Архиве ознака: књига

„Не веруј речима“ у Параћину

„Не веруј речима“ у Параћину

У петак 19. фебру­а­ра 2016. годи­не у Кул­тур­ном цен­тру Пара­ћин биће пред­ста­вљен роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић. Поче­так про­мо­ци­је је зака­зан за 19 часова…

На про­мо­ци­ји ће поред Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић уче­ство­ва­ти у име изда­ва­ча – Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ – Вла­ди­ца Милен­ко­вић, уред­ник изда­ња. Дома­ћин про­мо­ци­је је Хаџи Гор­да­на Воји­но­вић, уред­ник књи­жев­ног про­гра­ма Кул­тур­ног цен­тра Параћин.

„Не веруј речима“ у Параћину

Након Бео­гра­да и Ниша, роман „Не веруј речи­ма“ се вра­ћа кући у Пара­ћин, где је обја­вљен у окто­бру 2015. годи­не уочи бео­град­ског Сај­ма књига.

„Не веруј речима“ у Параћину

„Не веруј речи­ма“ је први роман Бео­гра­ђан­ке Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић и први роман у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, у еди­ци­ји „Про­за­ик“.

Почетак промоције романа „Не веруј речима“

Фото-извештај са промоције романа „Не веруј речима“ у Нишу

У Сту­дент­ском кул­тур­ном цен­тру у Нишу, у уто­рак 9. фебру­а­ра 2016. годи­не, одр­жа­на је про­мо­ци­ја рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић…
Почетак промоције романа „Не веруј речима“

На про­мо­ци­ји су уче­ство­ва­ли: уред­ник књи­жев­ног про­гра­ма СКЦ-а Гор­да­на Митић Жив­ко­вић, нови­нар Жар­ко Ристић, у име изда­ва­ча Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ уред­ник Вла­ди­ца Милен­ко­вић и аутор рома­на Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, уз музич­ку подр­шку пола­зни­ка шко­ле гита­ре „GuitArt By Heart“ и КУДЖ „Кон­стан­тин“.

„Не веруј речима“ у Нишу

Роман „Не веруј речима“ пред Нишлијама

Роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић биће пред­ста­вљен у Нишу, у Сту­дент­ском кул­тур­ном цен­тру (Шума­то­вач­ка ББ), у уто­рак 9. фебру­а­ра 2016. годи­не са почет­ком у 18 часова…

Поред аутор­ке рома­на Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић на про­мо­ци­ји ће уче­ство­ва­ти Вла­ди­ца Милен­ко­вић, изда­вач и уред­ник, ина­че заступ­ник КУА „Арти­ја“, и Жар­ко Ристић, нови­нар из Ниша. Музич­ку подр­шку пру­жи­ће GuitArt By Heart и КУДЖ „Кон­стан­тин“, и то: Мари­ја Раи­че­вић, Бог­дан Јова­но­вић, Давид Про­тић и Јан­ко Миленковић.

„Не веруј речима“ у Нишу

После про­шло­го­ди­шњег пред­ста­вља­ња на Сај­му књи­га у Бео­гра­ду и бео­град­ске про­мо­ци­је, ово ће бити прва про­мо­ци­ја рома­на „Не веруј речи­ма“ у 2016. години.

Сатирична позорница Жикишон 2015

Жикишон 2015: 130 година од рођења Жикишона обележено успешном фестивалском вечери сатире и хумора

У петак 13. новем­бра, у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, завр­шном вече­ри Фести­ва­ла сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2015“ обе­ле­же­но је 130 годи­на од рође­ња Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на, чиме су окон­ча­не ово­го­ди­шње актив­но­сти посве­ће­не овом пара­ћин­ском сати­ри­ча­ру, кари­ка­ту­ри­сти, уред­ни­ку, изда­ва­чу и штам­па­ру. Поред награ­ђе­них и локал­них ауто­ра вече су уве­ли­ча­ли сати­ри­ча­ри Дра­гу­тин Минић Кар­ло, Алек­сан­дар Чотрић и Бојан Љубе­но­вић из Бео­гра­да, Раде Ђер­го­вић из Шап­ца и песник Недељ­ко Попа­дић из Београда.

Сатирична позорница Жикишон 2015

После поздрав­не наја­ве од стра­не уред­ни­ка фести­ва­ла Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, пара­ћин­ског сати­ри­ча­ра и заступ­ни­ка Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, удру­же­ња које је орга­ни­за­тор овог деша­ва­ња, реч је пре­у­зе­ла Гор­да­на Воји­но­вић, уред­ник књи­жев­ног про­гра­ма суор­га­ни­за­то­ра Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, која је духо­ви­том нај­а­вом пред­ста­ви­ла уче­сни­ке програма.

Сатирична позорница Жикишон 2015

На самом почет­ку вече­ри ото­вре­на је изло­жба „Мазос“, која се састо­ји од кари­ка­ту­ра и стри­по­ва рано пре­ми­ну­лог пара­ћин­ског кари­ка­ту­ри­сте и сати­ри­ча­ра Зора­на Мати­ћа Мазо­са. Том при­ли­ком је Вла­ди­ца Милен­ко­вић про­чи­тао текст који је напи­сао под насло­вом „Мул­ти­ме­ди­јал­ни сати­ри­чар“, а који се нашао у ката­ло­гу изложбе:

Мазос је био рет­ка врста сати­ри­ча­ра који се изра­жа­вао како кроз писа­ње сати­рич­них фор­ми, тако и кроз црта­ње, али и кроз ани­ма­ци­ју, што га је све то чини­ло мул­ти­ме­ди­јал­ним сатиричарем.

Њего­ва цртач­ка јед­но­став­ност и идеј­на разу­мљи­вост нису ника­да оста­вља­ле диле­му шта је кроз кари­ка­ту­ру хтео да при­ка­же. Кари­ка­ту­ром је често илу­стро­вао акту­ел­но ста­ње дру­штва, које је доду­ше код нас рет­ко про­ме­њи­во и веко­ви­ма важе­ће, али је знао и да се у касни­јем пери­о­ду ства­ра­ла­штва кроз кари­ка­ту­ру ода умет­нич­кој стра­ни свог изражаја.

Као љуби­тељ стри­по­ва, Мазос је тежио да се кроз кари­ка­ту­ру дотак­не и комич­ног стри­па, чиме је обје­ди­нио две сво­је ликов­не љубави.

Иза себе је оста­вио око сто­ти­ну ори­ги­нал­них и руком боје­них кари­ка­ту­ра и стри­по­ва, који­ма је пара­ћин­ској гале­ри­ји умет­но­сти дао ведар тон.

Сатирична позорница Жикишон 2015

У дру­гом делу ово­го­ди­шње Жики­шо­но­ве позор­ни­це, после чита­ња изве­шта­ја са кон­кур­са сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2015“, при­сту­пи­ло се чита­њу радо­ва и доде­љи­ва­њу при­зна­ња и награ­да при­сут­ним награ­ђе­ним ауторима.

Награ­ду „Зоран Матић Мазос“, коју су чини­ли ове годи­не изло­жбе­но опре­мље­на кари­ка­ту­ра Нико­ле Ота­ша и дипло­ма, као и про­шле годи­не понео је са собом у Леско­вац Зоран М. Јова­но­вић захва­љу­ју­ћи афо­ри­зму: „У оче­ки­ва­њу да нас уве­де у мир­ну луку, вођа нас је насу­као на брдо обе­ћа­ња!“, а који се овом при­ли­ком пред­ста­вио и дру­гим афоризмима.

Дру­ги је на „позор­ни­цу“ иза­шао Бра­ти­слав Коста­ди­нов, дру­го­на­гра­ђе­ни аутор за сери­ју афо­ри­за­ма на тему „Пу, спас за све нас“, и након доде­ле дипло­ме и награ­де про­чи­тао афо­ри­зме. После тога је на сце­ну сту­пио и Томи­ца Ђор­ђе­вић, бард пара­ћин­ског глу­ми­шта, који је читао прво­на­гра­ђе­не радо­ве, тако да су на „позор­ни­цу“ да при­ме при­зна­ња Жики­шон, пове­ље и награ­де сту­пи­ли и Зоран Доде­ро­вић из Новог Сада, у два навра­та, за нај­бо­љу при­чу и нај­бо­љу сери­ју афо­ри­за­ма, и Мило­је Вељо­вић из Бео­гра­да за нај­бо­љу песму.

