Архиве аутора: КУА Артија

О КУА Артија

Књижевно-уметничка асоцијација "Артија" је невладино и непрофитно удружење са седиштем у Параћину, које се бави остваривањем циљева у области књижевности, уметности и културе и делује на територији Републике Србије. Основано је 29. фебруара 2012. године.

Још једна летња промоција романа „Не веруј речима“

Сле­де­ћа дести­на­ци­ја про­мо­ци­је рома­на „Не веруј речи­ма“ биће Кра­гу­је­вац, у сали „Кути­ја шиби­ца“ Сту­дент­ског кул­тур­ног цен­тра, у сре­ду 20. јула у 19 часова.

Аутор­ка рома­на Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је 14. јула у Књи­жа­ри Мати­це срп­ске у Под­го­ри­ци пред­ста­ви­ла роман „Не веруј речи­ма“ први пут ван гра­ни­ца Србије.

Неко­ли­ко дета­ља из Подгорице:

Признање Жикишон

Жикишон 2016: Конкурс сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2016“

Признање ЖикишонОрга­ни­за­ци­о­ни одбор Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“ Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ рас­пи­су­је кон­курс сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“.

Кон­курс се састо­ји из три кате­го­ри­је: афо­ри­зми, сати­рич­но-хумо­ри­стич­на песма и сати­рич­но-хумо­ри­стич­на при­ча. До 15 афо­ри­за­ма (не мање од 10) на тему „Лабу­до­ва песма“ и(ли) „Пиро­ва побе­да“ (где није услов стрикт­но поми­ња­ти ова два пој­ма) и јед­ну песму (до јед­не куца­не стра­не) и(ли) јед­ну при­чу (до две куца­не стра­не) на сло­бод­ну тему сла­ти под сле­де­ћим условима:

– радо­ве пот­пи­са­не шифром сла­ти на елек­трон­ску адре­су zikison@gmail.com, са насло­вом За кон­курс Жики­шон 2016;

– за сла­ње радо­ва кори­сти­ти Word доку­мент (doc или docx фор­мат), кад се ради о лати­ни­ци са „нашим“ сло­ва (č, ć, š, ž, đ), у вели­чи­ни фон­та 12 и са про­ре­дом вред­но­сти 1.0;

– реше­ње шифре, са кра­ћом био­гра­фи­јом и кон­такт пода­ци­ма ауто­ра, тако­ђе у Word доку­мен­ту, сла­ти на елек­трон­ску адре­су: artija.kua@gmail.com, са насло­вом иза­бра­не шифре којом су пот­пи­са­ни радови;

– обе пору­ке, и са радо­ви­ма и са реше­њем шифре, мора­ју бити посла­те са исте елек­трон­ске адресе;

– један аутор може сла­ти радо­ве само под јед­ном шифром!

Радо­ви који нису посла­ти под наве­де­ним усло­ви­ма кон­кур­са неће се узи­ма­ти у обзир.

Одлу­ка о награ­да­ма биће доне­се­на на осно­ву бодо­ва­ња тро­чла­ног жири­ја. У кате­го­ри­ји „Афо­ри­зми“ награ­ђу­је се сери­ја афо­ри­за­ма, а у све три кате­го­ри­је биће награ­ђен по један нај­бо­љи рад при­зна­њем и пове­љом „Жики­шон“, као и дру­гим при­год­ним покло­ни­ма, док ће ауто­ри­ма још по два рада из сва­ке кате­го­ри­је бити уру­че­не или посла­те дипло­ме уз по јед­ну књи­гу Библи­о­те­ке Арти­ја. Орга­ни­за­тор задр­жа­ва пра­во да у сва­кој кате­го­ри­ји доде­ли мање награ­да од пред­ви­ђе­них у слу­ча­ју да радо­ви пре­ма бодо­ва­њу жири­ја не задо­во­ља­ва­ју квалитетом.

