић Младеновић, ослобађа нас те дилеме. Код оваквог писма, престанемо да се бакћемо теоријом и предајемо се пракси и њеним резултатима.
Мислим да не постоји више истина. Мислим да постоји једна истина и више углова посматрања. Или више врста интересовања за истину.
Људи и писци међу њима, требало би да су заинтересовани да служе истини, а не истина њима. Знајући то и поступајући у том смислу, Јелена Миленковић Младеновић је добар ученик, али и учитељ.
На крају, као што правим стварима не треба много образложења, тако је и препорука за ово што пише Јелена Миленковић Младеновић, кратка и јасна: прочитајте.“
Предраг Н. Рашула
* * *
„Јелена Миленковић Младеновић је жена коју прво чујете, па тек онда видите. Што је мало необично, будући да је она изузетно лепа жена. То само значи да је снага њених речи вансеријска! Јелена је бунтовник, бунтовник с разлогом. Наши дани су попут Дисових, тмурни и тегобни, траже да им се повинујемо, да их трпимо и ћутимо, да не таласамо, јер увек може и горе. А наша Јелена прави буру речима које не штеде никог; она не пристаје на мање од оног за шта зна да јој припада, свима нама, и има петљу да то и јавно каже. Ако мислите да то није велико, окрените се око себе, ослушните људе из окружења; чућете пригушени шапат незадовољства који ће се, одмах потом, улити у неку нову тескобу. И ништа. Е ту наступа Јелена Миленковић Младеновић. Она речју и делом гради живот какав многи прижељкују али немају куражи да га себи дарују. Она је рођени лидер. Уме и има чиме! Има дара. Свесна је своје мисије и следи је. При том ништа мање није жена, ништа мање мајка, сестра или ћерка. Напротив. Све што јесте чини је дамом, све што ради чини је озбиљним писцем, чијој се књизи неизмерно радујем.“
Бранкица Дамјановић
* * *
„Јелена Миленковић Младеновић је од оних савременика који не гађају у срце. Њене мете су далеко кардијалније: истином, па у главу. Управо овакав вид отрежњења какав нам Јелена нуди доноси опијеност истином. Речи су њено најјаче оружје у тој мисији. Пуцај, Јелена, пуцај!“
Павица Вељовић
* * *
„Јелена је један од ретких домаћих писаца, чија мисао је формирана тако да буде блиска и академицима и људима са маргине друштва. Свака њена реченица непретенциозно хода по тананој и несталној жици између уличног изражавања, жаргона и приземног, наизглед простог (не простачког!) речника, и дубоке филозофије, прожете богатим, тешким животним искуством свевидећих људи. Равнотежа између те две крајности, у којој ни једна не односи “победу” над другом, одлика је великих…“
Иван Зорановић
* * *
„Јелена је права, урбана Београђанка. Широм отворених очију и свих чула, својим манекенски дугим ногама корача кроз живот, не пропуштајући ништа, примећујући све. И оно што је заинтересује, изучава и апсолвира, до савршенства.
Довољно млада, да се сви окрећу за њом, не само због изгледа и држања топ-модела, већ и увек насмејаних очију, упечатљиве харизме. Никога не оставља равнодушним. Има довољно година да јако много зна о људима, да је не могу импресионирати празни комплименти и излизане фразе. Удата, мајка, добра ћерка… Одана пријатељица и увек спреман слушалац. Али, нема навику да кима главом, када мисли другачије, нема обичај да подилази било чијој сујети, да мази било чији его, само зарад одржавања добрих пријатељских односа. Не може се купити, нема цену. Ако понекад уме да буде деструктивна, онда то увек чини искључиво на свој рачун.
Препаметна, бритког и брзог ума, коме мисли јуре брже од светлости, оштрог и непогрешивог језика, не прашта глупост, себичлук, бахатост, безобзирност, дрскост. Упорна и искључива, емотивна и увек спремна да прискочи у помоћ. Интровертна, не прихвата лако нове познанике, промовише их у пријатеље, само ако их детаљно и увек без грешке процени.
Аналитична, систематична, особа чијој пажњи баш ништа не промиче. Са изразитим смислом за хумор, често на свој рачун. Можда је према себи и највећи и најоштрији критичар.“
Вера Узелац
* * *
„Јелена најбоље разбија ону сексистичку предрасуду да лепе жене пишу зато што не знају шта друго да раде у животу. Она је најбољи доказ да постоје лепе, успешне жене и мајке које су такође јако квалитетни писци, које и те како имају шта да кажу, вредно читања и размишљања.“
Милан Кампонески
На насловној страни романа „Не веруј речима“ налази се уметничка слика – уље на платну Сандре Вујић, док је корице осмислио и реализовао Васа Младеновић.
Прво представљање романа „Не веруј речима“ биће одржано на штанду Издавачке куће „Нова поетика“ на предстојећем Сајму књига у Београду, који се одржава од 25. октобра до 1. новембра 2015. године.
О наруџбини романа информације можете добити путем електронске адресе: artija.kua@gmail.com.
