Књи­га афо­ри­за­ма „Ћути и пли­вај“, позна­тог срп­ског афо­ри­сти­ча­ра Нину­са Несто­ро­ви­ћа, нови је наслов Библи­о­те­ке Артија

Књи­га „Ћути и пли­вај“, која је била иза­зов за изда­ва­штво „Арти­је“ што због ква­ли­те­та афо­ри­за­ма, што због фор­ма­та и изгле­да саме књи­ге, након пуне две неде­ље ишче­ки­ва­ња конач­но је завр­ше­на у пот­пу­но­сти. „Арти­ји“ је при­па­ла част да буде изда­вач пете аутор­ске књи­ге Нину­са Несто­ро­ви­ћа, чији је рецен­зент Алек­сан­дар Баљак, а пого­во­ре су напи­са­ла три сати­ри­ча­ра мла­ђе гене­ра­ци­је Бојан Раје­вић, Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин и Мио­драг Сто­шић.

Бојан Раје­вић свој пого­вор „Инструк­ци­је за пли­ва­ње“ почи­ње пасу­сом који наго­ве­шта­ва виђе­ње књи­ге од стра­не неког ко се озбиљ­но бави књи­жев­но­шћу, па тако при­сту­па и афоризму:

Већ се на наслов­ној кори­ци нове књи­ге афо­ри­за­ма Нину­са Несто­ро­ви­ћа кри­ста­ли­ше јед­но од бит­них свој­ста­ва њего­вог сати­рич­ног ства­ра­ла­штва, а то је спо­соб­ност да се јед­ном локал­ном, акту­ел­ном дога­ђа­ју (попла­ве у Пара­ћи­ну 2014.) пру­жи све­вре­мен­ски, уни­вер­зал­ни оквир. Уни­вер­зал­ност је овдје постиг­ну­та поступ­ком сим­бо­ли­за­ци­је, при чему су попла­ве виђе­не као pars pro toto свих наших неда­ћа. Затим је с тим у вези и наслов Ћути и пли­вај, који про­чи­тан у кому­ни­ка­тив­ном кљу­чу, у каквом је дат, може бити схва­ћен као дво­гла­сан и јед­на­ко при­па­да­ти некој мари­ја­ан­то­а­нет­ски распо­ло­же­ној инстан­ци, али исто тако, ако се чита у дослов­ни­јем зна­че­њу, може да зазву­чи као добро­на­мјер­ни­ји савјет субјек­та који његу­је вита­ли­стич­ки поглед на сви­јет. На самом почет­ку, дакле, запа­жа­мо да је сли­ва­ње разли­чи­тих гла­со­ва у један исказ Несто­ро­ви­ћу драг умјет­нич­ки посту­пак. Афо­ри­сти­чар нам исто­вре­ме­но наго­вје­шта­ва ко су крив­ци и окол­но­сти под који­ма дола­зи до нево­ља и чини нешто још важни­је: поду­ча­ва нас да се про­тив истих није немо­гу­ће бори­ти. Сред­ство пишче­ве бор­бе (које се и чита­о­ци­ма пре­по­ру­чу­је) уви­јек је хумор.

А завр­ша­ва у истом сти­лу уз кри­ти­ку афо­ри­сти­чар­ске сцене:

Нинус Несто­ро­вић се у новој књи­зи није пока­зао само као одли­чан инструк­тор пли­ва­ња кроз попла­ве и ине наше нево­ље поред попла­ва, него је дао при­мјер и сво­јој бра­ћи по сати­рич­ном перу, како се могу­ће одр­жа­ти на повр­ши­ни у попла­ви све већег бро­ја афо­ри­сти­ча­ра и „афо­ри­сти­ча­ра“. Риго­ро­зном пре­ци­зно­шћу, само­ди­сци­пли­ном и, при­је све­га, ријет­ко виђе­ном ори­ги­нал­но­шћу у изра­зу. Због све­га наве­де­ног афо­ри­зми овог ауто­ра заслу­жу­ју озбиљ­ну посве­ће­ност и чита­ла­ца и књи­жев­них тумача.