Спе­ци­јал­на награ­да кон­кур­са „Зоран Матић Мазос“ биће доде­ље­на оном ко нај­ду­хо­ви­ти­је и нај­пре­ци­зни­је јед­ним афо­ри­змом опи­ше кари­ка­ту­ру ауто­ра Живо­јин Павло­вић Жики­шон, обја­вље­ну у листу „Хумор“ 1921. годи­не. У слу­ча­ју да при­стиг­не више афо­ри­за­ма јед­ног ауто­ра, у обзир ће бити узет први у низу. Награ­да се састо­ји од дипло­ме и кари­ка­ту­ре која је тема ове награ­де, а која ће бити изло­жбе­но опремљена.

Карикатура - Жикаченко

Кари­ка­ту­ра ауто­ра Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на, тема исто­и­ме­ног кон­кур­са за 2016. годину

Кон­курс је отво­рен до 15. сеп­тем­бра 2016. годи­не, а резул­та­ти кон­кур­са ће бити обја­вље­ни почет­ком октобра.

Орга­ни­за­тор кон­кур­са задр­жа­ва пра­во обја­вљи­ва­ња књи­ге са при­спе­лим радовима.

Ако се ство­ре усло­ви, као и прет­ход­них годи­на, Фести­вал сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ биће одр­жан у новем­бру у Пара­ћи­ну, када ће бити уру­че­не награ­де и пре­зен­то­ва­ни нај­бо­љи радови.

За додат­не инфор­ма­ци­је обра­ти­ти се на елек­трон­ску адре­су: artija.kua@gmail.com.

Више о живо­ту и раду Жики­шо­на и Мазо­са на веб сај­ту zikison.net.

Вла­ди­ца Миленковић,
заступ­ник КУА „Арти­ја“
и Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“

Пара­ћин, 15. јул 2016.

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Инђији

И у Подгорици „не верују речима“

„Не веру­је речи­ма“, роман Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, биће пред­ста­вљен данас (14. јула) у Црној Гори, у Подо­го­ри­ци, што пред­ста­вља прву про­мо­ци­ју овог рома­на ван гра­ни­ца Србије.

Место одр­жа­ва­ња про­мо­ци­је је Књи­жа­ра Мати­це срп­ске, која се нала­зи на првом спра­ту Послов­ног цен­тра „Кру­ше­вац“, на адре­си Рим­ски трг 50.

У Срби­ји су про­мо­ци­је одр­жа­не у Бео­гра­ду, Нишу, Пара­ћи­ну, Шап­цу, Вла­со­тин­цу и Инђи­ји, где је први пут било пред­ста­вље­но дру­го изда­ње рома­на.

Део атмо­сфе­ре из Инђи­је 10. јуна:

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Инђији

ЈММ - Не веруј речима (друго издање)

Друго издање „Не веруј речима“

Роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић сти­гао је до дру­гог изда­ња, што је резул­тат све веће пажње чита­ла­ца коју иза­зи­ва овај чуде­сни роман, без ика­кве медиј­ске пом­пе и ску­пих рекла­ма, већ на пре­по­ру­ку – од уста до уста.

ЈММ - Не веруј речима (друго издање)

У одно­су на прво изда­ње, дру­го доно­си пого­вор-рецен­зи­ју сце­на­рист­ки­ње и колум­нист­ки­ње Алек­сан­дре Мијо­вић Ање, а наме­сто рецен­зи­је из прет­ход­ног изда­ња ту је одлич­но ске­ни­ра­ње рома­на кроз при­каз нови­нар­ке и песни­ки­ње Мир­ја­не Фили­по­вић из Шап­ца, који је пре­ми­јер­но био про­чи­тан на про­мо­ци­ји књи­ге у Шап­цу. У дру­гом изда­њу се нала­зи и бонус текст „Пусти­те људе који вас неће“, посве­ћен Дра­га­ни Спа­сић.