На кра­ју овог дела вече­ри, члан сва три жири­ја кон­кур­са, Раде Ђер­го­вић из Шап­ца је изнео сво­ја запа­жа­ња у вези радо­ва који су при­сти­гли на кон­курс, али и ути­ске о самом фестивалу.

Жикишон 2015 - Представљање књига Библиотеке Артија

Тре­ћи део вече­ри био је резер­ви­сан за пред­ста­вља­ње нових сати­рич­них изда­ња Библи­о­те­ке Арти­ја, књи­ге афо­ри­за­ма „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ Косте (Србе) Павло­ви­ћа, „Воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва, у чему је уче­ство­вао и сам аутор, и „Пред­ста­ва о живо­ту“ Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кепчија.

Жикишон 2015 - Ревијални део вечери

У реви­јал­ном делу „Сати­рич­не позор­ни­це Жики­шон 2015“, који је при­сут­на публи­ка жељ­но ишче­ки­ва­ла, насту­пи­ли су позна­ти срп­ски сати­ри­ча­ри Дра­гу­тин Минић Кар­ло, Раде Ђер­го­вић, Алек­сан­дар Чотрић и Бојан Љубе­но­вић и један од нај­по­зна­ти­јих срп­ских песни­ка дана­шњи­це Недељ­ко Попа­дић који је одлич­но сво­јим песма­ма укло­пио у сати­рич­но окру­же­ње. Сва­ки од насту­па про­пра­ћен је што апла­у­зи­ма, што сме­хом, и тако у два навра­та изме­ђу којих су сво­је при­клад­не радо­ве про­чи­та­ли и Сло­бо­дан Јова­но­вић Сту­бич­ки из Ћупри­је и Дарин­ка Фили­по­вић и Мио­драг Гли­го­ри­је­вић Миган из Параћина.

Свој тон фести­ва­лу у чети­ри нуме­ре су дали уче­ни­ци Основ­не музич­ке шко­ле „Милен­ко Жив­ко­вић“ на тру­би, фла­у­ти и сак­со­фо­ну уз прат­њу на кла­ви­ру педа­го­га те школе.

Жикишон 2015 - Изложба „Мазос“

Изло­жба кари­ка­ту­ра и стри­по­ва Зора­на Мати­ћа Мазо­са биће отво­ре­на до четврт­ка 26. новем­бра 2015. годи­не и ујед­но пред­ста­вља обе­ле­жа­ва­ње пет годи­на од њего­ве смр­ти у педе­сет­пр­вој годи­ни живота.

Сатирична позорница Жикишон 2015

Уз ката­лог изло­жбе „Мазос“ штам­па­на је и бро­шу­ра фести­ва­ла са пор­тре­ти­ма у част Жики­шо­ну која садр­жи пор­тре­те Дра­гу­ти­на Мини­ћа Кар­ла, Алек­сна­дра Чотри­ћа, Боја­на Љубе­но­ви­ћа, Недељ­ка Попа­ди­ћа и Раде­та Ђер­го­ви­ћа уз крат­ке био­гра­фи­је. Аутор пор­тре­та је Андри­ја Дре­но­ва­ко­вић, дипло­ми­ра­ни гра­фич­ки дизај­нер, рођен 1983. годи­не у Параћину.

Жикишон 2015: Учесници Сатиричне позорнице

„Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2015“ је пета уза­стоп­на одр­жа­на под паро­лом „Види­мо се насме­ја­ни!“, док су прет­ход­не две „позор­ни­це“ у овом фор­ма­ту одр­жа­не 2005. и 2006. године.

Живо­јин Павло­вић Жики­шон је рођен 14. новем­бра 1885. годи­не у Пара­ћи­ну, а од 1905. живео у Београду.

Про­је­кат „Обе­ле­жа­ва­ње 130 годи­на од рође­ња Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на“ успе­шно је реа­ли­зо­ван, а обу­хва­тио је фести­вал­ске актив­но­сти: кон­курс „Мла­ди Жики­шон“ са сред­њо­школ­це пара­ћин­ске општи­не, „Изло­жба о Жики­шо­ну: хумор и сати­ра некад, а сад?“ у Гале­ри­ји „У про­ла­зу“ Библи­о­те­ке „Др Вићен­ти­је Ракић“ и била је део мани­фе­ста­ци­је „Ноћ музе­ја“ и доде­ла награ­да за ауто­ре нај­бо­љих радо­ва са кон­кур­са „Мла­ди Жики­шон“ у Библи­о­те­ци „Др Вићен­ти­је Ракић“, као и ван­про­јект­ну актив­ност „Сати­рич­ну позор­ни­цу Жики­шон 2015“ у вер­зи­ји за Бео­град уз помоћ Удру­же­ња Пара­ћи­на­ца и при­ја­те­ља Пара­ћи­на у Београду.

Поред Општи­не Пара­ћин, чијим је сред­стви­ма пре­ко кон­кур­са за про­јек­те у кул­ту­ри реа­ли­зо­ван овај про­је­кат КУА „Арти­ја“, фести­вал су помо­гли и при­ја­те­љи фести­ва­ла: „Sport One“ – про­дав­ни­ца спорт­ске опре­ме, „Visual Studio“ – оде­ље­ње за изра­ду, мон­та­жу и пре­зен­та­ци­ју рекла­мног мате­ри­ја­ла и Послов­ни систем „Михај­ло­вић“ уз медиј­ску подр­шку Радио-теле­ви­зи­је „Канал М“ која је сни­ма­ла завр­шно вече фестивала.

Фото­гра­фи­је: Ђор­ђе Васић и Мили­во­је Милен­це Илић

Далиборка Шишмановић Кепчија - Представа о животу

Афоризми у „Представи о животу“ по сценарију Далиборке Шишмановић Кепчија

Нова књи­га афо­ри­за­ма у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ дело је Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, која живи и ради у Швај­цар­ској, у Цири­ху. Књи­га носи назив „Пред­ста­ва о живо­ту“ и пред­ста­вља њено прво књи­жев­но оства­ре­ње, а четр­на­е­сту књи­гу Библи­о­те­ке Артија.

Далиборка Шишмановић Кепчија - Представа о животу

Уред­ник и рецен­зент књи­ге је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, сати­ри­чар из Пара­ћи­на и заступ­ник КУА „Арти­ја“. У рецен­зи­ји под насло­вом „Живо­пи­сно пред­ста­вља­ње Пред­ста­ве о живо­ту“ запи­сао је:

Када неко дола­зи из земље посло­вич­но хлад­них Швај­ца­ра­ца за њега се гле­да­ју­ћи из бал­кан­ског угла тешко дâ поми­сли­ти да се може бави­ти писа­њем сати­рич­них афо­ри­за­ма, а посеб­но не оних са соци­јал­ном тема­ти­ком. Када још при том то буде и жен­ски аутор, то већ само по себи завре­ђу­је пажњу. Сигур­но да је усме­ре­њу ка писа­њу афо­ри­за­ма нај­ви­ше допри­не­ла гло­бал­на мре­жа инфор­ма­ци­ја, позна­та као интер­нет, али да су сати­рич­на и духо­ви­та црта које су кроз афо­ри­зме засту­пље­не у овој књи­зи оно што неко носи у себи. А ода­кле би него са Бал­ка­на, из земље Србије?!

Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, као и мно­ги дру­ги њени суна­род­ни­ци, је оти­шла за бољим живо­том, али ево вра­ти­ла се путем афо­ри­за­ма сабра­них у књи­гу сим­бо­лич­ног нази­ва „Пред­ста­ва о живо­ту“. Од првог Дали­бор­ки­ног поја­вљи­ва­ња са афо­ри­зми­ма у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ из 2013. годи­не, ова књи­га пред­ста­вља видан напре­дак у њеном писа­њу и схва­та­њу ове (не)признате књи­жев­не фор­ме, што даје наду да се њен напре­дак овде не завр­ша­ва. На самом почет­ку тим пово­дом она саоп­шта­ва: „Због дужи­не јези­ка изра­жа­вам се искљу­чи­во у крат­кој фор­ми“, упо­зо­ра­ва­ју­ћи на оно што сле­ди, а то је две­ста и који афо­ри­зам гра­тис, што је сасвим довољ­но за поче­так приче.

Гле­да­ју­ћи са дистан­це на нашу ситу­а­ци­ју, негде са Алпа, аутор­ка при­ме­ћу­је: „Народ еуфо­рич­но ишче­ку­је држав­ни пре­по­род. Него­ду­ју само они код којих лобо­то­ми­ја није успе­ла.“ и ностал­гич­но закљу­чу­је: „Лако је воле­ти отаџ­би­ну. Тешко је живе­ти у њој.“ Док за Срби­ју у будућ­но­сти, у којој би живе­ла као у Швај­цар­ској, она има визи­ју: „Будућ­ност је у сарад­њи са земља­ма бога­тим наф­том. Они има­ју наф­ту, а ми платформу.“

Није само Срби­ја земља апсур­да, напро­тив, апсурд је свет­ски бренд који се можда нај­бо­ље при­мио у Срби­ји, што изу­зет­но пого­ду­је при­но­си­ма афо­ри­за­ма. О било којој вла­ди у све­ту да се ради мање-више важи исти апсурд: „Вла­да нема потре­бе да обе­ћа­ва про­ме­не. Довољ­но је да про­ме­ни обећања.“

Да је соци­јал­на тема­ти­ка нешто неи­збе­жно у сати­рич­ном афо­ри­зму пока­зу­ју и стра­ни­це ове књи­ге. Земља у којој су лопо­влук и коруп­ци­ја видљи­ви на сва­ком кора­ку заслу­жу­је афо­ри­зам изре­чен на крај­ње кул­ту­ран начин: „Ко каже да смо запо­ста­ви­ли умет­ност? Посе­ду­је­мо нај­ве­ћу гале­ри­ју лопо­ва.“ Или када се ради о пра­ви­ма „малог“ чове­ка у гро­тлу лажи, пре­ва­ра и суро­вог капи­та­ли­зма то зву­чи ова­ко: „Лак­ше је заме­ни­ти рад­ни­ка него маши­ну. Маши­на мора да се плати.“

Како књи­га одми­че аутор­ка нас из сати­рич­ног афо­ри­зма води на њен терен фило­зо­фе­ма и мак­си­ма у који­ма несе­бич­но дели дефи­ни­ци­је оно­га што се одви­ја око нас и у нама, па тако наи­ла­зи­мо и на поуч­но-мета­фо­ри­чан афо­ри­зам про­ткан хумо­ром, а за који се може прет­по­ста­ви­ти да је писан под ути­ца­јем добро позна­те швај­цар­ске чоко­ла­де: „Јак је онај ко може да поло­ми чоко­ла­ду, а поје­де само јед­ну коц­ки­цу.“ Међу фило­зо­фе­ма­ма и мак­си­ма­ма има оних који пред­ста­вља­ју пра­ву лек­ци­ју у малом, а такви су поред оста­лих и сле­де­ћи: „Само јак ум може да носи гла­ву пуну добрих иде­ја.“ и „Ко пуни гла­ву уме­сто џепо­ва нема страх од џепа­ро­ша.“ Овом при­ли­ком није зао­би­ђен ни црни хумор: „Брза смрт је без­об­зир­на. Не даје вам вре­ме­на да се опро­сти­те од живо­та“, а ту је и неко­ли­ко живот­них дефи­ни­ци­ја од којих ће сва­ко од чита­ла­ца моћи да иза­бе­ре сво­ју. Она која је на мене оста­ви­ла посе­бан ути­сак је: „Нећу да живим у сно­ви­ма. Желим да живим живот који сањам.“

Зна­мо да афо­ри­зам није виц, али често може буде осно­ва за њега ако у себи има довољ­но врца­во­сти духа. „При­ла­го­ди­те вожњу ста­њу на путе­ви­ма. Пар­ки­рај­те ауто­мо­бил у гара­жу.“ је један од таквих афо­ри­за­ма, тако да ако у ско­ри­је вре­ме про­чи­та­те виц на ову тему знај­те ода­кле поти­че. То исто важи и за још неко­ли­ко афо­ри­за­ма које ћете лако пре­по­зна­ти у књизи.

Афо­ри­зам који почи­ње опи­ја­ју­ће поет­ски: „Не волим јесен, ни лишће које опа­да“, а завр­ша­ва се отре­жњу­ју­ће иро­нич­но: „Кроз ого­ље­не кро­шње дрве­ћа поно­во видим ком­ши­је“, пред­ста­вља један у низу оних који могу да се упи­шу на посеб­ним стра­ни­ца­ма књи­ге ути­са­ка о афо­ри­зму. Није анто­ло­гиј­ски, то су неки дру­ги афо­ри­зми, већ је упра­во баш посебан.

И да не би про­те­кло све без љуба­ви, како ода­не тако и вар­љи­ве, у књи­зи се нашло и неко­ли­ко афо­ри­за­ма на тему мушко-жен­ских одно­са који су у послед­ње вре­ме сте­кли нешто већу попу­лар­ност услед заси­ће­но­сти поли­тич­ким тема­ма. „Ако жели­те осо­бу са бит­ном уло­гом у вашем живо­ту, ту нема места за глу­му.“ или, афо­ри­зам на осно­ву иску­ста­ва из поро­дич­ног живо­та, „Да нема­мо децу била бих мужу још боља мај­ка.“ су афо­ри­зми који обо­га­ћу­ју пону­ду чему ће се чита­о­ци од срца насмејати.

Да рези­ми­ра­мо, Дали­бор­ка се сви­ма нама покло­ни­ла у сво­јој „Пред­ста­ви о живо­ту“, а ви који сте дошли до кра­ја ове рецен­зи­је може­те поче­ти са чита­њем. За то вам није потре­бан длан, већ ум.

Далиборка Шишмановић Кепчија - Представа о животу

Завр­шну реч о књи­зи и у књи­зи, која садр­жи тач­но 224 пажљи­во ода­бра­на афо­ри­зма, дале су коле­ге по перу Пави­ца Вељо­вић и Горан Радо­са­вље­вић:

* * *

Ста­ни­слав Јежи Лец је сво­је­вре­ме­но запи­сао „До дуби­не мисли тре­ба се попе­ти“. Упра­во је тај умни успон пости­гла Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја. Пењу­ћи се стр­пљи­во дота­кла је раз­но­вр­сност која нас окру­жу­је и сву тежи­ну сво­јих мисли пре­ли­ла у афо­ри­зме вред­не пажње. Први кора­ци напра­вље­ни у „Лиги духо­ви­тих“ узви­си­ли су је до ове дра­го­це­не књи­ге. Афо­ри­зам можда јесте спорт резер­ви­сан углав­ном за мушкар­це, али ја поно­сно исти­чем да је Дали­бор­ка срце оста­ви­ла дри­бла­ју­ћи духом „на малом про­сто­ру“, како је дефи­ни­сао у афо­ри­зму Алек­сан­дар Баљак, и тиме дока­за­ла да жена и те како може да се иска­же кроз мало при­че. Уро­ни­ти у дуби­ну Дали­бор­ки­них мисли обе­ћа­ва изра­ња­ње бога­ти­јег ума. Хва­ла јој што нас је спа­си­ла давље­ња у мору глу­по­сти. И све је то учи­ни­ла, поно­сно исти­чем, жена.