Вла­ди­мир Дра­ми­ћа­нин је сво­јим крат­ким и пре­ци­зним пого­во­ром напи­сао оно што прво про­ле­ти кроз гла­ву после чита­ња избо­ра афо­ри­за­ма за ову књигу:

Нинус Несто­ро­вић је нешто дру­го! А да бих ту сво­ју тврд­њу обра­зло­жио, мора­ћу мало да заком­пли­ку­јем ства­ри. Пре све­га, његов стил, ма коли­ко то зву­ча­ло апсурд­но, има свој стил! Нинус Несто­ро­вић тач­но зна о чему пише, зна како да се при­бли­жи мети, мада кат­кад циља са безбед­не раз­да­љи­не, ари­сто­крат­ским сти­лом. Јед­ном реч­ју, он је иску­сан, пре­ка­ље­ни писац, а то њего­во лич­но емпи­риј­ско иску­ство, сати­ри­ча­ра, хумо­ри­сте, али и вели­ког мисли­о­ца и та црта пози­тив­ног луди­ла, чине га пот­пу­но дру­га­чи­јим и неве­ро­ват­но аутен­тич­ним. Гото­во сам убе­ђен да је Нинус Несто­ро­вић можда и једи­ни хумо­ри­ста који је сво­јим сти­лом писа­ња и начи­ном про­ми­шља­ња, нај­бли­жи самом себи – пот­пу­но је ори­ги­на­лан, често не шкр­та­ри на речи­ма, за њега не посто­је пра­ви­ла – како тре­ба писа­ти, коју фор­му тре­ба пра­ти­ти или којој цркви се при­кло­ни­ти, и у томе је досле­дан. Зато и твр­дим да је пома­ло луд, а то њего­во пози­тив­но луди­ло је упра­во оно што га издва­ја од већи­не писа­ца крат­ких, а по могућ­ству кри­тич­ко-духо­ви­тих мисли – све може да се нау­чи, али тај пози­тив­ни нерв­ни дис­ба­ланс, или имаш, или немаш! Такав нам се и пред­ста­вио и у сво­јој новој збир­ци афо­ри­за­ма, која без­ма­ло пред­ста­вља јед­но мало кул­ту­ро­ло­шко отре­жње­ње. Несто­ро­вић воли да кри­ти­ку­је поли­ти­ча­ре и због тога је вољен од стра­не чита­лач­ке публи­ке, а ува­жа­ван од стра­не коле­га, јер упра­во је то уло­га пра­вог, прав­ца­тог срп­ског сати­ри­ча­ра. Ако су поли­ти­ча­ри у очи­ма наро­да поја­ва слич­на кари­је­су, онда сати­ри­чар тре­ба да пред­ста­вља теско­бу за поли­ти­ча­ре. Ону нај­ве­ћу! Да луде од њега! Нинус је упра­во то!

Ево и дока­за у виду јед­ног афо­ри­зма из збир­ке Ћути и пли­вај: Не тре­ба пита­ти пре­ми­је­ра куда иде Срби­ја. То је њего­ва лич­на ствар!

И да суми­ра­мо: љуби­те­љи сати­ре, а у Срби­ји их сасвим сигур­но има око пет сто­ти­на, пред собом има­ју јед­ну одлич­ну књи­гу, вред­ну чита­ња и достој­ну посе­до­ва­ња у лич­ној колек­ци­ји, јер у себи садр­жи афо­ри­зме неве­ро­ват­них обр­та, пара­док­се који се косе са свим позна­тим пара­док­сал­ним нор­ма­ти­ви­ма, и још што­шта из бога­те трпе­зе нашег вели­ког мај­сто­ра писа­не речи – Нину­са Несторовића.

У финал­ном пого­во­ру под насло­вом „Цари­ник на гра­ни­ци са бесми­слом“ Мио­драг Сто­шић ста­вља до зна­ња да је „Ћути и пли­вај“ чисто­крв­на књи­га сати­ре, као што је и Нинус Несто­ро­вић чисто­крв­ни сатиричар:

Нинус Несто­ро­вић, јед­на од нај­бе­ском­про­ми­сни­јих ико­на срп­ске сати­ре, пода­рио нам је нову књи­гу са нази­вом „Ћути и пли­вај“. Оно што пре све­га тре­ба похва­ли­ти код ове сати­рич­не књи­ге је што је реши­ла да у себе укљу­чи све ређи састо­јак сати­рич­них књи­га. Сати­ру. Број људи који данас пише афо­ри­зме тешко је одре­ди­ти али је сва­ка­ко напи­сан на кине­ском. Скри­бо­ма­ни­ја, нека­да љуби­мац пое­зи­је, данас дрма свет сати­ре више него икад. Зато афо­ри­зам поста­је млак, нео­ри­ги­на­лан, оса­ка­ће­ни виц или уобра­же­ни гра­фит. Сто­га је за чита­о­ца вели­ко задо­вољ­ство када у књи­зи „Ћути и пли­вај“ види пра­ве, хра­бре, да опро­сте даме – мушке афо­ри­зме, који се не изви­ња­ва­ју. „Мој месар у миру и није био неки каса­пин, али се у рату пот­пу­но дока­зао!“; „Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!“

Аутор се бави кла­сич­ним тема­ма сати­ре: вла­шћу, зако­ни­ма, прав­дом, демо­кра­ти­јом, коруп­ци­јом и сло­бо­дом и за пости­за­ње циља кори­сти сце­но­гра­фи­ју меди­ја, цркве, фуд­ба­ла, лека­ра. Дакле, сасвим супрот­но од хумо­ри­ста који­ма је поли­ти­ка само изго­вор за лаку заба­ву. И упра­во је у том опре­де­ље­њу зна­чај ове књи­ге и зато је она пре све­га и после све­га сатира.

Избор афо­ри­за­ма који је без гре­шке могао бити и другачији:

– Поли­ти­ка није црква. Ту у Бога мора да се верује!

– Коли­ко има људи без кро­ва над гла­вом? Само небо зна!

– Што се тиче нашег при­зна­ва­ња Косо­ва, Евро­па каже да може­мо како хоће­мо… Само не може­мо да нећемо!

– Да бисмо уста­но­ви­ли како је дошло до наше несре­ће, не тре­ба да отва­ра­мо црне, већ гла­сач­ке кутије!

– Сигу­ран сам да овде више нико неће изво­ди­ти тен­ко­ве на народ… Видео сам у каквом су стању!

– Јеба­ли бисмо се за динар, а пошто нема пара, сад волонтирамо!

– Мари­о­не­та је дожи­ве­ла тешку повре­ду на раду. Смр­си­ли су јој конце!

– Не може народ сам да оде у про­паст, али увек се нађе неко ко зна пут!

– Експе­ри­мент је морао да буде ура­ђен на наро­ду. Пацо­ви не могу да издр­же толи­ки бол!

– Хра­на ми је оду­век била једи­на љубав. Због ње сам почео и да пијем!

– Бра­во за под­зе­мље! Кре­ну­ло је са дна, а сти­гло је до врха!

– Нема­мо мно­го паме­ти. Зато је и извозимо…

– За Нову годи­ну пуца­мо у ваздух. Оста­лим дани­ма смо мно­го прецизнији!

– Ствар­ност нам је лоша. Док се не попра­ви, пре­ки­ну­ће­мо сва­ки кон­такт са њом!

– Мртве душе се не сахра­њу­ју. Тру­ну у нама.

– Поме­нуо сам му мај­ку, а он мени оца. Ко о чему, ми о породици!

– Више не живим псе­ћим живо­том. Подвио сам реп.

– Не тре­ба да вас чуди то што су испи­та­ни­ци после инфор­ма­тив­ног раз­го­во­ра личи­ли један на дру­гог. Све су то дела истог аутора!

Нинус Несто­ро­вић, рођен је 1965. годи­не у Сме­де­рев­ској Палан­ци. Живи у Новом Саду, а ради у Пара­ћи­ну као царин­ски инспек­тор. Члан је Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не, где је и пред­сед­ник сек­ци­је хумо­ри­ста и сати­ри­ча­ра. Њего­ви афо­ри­зми су пре­во­ђе­ни на: ита­лијн­ски, пољ­ски, енгле­ски, сло­ве­нач­ки, бугар­ски, маке­дон­ски, руски, чешки, румун­ски, немач­ки и баскиј­ски језик. Засту­пљен је у анто­ло­ги­ја­ма срп­ског афо­ри­зма, које су пре­ве­де­не и обја­вље­не у Ита­ли­ји, Пољ­ској, Сло­ве­ни­ји, Руму­ни­ји, Руси­ји и Шпанији.