За све оне који има­ју прво изда­ње, ево све­га новог што доно­си друго:

РОМАН О ТЕШКО ОСТВАРЉИВОЈ ДРУГОЈ ШАНСИ

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: Нећу, бре! Сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан док си миш.“

Роман „Не веруј речи­ма“ је врло спе­ци­фи­чан. Не посто­ји дело ова­кве ком­по­зи­ци­је у срп­ској књи­жев­но­сти. И због тога је врло вре­дан. Паси­о­ни­ра­ни сам читач, гутам књи­ге сва­код­нев­но. Али овај роман не може да се савла­да ола­ко. То није књи­га која се про­чи­та у јед­ном даху. Она мора да се оста­ви на пар дана, да добро про­ми­сли­те о оном што сте про­чи­та­ли. Једи­но тако јој се може­те посве­ти­ти на пра­ви начин. Увек кад читам, већ код првог погла­вља раз­ми­шљам шта ће бити на кра­ју. Често у току самог чита­ња пре­си­пам у гла­ви разне могућ­но­сти завр­шет­ка. Знам, и мене то нер­ви­ра, јер никад се пот­пу­но не пре­пу­стим књи­зи. Увек ми се роје у гла­ви разни, могу­ћи сме­ро­ви при­че и страх да ћу крај назре­ти. У овом рома­ну буквал­но до послед­ње гла­ве нисам успе­ла одго­нет­ну­ти свр­ше­так и то је, што се мене тиче, доказ да је аутор­ка изво­је­ва­ла пун пого­дак. Књи­га се бави свим аспек­ти­ма људ­ских нада­ња и нео­ства­ре­них жеља. Кроз пле­ја­ду изми­шље­них, а и добро позна­тих лико­ва, аутор­ка не забо­ра­вља да обра­ди ама баш све недо­у­ми­це с који­ма се сусре­ће људ­ска психа.

О људи­ма и Богу: „Ната­кли су заве­се на про­зо­ре. Кри­ју се јед­ни од дру­гих. Не шета­ју голи, не диве се ником осим себи. Можда је тре­ба­ло да оста­не­мо дуже. Били би им добри бого­ви. Ми, у ства­ри, ника­да нисмо оти­шли из све­та Људи. Само смо се пре­тво­ри­ли у њихо­ву послед­њу мисао пред зна­чај­на дела. Све су нас спо­ји­ли у један лик и моле нам се. Више веру­ју нама него себи. Транс­фор­ми­са­ли су нас у бол који се срећ­но болује.“

О стра­ху: „Зашто је добро да се бежи? Бег је за кука­ви­це. То су они који не тре­ба да буде­мо, ако пита­те васпи­та­ње. И они који смо повре­ме­но, ако пита­те наше роди­те­ље. Они који оба­ве­зно поста­не­мо, ако пита­те живот. И баш они који нисмо, ако пита­те нас.“

О жени: „Таква је жена. Ако је не пустиш да сазри, нећеш јој зна­ти пра­ви укус. Нео­че­ки­ва­но опо­јан. Љути­на испод жесто­ке аро­ме… Ако сама себе не пусти да сазри, жена је попут белог бибе­ра. Ско­ро па довр­ше­на. Пома­ло воћ­на, пома­ло љута. Изме­ђу свр­хе и жеља. Ника­да задо­вољ­на, са стал­ном, изје­да­ју­ћом мрвом пра­зни­не у оџи­вља­ва­њу пуних садржаја.“

О љуба­ви: „Љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема; Разу­ме ли те кад ћутиш? Ућу­ти ли кад ти тре­ба само­ћа? Одри­чеш ли се само­ће ради ње? О чему машта­те кад се гле­да­те у очи? Неста­не ли тада све осим вас дво­је? Гле­да­те ли се икад у очи осим кад се сва­ђа­те? Она­ко дуго, без пау­зе, без речи, док под плек­су­сом пева­ју папагаји?“

О разо­ча­ра­њу: „Бес­крај­но пута умреш у очи­ма које волиш. Кад не при­ме­тиш нову хаљи­ну. Ста­ру бол. Кад ћутиш, кад пре­ћу­тиш, кад одћутиш.“

Још само ово да додам: зани­мљи­ва чиње­ни­ца је да ни добро обли­ко­ва­не аутор­ки­не карак­те­ре тако­ђе не може­те пове­за­ти све до тог вели­ког фина­ла и тек тада ће Вам се сви дело­ви те сла­га­ли­це скоц­ка­ти сва­ки на сво­је место. Коли­ко год сам била пот­пу­но збу­ње­на чита­ју­ћи, са про­чи­та­ним кра­јем све је конач­но има­ло сми­сла. Сло­жи­ће­те се да ништа слич­но ско­ро нисте држа­ли у рука­ма. Пре­ма томе, изволите!