Пави­ца Вељовић
афористичарка

* * *

Била је ово Дали­бор­ки­на „Пред­ста­ва о живо­ту“. Уко­ли­ко сте ужи­ва­ли док сте чита­ли ову књи­гу, знај­те да нисте били на про­би и да сте сте­кли још неку пред­ста­ву о живо­ту. Надам се да вам се сви­де­ла и да сте при­ме­ти­ли да Дали­бор­ка сво­јим сати­рич­ним пером, на шар­ман­тан начин, неу­мо­љи­во боде глу­по­сти овог све­та и све оно што нас је сна­шло. Она се са свим неда­ћа­ма не бори мушки, већ на само свој, љуп­ки, допа­дљив, жен­ски начин. Сви­ма дока­зу­је да се разне нега­тив­не поја­ве могу сагле­да­ти са више стра­на, да се могу фино, нена­ме­тљи­во иска­за­ти и да се на кра­ју пости­же исти ефе­кат код оних који­ма се те поја­ве саоп­шта­ва­ју. Јачи­на њеног афо­ри­зма је баш у томе. Фили­гран­ски одме­рен, сва­ки афо­ри­зам у овој књи­зи је јед­на пред­ста­ва оди­гра­на на позор­ни­ци живо­та. Иза­бе­ри­те неки који вам се нај­ви­ше сви­ђа, или онај који ће вам можда бити један од води­ља у вашем живо­ту и кажи­те јасно и гла­сно: Ово је моја пред­ста­ва о животу!

Знам да ће Дали­бор­ка испи­са­ти још пуно ова­квих пред­ста­ва и да ће она, као аутор, заси­гур­но бити у самом врху срп­ске афористике.

Горан Радо­са­вље­вић
сатиричар

Илу­стра­ци­ја на кори­ца­ма „Пред­ста­ве о живо­ту“ је сли­ка „Теа­тар маски“ аме­рич­ког умет­ни­ка Мај­ка Сега­ла, уз чију дозво­лу се ово дело нашло на кори­ца­ма књиге.

Беле­шка о аутору

Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, из Бео­гра­да, рође­на је 1974. године. 

Писа­њем афо­ри­за­ма се бави послед­њих шест годи­на. Прве афо­ри­зме обја­ви­ла на интер­нет сај­ту „Лига духо­ви­тих“, затим у елек­трон­ским нови­на­ма „еСпо­на“ и еми­си­ји Радио Бео­гра­да 202 „Облак у бермудама“. 

Засту­пље­на у Алма­на­си­ма афо­ри­сти­ча­ра: „Афо­те­ка 2“ (2013) и „Оси­њак“ (2015) и у збор­ни­ку ерот­ског афо­ри­зма „На врвот од вул­ка­нот“ [На врху вул­ка­на] (2015) на маке­дон­ском језику. 

Књи­га афо­ри­за­ма „Пред­ста­ва о живо­ту“ је њена прва аутор­ска књига.

Живи са поро­ди­цом у Цириху.

Прво пред­ста­вља­ње књи­ге, доду­ше без при­су­ства аутор­ке, биће одр­жа­но на 60. Међу­на­род­ном сај­му књи­га у Бео­гра­ду, на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“, у сре­ду 28. окто­бра 2015. годи­не у 19 часо­ва са још шест насло­ва Библи­о­те­ке Артија.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Нова књига, нова едиција и први роман у Библиотеци Артија

У Библи­о­те­ци Арти­ја је покре­ну­та нова еди­ци­ја „Про­за­ик“ у којој је обја­вље­на прва књи­га, а укуп­но три­на­е­ста у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, и први роман Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић „Не веруј речима“.

ЈММ - Не веруј речима

Рецен­зент књи­ге је Ива­на Пекић Мили­мар­ков, која је под насло­вом „Не веруј речи­ма – При­ча о живо­ту и њего­вим апсур­ди­ма“ запи­са­ла о роману:

Нај­о­штри­је, кате­го­ри­јал­но гле­да­но, вред­но­сти ове књи­ге су рела­ци­о­ни фено­ме­ни који се поста­вља­ју у одно­су лико­ва, њихо­вих раз­ми­шља­ња и ста­во­ва и непри­стра­сног посма­тра­ча. Про­ми­нент­ним гово­ром без уви­ја­ња, нон­ша­лант­но под­сти­чу­ћи чита­о­ца на убр­за­ну и опсе­жну можда­ну актив­ност, ово аутор­ско дело без обзи­ра на жанр и тема­ти­ку спо­соб­но је да про­ду­ку­је моћ и раз­но­вр­сност ког­ни­тив­ног про­це­са са чим чита­лац дола­зи до сим­пли­фи­ко­ва­ња систе­ма лич­них вред­но­сти и бана­ли­зо­ва­ња про­жи­вља­ва­ња живо­та кроз дог­му, у овом слу­ча­ју кроз про­јек­ци­ју лико­ва из књи­ге која је рели­гиј­ски иро­нич­на (иако не и блас­фе­мич­не), те кроз иде­а­ли­зо­ва­ње вели­ка­на до гра­ни­це божан­ства, да би на кра­ју поен­ти­ра­ло емо­ци­јом као есен­ци­јом сва­ког људ­ског одно­са. Један од упе­ча­тљи­вих моме­на­та ове књи­ге је и ситу­а­ци­ја у којој је љубо­мо­ра ока­рак­те­ри­са­на као нај­ми­зер­ни­је људ­ско душев­но ста­ње, где аутор­ка наво­ди „Љубо­мо­ра је нај­бо­ља фора да држиш у шаци неси­гур­ног мушкар­ца.“ … „Не можеш убе­ди­ти мушкар­ца да је жена вер­на искљу­чи­во кад је задо­вољ­на и задо­во­ље­на, дакле, сва­ко: „Ко ти је онај?“ или „Шта онај хоће!?“ има за резул­тат или да га та иста жена замр­зи или да га наро­га­ти.“ Лише­но сва­ког табуа, при­ча изно­си одлич­не освр­те о љубав­ној пат­њи („Увек болиш сам себе иако је мно­го лак­ше пре­ба­ци­ти одго­вор­ност на неког дру­гог, углав­ном небит­ног за бити­са­ње и развој твог уни­вер­зу­ма.“), ком­про­ми­си­ма брач­не зајед­ни­це („Толи­ка важност при­да­је се три­ви­јал­ним и мар­ги­нал­ним ства­ри­ма да се везе и бра­ко­ви рас­па­да­ју јер се од глу­по­сти не виде пра­ви про­бле­ми.“), про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, хомо­сек­су­ал­но­сти и хомо­фо­би­ји („Је л’ ово та поро­ди­ца чији сам ја непри­ја­тељ, а?“… „Про­ла­зни­ци су застај­ки­ва­ли гле­да­ју­ћи дво­ји­цу како спа­са­ва­ју жену из руку рас­по­ма­мље­ног мани­ја­ка. Оца и мужа. Заштит­ни­ка.“), те о про­бле­ми­ма инте­лек­та и инте­гри­те­та, на момен­те и поли­ти­ке, а и самог уда­ља­ва­ња људи јед­них од других.

Јасан склоп ста­во­ва, који је вели­ким делом бази­ран на науч­ној осно­ви, одно­сно у соци­оп­си­хо­ло­шкој димен­зи­ји виђе­ња, бит­на је одли­ка дела, но, у цело­сти гле­да­но, књи­га није суво­пар­но шти­во већ је, у сје­ди­ња­ва­њу са соци­оп­си­хо­ло­шким аспек­том, доби­ла на дина­ми­ци, те нам током чита­ња отва­ра могућ­ност да сагле­да­мо разне ситу­а­ци­је из више угло­ва. Иако делом хер­ме­тич­не, при­че су разу­мљи­ве, систе­ма­тич­не, па је дола­же­ње до јасно­ће мисли разви­је­но у вели­ком сте­пе­ну, те је с тим у виду, књи­га читљи­ва широј публици.