Обја­вио је чети­ри књи­ге афоризама:

– Изгу­жва­не мисли;
– Сизи­фе, Србине!;
– Нера­ски­ди­ва веза;
– Вој­на тајна;
– при­ре­дио Анто­ло­ги­ју ново­сад­ског афо­ри­зма Печат времена.

Добит­ник је више зна­чај­них награда:

– ВИБ-ове награ­де коју доде­љу­је лист „Поли­ти­ка“;
– Злат­не каци­ге на Међу­на­род­ном фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Крушевцу;
– Две прве и јед­не дру­ге награ­де за афо­ри­зам на Чиви­ја­ди у Шапцу;
– Награ­де „Бије­ли Павле“ за нај­бо­љег афо­ри­сти­ча­ра на 5. црно­гор-ском фести­ва­лу хумо­ра и сати­ре у Даниловграду;
– Награ­де „Дими­три­је Фру­шић“ коју доде­љу­је Удру­же­ње нови­на­ра Војводине;
– Злат­не пла­ке­те за афо­ри­зам на 14. Међу­на­род­ном фести­ва­лу афо­ри­зма и кари­ка­ту­ре – Стру­ми­ца 2013.;
– Награ­де „Вук Гли­го­ри­је­вић“ на 11. Сати­ра-фесту (2013).

Аутор фото­гра­фи­је пано­ра­ме попла­вље­ног Пара­ћи­на, наста­ле 15. маја 2014. годи­не, а која се нашла на кори­ца­ма књи­ге, је мла­ди фото­граф Дими­три­је Ден­чић.

Глав­ни уред­ник ове као и прет­ход­них осам књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја је Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Изда­ва­ње књи­ге је помо­гла фир­ма „ТПК“ д.о.о. из Пара­ћин која се бави про­и­звод­њом парфема.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Књи­га афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ Пави­це Вељо­вић, шеста књи­га Библи­о­те­ке Арти­ја, иза­шла је из штам­пе са првим даном месе­ца авгу­ста 2014. године

Књи­га садр­жи бли­зу 250 афо­ри­за­ма поде­ље­них у три гру­пе: „Злат­не решет­ке“, „Тобо­ган мисли“ и „Злат­на риби­ца“. Рецен­зент Милен Мили­во­је­вић је те поде­ле обја­снио овако:

Дефи­ни­шу­ћи афо­ри­зам као „вапа­јем душе за исти­ном“, аутор­ка овом мини­ја­тур­ном књи­жев­ном фор­мом казу­је исти­ну, нај­пре, под насло­вом „Злат­не решет­ке“, о акту­ел­ној ствар­но­сти и њеним акте­ри­ма у нашој земљи, да би у дру­гом делу књи­ге, насло­вље­ном „Тобо­ган мисли“, фило­зо­фе­ма­ма ста­ви­ла под лупу не мање акту­ел­на живот­на пита­ња, а у завр­шном делу, назва­ном „Злат­на риби­ца“, бави се на дели­ка­тан начин гло­бал­ним ерот­ским темама.

Увод­ну реч напи­сао је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, глав­ни уред­ник књи­ге и свих доса­да­шњих изда­ња КУА „Арти­ја“:

Као уред­ник овог изда­ња и као неко ко је од почет­ка до кра­ја био упо­знат са афо­ри­зми­ма Пави­це Вељо­вић, а које сам ишчи­тао више десе­ти­на пута, на њима темељ­но радио не мења­ју­ћи ни за педаљ оно што је прво­бит­но рече­но и, напо­слет­ку, напра­вио избор, осе­ћам се позва­ним да у уво­ду књи­ге напи­шем коју реч:

Мало је жен­ских ауто­ра у афо­ри­сти­ци који се са озбиљ­но­шћу посве­ћу­ју овој крат­кој књи­жев­ној фор­ми и који су спрем­ни да при­хва­те све кри­ти­ке и суге­сти­је како би напре­до­ва­ли у нече­му у шта су искре­но заљу­бље­ни, па је сто­га било вели­ко задо­вољ­ство ради­ти на јед­ном таквом руко­пи­су. Да не буде забу­не, није све тако жен­стве­но у афо­ри­зми­ма из ове књи­ге. Шта­ви­ше, жен­ска рука се у мно­ги­ма од њих уоп­ште не осе­ћа и тек се јави на махо­ве. Тако све до сери­је љубав­но-сек­су­ал­них афо­ри­за­ма који­ма се затва­ра књига.