Алек­сан­дра Мијо­вић – Ања
сце­на­рист­ки­ња и колумнисткиња

РОМАН ЖЕНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, писац по вока­ци­ји, на савре­ме­ној срп­ској књи­жев­ној сце­ни се поја­ви­ла про­шле годи­не рома­ном који је насло­ви­ла „Не веруј речи­ма“. Аутор­ка не веру­је оним речи­ма које се сва­код­нев­но пре­тен­ци­о­зно сер­ви­ра­ју, у потра­зи је за њихо­вим дубљим зна­ча­њем, оним неи­зре­че­ним, које би се могло и пре­ћу­та­ти, али речи­то. Ина­че, ите­ка­ко позна­је моћ и сна­гу речи, који­ма се кори­сти лако и сигур­но, без поди­ла­же­ња опште­при­хва­ће­ним нор­ма­ма, без назна­ке потра­ге за спа­сом у коло­те­чи­ни и ушу­шка­но­сти у свет већи­не, која је, увек, у кри­ву. Она пози­ва и про­зи­ва, као вечи­та тинеј­џер­ка, виче:

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу, бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи: одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­сти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у својим“.

Нема кал­ку­ли­са­ња са исти­ном. Она је увек иста, само су разли­чи­ти угло­ви на који је посма­тра­мо, јер смо, како каже „Сви пра­вље­ни од истих састо­ја­ка, само дру­га­чи­је распо­ре­ђе­них“. Све­сна да даје сво­ју пору­ку све­ту, која је самим тим, пот­пу­но уни­кат­на, отво­ре­но гово­ри о пат­њи савре­ме­ног чове­ка – хомо­сек­су­ал­но­сти, хомо­фо­би­ји, про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, сва­ко­вр­сним ком­про­ми­си­ма, фено­ме­ном љуба­ви и изда­је, и опет – љуба­ви, која даје сми­сао „све­ту и све­му светом“.

Њено про­ми­шља­ње је дубо­ко, гла­сно, и кад није позив на дија­лог, увек га оства­ру­је са чита­о­ци­ма, који хте­ли-не хте­ли, бива­ју уву­че­ни у рефлек­си­је две пара­ле­лел­не ствар­но­сти. Један ниво при­че је све­тов­ни, са лико­ви­ма који живе срп­ску реал­ност, мада, „уми­ру због бај­ки“. За дру­ги бисмо могли рећи да је сакрал­ни само у иро­ни­ји, више је то уво­ђе­ње грч­ких бого­ва на сце­ну, али не на начин на који су антич­ки тра­ги­ча­ри ради­ли у сво­јим дра­ма­ма – код њих би се „Бог из стро­ја“ поја­вљи­вао да раз­ре­ши заплет који је пре­ви­ше сло­жен, него игре ради. У „оном „ све­ту у ком живе Зевс и Арте­ми­да, као глав­ни про­та­го­ни­сти, а који се повре­ме­но спу­шта­ју у овај, да мало „заку­ва­ју“ обич­ним смрт­ни­ци­ма, при­су­тан је Фил Лај­нот, први фронт­мен гру­пе Тин Лизи, Енди Вор­хол, Ката­ри­на Меди­чи, Мари­ја Анто­а­не­та, повре­ме­но Мика са Дор­ћо­ла и други.

Данас, кад по про­ро­чан­ству песни­ка, сви пишу, не само пое­зи­ју, и обја­вљу­ју сво­је писа­ни­је, које их ауто­мат­ски чини непри­ко­сно­ве­ним арби­три­ма писа­не речи (у соп­стве­ним очи­ма), пра­во је осве­же­ње про­чи­та­ти књи­гу неко­га ко је бистре и брзе паме­ти као пла­нин­ски поток, брит­ке пер­цеп­ци­је соци­јал­ног аспек­та живо­та и изу­зет­ног дара за пси­хо­ло­шку димен­зи­ју људ­ског, за дета­ље, суп­тил­не нијан­се, које оства­ру­је под­јед­на­ко добро у дија­ло­гу два лика, као и у интро­спек­тив­ном дија­ло­гу чове­ка са самим собом.