Без ика­кве боја­зни, кора­ча­ње на тру­сно подруч­је сва­ке лич­но­сти – кри­зе иден­ти­те­та, поку­шај да се раз­мр­си тескоб­ност и кон­фу­зност напор­не емо­ци­о­нал­не и миса­о­не опе­ра­ци­је, суо­ча­ва­ње са фру­стра­ци­ја­ма и робо­ва­ње истим, бор­ба са стра­хо­ви­ма („Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу,бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи; одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­си­ти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у сво­јим.“), бек­ство од себе самог (где аутор­ка одлич­но поен­ти­ра: „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас баш бри­га. У ства­ри, живи­мо бег.“… „Нико од себе не бежи, напро­тив. То је изми­шље­на кла­у­зу­ла Зако­на кру­же­ња Чове­ка у при­ро­ди. Ниси то од чега бежиш већ тај који бежи“). Бити уман, не кал­ку­ли­са­ти, не спу­шта­ти заста­ве пред кука­вич­лу­ком и хипо­кри­зи­јом, рево­лу­ци­о­ни­са­ти кре­шен­дом интим­не визу­ре писца, из угла жене кроз лико­ве оба пола, у већи­ни слу­ча­је­ва инте­лек­ту­ал­но а опет народ­ски, оштри­ном књи­жев­ног пера сеци­ра­ти сва­ку тему; дака­ко, про­вин­циј­ски намер­но и син­хро­ни­зо­ва­но нета­бу­и­зо­ва­ну; јесу карак­те­ри­сти­ке ове књи­ге која ради ефект­ни­јег ути­ска садр­жи тотал­ни кон­траст свих наве­де­них импре­си­ја људ­ског карак­те­ра и њего­вом оду­пи­ра­њу про­ме­на­ма, јер, како аутор­ка каже: „Све се мења, само смо „ми“ и „сто­ка“ константни.“

Аутор­ка је, без обзи­ра на широк спек­тар лико­ва и опсе­жну рад­њу, пости­гла да роман не буде пре­пун дигре­си­ја које ће чита­о­ца скре­ну­ти са поен­те коју про­вла­чи кроз цео роман.

Чита­лац може да сао­се­ћа, осу­ђу­је, насме­је се, има осе­ћај гађе­ња, назна­ке туге, али апа­ти­ја је немо­гу­ћа. Сво­је­вр­сна дра­ма наше више сумор­не него раз­но­бој­не исти­не и сва­код­нев­ни­це, врло вешто уком­по­но­ва­на уз фик­ци­ју, која кроз хумо­ри­стич­не импре­си­је дово­ди до апсур­да људ­ска веро­ва­ња, пони­шта­ва све пре­дра­су­де и сте­ре­о­ти­пе, да би с дру­ге стра­не ука­за­ло на сву лепо­ту живље­ња. Роман је мај­стор­ска и ори­ги­нал­на ком­по­зи­ци­ја више разли­чи­тих сти­ло­ва, што ства­ра посеб­но добар дожи­вљај при­ли­ком чита­ња. Књи­га се мора пажљи­во чита­ти да би се дошло до сушти­не и логич­но уте­ме­ље­не мисли на којој је цела при­ча грађена.

ЈММ - Не веруј речима

Уме­сто био­гра­фи­је, осим песме на поле­ђи­ни књи­ге, у књи­зи се нала­зе мишље­ња коле­га и при­ја­те­ља о аутор­ки и њеном стваралаштву:

* * *

„Посто­је жене писци. И посто­је писци. ЈММ је ово дру­го, јер кроз њене редо­ве гово­ре сви људи око нас са сви­ма нама свој­стве­ним недо­у­ми­ца­ма, раз­ми­шља­њи­ма, и напо­слет­ку суд­би­на­ма. Чита­ти ЈММ је као ста­ви­ти нао­ча­ре са савр­ше­ном диоп­три­јом – одјед­ном све поста­је јасно. С дру­ге стра­не, ту је про­фа­на про­во­ка­ци­ја, памет­но и кул­тур­но обли­ко­ва­на, да чита­лац не доби­ја потре­бу да оце­њу­је њу или књи­гу – већ упра­во себе. Зато она није жен­ски писац, већ писац.“

Соња Мар­тић

* * *

„Ври­је­ме у којем живи­мо, као можда нијед­но до сада, омо­гу­ћи­ло је и олак­ша­ло доступ­ност писца чита­о­цу и чита­о­ца писцу, освје­жа­ва­ју­ћи књи­жев­ни про­стор новим ауто­ри­ма и новим читаоцима.

Ипак, ври­је­ме у којем смо, још није дало увјер­љив одго­вор да ли посто­ји жен­ско и мушко писмо у књи­жев­но­сти. И, ту дола­зи­мо до Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић.

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је ства­ра­лац који чини лошу услу­гу овој диле­ми, пој­му род­не рав­но­прав­но­сти у књи­жев­но­сти или неком дру­гом пој­му, који, по мом мишље­њу, ваљ­да има за циљ да да вје­тар у леђа амби­ци­о­зној просјечности.

Наве­де­не намет­ну­то­сти, у слу­ча­ју Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић пада­ју на првом и једи­ном пра­вом испи­ту. Испи­ту који има само јед­но пита­ње: да ли нешто ври­је­ди или не?

Ова­ко како пише и разу­ми­је­ва ства­ри, Јеле­на Милин­ко­вић Мла­де­но­вић, осло­ба­ђа нас те диле­ме. Код ова­квог писма, пре­ста­не­мо да се бак­ће­мо тео­ри­јом и пре­да­је­мо се прак­си и њеним резултатима.

Мислим да не посто­ји више исти­на. Мислим да посто­ји јед­на исти­на и више угло­ва посма­тра­ња. Или више врста инте­ре­со­ва­ња за истину.

Људи и писци међу њима, тре­ба­ло би да су заин­те­ре­со­ва­ни да слу­же исти­ни, а не исти­на њима. Зна­ју­ћи то и посту­па­ју­ћи у том сми­слу, Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је добар уче­ник, али и учитељ.

На кра­ју, као што пра­вим ства­ри­ма не тре­ба мно­го обра­зло­же­ња, тако је и пре­по­ру­ка за ово што пише Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, крат­ка и јасна: прочитајте.“

Пре­драг Н. Рашула

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је жена коју прво чује­те, па тек онда види­те. Што је мало нео­бич­но, буду­ћи да је она изу­зет­но лепа жена. То само зна­чи да је сна­га њених речи ван­се­риј­ска! Јеле­на је бун­тов­ник, бун­тов­ник с разло­гом. Наши дани су попут Дисо­вих, тмур­ни и тегоб­ни, тра­же да им се пови­ну­је­мо, да их трпи­мо и ћути­мо, да не тала­са­мо, јер увек може и горе. А наша Јеле­на пра­ви буру речи­ма које не ште­де никог; она не при­ста­је на мање од оног за шта зна да јој при­па­да, сви­ма нама, и има петљу да то и јав­но каже. Ако мисли­те да то није вели­ко, окре­ни­те се око себе, ослу­шни­те људе из окру­же­ња; чуће­те при­гу­ше­ни шапат неза­до­вољ­ства који ће се, одмах потом, ули­ти у неку нову теско­бу. И ништа. Е ту насту­па Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић. Она реч­ју и делом гра­ди живот какав мно­ги при­жељ­ку­ју али нема­ју кура­жи да га себи дару­ју. Она је рође­ни лидер. Уме и има чиме! Има дара. Све­сна је сво­је миси­је и сле­ди је. При том ништа мање није жена, ништа мање мај­ка, сестра или ћер­ка. Напро­тив. Све што јесте чини је дамом, све што ради чини је озбиљ­ним писцем, чијој се књи­зи неи­змер­но радујем.“

Бран­ки­ца Дамјановић

* * *

„Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је од оних савре­ме­ни­ка који не гађа­ју у срце. Њене мете су дале­ко кар­ди­јал­ни­је: исти­ном, па у гла­ву. Упра­во ова­кав вид отре­жње­ња какав нам Јеле­на нуди доно­си опи­је­ност исти­ном. Речи су њено нај­ја­че оруж­је у тој миси­ји. Пуцај, Јеле­на, пуцај!“

Пави­ца Вељовић

* * *

„Јеле­на је један од рет­ких дома­ћих писа­ца, чија мисао је фор­ми­ра­на тако да буде бли­ска и ака­де­ми­ци­ма и људи­ма са мар­ги­не дру­штва. Сва­ка њена рече­ни­ца непре­тен­ци­о­зно хода по тана­ној и нестал­ној жици изме­ђу улич­ног изра­жа­ва­ња, жар­го­на и при­зе­мног, наи­зглед про­стог (не про­стач­ког!) реч­ни­ка, и дубо­ке фило­зо­фи­је, про­же­те бога­тим, тешким живот­ним иску­ством све­ви­де­ћих људи. Рав­но­те­жа изме­ђу те две крај­но­сти, у којој ни јед­на не одно­си “побе­ду” над дру­гом, одли­ка је великих…“

Иван Зора­но­вић

* * *

„Јеле­на је пра­ва, урба­на Бео­гра­ђан­ка. Широм отво­ре­них очи­ју и свих чула, сво­јим мане­кен­ски дугим нога­ма кора­ча кроз живот, не про­пу­шта­ју­ћи ништа, при­ме­ћу­ју­ћи све. И оно што је заин­те­ре­су­је, изу­ча­ва и апсол­ви­ра, до савршенства.