А док не дође до затва­ра­ња, ОВУ КЊИГУ ПРОГЛАШАВАМ ОТВОРЕНОМ!

Изме­ђу оста­лог у рецен­зи­ји Миле­на Мили­во­је­ви­ћа запи­са­но је и следеће:

… Некад су „мушки шови­ни­сти“ гово­ри­ли да међу афо­ри­сти­ча­ри­ма нема дама зато што оне не могу сво­ју мисао да саоп­ште са тако мало речи, коли­ко афо­ри­зам може да под­не­се, јер су, углав­ном, накло­ње­не знат­но дужим при­ча­ма и при­ча­њи­ма. Саме су то ого­ва­ра­ње опо­вр­гле, а и Пави­ца Вељо­вић је, ево, јед­на од њих и овом књи­гом успе­шно пока­зу­је да може крат­ко­ћом, духо­ви­то­шћу и сати­рич­но­шћу да над­ви­си и мно­ге који не при­па­да­ју дам­ском роду. …

… Сати­рич­ни дух и духо­ви­та сати­рич­ност не мањ­ка­ју Пави­ци Вељо­вић, која се опре­де­ли­ла за ову фор­му, која јесте крат­ка, али тиме не ускра­ћу­је задо­вољ­ство чита­ња. А изда­вач ће, обја­вљи­ва­њем ове књи­ге, то задо­вољ­ство пру­жи­ти свим чита­о­ци­ма. У вре­ме кад се за књи­гу има све мање вре­ме­на, то је пот­хват вре­дан сва­ке пажње и, исто­вре­ме­но, лепо и заслу­же­но при­зна­ње сме­лој сати­ри­чар­ки Пави­ци Вељовић.

Док је рецен­зи­ја про­тка­на афоризмима:

• Хва­там се за афо­ри­сти­чар­ко перо. Дакле, лете­ће перје.
• Пишем кад ми зада­ју тему. Још боље кад ми зада­ју главобољу.
• Напра­ви­ће­мо ми Вели­ку Срби­ју, виде­ће­те! Напра­ви­ли смо и веће неприлике.
• Сви кара­ва­ни су про­шли. Остао нам само лавеж.
• Слаб сам мате­ма­ти­чар, не рачу­нам на боље сутра.
• Држа­ва не изла­же свој народ тро­шко­ви­ма сахра­не. Поко­па­ва нас живе.
• Мртви су повла­шће­на кате­го­ри­ја гла­са­ча. Након избо­ра почи­ва­ју у миру.
• Језик ми је тобо­ган мисли.
• Не знам да пли­вам, али одлич­но таласам.
• Тру­лој ћупри­ји сва­ка Дри­на је крива.
• Ни веран пас, ни добар човек не лају без разлога.
• Кад је језик бржи од паме­ти, ноге мора­ју бити још брже.
• Да смо уме­сто рато­ва води­ли љубав, било би више невиних.
• Жене би данас воле­ле Сизи­фа. Он је неу­мор­но гурао.
• Кад мушка­рац каже да има 25, питај­те га и за године.
• Данас поште­на жена нема с ким да од мужа напра­ви рогоњу.
• Песи­ми­ста веру­је да су све жене лаке. Опти­ми­ста се томе нада.
• Нема разли­ке изме­ђу прин­ца и коња. На кра­ју се удаш за јед­ног од те двојице.
• Ти си моја жеља. Зами­сли ми рибицу!

За илу­стра­ци­ју кори­ца књи­ге побри­нуо се пан­че­вач­ки кари­ка­ту­ри­ста Нико­ла Дра­гаш, а за тех­нич­ку обра­ду ком­плет­не књи­ге Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Више о Пави­ци Вељо­вић:

Рође­на је 1978. годи­не у Новом Саду.
Афо­ри­змом се бави тек пар годи­на. Засту­пље­на је у Алма­на­ху афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка 2“ (КУА Арти­ја, Пара­ћин, 2013). Обја­вљи­ва­ла је у штам­па­ним и елек­трон­ским меди­ји­ма (нови­не, часо­пи­си, интер­нет сајтови).
Поред афо­ри­за­ма, бави се писа­њем крат­ких при­ча и ске­че­ва за ТВ емисије.
Живи у Сурчину.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.