„Зна­те ли шта је Бал­кан? Стра­ти­ште. Ту су жртве-џела­ти. Не зна­ју шта би хте­ли. Да буду сами, али да их неко подр­жа­ва. Кад их подр­жа­ва, да то ради из задо­вољ­ства, не из мора­ња. Ако при­ме­те мора­ње, не обја­шња­ва­ју га аргу­мен­ти­ма, већ стре­ме да се осло­бо­де, иако нема­ју од кога, осим од соп­стве­них сла­бо­сти. Или да пот­чи­не, иако нема­ју кога осим оних чија им је подр­шка потреб­на да би преживели.“

Иако је иза­ткан од при­ча, засеб­них и наи­зглед затво­ре­них цели­на, роман не губи из вида нит са почет­ка, шири се, раз­гра­на­ва пред нашим очи­ма и изне­на­ђу­ју­ће, чак и нама, сви­клим на чита­ње, рас­пли­ће на послет­ку. И да није напи­са­ла песму уме­сто био­гра­фи­је, која је врло речи­та био­гра­фи­ја, чак и да није напи­са­ла нијед­ну песму у живо­ту, Јеле­на јесте песни­ки­ња. Њена рече­ни­ца је пое­тич­на, повре­ме­но мело­дич­на, а мело­ди­ја је, забо­ра­вља­ју дана­шњи сло­во­сла­га­чи, пред­у­слов поезије.

„Црве­но је боја зре­лог бибе­ра. Воћ­каст, слат­каст укус, за разли­ку од црног бибе­ра, убра­ног док још није сасвим зрео, па суше­ног. Зато је и љут, пре­ра­но су га убра­ли. Аро­ма­ти­чан и јак. Чест. Црве­ни бибер је редак, на њега тре­ба чека­ти. Стр­пљи­ви доби­ја­ју слат­ко­ћу рет­ке биљ­ке. Сви оста­ли су убе­ђе­ни да је бибер љут. Само љут. Неоп­хо­дан, али љут. Љут јер није зрео“.

Овај роман би тре­ба­ло да буде оба­ве­зан при­руч­ник за тинеј­џе­ре, да не забо­ра­ве ко су, док одра­ста­ју, али и под­сет­ник за све одра­сле, који су, успут, оду­ста­ли од себе, од сно­ва, потро­ше­ни од пре­пла­ше­ног све­та. „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас је баш брига“.

„Не веруј речи­ма“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема.“

Мир­ја­на Филиповић
нови­нар­ка и песникиња

ПУСТИТЕ ЉУДЕ КОЈИ ВАС НЕЋЕ

Пусти­те људе који вас неће.
Било да су рођа­ци, при­ја­те­љи или љубавници.
Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хте­ле. Не боли то, само је мука.
Као, уоста­лом, све неја­сно, нере­че­но, недовршено.
Као сва­ко без­од­го­вор­но пита­ње: зашто?!? Није до вас, иако вам се чини да сте пони­же­ни и преварени.
Ника­да није до вас.

Посто­је само две могућности.

Прва је да сте се заволели.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко сте бољи, јачи, посебнији.
Поку­шао је да вас пра­ти па се саплитао.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Од ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

Дру­га је да сте се заволели.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко је бољи, јачи, посебнији.
Поку­шао је да вас наве­де да га пра­ти­те ал’ се умо­рио од чекања.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Због ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

А ви сте оста­ли збу­ње­ни, рање­ни, изда­ни. Оче­ки­ва­ли сте обја­шње­ње које ће има­ти реал­ног смисла.
Које не постоји.
Вре­ме­ном може­те поста­ти огор­че­ни и боле­сни од чекања.
Сле­пи за неког ваше мере чији осмех неће­те виде­ти од скра­ме успо­ме­на на зеницама.
Мисли­ће­те да воли­те јер не забо­ра­вља­те. У ства­ри, забо­ра­ви­ће­те да волите.

Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хтеле.
Не може­те ви жали­ти за њима оно­ли­ко коли­ко оне жале за вама,
јер само кука­ви­це које се пла­ше љуба­ви оста­вља­ју без речи.
И без речи, упро­па­сте соп­стве­не животе.
Не дај­те да упро­па­сте и ваш.