Довољ­но мла­да, да се сви окре­ћу за њом, не само због изгле­да и држа­ња топ-моде­ла, већ и увек насме­ја­них очи­ју, упе­ча­тљи­ве хари­зме. Нико­га не оста­вља рав­но­ду­шним. Има довољ­но годи­на да јако мно­го зна о људи­ма, да је не могу импре­си­о­ни­ра­ти пра­зни ком­пли­мен­ти и изли­за­не фра­зе. Уда­та, мај­ка, добра ћер­ка… Ода­на при­ја­те­љи­ца и увек спре­ман слу­ша­лац. Али, нема нави­ку да кима гла­вом, када мисли дру­га­чи­је, нема оби­чај да поди­ла­зи било чијој сује­ти, да мази било чији его, само зарад одр­жа­ва­ња добрих при­ја­тељ­ских одно­са. Не може се купи­ти, нема цену. Ако поне­кад уме да буде деструк­тив­на, онда то увек чини искљу­чи­во на свој рачун.

Пре­па­мет­на, брит­ког и брзог ума, коме мисли јуре брже од све­тло­сти, оштрог и непо­гре­ши­вог јези­ка, не пра­шта глу­пост, себич­лук, баха­тост, без­об­зир­ност, дрскост. Упор­на и искљу­чи­ва, емо­тив­на и увек спрем­на да при­ско­чи у помоћ. Интро­верт­на, не при­хва­та лако нове позна­ни­ке, про­мо­ви­ше их у при­ја­те­ље, само ако их детаљ­но и увек без гре­шке процени.

Ана­ли­тич­на, систе­ма­тич­на, осо­ба чијој пажњи баш ништа не про­ми­че. Са изра­зи­тим сми­слом за хумор, често на свој рачун. Можда је пре­ма себи и нај­ве­ћи и нај­о­штри­ји критичар.“

Вера Узе­лац

* * *

„Јеле­на нај­бо­ље раз­би­ја ону сек­си­стич­ку пре­дра­су­ду да лепе жене пишу зато што не зна­ју шта дру­го да раде у живо­ту. Она је нај­бо­љи доказ да посто­је лепе, успе­шне жене и мај­ке које су тако­ђе јако ква­ли­тет­ни писци, које и те како има­ју шта да кажу, вред­но чита­ња и размишљања.“

Милан Кам­по­не­ски

На наслов­ној стра­ни рома­на „Не веруј речи­ма“ нала­зи се умет­нич­ка сли­ка – уље на плат­ну Сан­дре Вујић, док је кори­це осми­слио и реа­ли­зо­вао Васа Младеновић.

Прво пред­ста­вља­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ биће одр­жа­но на штан­ду Изда­вач­ке куће „Нова пое­ти­ка“ на пред­сто­је­ћем Сај­му књи­га у Бео­гра­ду, који се одр­жа­ва од 25. окто­бра до 1. новем­бра 2015. године.

О наруџ­би­ни рома­на инфор­ма­ци­је може­те доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Братислав Костадинов - Воштена интелигенција

Дванаеста књига Библиотеке Артија је прва књига афоризама Братислава Костадинова

Библи­о­те­ка Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ је бога­ти­ја за још јед­ну књи­гу, два­на­е­сту по реду, а прву књи­гу афо­ри­за­ма Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва која носи назив „Воште­на интелигенција“.

Братислав Костадинов - Воштена интелигенција

Рецен­зент књи­ге „Воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ је кру­ше­вач­ки афо­ри­сти­чар Ивко Михај­ло­вић који је под насло­вом „Поште­но воште­на инте­ли­ген­ци­ја“ написао:

Кру­ше­вач­ка, а бога­ми и срп­ска хумо­ристч­ко-сати­рич­на сце­на, доби­ла је ново име у лику Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва. Он не спа­да у ауто­ре који су пре­ра­но оштри­ли перо, већ је свој спи­са­тељ­ски дар „пре­по­знао“ после сво­је три­де­се­те годи­не. Можда је тако и боље, што његов при­мер и потвр­ђу­је. Афо­ри­зам, тај сати­рич­ни зврк наше књи­жев­но­сти, као добар комад њај­бо­љег меса, мами ауто­ре. Није му одо­лео ни Коста­ди­нов. Фено­ме­нал­ни Ста­ни­слав Јежи Лец, пишу­ћи сво­је сјај­не афо­ри­зме, рекао је и ово: „До дуби­не мисли тре­ба се попе­ти“. То је себи као зада­так поста­вио и наш аутор. Њего­во четво­ро­го­ди­шње писа­ње уро­ди­ло је пло­дом, па нам је на чита­лач­ки тањир пону­дио сво­је прво сати­рич­но шти­во. Афо­ри­зам као „крхо­ти­не мисли које боду у очи“ (Габри­јел Лауб) добар су начин дефи­ни­ци­је свих нега­тив­них поја­ва који­ма оби­лу­је и наше под­не­бље. На самом почет­ку књи­ге одмах ми је запао за око афо­ри­зам „Немам сво­је мишље­ње, али ћу под­не­ти захтев за доби­ја­ње“, а упе­рен је пре­ма они­ма који по сво­је мишље­ње стал­но иду у неке „базе“ мишљења.

Добри афо­ри­зми су они који се изми­го­ље из већи­не „обич­них“, па се испр­се и намет­ну чита­о­цу. Афо­ри­сти­ча­ри, ти „лењи при­по­ве­да­чи“, како рече Душко Радо­вић, као да желе да под врца­ви скут афо­ри­зма ста­ве читав свет. Хумор и сати­ра су добри меди­ка­мен­ти за пси­хич­ки мир, али Коста­ди­нов каже: „Ако има­те душу, не бри­ни­те. Њено одстра­њи­ва­ње је рутин­ско“. Сми­сао за хумор је одраз доброг мен­тал­ног здра­вља, а душа је та госпо­ђа која је често на уда­ру, баш од стра­не оних који су са њом у тешком дефи­ци­ту. Оно што Бра­ти­сла­ву солид­но пола­зи за руком и пером су дефи­ни­ци­је. Он за пар­ти­је каже да су „инку­ба­то­ри мућ­ко­ва“, што оне нај­че­шће и јесу. Њего­ви крат­ки афо­ри­зми су посеб­но добри, она­ко реско секу и као на дла­ну нуде јасну и лепу мисао: „Имам шесто чуло. Глад­не очи“. А у све­оп­штем мутља­гу и финан­сиј­ској поле­ди­ци, очи су често глад­не. О нашем финан­сиј­ском кра­ху гово­ри и овај афо­ри­зам: „Буџет је мла­ће­ње пра­зне сла­ма­ри­це“. А пра­зне су нам не само сла­ма­ри­це, већ за њима каска­ју и нада и опти­ми­зам и рање­на душа.