(Посв. Дра­га­ни Спасић)

Прво изда­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић обја­вље­но је у окто­бру 2015. годи­на и прва је књи­га у Еди­ци­ји „Про­за­ик“ Библи­о­те­ке Артија.

„Не веруј речима“ и у Инђији

Након Бео­гра­да, Ниша, Пара­ћи­на, Шап­ца и Вла­со­тин­ца, роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, који је дожи­вео сво­је дру­го изда­ње, биће пред­ста­вљен и у Инђији…

ЈММ - Не веруј речима

Про­мо­ци­ја рома­на „Не веруј речи­ма“, у орга­ни­за­ци­ји Кан­це­ла­ри­је за мла­де општи­не Инђи­ја, зака­за­на је за 10. јун 2016. годи­не у 18 часо­ва у Малој сали Кул­тур­ног цен­тра. Моде­ра­тор про­мо­ци­је биће Сан­дра Јојић, а из свог угла о књи­зи ће гово­ри­ти Алек­сан­дра Мили­ће­вић, Алек­сан­дар Мијал­ко­вић и Пави­ца Вељо­вић уз оба­ве­зну Јеле­ну Милен­ко­вић Мла­де­но­вић.

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Власотинцу

Фото-извештај са промоције романа „Не веруј речима“ у Власотинцу

У Народ­ној библи­о­те­ци „Десан­ка Мак­си­мо­вић“, у петак 20. маја 2016. годи­не, одр­жа­на је про­мо­ци­ја рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић…

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Власотинцу

Про­мо­ци­ју је отво­ри­ла Миља­на Ишља­мо­вић – дирек­тор­ка Народ­не библи­о­те­ке „Десан­ка Мак­си­мо­вић“, а уче­ство­ва­ли су: Јеле­на Ђокић – про­фе­сор­ка срп­ског јези­ка, Вла­ди­ца Милен­ко­вић – уред­ник изда­ња и заступ­ник изда­ва­ча Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић – аутор­ка рома­на и Ива Сто­ја­но­вић – уче­ни­ца сед­мог разреда.

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Шапцу

Фото-извештај са промоције романа „Не веруј речима“ у Шапцу

У библи­о­те­ци Шабач­ке гим­на­зи­је, у петак 13. маја 2016. годи­не, одр­жа­на је про­мо­ци­ја рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић…

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Шапцу

Про­мо­ци­ји је отво­ри­ла Мари­ја­на Иса­ко­вић – дирек­тор­ка Шабач­ке гим­на­зи­је, а уче­ство­ва­ли су: Мир­ја­на Фили­по­вић – нови­нар­ка Гла­са Подри­ња, Пави­ца Вељо­вић – сати­ри­чар­ка, Вла­ди­ца Милен­ко­вић – уред­ник изда­ња и заступ­ник изда­ва­ча Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић – аутор­ка рома­на и Јеле­на Јев­тић – уче­ни­ца Шабач­ке гимназије.


Про­мо­ци­ју је орга­ни­зо­вао Дра­ган Фили­по­вић, љуби­тељ Јеле­ни­ног ства­ра­ла­штва, уз помоћ дирек­тор­ке Шабач­ке гим­на­зи­је Мари­ја­не Иса­ко­вић.

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Шапцу: Драган Филиповић и Маријана Исаковић

И за крај, репли­ка књи­ге „Не веруј речи­ма“ у виду тор­те, уру­че­нe од стра­не јед­не чита­тељ­ке – Дан­ке Утјешановић.

НЕ ВЕРУЈ РЕЧИМА у Шапцу: Торта „Не веруј речима“

Промоције романа „Не веруј речима“ у Шапцу и Власотинцу

У петак 13. маја у Шап­цу и петак 20. маја у Вла­со­тин­цу биће одр­жа­не про­мо­ци­је рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Младеновић.

ЈММ - Не веруј речима

Про­мо­ци­ја у Шап­цу биће одр­жа­на у библи­о­те­ци „Шабач­ке гим­на­зи­је“ са почет­ком у 18 часо­ва. О рома­ну ће поред аутор­ке гово­ри­ти: нови­нар­ка Гла­са Подри­ња Мир­ја­на Фили­по­вић, сати­ри­чар­ка Пави­ца Вељо­вић и уред­ник и изда­вач Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

У Народ­ној библи­о­те­ци „Десан­ка Мак­си­мо­вић“ у Вла­со­тин­цу роман „Не веруј речи­ма“ биће пред­ста­вљен, тако­ђе, са почет­ком у 18 часо­ва, а уче­ство­ва­ће: дирек­тор­ка библи­о­те­ке Миља­на Ишља­мо­вић, про­фе­сор­ка срп­ског јези­ка Јеле­на Ђокић, као и уред­ник и изда­вач Вла­ди­ца Милен­ко­вић и аутор­ка рома­на Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић.

Роман „Не веруј речи­ма“, у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, до сада је пред­ста­вљен у Бео­гра­ду, Нишу и Пара­ћи­ну и пред­ста­вља први Јеле­нин роман.

ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ у Параћину

У Параћину спуштена завеса на „Представу о животу“

У сре­ду 4. маја 2016. годи­не у Кул­тур­ном цен­тру Пара­ћин одр­жа­на је завр­шна про­мо­ци­ја књи­ге афо­ри­за­ма „Пред­ста­ва о живо­ту“ Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кепчија.

ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ у Параћину

Моде­ра­тор про­мо­ци­је књи­ге „Пред­ста­ва о живо­ту“ била је Гор­да­на Воји­но­вић, уред­ни­ца књи­жев­ног про­гра­ма Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, а о књи­зи су гово­ри­ли и чита­ли афо­ри­зме – уред­ник и рецен­зент Вла­ди­ца Милен­ко­вић и аутор­ка Дали­бор­ка Шишма­но­вић Кеп­чи­ја.

ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ у Параћину

Упр­кос кишо­ви­том вре­ме­ну публи­ка је при­лич­но попу­ни­ла места у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, у којој су на зидо­ви­ма биле изло­же­не сли­ке Сал­ва­до­ра Дали­ја, и актив­но узе­ла уче­шће у дру­гом делу про­мо­ци­је која се пре­тво­ри­ла у три­би­ну о афо­ри­зми­ма и ути­ца­ју интер­не­та на афо­ри­сти­чар­ско ства­ра­ла­штво. Међу публи­ком је било и гости­ју из Бора и Београда.

Овом при­ли­ком је Вла­ди­ца уру­чио Дали­бор­ки кари­ка­ту­ру Сло­бо­да­на Срди­ћа којом је илу­стро­ван њен афо­ри­зам обја­вљен у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра Афо­те­ка 2 и књи­гу афо­ри­за­ма Србе Павло­ви­ћа „Бал­кан­ски сатир“, коју је при­ре­дио Вито­мир Теофиловић.

ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ у Параћину

Прет­ход­не про­мо­ци­је су одр­жа­не у Цири­ху, где Дали­бор­ка живи са поро­ди­цом, и Београду.

Књи­га „Пред­ста­ва о живо­ту“ је обја­вље­на у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ 2015. године.

Пре почет­ка про­мо­ци­је Дали­бор­ка је са Вла­ди­цом Милен­ко­ви­ћем била гост еми­си­је „Шестар“ теле­ви­зи­је „Канал М“ у Параћину.

ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ у Параћину

У Параћин стиже „Представа о животу“

Књи­га афо­ри­за­ма „Пред­ста­ва о живо­ту“ Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кеп­чи­ја биће пред­ста­вље­на у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, у сре­ду 4. маја 2016. годи­не са почет­ком у 19 часова.

ПРЕДСТАВА О ЖИВОТУ у Параћину

На про­мо­ци­ји ће поред аутор­ке књи­ге Дали­бор­ке Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, која живи у Цири­ху, гово­ри­ти и рецен­зент и уред­ник књи­ге Вла­ди­ца Милен­ко­вић, пара­ћин­ски сатиричар.

„Пред­ста­ва о живо­ту“ је обја­вље­на у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ и у Пара­ћин сти­же након про­мо­ци­ја у Цири­ху и Београду.

Кул­тур­ни цен­тар Пара­ћин, бив­ша „Вила Нико­лић“, нала­зи се у ули­ци Бран­ка Крсма­но­ви­ћа, број 45.