И како онда бити вољан да пра­виш нове кора­ке у живо­ту, ако је сиви­ло једи­на све­тлост која нам се нуди. То гура­во пси­хо-соци­јал­но ста­ње Коста­ди­нов ова­ко дефи­ни­ше: „Осе­ћам се срећ­но и задо­вољ­но, али ме лека­ри уве­ра­ва­ју да су то само про­ла­зне тего­бе“. Добар при­мер иро­ни­је у слу­жби афо­ри­зма! И поред тога што мно­ги мисле да је афо­ри­зам лако писа­ти, он је у сушти­ни врло захтев­на књи­жев­на фор­ма. У тој крат­ко­ћи саби­ти вели­ку мисао јесте пра­во мај­стор­ство, а то могу само нај­ве­шти­ји. Наш аутор се пола­ко, али сигур­но, при­бли­жа­ва сазве­жђу озбиљ­них ауто­ра, а то потвр­ђу­је и овај афо­ри­зам: „Коруп­ци­ја је зара­зна. Пре­но­си се путем фоте­ље“. Поли­ти­ка, то про­ка­же­но зани­ма­ње, често је на уда­ру афо­ри­сти­ча­ра. А како и не би, када нам она неми­ли­це тра­си­ра суд­би­ну и директ­но ути­че на ква­ли­тет овог једи­ног живо­та који има­мо. „Само у поли­ти­ци рђа није за ста­ро гво­жђе“, саоп­шта­ва нам Коста­ди­нов. Кари­је­ра по сва­ку цену, па уда­рај по неи­сто­ми­шље­ни­ци­ма и бацај их око­ло као зре­ло кла­сје. О тим надо­буд­ним пер­со­на­ма, о вла­сни­ци­ма нашег људ­ског инте­гри­те­та, аутор ове збир­ке гово­ри и на овај начин: „Глуп сам и неспо­со­бан. Коли­ко знам и умем“, доча­ра­ва­ју­ћи нам сву ала­вост за узда­ма и полу­га­ма вла­сти, не оба­зи­ру­ћи се на соп­стве­ни људ­ски и духов­ни кредибилитет.

У вре­ме­ну у коме се људ­скост баца под ноге, где баха­тост висо­ко диже сво­ју заста­ву, пишу се афо­ри­зми на које мало ко обра­ћа пажњу, али који нај­бо­ље осли­ка­ва­ју наста­лу летар­ги­ју. „Сви смо у истом стро­ју. Нерв­но растро­је­них“, каже Коста­ди­нов. О духов­ном пар­ло­гу, о оаза­ма без­на­ђа, о без­и­деј­но­сти и људ­ском несна­ла­же­њу, о загла­вље­но­сти у раља­ма мафи­ја­шких кла­но­ва, о убе­у­ће­но­сти и бес­пер­пек­тив­но­сти мла­дих људи, сли­ко­ви­то гово­ри афо­ри­зам: „Нека­да су се деца игра­ла жмур­ке, а данас саче­ку­ше“. Они који би тре­ба­ло да буду луче и све­ти­о­ни­ци дру­штва, та инте­ли­ген­ци­ја која би тре­ба­ло да неу­мор­но тегли напред, све више и дубље упа­да у духов­ни пар­лог. Некад су је зва­ли и поште­на, а она би, по логи­ци ства­ри, тре­ба­ло да буде у свим вре­ме­ни­ма таква, непот­ку­пљи­ва и поно­сна. Нажа­лост, она данас таво­ри, негде на мар­ги­ни дру­штве­них деша­ва­ња, уљуљ­ка­на зада­хом соп­стве­не тру­ле­жи. Наш писац каже: „Био сам нула од чове­ка, а онда сам пао у минус“. Заи­ста је неве­ро­ват­но коли­ко човек може да пада, а да и даље само­об­ма­њи­вач­ки твр­ди да је лич­ност и човек од формата.

Добро перо има Бра­ти­слав Kоста­ди­нов. Да је поштен, то лич­но знам, јер само такав аутор може да има здра­ву и чисту мисао. Нису га вошти­ли, а ваљ­да и неће, без обзи­ра на оштри­ну духа коју несум­њи­во посе­ду­је. Духов­но воште­ње је можда и горе од саме кну­те и бича, јер је оно пер­ма­нент­но, упор­но и као псе­то издр­жљи­во. Писац ове прве књи­ге афо­ри­за­ма при самом њеном кра­ју закљу­чу­је: „Јед­ни кажу да сам туп, а дру­ги су још и оштри­ји“. О тупо­сти неће­мо, јер је овде еви­дент­но нема, а за оштри­ну све похва­ле. Од пажљи­во ода­бра­них три­сто­ти­нак афо­ри­за­ма, гото­во да нема ни искре отпа­да. Рекло би се, нема духов­ног ивер­ја! То је, за садр­жај прве књи­ге, сва­ка­ко успех. Моје скром­но сло­во, беле­жни­штво и раз­ми­шља­ње о афо­ри­сти­чар­ском сочи­не­ни­ју Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва, завр­шио бих тако­зва­ним „општим“ местом: ово шти­во је солид­на одскоч­на даска за пишчев даљи рад. Про­чи­тај­те ову збир­ку, осве­жи­те сво­ју интелигенцију!

Афо­ри­зме за књи­гу је уз помоћ ауто­ра иза­брао глав­ни и одго­вор­ни уред­ник изда­ња Вла­ди­ца Милен­ко­вић, а уз суге­сти­је сати­ри­ча­ра Вељ­ка Рај­ко­ви­ћа и Мио­дра­га Стошића.

Међу 330 афо­ри­за­ма нала­зе се следећи:

Срби­ја је при­вред­но чудо. Чудо да још увек има привреду.

Имам инсај­дер­ску инфор­ма­ци­ју. Пра­зан ми је стомак.

Генет­ски моди­фи­ко­ва­на хра­на? То мења ства­ри из корена.

Ако и даље буде­те твр­ди­ли да сам лажов, убо­шћу вас носем!

Коруп­ци­ја функ­ци­о­ни­ше пре­ма зако­ну пону­де и потра­жње мита.

Поли­ти­ка извла­чи оно нај­го­ре из људи. Дупеувлакаче.

Ми смо неза­о­би­ла­зан фак­тор. Ко год про­ђе, шути­ра нас и гази.

Има­ли смо вели­ку пред­ност, али нисмо дозво­ли­ли да то ути­че на наш кона­чан пораз.

Док је свет остао гло­бал­но село, Срби­ја се раз­ви­ла у паланку.

Поку­ша­ли су да уба­це шпи­ју­на у наше редо­ве, али то место је већ попуњено.

Пости­гао је зве­зда­ни успех. Астро­ном­ске тро­шко­ве пла­ти­ли смо ми.

Помо­зи, Боже! Ако имаш ман­дат од међу­на­род­них институција.

Мате­ри­јал је био мој, а руке њихо­ве. Тако су напра­ви­ли буда­лу од мене.

Неправ­ду може­мо виде­ти на сва­ком кора­ку, а прав­ду само у траговима.

Сиро­ти­њи капа доле!

Отка­ко су ме ста­ви­ли на лед, све у мени кључа.

Добит­ни­ци смо мно­гих при­зна­ња! – кажу у полицији.

За коруп­ци­ју нема зиме. Цве­та током целе године.

Да ли сме­те да се заку­не­те на буквар да сте сами напи­са­ли докторат?

Кошмар и ноћ­на мора су тан­дем снова.

Отка­ко је ђаво почео да купу­је душе поли­ти­ча­ра, у њега као да је ушло неко зло.

Пацо­ви први напу­шта­ју брод који тоне. Зато се и нази­ва­ју стра­нач­ким првацима.

За чашу меда је потреб­но мно­го пче­ла, а за чашу жучи само један трут.

За ђаво­ла је Срби­ја богом­да­на земља.

Конач­но је дошло мојих пет мину­та који су упра­во истекли.

(Избор афо­ри­за­ма: Вла­ди­ца Миленковић)

Кори­це књи­ге је илу­стро­вао кари­ка­ту­ри­ста Горан Ћели­ча­нин.

Беле­шка о аутору

Бра­ти­слав Коста­ди­нов, рођен је у Кру­шев­цу 1975. године.

Дипло­ми­рао је на Еко­ном­ском факул­те­ту у Нишу 2001. године.

Добит­ник је дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Сати­рич­ној позор­ни­ци „Жики­шон 2013“ у Пара­ћи­ну и дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Фести­ва­лу „Пија­нец 2014“ у Дел­че­ву (Маке­до­ни­ја), а афо­ри­зми су му засту­пље­ни у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ 2013. и збор­ни­ку „Банат­ског пера“ 2013. и 2014. у Житишту.

Афо­ри­зми су му обја­вљи­ва­ни у Вечер­њим ново­сти­ма, Поли­ти­ци, хумо­ри­стич­ким часо­пи­си­ма Јеж и Жуч (Дани­лов­град) и кру­ше­вач­ким часо­пи­си­ма Путе­ви кул­ту­ре и Баг­да­ла.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

„Ћути и пливај“ у Параћину

У Параћину се опет „ћутало и пливало“, али уз књигу

У Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, у уто­рак 21. апри­ла 2015. годи­не, пара­ћин­ској публи­ци је пред­ста­вље­на Нај­бо­ља књи­га афо­ри­за­ма 2014. годи­не на срп­ском јези­ку – „Ћути и пли­вај“ Нину­са Несто­ро­ви­ћа, која је обја­вље­на у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“

„Ћути и пливај“ у Параћину

У про­мо­ци­ји књи­ге „Ћути и пли­вај“ поред ауто­ра Нину­са Несто­ро­ви­ћа уче­ство­ва­ли су Мио­драг Сто­шић, један од писа­ца пого­во­ра књи­ге, и Вла­ди­ца Милен­ко­вић, глав­ни и одго­вор­ни уред­ник и заступ­ник изда­ва­ча. Уз чита­ње афо­ри­за­ма и суми­ра­ње ути­са­ка о књи­зи гово­ри­ло се о томе како се дошло на иде­ју да књи­га доби­је нео­би­чан фор­мат у који се одлич­но укло­пи­ла пано­рам­ска фото­гра­фи­ја Дими­три­ја Ден­чи­ћа на којој се нала­зи попла­вље­ни Пара­ћин, што је све зао­кру­же­но насло­вом књи­ге за који је веза­на при­ча о пли­ва­њу Нину­са Несто­ро­ви­ћа кроз Пара­ћин. Про­мо­ци­ју је води­ла уред­ни­ца књи­жев­ног про­гра­ма Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин Гор­да­на Воји­но­вић.

„Ћути и пливај“ у Параћину


 
Ово је била прва про­мо­ци­ја књи­ге „Ћути и пли­вај“ коју је Бео­град­ски афо­ри­сти­чар­ски круг про­гла­сио Нај­бо­љом књи­гом афо­ри­за­ма обја­вље­ном 2014. годи­не на срп­ском јези­ку у кон­ку­рен­ци­ји 52 књиге.

Фото­гра­фи­је су дело Мили­во­ја Милен­це­та Или­ћа.

„Ћути и пливај“ у Параћину

„Ћути и пливај“ у Параћину

Пара­ћин, 21. април 2015. – Данас ће у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин са почет­ком у 19 часо­ва бити одр­жа­на про­мо­ци­ја књи­ге афо­ри­за­ма „Ћути и пли­вај“ ауто­ра Нину­са Несторовића.

Поред ауто­ра књи­ге уче­сни­ци про­мо­ци­је биће нови­нар и сати­ри­чар Мио­драг Сто­шић, један од писа­ца пого­во­ра књи­ге, и уред­ник Вла­ди­ца Милен­ко­вић у име изда­ва­ча. Про­мо­ци­ју ће води­ти Гор­да­на Воји­но­вић, уред­ник књи­жев­ног про­гра­ма Кул­тур­ног цен­тра Параћин.

„Ћути и пливај“ у Параћину

Књи­га „Ћути и пли­вај“ је обја­вље­на у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, а награ­ђе­на за Нај­бо­љу књи­гу афо­ри­за­ма 2014. годи­не од стра­не Бео­град­ског афо­ри­сти­чар­ског кру­га у кон­ку­рен­ци­ји 52 књи­ге обја­вље­не на срп­ском језику.

Коста Павловић - Човече на свом месту, помери се

Нова ауторска књига афоризама Србе Павловића

Послед­њег дана месе­ца мар­та 2015. годи­не у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ обја­вље­на је нова књи­га афо­ри­за­ма „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Србе Павло­ви­ћа под псе­у­до­ни­мом Коста Павловић.

Коста Павловић - Човече на свом месту, помери се

Рецен­зент књи­ге „Чове­че на свом месту, поме­ри се“ са под­на­сло­вом „Пост­скрипт­не беле­шке“ је Мио­драг Сто­шић. Књи­га садр­жи 224 афо­ри­зма или, како у под­на­сло­ву књи­ге пише, „пост­скрипт­них досет­ки“ од који су неке:

Пиши­те сати­ру. Иза сва­ког афо­ри­зма сто­ји држава.

Шта има народ да живи, кад је толи­ко оних који живе за народ.

Кад смо сти­гли до рас­кр­шћа, путе­ви су поче­ли да нам се крсте.

Лако је жени да буде борац, кад је рође­на за метак.

Има и дале­ко бољих од нас, али ми не жели­мо да иде­мо толи­ко далеко.

Песма их је толи­ко поне­ла да их је ђаво однео.

Сту­бо­ва на сва­ком кора­ку, а све да бисмо се чук­ну­ли у главу.

И кад смо у гов­ни­ма има­мо меру. Ништа пре­ко гуше.

Док је био на дрве­ту, човек је дело­вао узвишеније.

Мала вра­та на која је демо­кра­ти­ја ушла, за њу су као скројена.

Зна­мо ми те што живе од данас до сутра. Ника­ко душу да одморе.

Говор вође је од бит­ног зна­ча­ја. То јача веру у Бога.

У земљи дуго није било реда. А онда се неко досе­тио несташица.

Није да се ништа не пости­же пре­ко ноћи. А пораст наталитета?

Чове­ка који ради нао­па­ко, тешко је пре­о­бра­ти­ти. Јер не жели да ради наопако.

Сара­ђу­јем са поли­ци­јом. Упу­ћу­јем их на оне који при­ча­ју о поштењу.

Књи­жев­ни­ци о све­му пишу, само не о себи. А могло би нешто под насло­вом: „Глад­не душе“.

Оне, који мало-мало па ето их, осе­ћа­мо као код сво­је куће.

О палим херо­ји­ма народ пева. Шта зна народ шта је жалост.

На бољи живот неће­мо још дуго чека­ти јер неће­мо дуго издржати.

Кад раз­го­ва­рам са ком­ши­јом, он не чује. А кад про­ту­рим коју са ком­ши­ни­цом он чује.

У циљу очу­ва­ња мен­тал­ног здра­вља, чини­мо искљу­чи­во оно што је ван памети.

Добио сам два­де­сет и пет по туру. Мени не тре­ба сто пута понављати.

Нај­го­ре је кад чове­ку поне­ста­не маште. Не сти­же да ради свашта.

По дола­ску на одре­ди­ште, вој­ни­ци пови­ка­ше ово је, капе­та­не, марш у пич­ку материну.

Србо­љу­бу Срби Павло­ви­ћу, рође­ном 1942. годи­не, ово је два­на­е­ста књи­га афо­ри­за­ма чиме је број обја­вље­них афо­ри­за­ма дости­гао до 8001.

За наслов­ну стра­ну књи­ге иза­бра­на је илу­стра­ци­ја Пеђе Ђако­но­ви­ћа Ђако­на.

„Чове­че на свом месту, поме­ри се“ је једа­на­е­ста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја и дру­га која је пот­пи­сао Срба Павло­вић. Прет­ход­ну као Села­дон Павло­вић, при­ре­див­ши збор­ник афо­ри­за­ма „Небе­сна књи­га“ са афо­ри­зми­ма 31-ог аутора.